Ona stavlja minđuše na uši i nanosi maskaru na trepavice.Proverava još jedanput svoj odraz u ogledalu.Za ovu priliku sve je kupila novo.Sorc.Bluzu.Kardigan,Čarape.Sve samo da bude lepa.Najlepša do sada.Sada će upoznati njega.Muškarca iz njenih snova.Muškarca o kome mašta već nekoliko meseci.Raspušta kosu i nanosi sjaj na usne.Spremna je.Potpuno spremna.
Pre nego što je za sobom zaključala vrata stana pogled joj se usmerio ka bonbonjeri i knjizi koju joj je on poslao pre nekoliko dana.Kao da ih je sama birala.Gleda posvetu na knjizi.Zatim je naglo zatvara baš kao i vrata stana za sobom.
Dok se probijala kroz masu ljudi srce joj je kucalo ubrzano.Kakav je?Kako izgleda?Da li je isti onakav kakvim se prikazao na netu?Da li je ona slika što joj je poslao zaista njegova?Da li će mu se dopasti?Da li će se on njoj dopasti?
Toliko prelepih reči joj je napisao.Samo za nju.Toliko su razgovarali.Chatovali.To mora da je taj.Ne može da ne bude.Potpuno ju je osvojio.Nije ga nikada ni videla.Reči koje je upitio njoj i samo njoj ostaće zauvek urezane u njenom srcu.
Ona nije želela da zna ništa o njemu.Nije želela ni da ga upozna.Želela je da ostane tako savršen kakav je bio u njenim mislima.Želela je da ga oblikuje po rečima koje joj je upućivao.Stvara sliku o njemu,baš onakvu kakvu želi.Nije je interesovalo ni čime se bavi.Ni kakav mu je bračni status.Nije želela čak ni da zna kako izgleda. Zašto?
To što oni imaju je isuviše lepo.Nestvarno.Vanvremensko.Vanzemaljsko.Nije to želela da kvari običnim materijalnim svetom.Ne,tako nešto nesme se nikada pokvariti.
Pre nekoliko dana iznenada ju je nazvao.Po prvi put u životu javila se na nepoznat broj.Kao da je znala.Tada je prvi put čula njegov glas.Bio je baš onakav kakvim ga je zamišljala.Zbunila se tokom razgovora.Počela da muca.Istina prava je da ju je uhvatila trema.Počela je da polako vezuje reči i glas.Sve je išlo jedno uz drugo kao saliveno.
Korača sada ka mestu na kome će se naći.Javno mesto,naravno.Ko zna ko to može da bude,progovara glasić u njoj.Onaj drugi progovara suprotno.To je on.Kako nešto tako uopšte možeš i da pomisliš.Njega si čekala čitavog života.Čovek koji onako piše.Samo za tebe.
Pita se.Da li je moguće nekoga voleti a da ga nikada video nisi?Da li je tako nešto zaista moguće?Možda je to upravo to prava ljubav ne ukaljana materijalnim?Možda je samo varka kakva?Obmana?Trik?Kako možeš nekoga da voliš ako ga ni dodirnuo nisi?Takva ljubav može samo da se meri sa slatkim simpatijama iz osnovne ili je pak mnogo dublja i veća od svih na javi?Baš zato što nije propraćena opterećujućim detaljima.Zato što je čista.Nesvakidašnja.I osvaja isključivo umom i srcem.
Proverava mail u svom telefonu.Poslednjih nekoliko dana isti taj telefon ne ispušta iz ruke.Sekunde broji i gleda da li je pošta od njega stigla.Gleda kroz masu.Zove je.Na istom su mestu ali nikako ne mogu da se vide kao da se Anđeo čuvar sa njima poigrava.Vrte se u krug.Onda ga ugleda.Stoji pred njom.
Upravo takvog ga je i zamišljala.Sada je sve povezala.Reči,glas,izgled.Nemoguće.Nemoguće da je toliko savršen.Jednostavno nemoguće.
Po njegovom osmehu vidi se da je i ona osvojila njega.Uzima je za ruku i vodi kroz grad.Kao da se poznaju čitavog života.
Glavna junakinja ove priče nisam ja.To drage moje može da bude svaka od nas a Vi dragi moji junak može da bude svaki od Vas.
Volim priče sa srećnim krajem zato sam i ovu tako završila međutim internet ljubavi mogu da budu veoma opasne i ozbiljne.Da li možemo da volimo nekoga koga nikada nismo upoznali?Možemo, moj je odgovor.Ali bolje ipak da tu osobu upoznamo.Da li tu osobu upoznati ili vašu internet ljubav ostaviti netaknutu i čistu na Vama je da to odlučite.Veoma je rizičan potez odlučiti se za prvo.Međutim bez rizika nema ni dobitka.Uvek možete odlučiti da vas ta neka osoba voli samo preko neta.
Jutro.
Volim kišu.Volim da čujem njen zvuk.Volim da osetim kako mi se sliva niz lice i telo.Kako mi odeću natapa.Volim i da vrhom prsta dodirujem unutrašnju stranu prozora dok se kišne kapi slivaju niz njega.
Početak proleća podseća me na blagi povetarac.Svežinu.Svetske metropole kojima sam toliko volela da šetam.
Kristalno čisto more na Kipru u koje sam nekoliko godina svakoga dana uranjala.Upravo more bilo mi je najbolje prijatelj.Lečilo moje ljubavne jade.Slušalo žudnje moje.NJemu sam se ispovedala.Bacala u njega kamenčiće kao probleme kakve i bolje se osećala.Grlila ga dok sam plivala.Usnama dodirivala i osećala ukus soli na njima.
Ne volim proleće.Nikako.Više mi odgovara jesen.Kiše.Mrak.Hladnoća.I uvek je tako bilo.
Zašto?
Proleće mi skida moje omiljene čizme.
U vazduhu se oseća nekakva svežina koja na čeznju podseća.
Prolećem svi izmile na ulice i kikoću se nasmejani.
Sve se budi.
Proleće predstavlja novi početak.
Ljubav.
Proleće zapoveda da pokraj sebe imaš nekoga koga ćeš da voliš i ko će da voli tebe.
Lično više volim jesem i zimu.
Da se toplo obučem i osetim pahulje koje mi dodiruju lice.
Da zaledim misli na minusu a telom mi prolazi slatka jeza.
Da pišem u tišini dok posmatram sneg sa prozora.
Da se zavučem ispod pokrivača i zamišljam tog nekog pokraj mene.
Proleće ....ono je lepo samo dok se čeka
Dok se o njemu sneva
Onoga trenutka kada ga dodirnemo osećaćemo se srećno
Kada ga črsto prigrlimo izmigoljiće nam se i umaknuti pod visokim temperaturama
Baš kao i ljubav
Eto zato ja zimu volim
Zimi mogu da čekam
Da se nadam
Da sanjam
Prolećem već vidite moram nekoga kraj sebe da imam
To je nekakav zakon znate
Ako tog nekog nemate onda ste prokleti!
Ukoliko ga imate tada ste slavljeni!
Ne volim proleće jer prolećem...
Moram da volim.
Stavljam dlan na prozor i prislanjam glavu na njega ne bih li što bolje čula kišu.
Proleće mi se blago smeši.
Ne uzvraćam mu osmeh.
Hvala Vam što me čitate.
Veče.
Gledam kroz prozor u svetla koja obasjavaju tople domove suprotnih zgrada.
Razmišljam da li su oni zaista topli ili kada ste u porodici imate toliko malo vremena da o toplini ne stižete ni da razmišljate?
Dok sam bila u braku ( dok smo živeli zajedno zaprvo ) jedva da sam stizala i da se očešljam.
Čitav život sam zamišljala brak i nekakvu toplu i prijatnu atmosferu.Zajedničke ručkove.Izlete.Decu koja trčkaraju oko nas.Zajedničke odlaske na razne svečanosti.
U mojim mislima sve je izgledalo tako glamurozno.Toplo.Izgleda da sam takvu predstavu dobila čitajući previše bajki.
Ni časopisi nisu drugačije kazivali.Zbog toga sam prestala da ih kupujem.U njima se toliko govori o braku,venčanici,zajedničkim putovanjima,deci na najlakši i najlepši mogući način.Uvek i sve je lepo.Nema ni svađa ni opterećenja,ni problema oko novca ni ljubavnika ni ljubavnica.Sve je idealno.Prosto da poželiš da stupiš u njega.
Nisam želela ni sa kim da živim pre braka i smatram da to nije greška.Supružnika imaš vremena da upoznaš čitavog života.A duge veze obično pucaju ukoliko završe brakom.
Ljubav je sama po sebi osećanje koje je tako nestvarno.Neuhvatljivo.
To je osećanje koje klizi.Lebdi.Migolji se.Što više pokušavamo da je uhvatimo ona nam više izmiče.Ljubav ne trpi nikakve okove.Konopce.Ona sama po sebi mora da bude slobodna.Tamo gde nema slobode nema ni ljubavi.
Ljubav ne trpi ni planove.Ni želje.Ni snove.Znate li zašto? Ona je sama po sebi i žeja i san.Ona je kraljica svega.Uvek u centru pažnje. Zato i ne voli konkurenciju.
Sve oko nje je suviše i guši.Meri se trenucima.Odkucajima.Sekundama.Nikako godinama.
Ona lagano odumire.Mučno.Bolno.Teško.
E sada brak je po meni nešto sasvim drugo.
Brak je sve ono što ljubav nije.Dakle sloboda nije.Planova previše.Zahteva stabilnost.Obaveze.Odgovornosti.Sve ono što ljubav guši.Ne da joj da diše.
Ljudi kao da su izmislili sve samo da bi brakom ljubav uništili.Od prstena koji je teži od okova do papira koji ljubav zaključava iza tapaciranih vrata u prostoriju bez prozora.
Mislila sam da crkveni razvod ne postoji.Uverila sam se da sve za novac postoji i sve može.
Nemojte me pogrešno sada razumeti,u Boga verujem.Samo smatram da se ne može sve rešiti ukoliko izvadimo nekoliko novčanica i stavimo ih pred sveštenika.
Dakle na jednoj strani imamo ljubav iskrenu,čistu ,lepu na drugoj brak koji preti da je uništi samim sklapanjem.
Trpljenje.Prihvatanje.Nametanje.Sve to čini brak i toliko se nameće da zaboravimo u njemu gde je ona ljubav i kolika je bila pre nego što smo ga sklopili.
Ljubav i brak tako različiti o opet stoje rame uz rame jedno sa drugim.
Kao mesec i sunce.
Iako ćete pomisliti ću suncem da simblizujem ljubav prevarili ste se.
Mesec je ljubav upravo zbog toga što ne blješti i zaslepljuje svojim sjajem.Zato što se nekada pojavi čitav,nekada samo njegov deo a opet uvek je tu.Zato što se ponekad sakrije iza oblaka ali mi znamo da je tu.Da mora tu da bude.Zato što tiho plovi po oblacima.
Brak je sunce.Blješti.Ide Vam u oči.Nemilosrdno Vas obasjava.Zimi ume da bude lažno,zubato.Baš onda kada Vam je najviše potrebno da Vas zgreje.Može i da se ne pojavi.Na sebe navuče tamu i crne oblake.
Ako pitate mene,nikada se više udala ne bih.Ne zato što ne verujem u ljubav nego zato što ukoliko se ponovo pojavi i osetim je nikada ne bih dozvolila da je zatvorim i ugušim na ma koji način.Neka i prođe ali neka mi ostane u lepom sećanju.
E sada,deca su nešto sasvim drugo.Ko se odluči da ih donese na svet trebalo bi predhodno da dobro promisli o svojoj sposobnosti za kompromis,prihvatanje i davanje.
Jedino i samo deca po meni brak opravdavaju.
Nisam tako mislila pre nego što sam se udala,verujte mi.Mislila sam da dvoje koji se vole treba da stupe u bračni zajednicu i vole se i poštuju do kraja života imali dece ili nemali.
Sada ne mislim tako.
Šta je tu je,za svoje bih dete uradila sve.Nekada ste jednostavno nemoćni da bilo šta učinite.Ta nemoć uništava.Što se vi više borite,to ste nemoćniji.
Nisam prestala da verujem u ljubav.Nikada to neću učiniti.Ljubav je nešto najlepše.
Smatram međutim da onoga trenutka kada odlučite da je krunišete brakom ona počne lgano da izumire.Tako nešto više ne želim u svome životu.
Neka se na mene ne ljute oni koji su u srećnom braku,ili oni koji brak još uvek spoznali nisu.
Nisam imala nameru da brak omalovažavam.Samo da kažem jedno
LJUBAV NIJE ZA OKOVE
Još uvek gledam kroz prozor.Ima sve vise svetla u toplim domovima.
Kada posmatrate iz daljine sve izgleda tako idealno.
Kada se približite uplašite se.
Navlačim zavesu i ulazim u stan
Posvećeno svim razvedenim ženama.
Rano jutro.
Ne mogu da spavam.Nikako.Zatvaram oči u nameri da uhvatim još malo sna ali ne ide. Shvatam da se bojim da će san možda biti lep a onda ću se naglo vratiti na javu i shvatiti da je to bio samo san.To ne želim.Ne treba mi.Bolje da budem budna.Tako se neću prisećati lepog.Neću ga osećati.Dodirivati dušom.Potpuno trezvena i budna sam jača.Otpornija.
Pritiskam dugme na daljinskom upravljaču pa ga onda ponovo pritiskam kako bi brže bolje svetlost sa ekrana nestala.Ne treba mi sada.
Zivot poznatih od ranog jutra niti malo nije interesantan.Imam svoj.Kakav takav.Možda nije savršen ali je moj.I treba da ga živim.Nikakve serije,pa ni moji romani sa njim se porediti ne mogu.Nije to tako loše,znate,iako mi se tako često utroba prevrće a duša razbija na deliće.Barem ću imati čega da se sećam jednoga dana kada budem listala albume prošlosti.Imam tu sposobnost da loše zaboravim i sećam se samo lepog.To je moj način odbrane od mračnih sila koje se kroz moj život provlače.
Razmišljam.
Sve nam je postalo isuviše dostupno.
Samo jednim klikom na dugme imamo sve.Izveštaj o poznatima.Osobu koju poželimo.Njenu fotografiju.Video zapis. Nju samu.Svi mogu da nas dobiju sada i domah ma gde se nalazili.Čak su i naše misli postale dostupne svima.Naša srca.
Životi su nam se potpuno promenili.Kao da se utrkujemo da se o nama zna još i što više.Kao da nije dovoljno ono što se zna.Tražimo još.Traže još.Pitam se dokle ta potražnja ide.Do kreveta je odavno stigla.Možda ide do snova.Mozda je stigla i do njih ali se pravimo da nije.
A onda se pitam...da li je to sve što navodno znamo istina ili mi samo mislimo da je istina?
Do koje mere idu obmane i varke,zarad tiraža?
Možda u tolikoj trci za saznanjem da ne shvatamo da je sve to što se zna istina prava pa se zavaravamo da nije.
Možda bi zeleli nekada da to nije istina ali jeste.
Istina se, znate, uvek nekako provuče i usunja medju laži.Ona ispliva na površinu kao nekakav pojas za spasavanje iako to često ni sami svesni nismo.
Možda i te poznate ličnosti,pa i mi sami smatramo da možemo da je pod tepih podvučemo ali zaboravljamo da ona i pod tepihom svetli.I da taj sjaj kojim svetli ne može da se sakrije.
Sve smo za dostupnost izmislili.Ali to dovoljno nije.Radi se na tome da budemo još dostupniji.Zašto bi poBogu nekoga interesovao nečiji život i stvarnost kada moze da dopre do nečijih snova,najskrivenijih fantazija.
Shvatam.I ti snovi i fantazije se pod očima drugih menjaju.Svi se menjamo.Što povlači za sobom posledicu da mi više nismo mi.I da neznamo više ko smo mi i šta zaprvo želimo.
Možda nas pod tom dostupnošću više brine sta drugi žele da mi budemo.Možda to,oni nešto hrabriji uspevaju da izbegnu i ograde se.Možda samo oni misle da u tome uspevaju a zaprvo je drugačije.
Počeli smo da prodajemo deliće duša naših onima koji spremno čekaju da ih satru.
Ukoliko pitate mene,nekako sam uvek imala potrebu da sve kažem.Ispričam.Predočim.Uvek postoji jos nekoliko reči koje se mogu izgovoriti ili napisati.Još nekoliko rečenica.Dostupnost meni samoj,priznaću Vam ne predstavlja nikakav problem.
Nije to dobro.Znam.Ali takva sam.Ne smatram ni da sam uvek u pravu niti da sam ja ta koja poznaje istinu.Naprotiv.Istina ima više.Važno je kako mi razmišljamo.Šta je za nas istina i da budemo iskreni prema sebi.
Što se mene tiče,neka smo svi i sve na dugmiće.Klikom na jedno dugme se sve saznaje.
Mistična nikada bila nisam tako da jedino po toj stavki smatram da sam rodjena baš za ovo vreme.
Da li želim da znam o drugima?Ne želim.Malo je čudno znam.Konfuzno možda ali ne želim.Onoliko koliko želim da drugi o meni znaju toliko ja ne želim da znam o drugima ( ovde se drage osobe ne ubrajaju o njima želim da znam sve što žele da mi ispričaju).
Jedan je život i on je moj.Samo moj.Baš takav kakav je.Često konfuzan,zbrkan,valovit sa primesama lepog koje plovi kao zvezde na tamnom nebu.Moj je.
I upravo zbog toga ga volim i živim.Volim da ga živim .
Ustajem iz kreveta gledam svoj odraz u ogledalu i smešim se.Dan je tek počeo.Ne želim da prespavam niti jedan njegov delić.
Hvala Vam što ste tu.
Popodne.
Sedim na terasi zavaljena u stolicu.Stavljam dlanove na naga ramena.
Posmatram kako tamni oblaci plove po nebu poput kakvog prekrivača.
Ostao je delić neba prošaran zracima sunca i svetlim oblacima.
Upravo taj delić označava nadu.
Razmišljam.
Koliko često lažemo sebe ?
Koliko često znamo da lažemo sebe a nastavljamo da to činimo?
Šta zaprvo znači lagati sebe?
Da li su te laži prekrivač satkan od vere,nade i ljubavi?
Da li lagati sebe zaprvo znači želeti?
Da li te sitne varke čine naš život zanimljivijim i izvlače nas iz sivila svakodnevnice?
Da li su te laži opasne?
Da li mogu da nas uvedu u opasan vrtlog iz koga se teško izlazi?
Da li o te laži možemo da se sasečemo kao o oštre stene kakve?
Da li nastavljamo da lažemo sebe i onda kada znamo da će nas to u propast odvesti?
Pogled mi se zaustavlja na tom svetlom deliću neba koji postaje sve manji.
Zamišljam da sam Tom mom nekom zaspala na ramenu.
Zamišljam da mi se zlatna kosa prosula po jastuku.
Zamišljam da mu nedam da se pomeri od mene.
Zamišljam da mi poljubcima telo prekriva.
Zamišljam da ćutim i gledam ga a on u tom trenutku shvata da ga volim.
Zamišljam i kako odlazi da bi ponovo mogao da se vrati.
A onda....lažem sebe da će tako zaista biti.
Da će se sve navedeno ispuniti.
Da ću konačno srećna biti.
Da će se moje suze osušiti.
Da ću taj delić neba proširiti i zauvek njime zaploviti.
Lažem i uporno lažem.
Sve dok ne poverujem sasvim.
Možda ću tim lažima stvarnost dozvati.
Paradoks znam.
Potpuno nemoguće,mislite.
Haos.
Neznam.
Nije ni važno.
Sve dok je meni lepo nastaviću da lažem sebe.
Makar me to i života koštalo.
Nemoćno zurim u delić neba tamno ljubičaste boje.
Uskoro će nestati.
Posmatram taj momenat,taj nestanak.
Rađanje tame.
Navlačim ogrtač na sebe i ulazim u stan.
Hvala Vam što ste uz mene.
Jutro.
Jutrima su mi misli kristalno čiste poput kakvog prozračnog mora.Vidite,to je nekada dobro a nekada i nije.Ukoliko uključim televizor ili odem do marketa svakako rizikujem da se uplašim.
Hrabra,kao što jesam ,ovoga jutra sam se odlučila na te rizične poteze.
Budući da sam skoro dobila platu rešila sam sebe da častim čitavim kilogramom krompira i jednim paradajzom.Tek da se zna kada je gozba nek je gozba prava.Čak sam kupila i Indijski orah( koji kao da se uvozi sa Jupitera) koji je tobože na akciji ,iako mi se nekako čini da je pre nekoliko dana i bez te akcije bio jeftiniji.
Budući da sam preplašena rastom cene hleba njega sam rešila da zaobiđem.Ipak moram da čuvam liniju.Čitavog jutra slušam polemiku o hlebu.Sada je ispalo da su mu smanjili pre nekoliko godina i gramažu pa tek onda rešili da cene u nebo vinu.Toliko se priča o hlebu da smo zaboravili da jedna obična kifla košta punih 40 dinara!Što se mene tiče na peciva ću da zaboravim.Možda kupim i onaj pekač hleba u koji ubaciš sastojke pa em pečen em svež em mirišljav hleb dobijem.
Trudim se da se hranim zdravo ali to mi nikako ne dozvoljavaju "zdrave" namernice poput povrća,pilećeg mesa ,pečurki i ostalih pa onda kupim samo jednu od njih i pokušavama da budem kreativna i maštovita sa začinima (veruj te mi začini čuda čine).
Na čokoladice sam takođe zaboravila (osim ukoliko mi ih neko pokloni pa ih onda čuvam danima da mi duže traju).Budući da su male čokoladice skuplje od većih ne mogu sada da izvodim i priušćavam sebi taj luksuz.Veću čokoladu bi pak jela danima što se opet ne isplati.
Što se tiče praškova i deterdženata,sa njima sam tek štedljiva.Budući da koštaju više nego majčice i džemperići više se isplati da kupim majčice i džemperiće i menjam ih svakodnevno nego potrošnu robu praškove!Istina kuburim sa punim ormarima ali šta ćete.Sa nečim se mora kuburiti.
Moja plata ,ukoliko je dobijem ,stoji na istoj cifri već mesecima.Pisala sam Vam već o tome kako ne smem da se vratim na posao kako me nebi otpustili.
Posao u ovoj zemlji je nemoguće pronaći.Nemoguće!Nisu više dovoljne ni tetke ni strine ni preporuke pa čak ni stranke.Samo roditelji na položaju ( po mogućstvu oba ako ikako može) .
Razumem ja da ne može da se napreduje sa nekakvim kreativnim radom dokle god su raznorazne porodice na "vlasti" ali ne mogu da razumem da čovek sa diplomom posao ne može nikako da pronađe.Pa i bez.Ako nemate diplomu zašto biste morali da crknete od gladi?
Vratimo se mi na naš hleb o kome će sada mesecima da se raspravlja po oko 25 min u vestima koje traju oko pola sata i ništa da se ne zaključi i raspravi,baš kao o ptičjem gripu o kojem su nas mesecima učili sve dok nas nisu naučili da preduzmemo sve mere i dok nismo shvatili da u Srbiju on nikada nije ni stigao.
Pekari kažu da to mora tako da bude i nikako drugačije.Vlast ih podržava.Ja kažem da svi izbacimo hleb iz ishrane .Em ćemo biti zgodniji em ćemo se hraniti zdravije.Možda bolje da kupujemo kifle .Manje ćemo platiti,uštedećemo a uvek sveže imati.
Možda će onda i pekari shvatiti da se i bez hleba može baš kao i bez astronomskih cena pa tako rešiti da ih snize.Možda i neće to učiniti.Međutim ,onog koga nema bez njega se i može.Svašta je ovaj naš narod pretrpeo ,svakakve ratove,gubitke pa će pretrpeti i nemanje hleba ili će početi da ga mesi i peče sam .
Hvala Vam što ste tu.
Veče.
Posmatram kapi kiše kako se slivaju niz prozor kao suze kakve.
Predamnom se pružaju svetla čitavog grada.
Želim da mislim da tamo negde,u jednom od njih čeka i taj moj na mene kao ja na njega.
Želim i da mislim da je naša priča već počela.Možda je tako samo u mojim mislima ali od nekud mora da počne.
On je savršen.
Baš onakav kakvog sam čitavog svog života čekala.
Ne bih kod njega ništa menjala.
Ne bih menjala izgled,osećanja tu neku hipnozu kojom me očarava.
Ne bih menjala trenutak sa njim za večnost čitavu.
Ne bih menjala njegove reči za grumene zlata.
Dodire za okeane i mora.
Pogled za carstva velika.
Sve bi baš trebalo da ostane tako kako jeste.
Ništa da se ne promeni.
Da nas zalede u tom magičnom trenutku.
Okuju lancima ljubavi.
Ovekoveče magijom kakvom.
Kada me gleda zbunim se.
Zaboravim da postojim.
Izgubim se u oblacima sreće.
Kada se rastajemo ne možemo da se odvojimo.
Hipnoza nas parališe.
Prekida svaki dodir sa stvarnim svetom.
Čini da se osećamo kao na nekom potpuno drugom tlu.
Hipnotisani.
Nestvarni.
Kao da govorimo jezikom ljubavi.
Kada smo već kod ljubavi,to je samo reč.
Ona se nikada ne može opisati.
Izmislili je nadobudni koji su mislili da sve može naziv da ima.
Ljubav ne može.
Ona se ne može ničime meriti.
Ni u šta svrstati.
Ona je nevidljiva.
Nečujna.
Van vremenska.
Čarobna.
Jedini magičan osećaj u svetu ovom materijalnom.
Prozračna je kao vazduh.
Bistra kao more.
Bela kao oblaci.
Sija kao zvezde.
Jedino....često zaboravimo bitnu stvar..
Ona se može dodirnuti.
Ali ne i uhvatiti.
Upravo taj dodir okovan je u večnost.
I zato je ljubav kraljica svih osećanja.
Gospodarica tela.
Moćnija od sila svih.
Ume da boli više od najdubljih rana.
Da razara mačem oštrim srce i dušu.
Nagriza um kiselinom kakvom.
U isto vreme daje Vam krila.
Vodi Vas u nebesko carstvo.
Čini Vas nestvarnim.
Jedini problem sa njom,gospodaricom osećanja ljubavi...je što često ne umemo da uživamo u njoj.
Tada isputujemo,analiziramo,tražimo,planiramo,želimo,zahtevamo.
Ali ne shvatamo da je treba čuvati kao kap vode na dlanu.
Iskrenu suzu radosnicu na obrazu.
Plamen vatre usred leda.
Kapljicu kiše usred suše.
Zvezdu na oblačnom nebu.
I baš zbog toga..gubimo je.
Gušimo .
Uništavamo.
Teramo.
E onda ona svoje bele odežde skida i crne navlači.
Umesto požude vatru bljuje i pakosno nam se kezi.
Tako bi ljubav lepa mogla biti kada bismo joj se samo prepustili.
Kada bi živeli za samo momenat jedan.
Kada bi shvatili koliko taj momenat vredi.
Taj moj je to shvatio.
Naučio je tome i mene.
Hipnotisao me potpuno.
Eh,samo još treba da se pojavi.
Ulične svetiljke osvetljavaju delove trotoara kao kakve minijaturne pozornice.
Ljudi žure noseći kišobrane u rukama.
Pogled mi se zaustavlja na jednom malecnom svetlu u daljini.
Da,možda je baš tamo on.
Taj neki moj.
Posvećeno tom nekom mom.
Rano jutro.
Da spavam ne mogu.Prevrćem se po krevetu .Borim sa prekrivačem.Premeštam glavu sa jastuka na jastuk.
Želim da zabeležim svoje misli pre nego što ih svetlost dana dodirne.
Pre nego što namažem nokte i stavim šminku na lice.
Želim da ih sačuvam jasne,čiste,ne ukaljane rutinskom dnevnicom.
Da ih zadržim onakve kakve jesu.Kristalne.Nevine.Jasne.
Misli takve umeju da budu samo kada ih jutro dodirne.
Razmišljam.
Možda to nije dobro.Možda bih trebalo da ih uvujem u nekakav svetlucavi papir .
Možda bi trebalo da ih lancima dvoličnosti okujem.
Možda bi trebalo da ih ni sama ne prepoznam.
Da se krijem iza lažnih imena,reči,poljubaca,čestitanja.
Da ih nudim na srebrnoj tacni sa milion priloga.
Teško je hodati nag u svetu maski i mimike.
Teško je istinu tražiti u moru laži i pretvaranja.
Teško je iskrenost nuditi u jatu lažnih osećanja.
Ići za svojim srcem nimalo lako nije.
Posebno ako je ono poput nekakve brze reke koja se od brzine penom ispunjava.
Poput vodopada kakvih.
Mora po kome talasi igraju.
Čamaca koji gotovo nikada ne umeju se da spasu.
Vetra koji košavom nosi sve pred sobom.
Teško je to isto srce nuditi razvratim alama.
Vampirima.
DŽelatima.
Mučiteljima koji se igraju sa njim kao sa kakvom krpenom lopticom.
Bacaju ga i gnječe.
Bodu.
Razaraju.
Vidite,još je teže za takvim srcem ne ići.
Razum svoj kao gospodara slušati.
Isto to srce pod tepih gurati.
U kutiju ga zaključavati.
Deliće njegove nuditi.
Takvom srcu je potreban vazduh.
Krila da ga u njega vinu.
Vetar da ga u krug zavrti.
Jer ono....to nemilosrdno traži.
Vuče.
Poziva.
Moli.
Ideš za njim zaslepljen svetlošću nekakvom.
Bacaš se sa litice u ponor.
Beznađe.
Ali bez njega....
Bez njega ne možeš.
Sluga si njegov čitavog života.
Ne libiš se da prosiš.
Ne bojiš se da umreš.
Dokle god postoji svetlost na putu kojim te vodi.
Ne želim da čujem nikakve zvukove pre nego što ovaj tekst dovršim.
Nikakav šum.
Ne želim ni kroz prozor da provirim.
Samo da zabeležim misli životom ne ukaljane.
Nanosim kremu na lice.
Lak na nokte.
Maskaru na trepavice.
Odeću na telo.
Spremna sam za novi dan.
Posvećeno Jovanu S.S.
Dragi moji,
Danas Vam neću pisati o tome kako mi se predhodnog dana oduzela moć govora i izduvao sav vazduh iz pluća kada mi je moj ( još uvek ne zvanično ali nadam se uskoro) bivši muž pretio da neću moći da vidim dete do suđenja.Neću Vam pisati ni o Španskj seriji koja se odigrala na blogu,ni o akcijama u supermarketima.
Kada se sve to tako izdešava ja se okrenem ljubavi.Njome se branim.Za nju živim.Ona me uvek podugne.Izvuče.
Danasnja tema međutim nije baš prijatna.Ono što se ja pitam jeste šta ljubav ubija?
Da li je to vreme?
Da li ljubav umire vremenom želeli mi to ili ne?Da li večna ljubav postoji? Da se razumemo ne govorimo ovde o bezusovnoj ljubavi prema deci nego isključivo o ljubavi između žene i muškarca.Da li ljubav zaista može da traje večno,naročiti to pitam ukoliko par zajedno živi i prepušten je na milost i nemilost svemu što uz taj život ide ?To me podseća na nekakve jelo sa milion sosova priloženih uz njega.Ti sosovi su toliko jaki i mnogobrojni da se na posletku pravi ukus jela i ne primeti.
Vidite,kada ljubavna zanesenost prođe ili pak zaljubljenost obično shvatimo na čemu smo.Ali zašto i kada ta zanesenost prođe?
Kada osvojimo nekoga pa shvatimo da više ne moramo da se trudimo ( muškarci nemojte samo Vi ovde da se pronalazite pronašla sam se i sama mnogo puta ).To je jedna od najvećih zabluda,rekla bih.Nikoga i nikada ne možemo potpuno da osvojimo.Ljubav je konstantno davanje i osvajanje.Taj neko misli da nas je osvojio,mi tražimo pažnju i ljubav lagano nestaje.
Da li je uticaj i pritisak okoline?
Porodice,prijatelja,mešanja sa strane,nezaposlenosti ili situacijom u preduzeću u kome radimo ?Da li sve to može da utiče na nestanak ljubavi?Ovde pre svega mislim na roditelje i njihovu umešanost.
Da li ljubav nestaje pod obavezama koje se od nje očekuju?
Ljubav sama po sebi ne bi trebalo da trpi i podrazumeva nikakve obaveze.Ljubav je nešto lepo i veličanstveno.Uzvišeno.Ali priznaćete te obaveze ipak društvo nameće.Brak,zajednički život..
Da li ljubav nestaje rođenjem dece?
Onda kada svu pažnju usmerimo na njih pa zaboravimo od silnih obaveza gde se ljubav sakrila.Nemojte me pogrešno razumeti,ja samo tražim nekakav odgovor na ovo zakukuljeno pitanje.Ništa ne tvrdim niti teoretišem.
Da li ljubav nestaje kada se voljena osoba udalji od nas prostorno?
Ukoliko smo daleko od nje,nema ni ljubavi.Od sećanja se dugo ne živi.
Da li ljubav nestaje pod teretom velike ljubomore?
Istina ,mala ljubomora je opravdana li nešto veća nagriza ljubav najpre kao kakv crv sve dok je potpuno ne uništi.
Ako mene pitate ili ako želite u mom slučaju ljubav nestaje samo nedostatkom pažnje od voljene osobe.Njen nedostatak najveći je neprijatelj ljubavi.Pažnja mi je potrebna kao vazduh.Tražim je neprestano.Ukoliko je nema,boriću se za nju još neko vreme a onda ću se okrenuti i otići.Za mene će ljubav nestati.
Čini se da baš i nisam neki stručnjak ,ukoliko Vi imate drugačiji odgovor rado ću ga pročitati.
Pozdravljam Vas.
Popodne.
Većina žena danas je rešilo da obuče svoje suknjice i šorčiće.Među njima i ja.Zašto se ne bih doterala kada idem da se vidim sa dragim bićem?
Sada ste verovatno pomislili da je taj moj došao u moj život i preslikao se na javu.Ali niste u pravu.Neko drugi,veoma drag jeste došao u moj život i zauzeo mesto u mom srcu.Persefona.
Nakon što smo zasele a sati proticali kao sekunde,shvatila sam da se nas dve možda i poznajemo od ranije.Znala sam to i pre nego što sam je videla.
Da ne dužim nakon nekog vremena provedenog u gradu,i razgledanja u Zari kao u galeriji kakvoj ,susreta sa Persefonom i mojom Milicom vraćam se kući premorena.
Telo mi iscrpljeno od strahova.
Okovano nemirima.
Umorno od tuge.
Zamišljam njega.
Tog nekog mog.
I....želim...
Želim da bude kiša i umije mi lice
Želim da bude vetar i suze mi osuši
Želim da bude sunce i telo mi obasja
Želim da bude san i da uz njega snevam
Želim da bude nebo i uživam u njegovom plavetnilu
Želim da bude more i perle u srce mi stavlja
Želim da bude mesec i da sa njim dan ispraćam
Želim da bude duga i dane mi boji
Želim da bude moj...
Samo moj....
I promeni moj svet.
Možda on nikada doći neće
Možda....samo možda
Možda će biti kiša pa od nje potop nastati
Možda će biti vetar pa me košavom oduvati
Možda će biti sunce pa me svojom jačinom spržiti
Možda će biti san pa se u moru pretvoriti
Možda će biti nebo pa me svojim postranstvom progutati
Možda će biti more pa mi srce biserima izbosti
Možda će biti mesec pa se iza oblaka sakriti i nestati
Možda će biti duga pa mi čitav um svojim bojama prefarbati
Jedno je samo sigurno..
Ako i dođe biće moj...samo moj
I svet mi promeniti
Ulična osvetljenja stidljivo se kroz polu tamu probijaju.
Ljudi nekud žure omamljeni prolećem.
Shvatam kako je moj život bogatiji za još jednu dragu osobu.
Shvatam i kako sada nije važno i da li će se taj moj neki pojaviti.
Ja sam ga stvorila
I on...uvek će biti tu
Uz mene
Do kraja moga života.
Mesec polako izlazi na pozornicu i najavljuje početak večeri.
Posvećeno tom nekom mom.
Jutro.
Sunce najavljuje vedar i topao dan.
Odlazim u supermarket da kupim još nekoliko kesica instant nudli ali shvatam da su se sve prodale.Zaprvo,u proteklih pet dana rešila sam da malo eksperimentišem.Živeću na nudlama i neću ići u supermarket da se od ranog jutra plašim,obećla sam sebi .
Tako je i bilo.Klupila sam nekoliko kesica ( sa sve sosom u prahu koji ide uz njih ) i zaboravila na kupovinu namernica.Te nudle ( koje kod nas u zemlji zovu supa a koje sa istom veze nemaju) od kojih sam nekada živela na Kipru su se u našu zemlju uselile stidljivo.Poenta je da koštaju oko 35 dinara.Čitav ručak za 35 dinara!Kud ćete bolje.Ako već planiram da kupim onu haljinicu koju sam zacrtala i cipelice za Anđela onda je red i da prištedim.Nudle su isplatljivije nego hleb.Svi uporno govore o ceni hleba a niko da uz taj hleb ide svašta nešto .Premazi,namazi,šunkice ili ne daj Bože prava jela od mesa.
Dakle,shvatam da nudli više nema.Ili su svi rešili da žive na njima ili su lukavi prodavci shvatili da se ne isplati da ih više prodaju jer je promet zbog njih znatno opao.
Govorim sebi kako ću da kupim samo sastojke za sendvič ,kako bi prištedela i držala se svog obećanja.Odlazim u drugi supermarket.
Tamo gužva.Ljudi se guraju.Dovikuju.
Kao po običaju ne gledam u ljude već u cene i tako umalo srčani udar da doživim ( što se i nije za šaliti budući da imam česte aritmije) .Za samo tih nekoliko dana tokom kojih sam zaboravila na prodavnice,sve se utrostručilo.Sir kao da je od zlata (što i ne čudi obzirom na boju),pavlaka košta čitavo bogatstvo ,cene čokoladica se vinule u nebo a povrće mogu da kupuju samo bogati.Do odeljka sa mesom i šunkicama nisam ni uspela da stignem ( može i sa sirom sendvič nije sada vreme za preterivanje) .
Sada vidite da nisam putovala pa malo osmotrila cene i preko grane možda bih mislila da je sve to tako normalno i da tako mora da bude.Ali kada se u obzir uzme da smo skuplji od Nemačke i Austrije a da se naši proizvodi prodaju jeftinije u Crnoj Gori i Bosni nego kod nas nameće se pitanje.Dokle?Dokle više?
Vadili smo se na devedesete više od deset godina a sada jednostavno treba da se pomirimo da mora gore da nam bude i da kraja nema.
Posao pronaći u Srbiji je nemoguća misija.Otpuštanja nikada više.Ne smem da se vratim na posao kako me ne bi otpustili pa moram da budem na bolovanju.Jer,vidite ukoliko su uspeli da otpuste moju koleginicu u petom mesecu trudnoće zašto ne bi i mene? I onako sam sve položaje za koje sam se borila izgubila zato što sam dete rodila.
Često polemišem sa prijateljima o tome zašto ovaj narod ćuti.
Vidite,smatram da ćuti jer shvata da će ko god stupi na vlast u ovoj državi biti isti.Hm možda i gori pa ne želimo da rizikujemo.Ili smo se umorili od silnih promena koje su nam donele glad i nemaštinu.
U ovoj zemlji u sudove se ide kao u nekoj drugoj u frizerske salone.Svako može da te tuži za sve.Pa iako je taj neko kao moj ( još uvek ne zvanično ali uskoro) bivši muž ostavio porodicu i nije ga briga šta mu dete jede i da li ima da jede..O vilinom bivšem mužu ne želim da polemišem jer bih rado otišla do njega i polomila ga toljagom ( koju sa sestricom čuvam za hitne slučajeve) .
Znam ja da se sve na kraju dokaže i da će kad tad oba bivša smešna ispasti ali do toga dana treba da izdvojimo svote za tužbe u visini naših dvomesečnih plata koje usput često i ne dobijemo.
Samo se pitam dokle će ovaj narod da ćuti i posmatra kao da je sve to normalno ?Možda dok hleb ne budemo kupovali na kredit ( hm ovo sam od Janakisa preuzela) i svi počnemo da rovarimo po kontejnerima.
Presabiram cene namernica koje sam stavila u korpu a zatim ih vraćam na svoja mesta.
Kupiću pljeskavicu.Nije da baš volim da jedem pljeskavicu ali se više isplati.
Posvećeno Janakisu.
Za one koji nisu čitali moje predhodne futurističke tekstove napomenuću samo da je negde oko 3100 god,po predanju iz vremeplova grupica ljudi koja je zagovarala ljubav,lepe reči i lepo ponašanje prebegla ovde na Mars i tu se nastanila.Tako je nastao naš narod.
Kasno popodne .
Na sebi imam haljinu boje meda.Onakvu kakvu su nosili u staroj Grčkoj.Da,da vidite,čekala sam da se moda promeni i dočekala.Istina,nismo mnogo odmakli,odeća je slična kao i ona iz velikog Rima ali nije važno.Važno je da se nešto menja.Ova duga haljina je na ramenima prikačena perlicama.Kosu sam raspustila.Samo je deo sakupljen a uvojci padaju oko lica.Iskreno se nadam da ću tom mom dragom biti lepa večaras.
No,to nije tema o kojoj želim da Vam pričam.Vidite.Pune je četiri godine prošlo od kako je naša lapa Marsovka otišla za zemlju u potrazi za Zemljaninom koji ju je prevario.Da bi na Zemlji mogla da ostane Zemljani su joj oduzeli sva sredsta komunikacije koje je sa nama imala.Svaštarnik,prijamnik...Znate da mi sa Zemljanima ratujemo.Oni nas napadaju tačnije.Želeli smo da sklopimo primirje ali nismo uspeli.Nije pomoglo ni što smo doveli tog Zemljanina i Zemljanku i pokušali da ih spasemo od smaka sveta,koji toliko propagiraju a koga po mom mišljenju nikada neće ni biti.
E sada vidite,brižni kao i uvek, nismo želeli da našu lepu Marsovku opterećujemo.Želeli smo da vidimo kako će se sve odvijati.Medjutim od nje ni traga ni glasa.
Načuli smo preko talasnih prijemnika da na Zemlji postoji grupica ljudi koji zagovaraju ljubav,iskreno i pravo prijateljstvo,lepe reči i ponašanje,da se sujeta iskoreni a vređanje nestane.
Odmah smo znali da je na čelu te grupice naša lepa Marsovka.Budući da smo pratili mesta okupljanja te grupice mogli smo lako da je pronađemo .
Taj moj, nikako nije smeo da ode na Zemlju.Sećate se šta ga je sačekalo predhodni put.Najpre su ga izabrali za predstavnika pa ga proterivali...svašta nešto da ne dužim.Mogla bih o tome još tri dana..I zato su,pogađate odabrali mene.
To je verovatno bio najodgovorniji zadatak koji sam ikada imala i koji ću ikada imati u životu.
Zbog toga nisam spavala noćima.Strahovala sam.Nervirala se.Kako ću na Zemlju među naše neprijatelje.Istina nekada smo isti narod bili ali pustite to sada...
Nakon dugog pripremanja i obuke stigla sam na zemlju.Slagala sam da sam sa Jupitera.Jedino su tako mogli da me puste.Da sam rekla da sam sa Marsa nikako ne bih imala pristup.
Znala sam i gde se okuplja ta grupica.Našla sam ih.Marsovki sam na vreme rekla da ne otkriva ko sam.Shvatila sam i šta želi ta grupica predvođena našom Marsovkom.Oni su želeli da njihovo učenje prošire na Zemlji.Da ne bude više mržnje.Sujete.Ogovaranja.Tračarenja.Blaćenja.
Predložila sam im da svi odemo na Mars.Lepa Marsovka ni da čuje.Ona je još uvek zaljubljena u Zemljanina.Ljubavnica mu je postala.Strašno!Druga!Ona međutim govori da nije druga nego prva ali da je trenutno tako.Nisam želela da se raspravljam.
Taj njen,rekao joj je da će biti zajedno.On je sa svojom ženom samo zbog imovine nekakve koju bi izgubili kada bi se rastali ( glupi zakoni Zemljana nisam ja kriva).
Rekla sam joj da ga pozove na Mars.Tamo će dobiti sve što je potrebno.Tako su odobrili na zasedanju samo da se naša Marsovka vrati.
Ona ni da čuje.
Zemljani su organizovali napad na tu našu grupicu.Nesmem ni da Vam kažem šta sam sve pretrpela.To je strašno.Želeli su da nas unište sa njihovim laserima.Srca da nam sprže.Ovamo su nam se smeškali,ljubili nas i obećavali nam Raj.To su sve radili istovremeno.Tako da naša Marsovka umalo nije život izgubila od otrovnog poljubca u obraz upućenog joj od jedne Zemljanke.Da je nisam spasila lekom koji su mi naši ljudi poslali ne smem ni da pomislim šta bi se dogodilo.
Nakon tih otrovnih napada lažnim poljubcima i lažnim slatkorečivim rečima od kojih se duša nagriza,nikada odlučnija nisam bila.Vraćam se Mars.Vodim sve te Zemljane koje je naša Marsovka uspela da vrbuje i nju naravno.Rekla sam im da je u pitanju život ili smrt.
Svi su se složili a ja odahnula.Međutim kada je došla letilica,onaj Zemljanin se pojavio.Rekao našoj Marsovki da je voli najviše u svemiru i ona je ostala na Zemlji sa njim.
Preko naših prijamnika saznali smo da se još uvek nije razveo ali da je voli.Obećao joj je da će i na Mars doći!Ej kod nas,njihovih neprijatelja.Videćemo mi to čudo.
Možda bih trebalo negativna da budem ali mi Marsovci za ljubav živimo a Boga mi i od ljubavi.Ja verujem da će njih dvoje na kraju biti nekako zajedno.
Vidite,ne brinem ja tuđe živote ali ovo je bilo po službenoj dužnosti.
Ja imam tog mog i niko mi više ne treba.
Pritiskam dugme na svaštarniku i on se pojavljuje.Snažan.Jak.Odlučan.Vitez pravi!Pogledom me hipnotiše.Sipam vino( da eto vidite sada se opet vraćaju stari običaji,osim tableta dobili smo i vino) pored čaše umesto u čašu.On se smeši.Dlanovima mi obuhvata obraze i ljubi me .Ja sam baš srećna žena.
Posvećeno Persefoni,koja me je naučila da dobrih i iskrenih ljudi još uvek ima .
Jutro.
Zraci sunca još uvek se nisu probili pod napupelim oblacima.
Prelistavam časopis koji su mi tutnuli u ruku u Delta city ju pokraj pokretnih stepenica.Razmišljala sam o tome da ga bacim u prvu korpu za odpatke na koju naiđem ali je nekakvim čudom završio u mojoj velikoj torbi u kojoj osim ne važećih karata za metro od pre nekoliko meseci možete možda pronaći i po kog guštera.
"Istraživanje čiji se rezultati baziraju na mišljenju više od 2000 muškaraca,pokazuje da je lepota stvar koliko izgleda toliko i ličnosti.Žene dostižu vrhunac svoje lepote u 31 .godini,tvrde istraživači u novoj studiji.Žene u kasnim dvadesetima a ranim tridesetima smatraju se privlačnijim od devojaka starosti 18 i 19 godina"
Hitro odbacujem časopis.Sada bih trebalo da budem presrećna.Baš ja imam 31 godinu i otkrili su mi da sam sada najlepša.Inače ,mi žene to nismo umele same da zaključimo pa je studija sprovedena među muškarcima.Ne daj Bože kada bi se mi pitale za mišljenje nekakvo.
Razmišljam kako bih sada trebalo da se ovekovečim fotografijom i u njoj kao Dorinaj Grej uživam do kraja života svoga.
A onda...za samo godinu dana( jer Bože moj ide 32 godina) počnem da se nerviram što mi se pojavila još koja borica .Opet kao Dorijan Grej.
Ako ćemo iskreno,ja smatram da su žene najlepše nakon tridesete i nakon četrdesete.Za ovo prvo trebali su vekovi da utvrdimo tako da će za četrdesete biti potrebni milenijumi.
Pre dvedesete i tokom dvadesetih sam toliko brinula o sopstvenom izgledu da nisam umela u njemu da uživam.Razmišljala o tome šta bih promenila.Sabirala kalorije.Opterećivala se time da li mi bolje stoji suknja do kolena ili mini.Brinula o tome kako ću izgledati nakon porođaja( verujte i nakon dokaza miliona žena koje nakon porođaja izgledaju bolje nego pre njega nisam verovala da je tako nešto moguće ).Da li ću se nekome dopasti takva kakva jesam...
Nakon porođaja više nisam imala vremena da brinem od silnih obaveza koje su me spopale.Imala sam muža,pa nije više bilo važno da li ću se nekome dopasti.Kalorije više nije bilo potrebno da sabiram jer sam ih trošila brinući se o svome Anđelu.O tome šta bih na sebi promenila nisam imala luksuz da razmišljam budući da je luksuz bio da sednem i na miru pojedem ručak.Utvrdila sam da mi bolje stoji mini suknja i izbacila iz ormara sve one do kolena.
Poznajem mnoge žene koje u četrdesetim izgledaju bolje nego u tridesetim.Samo ,vidite,biće potrebno mnogo vremena da do tog saznanja dođemo.Baš kao i mnoge ankete kojima će se to dokazati.
Trenutno smo u fazi da sa tridesetima i mi nestajemo kao žene i prestajemo da budemo poželjne.
Budući da smo do skora nestajali nakon dvadesetih ,uviđam da napredujemo polako.Možda će jednom utvrditi da je žena žena i da njena lepota dostiže vrhunac i u ( ne daj Bože) pedesetim.To sve zavisi od toga koliko nam se produžava životni vek.Do skoro smo bile usedelice sa 25 sada je 28 prerano za udaju.
Što se mini suknje tiče,i sama sam smatrala da ću prestati da je nosim kada na svet budem donela dete.Sada shvatam da je se nisam odrekla.I da verovatno nikada i neću.Žene treba da nose ono što im lepo stoji i u čemu se osećaju dobro a ne ono što propisuju moralisti koji pri tom krše principe čim se nađu pred prvim izazovom.
Ako mene pitate,žene postaju žene nakon tridesete.Tada su odlikovane ženstvenošću,ukusom,stavom,stilom...Što nikako ne znači da su lepše od devetnaestogodišnjih prinezica koje bez daha ostavljaju.
Žene nakon tridesete postaju sigurne u sebe i upravo zbog toga su tada i najlepše.Tada su svoje i ne trebaju im nikakve ankete niti muškarci da bi im to dokazali.
Ako pitate mene ja se upravo sada u svojoj koži najbolje osećam.Prestala sam da brinem o nepotrebnim sitnicama i uživam u izgledu sopstvenog tela.
Starenja se ne plašim upravo zbog toga što su mi žene u četrdesetim
dokazale da ću uskoro i sama tako dobro izgledati.Mini suknje se nikad i ni zbog čega odreći neću.
Posvećeno ženama koje se nalaze u četrdesetim godinama.Po meni najboljim godinama.
Sunce se dostojanstveno povlači.
Tama miluje svetlost.
Moj (još uvek ne zvanično bivši) muž je došao po igračke od Anđela.Toliko je žurio da se umalo nije sapleo i pao.Od čega je to bežao?Od našeg nekadašnjeg života koga i tako nema?Od sahranjenog braka?Gledam kroz prozor i vidim kako prelazi ulicu.Pitam se sa kim sam to živela.Ko je ta osoba?Kao da ga nikada ranije videla nisam.Kada je zakucao ponosno sam mu se nasmešila .I to je bilo to.Čitav jedan život.
Odlazim u ćošak i klečim u spavaćici ruku zarivenih u kosu.
Moja sestra vila sa duplim krilima gleda mi u natal.Sudbinu proriče.Znam ,kako ona kaže uvek bude.Zato se i bojim da iščitavam poruke koje mi šalje.Bam.Bam.Bam.Virim u sopstvenu budućnost kao da je na dlanu iščitavam.Uvek je surovo iskrena.To je ono što mi treba.
Iščitavam poruke.Osećam se čudno.Telom mi nekakva jeza prolazi.Znam da će sve tako biti.Znam.Znam.
Razmišljam.
U meni se bore osećanja.
Crn poput noći,oštrih noktiju,kezi se,prkosi ,zapoveda STRAH.
Nemir mi unosi u telo.
Dušu oštrim nožem rije.
Srce komada nemilosrdno.
U kosti se uvlači.
Na suprot njemu stoji STRAST.
Veličanstvena.
Vatrena.
Kraljica žudnji.
Sestra čežnje.
Kuma želje.
Preti strahu.
Ubada ga.
On se iznova vraća.
Ona je uporna.
Istrajna.
On neuništiv,snažan.
Ona je otresita.
Želi da pobedi.
Bori se.
Udara.
Na posletku obećava.
Moli ga da ode.
Kaže da za ringišpil više nema karata.
Prodane su odavno.
Ponovo joj se pakosno smeje.
Izlazi kao kakav čupavac iz kutije.
Ala iz mora.
Vampir iz mraka.
Kako je moguće da se u jednoj ženi bore ova dva osećanja istovremeno?
Oba mi telo muče.
Iscrpljuju.
Sagorevaju.
Snagu mi uzimaju.
Jutrima sam jaka,noćima nemoćna.
Jutrima kraljica,noćima prosjakinja.
Nikada gospodarica.
Telo svoje dodirujem.
Eto ga ponovo tu,kezi se cerekajući se glasno.
Ona mu se pohotno smeši.
Zna,pobeda je njena.
Samo je potrebno da je dostojanstveno sačeka.
Ponovo krunu stavi na glavu.
Oteraće ga svojom jačinom.
Umiriti svojom željom.
Odgurnuti svojom vatrenošću.
I onda...onda će na tron stupiti.
Kraljica ponovo postati.
Između kraljice i prosjakinje linija je tanka.
Obe su zahtevne.
Obe žele.
Obe traže.
Ponekada se čak i miluju.
Prekrštam ruke i stavljam dlanove na gola ramena.
Vidim kako tama navlači svoje zavese.
Ponekad poželim da je zagrlim.
Ponovo iščitavam poruke koje mi je sestra poslala.Detaljno.Umirenije.
Virim u sopstvenu budućnost,okovana strepnjom.
Posvećeno mojoj sestri vili sa duplim krilima,kojoj sam toliko slična.
Jutro.
Sunce svojim zracima bestidno boji bulevar.
U stan se uvukla toplina nekakva.
Stržem pokrivač sa sebe pa ga onda ponovo na sebe navlačim.
Želim još malo da budem pod njim,pre nego što me dohvate zmije i gušteri sa jave.
Kada imam puno obaveza sanjam o tome da budem sama sa sobom i sabiram sopstvene misli.
Kada to jesam,tražim obaveze kako bi ih oterala.
Moje misli su kao ptice kakve.Dolaze u jatima.Pevaju.Kraču.Mašu krilima.Lete u nebo.
Isto je i sa mojim planovima.Ima ih milion na spisku.
Umesto da precrtavam jedan po jedan sa spiska,čim jedan precrtam drugi ponovo ispišem.I tako nikada kraja.
Ima to prednosti ,znate.Ali ima i mana.Uvek težim ka boljem,lepšem,višem.Nikada nisam zadovoljna potpuno jer znam da uvek može još.
Voleti Tanjanu nije nimalao lak zadatak.
Zahtevna sam.Mnogo očekujem.Mnogo i dajem.
Nije to dobro,znam.Takvi se izgleda rodimo.
Tražim,ispitujem,molim i volim svim svojim bićem.Polovično nikako.
U centru pažnje od voljenih uvek.Ni na šta manje ne pristajem.
Ponekada me je teško razumeti.Tada samo treba da se nasmešite i nastavite da me volite ,za uzvrat uvek ću biti tu za Vas.Slušaću Vas,podržati,za Vas se boriti.
Retki su oni koji su izdržali da me vole.
Bilo je onih koji su odmah zbrisali ugušivši se od silne ljubavi.Bilo je i onih koji su pokušavali uporno da to čine ali im nikako nije polazilo za rukom.Onih kojima nisam dopustila da me vole i zbog toga požalila.Bilo je i onih koji su me voleli tiho.Jedino takvi su opstali.
Nemojte misliti da u ovom tekstu nabrajam svoje vrline.Naprotiv pre bih ih manama nazvala.
Bezrezervno davanje nikada ne može da bude dobro.Baš kao ni prihvatanje.
Balans .To je ono što treba da udišem kao vazduh.Suncem da se mijem a ne da ga grabim i sagorim pod njim.
Priznaću Vam nešto,najviše prijatelja izgubila sam onda kada sam bila najsrećnija.Shvatila sam da ljudi sažaljevaju sa tobom ali sreću teško mogu da podnesu.
Da se prijatelji na muci poznaju velika je zabluda.Prijatelji se prepoznaju onda kada si srećan.Tek tada njihov sjaj dolazi do izražaja.
Što se ljubavi tiče,tu sam još uvek na nesigurnom području.
Iskrena da budem,nisam sigurna da ću ikada otkriti meru niti balanse ali ni da sam željna da to učinim.Možda zbog toga ljubavi nikada neću zadržati ali spremna sam da platim tu cenu.Ostajem dosledna sebi.
Ono što sam tokom mog burnog života naučila jeste da je u svim ljubavima najvažnije prihvatanje.Ukoliko ja uspem da prihvatim neku osobu sa svim svojim vrlinama i manama očekujem da i ona to učini.Ako to ne ume onda joj možda i nije mesto u mome srcu.U tom slučaju duše nam se ne prepoznaju ma koliko to želeli.Ukoliko pak uspe voleću je do kraja sopstvenog života.
Mislite da je lako voleti Tanjanu?Nije.To potpisujem.
Otvaram prozor,udišem vazduh i pružam ruku ka suncu.
Čini se kao da sam uspela da ga dotaknem.
Ovaj post posvećujem mojoj Milici,koja je izdržala da me voli svih ovih godina i proživljavala samnom sve moje ljubavi i brodolome ovozemaljskog života.Milić hvala ti!
| « | Mart 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | 29 | 30 | 31 | |||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
