Kasno popodne.
Tama polako dodiruje grad sve dok ga potpuno ne proguta.
Konačno sam, nakon dva meseca ,dobila platu te sam rešila da častim sebe nekim sitnicama i otišla u tržni centar.
Tržni centar je bio prepun ljudi.Kao sto sam i predpostavila svi su izmileli da sunce i šetkali se po prodavnicama.Istina malo ko je tu nešto zaista kupio ali potpuno razumljivo s obzirom na situaciju u zemlji( krizu namerno ne pominjem jer je u ovoj zemlji kriza od kako sam se rodila te za drugo i ne znam) .
Smislila sam ja u glavi koliko ću novca da potrošim i da ću da se ograničim te kupim samo po jednu stvar za mog Anđela i sebe.Samo po jedna stvar i to je to.
Međutim ne mogu.Obećanja koja dajem sebi me izdaju kada se nađem u radnjama prepunim suknjica,haljinica,donjeg veša,cipelica,čarapica.
Jednostavno ne mogu.Ta dugoočekivana plata je stigla i sada ću malo da uživam a onda ostatak meseca živim na spagetama( bez sosa,znate li vi šta sve treba od namernica da se sos spravi!?)
I tako,se ja Tanjana nađoh u prodavnici donjeg veša .Neznam kako ali nekako se u takvim prodavnicama uvek lakše zaglavim.
I sve mi se dopada.A sve je skupo.
Izlazim iz prodavnice i kažem sebi za koga Tanjana.Bolje kupi nešto praktično.Nešto što ti je zaista potrebno.Donji veš ćeš da kupuješ kada naiđe taj neki.
Odoh do Zare.Kupih par uskih( da uže ne mogu da budu ) farmerica i čestitah sebi na odlučnosti.Zatim sam se popela na prvi sprat i kupila duks i beretku mom Anđelu.
To je to.Sada idem,rekoh sebi odlučno.
Prodavnica donjeg veša mi se pakosno smeši.Gledam u izlog kao opijena.Halteri,spavaćice,papučice,čarapice....ne ne i ne.
Neću da kupujem!
Krećem ka izlazu pa se naglo vraćam.Ulazim u prodavnicu donjeg veša kao pomahnitala.Grabim ( hm nije baš sve za javnost) stvarčice u mojoj veličini i žurim na kasu pre nego što se predomislim.
Nakon,čekanja tranvaja jedno sat vremena i vožnje još toliko dolazim u stan.
Vadim iz papirnih kesa kupljene stvarčice.Tako su lepe.Nove.I ne mora niko da ih vidi.Baš me briga,govorim sebi u mislima.
Ja se osećam bolje.To je najvažnije.
Žena mora da nauči da stvari prvenstveno kupuje zbog sebe i da sebi ugađa pa tek onda da očarava javnost.
Sada će te biti skeptici (kao što sam do skora ja bila) pa reći da je tako,sedele bi smo u trenerci i jele sladoled u krevetu.
Nije tako.Na svom izgledu radim svakoga dana.Isključivo da bih se ja osećala zadovoljno.Lepotica neka možda i nisam ali trenerki i patika u mome ormaru nema.
Onda kada budete naučile da volite sebe i sve činite zbog sebe shvatićete da je sve ostalo manje važno.
Ako same sebi ne ugodimo niko to neće učiniti za nas.
Gledam u kupljene stvarčice i smešim se.Večeras ću ih obući i u njima zaspati.Baš me briga.Tom nekom...zakazala sam sastanak u snovima.
Ima da se pojavi tačno na vreme inače...hm ako to ne učini rizikuje da neko drugi zauzme njegovo mesto.Snovi su neuhvatljivi,znate.
Ako i ne dođe nema veze,ostalo mi je još nekoliko kuglica ferrera koje ću ujutru da smažem i tako ugodim sebi.
Od podne dijeta.
Posvećeno svim ženama.
Volim da se budim rano.Pre nego što sunce na tron izadje.
Onda kada svetlost tek vrhom prsta grad dotakne ,pre nego što ga potpuno prigrli.
Tada čujem tišinu.
Po neki zvuk tranvaja koji prolazi.
Šapat u mome umu,samo lepih stvari kojih želim da se prisetim. Jutrom,ranim jutrom mogu da čavrljam sa sopstvenim mislima.
Jutrom je sve tako kristalno jasno.
Jutrom moja osećanja izlaze na pozornicu kao kao kakve balerine koje svojim pokretima priču kazivaju.
Jutrom znam šta osećam.
Umem da osećam.
Jedno jutrom moja je duša čista.
Srce dostupno.
Um jasan.
Jutrom imam hiljadu planova.
Jutrom mogu sve.
Jutrom se moje želje u stvarnost izlivaju.
Jutrom se ničega ne plašim.
Jutrom razaznajem istinu.
Jutrom nebo dotičem.
Jutrom brojim zvezde koje su kroz moj život predhodnog dana protekle.
Jutrom se moj um i telo dotiču.
Tada zaranjam u kristalno čisto more koje se potom blatom ukalja.
Tada se ljubav i nada udružuju i plešu oko mene čaroban ples.
Prkosno se smeju tugi i teraju je osmesima svojim.
Strah odbijaju milinom pokreta njihove izvedbe.
Bes razoružavaju njihovom prisnošću.
Ljubomoru svojim umilnim pogledima odbijaju.
Jutrom i samo jutrom nada i ljubav čeznju u goste prizivaju.
Hrane je.
Poje je.
Miluju.
Grle.
Rane joj celivaju.
Svojom je sestrom nazivaju.
Jutrom i samo jutrom mogu sebe da osetim.
Posveceno Marcu Antoniu.
Beograd. Kasno popodne.
Grudvice snega obasjane suncem polako se otapaju pod njim.
Proleće je na vidiku.
Da li sam Vam rekla da ne volim proleće?(izgleda da se jedino po tome razlikujem od moje blog sestre vilesaduplimkrilima).
Volim hladnoću.Da mi telo grči.Um zaledi.Struji mi čitavim bićem.
Sa snegom se topim i ja.To vidite ,nije bas dobro.
Odvažna i ledana u ovakvom svetu pravo je rešenje.
Verovatno ću za koji dan obući suknjicu i baletanke i paradirati gradom gledajući sve te zaljubljene parove koje su na sunce i lepo vreme izmileli kao puževi nakon kiše.
To mi se ne dopada.Više volim da ih posmatram dok pijem vino pokraj kamina(hm može i radijator nema veze važno je sa kim ga pijem)
Ali šta ćete,protiv vremena se ne može.
Nameće mi se pitanje
Ako se ne može protiv vremena da li se može protiv sopstvenih osećanja?
Moja osećanja ovih dana variraju kao nekakva čudna vremenska prognoza.
Pitam se koliko to osećanja može u jednoj osobi da se smeni za samo jedan jedini dan?
Za doručak obično uzimam nadu.
Jutro i treba nadu da predstavlja.ZaBoga novi je dan.Ko zna šta sve on može da donese.
Negde otprilike oko doručka shvatam da je dan potpuno isti kao i predhodni.
Besna sam.Ljuta.Želim da vičem.Da kudim.Da kritikujem.
E onda oko podneva shvatam da nije sve tako crno.Sve će jednom proći.Sećaću se samo lepog.
U to vreme moj Anđeo ide na spavanja a ja obično pišem post.Nekakve me emocije spopadaju.Vidim svetlo u tami.Vi mi dajete snagu...
Sve do...kasnog popodneva...ogorčenost tada vlada.Zašto?Zašto je sve moralo tako da se dogodi?Zašto ne može normalnije,na civilizovaniji način?Zašto?pitam se...
Tada me Anđeo grli i shvatam da će sve biti u redu.PoBogu imam nju.Šta mi još od života treba?
Negde oko večeri osećam žudnju,strast,nagone nekakve...prizivam tog mog...dolazi u mojim mislima....
Shvatam za samo jedan dan mogu da budem
Vatra
Med
Kamen
Led
More
Nebo
Vino
Pesak
Blato
Sunce
Kao med slatka
Kao kamen čvrsta
Kao led hladna
Kao more nemirna
Kao nebo vedra
Kao vino opojna
Kao pesak varljiva
Kao blato teška
Kao sunce srećna
Kao vatra....
Od grčevitog i ledenog moje telo se u plamen pretvara
Priziva doziva
Žudi...
Čeka...
Gori
Da. Led se u plamen pretvara.
Ulazim u stan.Sunce je zašlo.Krevet razmešten sa otiskom tela u prekrivaču.
Točim sebi vino u čašu i posmatram kako se dan topi pod noći.
Plamen.
Hvala Vam što ste uz mene.Ovom se prilikom posebno zahvaljujem Roksani i Brankicivucici.
Vece.Noc zaprvo.
Pokusavam da skrenem misli sa svojih obaveza i problema sa kojima ovih meseci moram da se borim.Odgovaram na Vase komentare.Smesim se.Drago mi je sto ste uz mene.
Dobijam poruke od dva draga mi bica koja su mi uveselila zivot od kako su u njega usla i ponovo se smesim.Uz njih sve sto se desava u mom zivotu izgleda drugacije,vedrije.
Nada da ce biti bolje svakoga dana nadolazi .Stidljivo istina,poput nekakvog misa koji trckara pa se ponovo zavuce u rupu,pa opet izadje iz nje i sve u krug.Ali zadovoljna sam buduci da do skoro taj mis iz rupe nije izlazio.
Taman se spremam da utonem u san kada mi stize mail.U mailu stoji da nekolicina ovde prisutnih prica o tome kako sam nemoralna,laka,nestabilna.Naravno sve to veze ima sa Marcom Antoniem.
Nerviram se po malo,znate iako ne bi trebalo to nikako.
Na takve sam ljude davno trebala da se naviknem.Umeju oni da pricaju i prepricavaju.Sude i osudjuju a to cine samo onda kada se uvere da se neka osoba oseca malkice bolje od njih i da pokusava da ispuni sopstveni zivot jer ne zeli da zivi tudji.
E takve osobe bacaju kamenice,polemisu,moralisu,savetuju,sude.
A onda...nagadjaju ono o cemu pojma nemaju.
Pa onda to o cemu pojma nemaju osudjuju.
I sada,vidite ,oni to verovatno cine samo da bi se osetili bolje ili pak u nedostatku dogadjaja u sopstvenom zivotu.
Poznavala sam mnogo takvih ljudi.Vecinu prijatelja izgubila bas u vreme kada sam se vencavala i bila najsrecija.
Tada sam shvatila.Pravi prijatelji ostaju sa tobom kada ti je najteze ali ne i onda kada si najsrecniji.
Ogradjujem se od takvih ljudi i obicno se ne osvrcem za njihovim glasinama.Medjutim ovoga puta sam to morala da ucinim da bi neke stvari bile jasne.
Takva sam kakva sam.Iskrena nadasve.Medjutim to sto sam iskrena ne znaci da ne dopustam svakome da ide za svojom istinom.Svako ima prava da otkrije sopstvenu istinu ali onda kada je iskren ne treba da mu se zameri ma kakva ona bila.Savreno nesavrsena.Ruze mi ne cvetaju ali od svog zivota pokusavam da napravim ono sto najbolje umem i kako to umem.
Kome se to ne dopada neka proviri u sopstveni zivot i proveri da li je savrsen .
Glasina je uvek bilo i uvek ce biti,bas kao i ljudi koji ih izmisljaju.
Dajte molim Vas,narod u ovoj zemlji zivi od toga.Plate su nam male.Cene previsoke.Glasine i tracevi su jedino pristupacni.
Zato Vi koji optuzujete ne cinite to ukoliko nekoga ne poznajete.Pogledajte sopstveni zivot i pokusajte da ga uredite na najbolji moguci nacin jer niko to nece uciniti bolje do Vas samih.
Da biste to ucinili potrebno je da prestanete da analizirate tudje zivote.
Takva sam kakva sam.U mom zivotu moj Andjeo je na prvom mestu i sve bih za njega uradila.Sebe smatram velikim borcem i zenom koja ume da uziva u zivotu uprkos svemu.Ako Vam je drago da osudjujete umesto Svevisnjeg samo izvolite.
Nemam obicaj da pisem ovakve postove i vise ih nece biti ali mene ce na blogu biti i dalje,onoliko koliko me je i bilo.
Oni kojima je ovo upuceno pronacice se u postu.
Ostalim blogerima koje volim da nazivam svojim Andjelima i koji su uz mene , se izvinjavam na ovakovom postu koji od mene nisu ocekivali i koji za njih ni posto ne vazi.
Uvek ce biti onih koji tracare i onih koji zive svoje zivote o kojima se tracari.
Sve Vas puno pozdravljam.
Vece.
Obukla sam dugu belu haljinu secenu na grudima. Na rame stavila narukvicu,deo kose uplela u pletenicu a drugi deo pustila da slobodno pada.
Da,da ponovo Rimljansko doba.Stvarno sam zelela da promene vise i iz vremeplova izvuku neko drugo vreme pa da izglasaju da nosimo tu osecu.Balske haljine na primer.To bih bas zelela.Ali nista.Izgleda da cemo jos dugo ostati ovako obuceni.Kada vec ne mogu da ih pobedim...
Predpostavljate zbog cega sam se sredila.Onaj moj ponovo veceras dolazi kod mene.Rekla sam vam vec da je on veoma vazan za nasu planetu i da sam ponosna sto je moj.
Za one koji nisu citali izvestaje od ranije ,negde oko 3100 nekolicina Zemljana koji su zagovarali ljubav,lepo ponasanje ,manire i sve sto ide uz to su prebegli ovde,na Mars.Negde oko 4004.godina taj moj je otisao na zemlju kako bi Zemljane pokusao da odvrati od sujete i zlobe ali je neslavno prosao.
E sada,vidite,mi ljudi sa Marsa(sada mogu tako sa pravom da kazem buduci da sa Zemlje poticemo)smo prilicno uporni i ne odustajemo tako lako.
Dakle vec godinu dana Zemljani su zabrinuti,zele da sacuvaju svoju planetu.Kazu da ce Zemlja biti potpuno unistena(oni to nazivaju smakom sveta ili tako nekako).Po zapisima iz vremeplova i svastarnika,Zemljani o smaku sveta govore vec hiljadama godina ali se on nikada nije dogodio.
Mi Marsovci,uprkos tome sto su nas Zemljani tako cesto napadali u zelji da nas uniste,resili smo da pokusamo da spasemo Zemljane.
Istina oni su trazili da prebegnu na druge planete ali im stanovnici drugih planeta to nisu dozvolili.Nisu zeleli da se inficiraju zlobom.
Mi Marsovci,buduci da smo i samo potpomci Zemljana nismo imali srca da ne pokusamo da ucinimo nesto za njih.
Dakle,dugo smo o tome vecali.Zaista dugo.Na posletku smo doneli odluku.Dovescemo jednog Zemljanina na Mars dobrovoljno.
Neznam da li sam vam rekla ali Zemljani su imali frku sa klonovima.Najmocniji covek je zeleo da kloniraju samo njega i njegovu zenu i sada su svi oni isti.Taj proces je trajao vekovima.Znam da je to Vama koji citate ovo sada strasno.Ali sta cete.Tako je kod Zemljana uvek i bilo.Gramzivost i megalomanija.Sujeta.Uvek su pobedjivali.
Dakle dovescemo njega,mozda i njegovu zenu i tako spasiti citavu Zemlju.
Da bismo uspeli da ga dovedemo na Mars,morali smo da mu obecamo svasta nesto.Pa i da ce dobiti citav Saturn.Sto nije lako bilo buduci da i oni sa Saturna nisu bas za neku komunikaciju.Suvise su ponosni.
Pristali su kada smo im rekli da je sve samo varka i da nam je pomoc potrebna.Da se pohvalim taj moj je imao najveceg udela u pregovorima.
Zemljanin je dosao sa zenom.Hranili smo ga.Pojili.Pomoc mu pruzali.On se zaljubio u nasu Marsovku i ostavio zenu.
Njegovoj zeni smo pruzali utehu.Govorili joj da joj takav covek ne treba.Ona nam je rekla da ce ga preboleti ukoliko joj obecamo Jupiter.Videvsi kako je krhka i nervozna razgovarali smo sa onima sa Jupitera i ucinili to.
Zemljanin i Zemljanka su se ubrzo pomirili a nasa Marsovka ostala neutesna.
Taj moj se naljutio,rekao im da nista nece dobiti i da se vrate na Zemlju i ostanu na njoj do smaka sveta(kako oni to zovu).Ovde za njih nema mesta.
Ponosna sam na njega.Ne znam da li smem da odam ali imenovali su ga za predstavnika nase planete.
Oni su se vratili na Zemlju.Lopovima nas prozvali i zamislite,Zemlja je jos uvek citava.Po meni,tog smaka nikada nece ni biti.Iako nasi proroci predvidjaju smak oko 5000 godine.
Najgore od svega je sto je nasa neutesna Marsovka otisla na Zemlju u potragu za tim prevarantom.To je strasno.
I sada,taj moj...treba da ide po nju na Zemlju.Malo sam ljubomorna,znate,iako znam da mi je veran svih ovih godina.Hm,nama Marsovcima nije dopusteno da budemo ljubomorni isuvise.Po predanju za preveliku ljubomoru stize kazna Svevisnjeg.Ali ona je tako lepa...
Razmisljam o tome.Gledam na sat i pritiskam dugme na svastarniku.
Klik i eto ga pokraj mene.Smesi mi se ponosno.Ljbomore vise nema(hm barem za sada) i nase usne se spajaju.
Ah ta ljubav.Zbog nje smo ovde i prebegli.
Posveceno Vilisaduplimkrilima,Marcuantoniu,Persefoni ,Janakisu i Aleksandru 88
Jutro.
Sunce je okupalo jastuke.Otvaram oci i smesim se.Izgleda da ce biti lep dan.
Gledam u ekran mobilnog telefona.Dve pretece poruke od bivseg.Zeli da uzme dete na par dana.Niko mu to ne brani medjutim u citavoj prici vazan je razgovor.To mu pisem."Razgovora nema docicu kada budem hteo i tacka."odgovara.
Iskljucujem mobilni telefon.
Razmiljam.
Obe advokatkinje su mi predlozile da na sud odem bez njih.Da cu svojim nastupom i smirenoscu uspeti sama da ga pobedim.Da nije potrebno da bacam novac.
Hvala im.Medjutim ipak sam odabrala jednu od njih dve.Za svaki slucaj.Sa nekim ljudima nikada ne znas na cemu si.
Tada mi pada na pamet.Brak po drugi put?
Divim se zenama koje tako nesto ucine.
Sanjala sam o braku i porodici,borila se za njega.Medjutim snove koji su se rasparcali u delice nikada ne medovno sklozemo zalepiti.Barem ja ne mogu.
Moja odluka da se nikada vise udati necu je definitivna.
Ne bi uspeo da je promeni ni princ sa tri kraljevstva.
Moju slobodnu vise ne prodajem ni za zrno graska ni za grumene zlata.
Razmisljma i o brakovima u Holiwudu(ne uporedjujem sa nasim,nemojte mi zameriti).Ti brakovi su unapred usudjeni na propast.Sreca ako je i jedan uspeo da prezivi.Opet oni se sklapaju neprekidno.jedan za drugim.Kao kapljice kise koje nadolaze.
Pompezne svadbe,zaklinjanja pred Bogom na vecnu ljubav,parade,izricanje velike ljubavi u javnosti...i onda nakon samo par meseci nove ljubai i drugi brakovi.
Ne ide to tako kod mene,znate.
Kada o necemu stvorim predstavu pa se se glumci sapleti o pozorisne daske i padnu nikada vise nista nije isto.
Tu predstavu sam stvarala godinama.Radovala joj se.prizivala je.Iscekivala sa nestrpljenjem.
Sada sam medjutim shvatila da nije sve tako strasno.
Da nije mog Andjela naziv ovog bloga bih davno promenila a njega zaboravila za citav zivot.
Ali Andjeo je tu.Ona je najvaznija u citavoj prici.
Zbog nje bih se usudila da zivim i sa neprijateljem dok ne stekne nekakvu stabilnost.
Uvrede i bahato ponasanje medjutim ne trpim ni zbog cega.
Ipak Andjeo je tu,kraj mene.
To je ono sto je najvaznije.
Ona je sreca u nesreci,dobro u losem.
Bogatstvo.
Da li bih se ponovo udala?
Ne,nikako!Nikada!
Jedan brak je bio sasvim dovoljan.
Drugi nije ni opcija.
Natapam lice hladnom vodom.
Odgovaram mu da mu niko ne brani da vidi dete ali da takvo ponasanje ne zelim da trpim.
Zelim da se vratim u krevet i ponovo dozivam onog mog...onog koga sam u snovima stvorila.
Uzimam jos jednu ferrero kuglicu.
Andjeo vice iz sve snage.
Odlazim kod nje.
Bice ovo lep i suncan dan.
Hvala vam sto me razumete.
Veče.
Iscrpljena sam.
Srce mi ubrzano lupa.
Stavila sam glavu na jastuk i jedem ferrero kuglicu.
Jednu samo.
Ne zato što držim dijetu,nego zato što bih izgubile veličanstveni ukus kada bi ih pojela previše.
Taj moj neko...uvek se pojavi u mojim mislima baš u ovo vreme.
Kada se svetla pogase.
Noć smeni dan.
Zavese sklope.
Stavi i on glavu na jastuk kraj mene i pomogne mi da utonem u san.
Živimo ja i on u nekakvim paralelnim svetovima.
Tako daleko a tako blizu.
Dozivam ga često.
Imam utisak kao da me čuje.
Pruža mi ruku.
Želi da me dotakne.
Približava mi se.
Smeši.
Želi me.
Taj moj neko...od snova je pravljen.
Po meri moje duše.
Čujem jednake otkuaje naših srca.Kao da kucaju u istom ritmu.
I znam da će uvek biti tu.
I onda kada svi odu.
I onda kada mislim da sam sebe izgubila.
I onda kada prestanem da sanjam.
Jer,znate,ja sam ga i osmislila.
Izmislila.
Načinila.
Prizvala.
Osluškujem otkucaje svoga srca.
Pružam mu ruku tek da je dotakne.
Najednom kao da smo se dotakli...kao da je sve istina...java
Gledam u jastuk ne bih li se uverila
Prazan je,nikoga nema
Kako je tako nešto moguće?pitam se
Da li sam uspela da ga dozovem toliko snažno da uspem da osetim njegovo prisustvo?
Otkucaju se stišavaju.
Tonem u san.
Hvala Vam što ste tu.
Jutro.
Zraci sunca su obasuli bulevar.
Klečim sa dlanivima položenim na butine.
Razmišljam o vremenu koje će doći.
Nekada sam volela da razmišljam o budućnosti.Sada više ne.Shvatila sam da razamišljanje o budućnosti oduzima ono najdragocenije.Sadašnjost.
Ipak,ponekad treba i to da činimo.Zbog dece naše ,rekla bih.
Tokom ovog,za mene tako teškog perioda,nisam samo sedela,pisala postove i plakala.
Pronašla sam stan.Obezbedila detetu sobu.Trudila se da ga spojim sa vršnjacima.
Tražila posao.Pisala.Molila se.
Sve što sam međutim radila kao da je proticalo mimo mene.Kao da sam gledala neku sasvim drugu osobu kako živi moj život.Kao da nisam ni učestvovala u njemu.
Čudno je to,znate,kada Vam se desi nešto neočekivano,nešto što nikada niste ni pomislili da može da se dogodi,menjate se iz korena.
Vaše misli su drugačije.
Duša kao tuđa.
Srce kuca u potpuno drugačijem ritmu.
Često se bojite nešto lepo i da poželite.
Vi koji ste od lepog i za lepo živeli.
Moja blog sestra,vila sa duplim krilima mi često kaže da je život limun i da od njega treba napraviti limunadu kako bi se lakše progutao.
Znam da je u pravu.
Treba svaki dan učiniti sebi lepim.
Prihvatati šanse kojih u ovoj zemlji ima tako malo.
Problem je međutim što se ponekada bojimo da ih prihvatimo.
Upravo taj naš strah oduzima nam mogućnost da nepredujemo.
Hranimo dušu.
Grejemo srce.
Jedna sam od onih koje grabe šense čim se ukažu.
Ne pitam.Ne tražim.Grabim.
E sada,možda ni to nije tako dobro.
Možda šansama treba dopustiti da dišu ,iskažu se u svom punom sjaju.Polete.
Neznam.
Toliko sam se bojala da ih ne ispustim da sam ih gušila.
Teško je živeti u zemlji bez šansi.
Kada je sve što pokušaš već unapred na neuspeh osuđeno.
Oni koji dobiju čitav hleb smeju se onima koji ni parče nemaju.
Osuđuju ih .Kude dok sebe veličaju.
Ne umeju da cene.
Na hleb namaze razne stavljaju pa ga u testo pretvaraju.
Smeju se na sav glas.
Ne shvataju da će se hleb pojesti.
Da treba da uživaju u svakom njegovom zalogaju.
Nude ga i drugima.
U vino umaču.
Šanse su nevidljive poput vetra.
Jake poput stena.
Krhke poput porcelana.
Nemirne poput mora.
Jedno je međutim sigurno,kada se ukažu,treba ih srcem dotaći.
Samo tako ćemo uspeti od njih zlato izlijemo.
Ukoliko ih ispustimo ostavljaju u našoj duši traga poput noža kakvog.
Um će nam polako oparati.
Zato idem stazom pokraj koje se šanse vide.
Svetle.
Dozivaju.
Mole.
Dušom ih grlim.
Tako ih je malo.
One nam život pružaju.
Ne dam ih.
Bez njih ne bi ni nas bilo.
Podižem se.
Sunce se u maglu upliće.
Telo mi podrhtava.
Zrak sunca hvatam.
Posvećeno sanjarenjima56 koja mi je šansu pružila.
Kasno popodne.
Setam bulevarima Novog Beograda,budućeg kraja mog.
Pustila sam kosu.Obukla se prilično poslovno i nabacila ozbiljan izraz na lice.
Žene u rukama nose ruže,saksije,bukete a ja punomoćje za advokata koji će me zastupati.
Danas sam je odabrala.
Posetila sam dve advokatkinje.Ona koja je bila preduzimljivija dobila je poene kod mene.
Vraćam se i razmišljam.
Moja osećanja ponovo izvode opasne akrobacije.
U životu sve treba da merimo,premeravamo,balansiramo.
Nikako da smo preterano romantični da ne bi bili patetični.
Nikako da previše volimo da ne bi bili povređeni.
Nikako da smo pesimisti da kako ne bi bili isuviše negativni.
Nikako da smo suviše iskreni da ne bi bili osuđeni.
Nikako da preterano lažemo da ne bi bili provaljeni.
Nikako da se ne zanosimo da ne bi bili odbačeni.
Nikako da smo preterano svoji da ne bi bili prognani.
Nikako da se potpuno ne predajemo da ne bi bili povređeni.
Nikako da suviše morališemo da ne bi bili neiskreni.
Nikako da potenciramo lepo da ne bi bili kamenovani.
Balans.
To je ono što moja duša ne poznaje.
Sklad.
Da li se to jede ili pije?
Kada volim predajem se.
Kada sam pesimista to je zato što smatram da zaista nema šanse.
Kada sam iskrena ne tajim niti jedan detalj.
Kada potenciram lepo to ja zato što smatram da je lepo ono što nam svima treba.
Ne morališem jer ko sam ja da to činim?
Kada se zanosim činim to do besvesti.
Balans.
To je ono što moje srce odbacuje.
Ne želim da živim ograničavajući se,iako znam da tako mora da bi se opstalo.
Ne želim da volim suzdržavajući se zato što smatram da onda ljubav nije to.
Ne želim da istinu izvrćem,zato što smatram da istina nije jedna,da postoji mnogo istina a samo jedna iskrenost.
Živim i žudim za lepim jer moj um ružno odbacuje.
Mera.
To je ono što moj um traži ali nikako da pronađe.
I onda plutam u neravnoteži pokušavajući da izbalansiram ali ne ide.
Skladnim život da učinim ali shvatam da onda to život i nije.
Merim i odmeravam ali sve na jednu stranu vuče.
Ponekada se osećam kao izgubljena cestica u vasioni.
Zar nismo to svi mi?
Potpuno sitni,potpuno beznačajni?
Opet tako veliki.
Dajem punomoćje advokatinji i pozdravljam se sa njom zaleđenog osmeha na licu.
Balans.
To će mi na sudu potrebno biti.
Hvala Vam što me čitate.
Jutro.
Snovi mi bejahu strahom prekiriveni.
U duši strepnja.
U srcu nemir.
Telo se grči.
Danas će žene cvećem i poklonima darivane biti,a ja...ja idem da tražim advokata koji će na adekvatan način sahraniti moj brak.
Nije to ni važno.Nisam ljubitelj cveća .Brzo uvene ili treba da se o njemu dugo brine.Ne odgovara mi niti jedno od toga.
Nikada nisam volela niti umela da pišem na zadatu temu,međutim današnji praznik se nameće sam po sebi. Na književnim večerima.Malim ekranima.Kada na ulici vidite mušakrce kako bukete nose.
Nikada nisam bila pristalica ovoga praznika.Zaprvo,da Vam iskreno kažem već duže vreme pokušavam da otkrijem zašto je dobro biti žena.
Ne ide.
Ma koliko puta vagala za i protiv,jednostavno ne ide.
Šta smo mi žene dobile ravnopravnošću?
Bolja radna mesta koja su toliko klimava oko i pre porođaja ?
Karijeru?
Ravnopravnost poslova u kući?
Molim Vas,samo smo sebi natovarli još hrpu poslova.
Sada moramo da budemo lepe uvek i u svakoj prilici.
Ne daj Bože da jedemo normalno jer moramo sve da budemo Hajdi Klum.
Kuća mora da blista.Ne da sija,da blista.To jednostavno mora.A mi žene jednostavno moramo da se pobrinemo za to.
Decu,još uvek rađamo,samo što sada nemamo nikakve benificije.Lično sam na porodiljskom primala pola plate (možda i još manje) baš kao i na bolovanju za dete.
Ne daj Bože da nemamo posao jer moramo da doprinosimo porodici.
Nikako da ne zarađujemo malo i obavezno da se trudimo da napredujemo u karijeri dok planiramo drugo dete a u firmi planiraju da nam daju otkaz( verujte moja koleginica je dobila otkaz tokom trudnoće)
Ručak da kuvamo svaki dan.Ukoliko nam se to smuči ,uvek možemo da kažemo da eksperimentišemo sa kuvanjem i tako tešimo sebe.
Imamo pravo na godinu dana porodiljskog tokom koga same gajimo dete dok se naši muževi žale kako rade i zarađuju za porodicu a mi uživamo(hm barem je tako moj bivši govorio)
Onda se vraćamo u firmu kao pali sa Marsa i padamo na niže položaje zato što smo dete rodili.
Nikako ne smemo da budemo nervozne.Nikako.Te sve obaveze koje obavljamo treba da nas oplemenjuju i stavaraju od nas svetice.
Ne smemo ni da se bunimo jer će nas smatrati vešticama ili izrodima kakvim.
Uvek treba da stojimo uz svog muškarca,čak i kada on ne stoji uz nas.
Taman posla da tražimo pomoć za čuvanje deteta ukoliko smo ne zaposlene onda ispadamo nepodobne majke.
Sve poslove u kući obavljamo gotovo same a onda suprug jednoga dana u tri meseca usisa i govori kako smo potpuno ravnopravni .
Želimo da budemo ravnopravne?Eto nam.
Dobile smo punu ravnopravnost a sve ostalo izgubile.
Nanosim šminku na lice.Sasvim pažljivo.Želim da dobro ozgledam,tako ću se bolje osećati.
Nastup,sve je u nastupu,govorim sebi.
Smireno,staloženo,odmereno...baš onda kada ti dođe da vrištiš i čupaš.
Ne slušajte me ,Vi koje ste zaljubljene!Slavite ljubav!Uživajte u trenutku.Čuvajte momente kao blago kakvo.Štedite suze .Ne brinite brige.Pustite ih da same brinu o sebi.Tako je lakše.
Što se mene tiče,više bih volela da nisam žena.
Ali kada se mora...pokušaću da izvučem one malecne prednosti i držim se za njih kao za slamku nekakvu.
Napraviću od njih more.
To je umetnost.
Provaravam svoj odraz u ogledalu.
Crvene oči blistaju pod bojom starog zlata.
Ispucale usne sijaju se pod bojom lavande.
Umorni obrazi se smeše.
Idem u nove pobede.
Posvećeno svim ženama i damicama koje će žene da postanu.
Beograd je okovan hladnoćom.
Osećan je na vratu.Po nogama kroz tanke čarapice.U promrzlim dlanovima.
Volim zimu.
Oštra je.Seče.Prkosi.Zapoveda.
Onoga trenutka kada since sune ja se gasim.Gubim.Ne postojim.
Šarene letnje haljinice nikada se ne mogu zameniti halterima i čizmama sa visokim potpeticama.
Razmišljam o sutrašnjem danu.
Treba da posetim dva advokata,upišem mog Anđela u školicu.Spremam kuću.
Ništa mi se od toga ne dopada.
Dani mi prolaze poput kakvih nasnimljenih pesama i vrte se u krug.
Moj život kao da je pravac izgubio.
Čitavo vreme pokušavam da usmerim kormilo na jednu stranu ,ali ne ide.
Plutam kao nekakav odbačeni splav od tuge sapleten.
Talasi me bacaju.Kovitlam se u virovima.Vetar me o stene odbacuje.
Ipak plutam.
Bezciljno i ponosno.
Kada sam mladja bila bejah ubeđena da se život od jednog momenta obrće na jednu stranu.
Da tada mirnom lukom plovi.
Pravac ne menja.Obilazi bure.Prkosi kišama.
Greška.
I sada koračam.
Zamišljam ga.
Taj jedan jedini trenutak za koji živim.
Prizivam ga.
Žudim za njim.
Maštom mu život udahnjujem.
Snovima dušu darivam.
I kao da je tu...baš u meni...dok telo se ledi...duša kao školjka biser traži.
O njemu snevam.
Sa njime se budim.
I ne tražim više od života.
Žudela sam ja nekada,oh da.Ali ne toliko za čovekom koliko za ljubavi.
Mislila ljubav će mi svet promeniti.
Greška.
O ljubavi se toliko pripoveda,toliko opeva,toliko polemiše...
Ljubav je pak neuhvatljiva.
Nedefinisana.
Neobrazložena.
I ma koliko mi diskutovali o njoj sve ćemo manje poznavati.
Jer ljubav kao reč i ne postoji.
Postoje samo trenuci od kojih je sačinjena.
I znam da je negde tu...baš tu mi na dohvat ruke..
Dušom ga dodirujem,srcem ga milujem.
Taj jedan jedini trenutak.
Najlepši kada se čeka.Kada se o njemu sneva.Kada se za njim čezne.
Kada i ne znamo da li će se ikada pojaviti.
Opet...svi ga jednako čekamo...svi mu se nadamo...klanjamo...za njim kličemo...njegovi smo robovi...grešnici željni ga večno
Onoga trenutka kada to shvatimo...naćićemo i taj smisao besmisla za kojim svakodnevno tragamo
Nećemo više tražiti.
Čekaćemo.
U tišini.
I žudeti.
Dušu njime hraniti.
Naučićemo da volimo i ono što nemamo.Čak i da znamo da ga nikada imati nećemo.Tada ćemo spoznati da smo samo plutajuće duše...željne lepog...koje će večno živeti.
Odlučujem da pešačim do stana.
Da mi telo ledeno bude.
Usne se od zime grče.
Stopala utrnu.
Tako ću ga bolje osetiti...doživeti.
Taj jedan jedini trenutak.
Proleće dolazi.Doneće sunce.Zelenilo.Ptičice.
Odneće mene.
Jer svi znamo da je sve to lepo samo dok se čeka.
Zato i volim zimu.
U njoj volim da snevam.
Posvećeno Vili sa duplim krilima(vilibezkrila) koja kao i ja za trenutke živi.
Proklinjala sam život bačena u prašini.
Plakala u tišini.
Anđele dozivala u pomoć.
Spas tražila.
A onda....onda se pojavila ona.
U beloj bluzi,duge kose..
Čarobnim štapićem zamahnula!
"Tanjana ti si ranjena.Taj tvoj...dušu će ti polomiti...ranjenu te sahraniti...uništio te je...ali zapamti ,dan će doći kada ćeš se uzdići,iz pepela nova se podići,jača i snažnija..neko drugi tebe će osvojiti..."
Sećam se bila sam u tržnom centru dok sam čitala njen mail.Zastala i plakala.
Vid mi se maglio,Duša jecala.
Vila je zamahnula čarobnim štapićem i zagrlila me svojim krilima.
Tri para krila je imala,samo da znate.Dobila po jedna za svakog od tri Anđela koje je rodila.
Meni je jedan par pozajmila.
Sada je vila sa duplim krilima.
Sestrica moja najmilija.
Mislite sestre smo radi reda?Nikako,sudbina nas ista veže.
Razmišljamo gotovo jednako.
Vila je ušla u moj život i u njega posula čaroban prah.
Od tada više u njemu ništa isto nije.
Najharbrija žena koju sam do sada upoznala.
Teške sudbine koja ju je kamenovala,pala je na zemlju.
Vilom bez krila se nazvala.
Ne dragi moji,nije ona vila vez krila.
Ona je uzletela iznad svih nas.
Umesto vazduha ljubav udiše.
Hrani se lepim.
Poklanja pažnju,savete...ume da me nasmeje više nego iko.
Stazom snova hoda sada,na dobrom je putu da snovima stvarnost dotakne.
Ona mi je pomogla da nastavim.
Zagrlila me krilima i povela na put.
Dame i gospodo moja sestrica
Jedna jedina i ne ponovljiva
VILA SA DUPLIM KRILIMA
SESTRICE SREĆAN TI ROĐENDAN!
VILA SI BILA ,VILA SI OSTALA.
ŽELIM TI DA SNOVIMA JAVU OBOJIŠ.
Sestrici u čast priređujem virtuelnu žurku na koji dolazim sa Marcom Antoniem!
Pozivam sve blogere dobre volje i čistog srca da nam se pridruže!
Služimo osmehe i dobro raspoloženje.
Poslužite se!
Neka žurka počne!
Za one koje nerviramo,moram ih obavestiti da će ova žurka trajati čitavog narednog dana!
Veče.
Ležim na krevetu.
Kosa mi rasuta po jastuku.
Srce kuca sve brže.
Telo mi žudnjom prekriveno.
Stajem pod oblak mašte.
Ponovo pitam,odgovore tražim.
Moja osećanja se komešaju.
Plešu.
Utrkuju se.
Lepo u mislima prizivam.
Dušu mi čežnja ispunila.
Tražim li ja to puno od života?
Samo deo neba ,svoj oblak na njega da sletim.
Parče meseca.
Zrak sunca.
Delić prašine u vasioni.
Krak zvezde
Žudim za nestvarnim.
Velikim.
Iskonskim.
Da lebdim između jave i sna.
Da moj svet stvarnost dodirne.
Da se isprepliće sa njom i prekrivač od oblaka napravi.
Žudim li ja to previše?
Tražim li nemoguće?
Da jednom barem osetim miris fantazije koja se u stvarnost pretvara.
Da li sam halapljiva?
Sebična?
Zahtevna?
Žudim li za nečim što je nemoguće?
Imala sam ga,mislila sam.
Prevarila se sada dobro znam.
Iz kamena vatru sam stvarala.
Sušnu zemlju kapljicama umivala.
U vakum vazduh ubrizgavala.
Prevarila se.
Sada zbunjena komešam misli poput kakvih vihora u košavi.
Pod suncem hodam,za ljubav molim.
Ne pitam.Ne tražim.
Žudim.
Moja se duša u pepeo pretvorila.
Pa se iz njega ponovo rodila.
Snažnija.
Otpornija.
Sa štitovima okovana.
Nova se osoba u meni rodila.
Nestvarno polako stvarnost mi boji.
Niti na razboju tkaju osećanja.
Čini se tu je...samo još malo..i učiniću to...
Dotaknuću snovima javu.
Videću kako se živi na nebu.
Srce ne prestaje da me plaši svojim otkucajima.
Naglo se tržem...
Budna sam...nisam snevala.
Ovaj post posvećujem svim sanjarima koji se ne plaše da idu za svojim snovima.
Jutro.6h
Budi me moj Anđeo.Vuče me za rukav.Kaže "Ustani mama,ustani..."
Ustejem.Oblačim se.Odlazim da pravim uštipke.
Mama mi kaže da ne treba tako da se prave.Za vašu informaciju ja sam izmislila recept za te uštipke i pravim ih svaki drugi dan .Ali nema veze.Mama zna bolje.
"Ok ,mama ti završi,odoh da se tuširam"
"Nećeš valjda sada"? pita me kao da idem da tražim blago.
"Kada ću ako ne sada"?
"Ako sada odeš nećeš iz kupatila izaći sto godina.Ponovo ćeš da se mažeš onim kremama"
"Tako je mama,moram da nanesem losion za telo,hidrantnu kremi i kremu za oko očiju.Sreća tvoja što ne perem kosu u domaćoj radinosti inače bih se zadržala čitav dan"
"Dobro.Za ručak ima sarma"kaže mi pomirljivo.
"Kako kada ja ne volim sarmu..."?
"Onda ti pravu ručak" !kaže mi prkosno
"Nema problema.Obožavam da kuvam.Praviću špagete"
"Špagete?Mi ne volimo špagete"kaže začuđeno.
"Važi mama ,onda ću za sebe da napravim.Kada smo već kod toga moj Anđeo ne jede ni sarmu ni špagete pa ću morati i šnicle da napravim od belog mesa"
"Mogla bi i veš da opreš"dodaje mi ,dok krećem ka kupatilu.
"Mama ja zbog toga i imam gomilu garderobe.Ne uspem sve da izmenjam,da bih što manje imala da perem" kažem trijumfalno.
"Ima i drugog veša nije samo tvoj"
"Dobro mama ,šalila sam se malo"
"Da li si doručkovala"?
"Sačuvaj Bože mama pa želim da ostanem vitka,ne mogu da se sebi dozvolim luksuz da jedem tri puta dnevno"
"Zato si i takva mršava"
"Mama nisam ja mršava.Takva sam uvek bila"
"Šipak,pogledaj slike od ranije"
"Idem mama sada,stvarno želim da se istuširam"
"Nemoj da ti padne na pamet da praviš kupku i vratiš se prekosutra"
"Dobro mama,samo kremice ništa više.Nemoj ti da odlučim i kosu da uvijam pa da se vratim nakosutra"
Odlazim do šporeta.Uštipci su gnjecavi,nikakvi.Pravila sam ih po majčinom uputstvu.
"Baš su lepi "kaže.Kiselo se smešim.
Moj Anđeo uporno pokušava da nauči lutku da hoda a bivši ne odustaje od pretećih poruka.
"Mama napraviću tri vrste ručka,pospremiću kuću,oprati sudove..mogu li sada da odem da se tuširam"
"Pazi da i telefon ne poneseš sa sobom u kupatilo,ima da se vratiš za dve nedelje!"
Smešim se i izvlačim.
Odlazim u kupatilo i gledam u sve one kremice i losione.
Mislite da je lako?
Nikako.
Odoh sutra u Beograd.
Nije lako biti žena.
Posvećeno svim ženama koje su se ostvarile kao majke.
Veče.
Raščešljavam kosu i grejem dlanove u njoj.
Konačno sam sama.
Čitav dan zbrka.
Svi me nešto zapitkuju.Traže.Zahtevaju.
Šuškaju.Huškaju.Zveckaju.
Treba mi mir.
Tek da ga osetim.
Spokojem srce da mi okovano bude.
Pod oblak tišine da sletim.
Mislima da zalivam dušu.
Željama da je hranim.
Sećam se sebe kao male devojčice .
Duge kose i smađih loknica.
Kada bi me pitali "Čija si ti"? Uvek bih odgovarala ničija.
Sada od jednom shvatam.
Uvek sam takva bila.
Posebna.
Drugačija.
Svoja.
Ničija.
Zašto je tako pitam se sada?
Da li sam to od rođenja želela?
Da li sam želela stazama sama da hodam?
Lavirinte suzama napajam?
Sama lebdim među zvezdama?
Kolače sam nudila.Osmehe davala.Rečima lečila.
Uvek sama letela.
U osnovnoj među policama biblioteke i na časovima baleta.
U srednjoj među masom u diskotekama.
Na fakultetu u svetskim metropolama.
U braku u sopstvenim romanima.
Želela sam nekada da se pridržim jatima.
Širila krila pa ih ponovo sklapala.
Sada polako shvatam.
Ničija uvek sam bila.
Treba mi tišina više nego hrana.
Spokojem umem da zalečim rane.
Mir umesto vina pijem.
Možda ću jednoga dana nekoga pronaći.
Ničiji i on mora da bude.
Možda se on i ja tražimo čitavog života.
Dve polovine srca.
Biser i školjka.
Sunce i mesec.
Čeka me negde,znam..
Čini se da je tako blizu
Primiče mi se...dodirujem ga pa povlačim ruku...
Pitam se da li je stvaran ili od snova satkan
Da li i on priziva mene?
Traži me u snovima?
Doziva na javi?
Čeka kao cvet rosu.
Žudi....
Moli se...
I sada ga tražim u tišini....
Srca nam se dodiruju
San ili java? pitam se
Znala sam ja njega odavno
Zato i jesam bila ničija.
Pažljivo utrljavam kremu u vrat.
Dlanovi su mi sada ugrejani.
Skidam bade mantil i odlazim u san
Uvek i zauvek
Ničija
Hvala Vam što ste tu.
| « | Mart 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | 29 | 30 | 31 | |||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
