Princeza nemira

SAMO NJEGOVA
2011/03/02,20:26

Veče.

Krovovi snegom prekriveni.Vetar zavija poput nekakvih vukova.

Ne volim kuće.U njima ne mogu da se šetkam u haljinicama i šorčićima i na minusu kao u svome stanu(iako priznajem za one koji nemaju parno g. i njega su smanjili poslednjih dana).

Telom mi prolazi jeza.Usne mi podrhtavaju.

Razmišljam ponovo o njemu.

Tom nekom,koji me negde čeka.

Pravim ga od snova.

Maštom mu dušu skrajam.

Kakav treba da bude?

Odmeren.

Naočit.

Duhovit.

Inetelegentan.

Ponosan.

Odvažan.

Ih koliko bih sada samo mogla da nabrajam.

Sve od toga i još ponešto.

Nije to međutim poenta.

Umem ja da sve te  osobine pripišem onom ko me osvoji čak i da ih ne poseduje.

Ukoliko taj neko uspe da osvoji moje srce i uđe u moj svet teško da će iz njega izaći osim ukoliko mi dušu ne polomi.

Umem da uzdižem.

Da velčam.

Da mane u prednosti pretvaram.

Umem i da žmurim.

Umem da volim.

Da želim.

A želim da naša ljubav čarobna bude.

Peti element.

Nestvarna.

Jednisntvena.

Vanzemaljska.

I sve mogu to da učinim.

Potrebno je samo jedno:

Taj moj,koji će se pojaviti(ili neće to ćemo još da vidimo)...

Potrebno je da voli samo i jedino mene.

Hm ...pa barem tako da se ponaša dok je samnom u društvu.

Kada to nije čak ću dozvoliti da radi šta želi.

Ukoliko smo zajedno, i da nam se Leticija Kasta pridruži za stolom, samo u mene da gleda.

Da mi govori lepe reči.

Neka laže ako baš mora,ali neka mene ubedi da je istina.

Neka me veliča.

Uzdiže.

Svojom princezom naziva.

Hvali.

Obožava.

I neka budem samo njegova.

Ni na šta manje od toga ne pristajem.

Ništa više od toga ne tražim.

Jedna i jedina.

Samo njegova.

Ne,nije ovo nikakvo uputstvo kako osvojiti Tanjanu.

Ovo sam morala da najpre sebi priznam.

Navlačim duks.Zatvaram prozor.Svežina nestaje.

Ponovo postaje toplo u prostoriji.

Ali ne i oko srca.


Hvala vam što ste uz mene.

 

 

 

 

GRAM SREĆE
2011/03/02,11:20

Pre podne.

Pahuljice su rešire da repriziraju baletsku izvedbu.

Sudaraju se,vrte,poskakuju poput nekakvih balerina ,ponosne što nas očaravaju na sceni.

Moj Anđeo me ubeđuje da izađemo u dvorište i pravimo sneška belića.

Kažem joj da je hladno.Da je mećava.Da vetar ledi sve oko sebe.

Ona ne odustaje.Tvrdi da moramo izaći.Smeši mi se onim njenim Anđeoskim osmehom.Napokon me ubeđuje.Navlačimo bundice i kape i izlazimo.

Vetar nas šiba a svih strana.Pahulje nam se unose u lice.Ona uporno premešta sneg sa jednog na drugi kraj prazne žardinjere i veselo se smeši.

Shvatam......toliko smo okupirani svakodnivnim obavezama.Poslom.Računima.Platama.Kupovinm.Brigama o kući,o deci...

Toliko se brinemo da samo zaboravili da uživamo u malecnim radostima koje nam život svakodnevno donese.

Možda ćete se buniti kada ovo budem napisla ,međutim uverena sam da svako od nas svakoga dana dobije barem gram sreće.

Taj jedan jedini gram nekada vredi više nego tone pretvaranja,lažnh osmeha,prividne ljubaznosti.

Upravo taj gram,tako mali i jedinstven oslikava suštinu života.

Šteta samo što tako često ne uspemo da ga zapazimo,što prolazi pokraj nas ne vrišteći na sav glas da ga čujemo a nama su izgleda potrebne naočari da bi ga uočili.

Šeta što želimo tone,kilotone(kako to već ide da mi ne zamerite).Ni one nam dovoljne nisu.

Jedva da neko od nas primeti taj jedan jedini gram,koji nas poseti svakoga dana bez izuzetka.

Oni koji tuguju i plaču treba da se raduju.Suze dušu čiste.Pripremaju je na novi početak.

Oni koji sreću dobijaju u tonama treba da se zamisle.Tuge uvek uspeju da speru sreću ma koliko malecne bile.

Tuga sreću nadjačava.Najgori joj je neprijatelj.Na tone sreće ,samo jedan gram tuge i sreća nestaje.

Ali taj jedan jedini gram sreće,moramo naučiti da primetimo.

On je svuda oko nas:u detinjem osmehu,u zanosnom pogledu,u snežnoj idili,čarobim rečima nama lično upućenim,u  trenutku kada se probudimo i shvatimo da smo živi.

Nisam umela da taj gram sreće cenim.

Tražila sam njegove drugove,sestre,čitavu rodbinu da me posete.

Sada znam.

On je jedini.

Potpuno jedinstven.

On sve nadjačava.

Daje besmislu smisao.

Tako je "malecki" a tako važan.

U samo jednom momentu ruši sve nevolje.

Ponosno se pojavi uvek kada nam je najpotrebnji.

I nikada ,nikada ne prelazi svoju težinu.

Upravo zbog toga je i najveći.

Gram sreće.

Nikome naškodio nije.

Tone sreće pak mogu da izazovu suprotan efekat.

Moj Anđeo je upao u sneg.Neodoljivo mi se smeši.Vuče me u sneg i valjamo se po njemu zajedno.Mokre.Uprljane.Srećne.


Ovaj post posvećujem svom Anđelu i svima koji su naučili da uživaju u malecnim stvarima koje život znače.Bog zna da ja još uvek radim na tome.

 

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu