Čitavo pre podne provela sam u dvorištu sa Anđelom tražeći puževe.Onda me je naterala sa zaliva cveće barem nekoliko desetina puta kantom koja gotovo da je veća od nje.
Vraćamo se u kuću.Dobijam poziv iz firme.Fali jedna doznaka za bolovanje a muž sem što preti i ne interesuje ga da li dete ima šta da jede sada neće da mi da ni potvrdu iz firme ne bih li mogla da podignem i tih mojih nekada 18 ,u najboljem slučaju 19 hiljada.
Shvatam da ću morati još danas do Beograda. Uzimam rokovnik da ispišem šta sve treba da obavim i kako sve to da smestim u isti dan ne bih li se što pre vratila zbog Anđela.
Taj rokovnik datira iz vremena kada sam radila.Zurim u stranice ispisane i popunjene od vrha do dna sitnim slovima.Svaka,bukvalno svaka je ispisana.
U jednom posebnom,odvojenom delu napisani su planovi za dane,nedelje,obaveze a na jednom listu za narednu godinu.
A onda,prazna stranice.Možda tek na nekoj po koja reč,po koji podsetnik za neki događaj,pa onda ponovo prazno.
Nakon što sam prestala da radim rokovnik sam zamenila papirićima,koji su se motali svud po kući a onda sam i njih zaboravila.Nisam više želela da ih ispisujem.Nisu mi više bili potrebni.
Razmišljam kako sam nekada bila puna planova.Ne pričam samo o onim životnim.Planirala sam svakoga dana šta ću narednog da kuvam,gde ću da idem,sa kim ću da se vidim...
Moj nekadašnji život je slobodno mogao da se zove rokovnik.
Šta mi ljudi očekujemo od života i koliko možemo da utičemo na to da se naše želje ostvare?
Neko mi nedavno reče,kada budeš sklopila kockice mozaika i budeš znala šta tačno želiš od života možda nećeš biti tako negativna.Ponovo iskreno.Prihvatam.
Samo...ko kaže da mi možemo da skopimo kockice mozaika,da ostvarimo sve što smo u rokovnik zapisali.
Znala sam veoma dobro ja šta želim od života.Težila ka tome.Trudila se.Zalagala.Na posletku većinu od toga i dobila.
A onda je sve nestalo.Raspalo se.
Nikada ne možemo da znamo šta nas očekuje do kraja dana a posebno sutradan i nakon toga.
Barem sa sama sebi sada smešna sa tim tzv planovima kojima sam težila.Da ih nije bilo možda bi sve bilo drugačije.
Setila sam se sestre kada mi je radila natal .Tada se nismo dobro poznavale.Ona je opet uspela sve da mi pogodi.
-Da sam znala,da smo se samo ranije znale pa da ti kažem...
A onda je zastala.Pa nastavila.
-Da sam te poznavala i rekla ti sve to,opet bi postupila isto.To je jednostavno sudbina.Ona se ne može izbeći.
Istina je.Znala je ona mnogo što šta i rekla mi pa sam ponovo postupala svojevoljno.Ne zato što tako treba. Zato što je tako određeno.Od svega možemo da pobegnemo.Od sudbine ne možemo.
Znali su to naši preci.
Ali mi mislimo da se sa tehnologijom i svim ostalim materijalnim napredkom promenilo i sve ostalo.Ljudski mozak je napr ostao potpuno isti.
Ljubav,strah,ljubomora,sujeta,kritikovanje...sve te osobine i stanja su jednake kao i ranije.
Možemo danas živeti u dvorcima a ranije u brvnarama.Na zemlji ili na Marsu.Neke se stvari ne menjaju.Baš kao ni sudbina.
Mišljena sam da su planovi ubice užitaka.Uzroci razočarenja i nezadovoljstava.Često i ubice same ljubavi.
Ne može se bez njih ,istina.Neki cilj mora da postoji.
Ali uvek treba imati na umu da u životu uglavnom ispadne onako kako nikada ni pomislili nismo da bi moglo biti.
Jedini cilj koji sam sebi zadala jeste da Anđela izvedem na pravi put.
Ostalo...planiram samo ono što je ne izbežno.
Ne,ne znači to da ću sada sedeti i čekati sudbinu skopljenih ruku.To nije moj stil.
To znači da ću zadovoljstvo težiti da pronađem u sopstvenom umu.Najpre treba od toga krenuti.Planovi...što ih je manje to više živimo.
Bacam rokovnik u kantu za otpatke.
Ne želim više da se podsećam ni predhodnih planova niti da zapisujem buduće.
Ne trebaju mi više ni papirići.
Ono što treba da obavim sutradan staće u moj um.
Za dalje...ima vremena.
Smestila sam Anđela u krevet.
Šetkam se po sobama u kući mojih roditelja.Sve su nameštene.U isto vreme sve su tako prazne.Barem one na spratu.Hladne.
Gledam u baletanke iskačene po zidovima,pohabane od vežbanja.Uzimam jedne,moje omiljene.Ruski špic.I stajem na prste.Osećam bol.Isti onaj koji sam osećala kada sam skakala po pozornici a pravila se da lepršam.Trudila se da izgleda kao da hodam po oblacima.Tako su nas učili.Da ignorišemo bol.Da nam glave budu podignute,vrat izvijen i da lebdimo dok nam se stopala grče u bolu.
Vraćam baletanke na zid.Pitam se koliko će tu još stajati.Postera više i tako nema.Moji su ih poskidali zbog krečenja.Ostale su samo baletanke koje čekaju da budu uklonjene.Sa njima i svi oni dani provedeni u znoju i naporu.
Ne volim kada mi se prošlost,sadašnjost i budućnost prepliću kao da pletu nekakvu pletenicu raznobojnih pramenova.Onda kada se sadašnjost u tim nitima gotovo i ne vidi a budućnost zamenenjena nekakvom satenskom trakom,zamenom za pramen.
Pa se pitam da li treba poslušati savet profesora baleta.Uzdignuti glavu,izvući vrat i praviti se da šetaš po oblacima i onda kada ti se čini da su oblaci samo bezoblična ,nestvarna pojava.
Da ih nikada više dosegnuti ne možeš.
Teško je da žive bez snova onima koje za snove i od snova žive čitavoga života.Onima koji se snovima hrane.Koji snove udišu kao vazduh.
A onda shvatam da je sve u životu u stvari čekanje.
Ćekala sam da odrastem,da završim fakultet,da se zaposlim,da naiđe onaj pravi,da se udam,da rodim dete...
Sve se svodi na nekakvo čekanje.
Čekala sam i u vezama.Da se uozbilje,da se raskrinkaju,da se učvrste,da prestane igra mačke i miša,da pozove,da ja pozovem...
I sada,po prvi put u životu ništa više ne čekam.
Moja osećanja podsećaju me na nekakvu baletsku predstavu.
Polagana muzika,uvertira a onda odjednom bacanje,piruete,arabeske,sokovi...
Ali ovoga puta čini se da ja ne igram.Samo posmatram sopstveni život.
Sve se odvija po nekakvoj čudnoj koreografiji.Kao da ju je radio nekakav čudak.
Osećam da se trudim da odskočim,to je onda kada letite baletskom partneru ne bi li Vas podigao u vis ali Vas on ne dočeka kako treba ili Vi jednostavno izgubite ravnotežu i spuste se pokajnički pokraj njega uz uzdahe i poglede razočarenja ostalih iz grupe.
Pokušavala sam ja uradim nekako taj skok.I dok sam pokušavala znala sam da sam živa.
Sada više ne pokušavam.
Kao da kroz život plovim na vrhovima prstiju.
Svaki dan protiče jednako.Neznam više ni koji je.Nedelje i datume sam odavno prestala da brojim.Znam da ću uskoro prestati i godine.
Ne čakam više ništa.To je jeste problem.
Šta se dešava kada prestanemo da čekamo ?
A onda se setim one slike,kad god sa letela avionom obožavala sam da posmatram oblake.Ličili su na nekakve sante leda.Kao nekakv grad.Oduvek me je to fasciniralo.
Šta mi ljudi znamo?
Uvek se pravimo da sve znamo a zaprvo ne znamo ništa.
Možda oblaci zaista postoje.Čekaju na nas.Ali mi nismo spremni da ih dosegnemo.
Možda i samo možda ću na jedan od njih uspeti da sletim i ja.Sa ovim novim krilima očvrslim od briga ,tečkim poput olova kakvog.
Možda...možda će se to dogoditi onda kada ponovo budem naučila da čekam.
Izlazim iz svoje nekadašnje sobe,zgrčena od hladnoće.
Ne želim ničim da se ogrnem.Želim da mi hladnoća prožima čitavo telo.Barem neko vreme.
Pre neki dan jedna me je osoba pitala kako se osećam,da li još uvek volim moga muža ,da li se vraćam u prošlost po pitanju braka ? Da li polako zaboravljam ?
I sama sam sebi postavila isto pitanje.
Nije više stvar da li je njega volim.Ne mogu da volim nekoga ko mi šalje 80 poruka dnevno u kojima mi preti da će me uništiti a da je pri tom je sud na predhodnoj parnici doneo odluku da dete pripada majci i ostavio mu rok od 2 meseca da se upristoji i stabilizuje ponašanje.
Ako sam ga i volela,ne mogu da volim nekoga koga nije briga da li mu sopstveno dete ima za pelene.Šta je jelo,da li ima šta da obuče,da li će ići u školicu i gde živi .
Jednostavno ne mogu prema tom čoveku ništa da osećam.Baš ništa.Nisam od onih osoba koje mrze,koje se svete,koje kritikuju i pljuju,koje su ogorčene.I koje zbog toga što im se desilo krive i mrze čitav svet.
Jedina moga greška je što sam pristala na njegov predlog da Anđeo bude pola kod njega pola kod mene.Nikada ona nije bila sa babom i dedom bez roditelja.Ponekada samo na jedan dan najviše.
Kada nekoga više ne volim on se iz moji misli briše.Ne postoji.Ne zanima me više ni u kom pogledu.
Nije dakle stvar toga da ja treba nekoga da odbolujem.Takav čovek za mene nije zaslužio ni da pomislim na njega a ne da ga odbolujem i krvarim zbog njega.
Stvar je u tome što moj život stoji u mestu.Vrti se.Ne može nikako da krene dalje.Zašto ?Parnice nikako da se završe.Pretnje takođe.Razmišljam da sam barem radila bilo bi mnogo drugačije.
Trenutno sam primorana da budem u NS jer sam potrošila moju platu od 19 h na sve potrebštine oko prevoda stana...Ne mogu čak sa Anđelom da budem u sopstvenom stanu.
To je problem.Samo čekam da se sve okonča i nastavim dalje.
A onda dođem na blog gde pišem isključivo zbog sebe .Za Vas možda ali zbog sebe.To je razlika.Da se malo opustim.Da izbacim svoje misli.Da se ponekada našalim.
Svačega je ovde bilo.Nikoga nikada povredila nisam niti prva ikome rekla ijednu ružnu reč.Blog posmatram kao kuću.Svako ima svoju kuću.U kuću Vam dolaze gosti.Onaj ko dođe u tvoju kuću i pljuje te po meni je nepristojan.Ali sve je to nebitno.Kada sam se malo udaljila odavde shvatila sam da će tako biti i bez mene.Da je tako bilo i uvek će biti.
Moram reći da lepi komentari prijaju ali da me iskreno uopšte ne zanima šta misli o meni neko ko pojma nema o mom životu.Nikada se nešto nisam obazirala na tuđa mišljanje pa ni sada to ne činim.
Šta i ako sam imala virtuelnu ljubav.Šta i ako mi je bilo neko vreme lepo.Šta i ako sam imala ružičaste naočare i svet mi barem na kratko izgledao lep.Ne može mene niko ni da zavlači ni da prevari ni da se igra samnom.PoBogu nisam ja nekakva tinejdžerka.
Ja sam toj osobi zahvalna što mi je pružila lepe momente.I želim mu svako dobro.
Šta i iako ovde na blogu ima još nekih virtuelnih ljubavi,i ako neko četuje,zeza se,šta već.Ne mogu svi da budu uštogljeni i da poene zarađuju pljuvanjem.Svako treba da gleda sopstveni život.
Ta ista osoba koja me je pitala kako mi je,rekla mi je da vreme nakon razvoda ne leči ništa.Da se neće mnogo toga promeniti.Iskrenost cenim.
Šta kada osoba postpuno ostane bez snova ?
Kakva je to onda osoba ?
Ovde na blogu sam plakala,smejala se,volela...svim srcem sam sve to činila i činiću i dalje.
Kada sam sanjala uglavnom sam bila osuđivana.
Onda kada se snovi razruše teško da ikada mogu da se vrate.
Zato bih se rado vratila u period kada sam sanjala,kada sam volela.
Teško međutim da će se tako nešto skoro dogoditi.
Razvodom postajemo jači -istina.
Slobodni -istina.
Niti malo nisam lagala kada sam pisala da sam zahvalna na tome.Tako mislim i sada.Dobila sam parče neba.Ojačala.Dobila i krila.
Ali sam sve to platila sopstvenim snovima.
I zato,svako kao što ima svoj blog,tako ima i svoj život.Pre nego što krenete da upirete prst u nekoga,da ga osuđujete,kritikujete pogledajte sebe.Zapitajte se da li ste bezgrešni.Da li ste bez ijedne mane.Da li ste čista srca ako sudite i da li imate sopstvene živote ili živite tuđe.
Imam dovoljno problema na javi.Ne trebaju mi ovde zategnutosti i gluposti.
Izvinjavam se većini blogera kojima se zahvaljujem na pažnji i poverenju.Pronaći će se.
Nikoga ne mrzim.Nikoga ne vređam.Nikome zlo ne želim.
Ne odlazim sa bloga ovoga iako moram priznati ovde vlada nekakva čudna atmosfera.Zaniimaju me mišljenja samo dragih mi ljudi i od komentara nikada zavisila nisam.
Ovaj blog čitaju i drage mi osobe koje veze sa blogom nemaju ali preko mojih postova uvide kako se osećam i kada se ne čujemo.
Ima dosta razloga zbog čega pišem i zbog čega ću nastaviti da pišem.Ne mora čovek da živi u blogu da bi pisao na blogu.
Sve Vas pozdravljam.
Mogla bih ja sada da Vam pišem o tome kako mi bivši preti.Mogla bih i da Vam pišem o tome kako sam u NS samo zbog toga što nisam platu dobila više od dva meseca a ušteđevinu potrošila na novi stan.Mogla bih da Vam pišem i o tome kako posao nikako da pronađem,bolovanje ističe a otkaz mi se smeši.Mogla bih ali ne želim.Svi smo ovde došli da pročitamo nešto lepo.Nekada tužno nekada radosno ( poštujem one koji umeju da me nasmeju više od svih) i zato pišem...
ŽELIM DA VERUJEM
Želim da verujem da tamo si negde Ti
Da dane brojiš otkucajima srca svoga do našeg susreta
Želim da verujem da smo se već susreli
U jednom od onih prošlih života ili beskrajnom carstvu snova
Želim da verujem da zvezde nisu tako daleko
Da put trnjem do latica vodi
Da i Ti tamo negde iščekuješ mene
Da nam ne trebaju oni dosadni susreti,nekada mi tako zanimljivi
Oni,znaš kada parovi ispituju jedno drugo o osnovnim stvarima u životu
Šta će nam to ?
Mi se znamo odavno
Potrebno je samo da me obuhvatiš rukama i nestanem u tvome zagrljaju
Kao kada se sretnu dvoje ljubavnika nakon dugo godina a osećaju požudu jednaku kao kada su strastima vreme pomerali
I neću da mi govoriš ništa
Reči su nekada tako bespotrebne
Želim da ćutiš i da me voliš
Da prisloniš glavu na jastuk pokraj moje i zažmuriš
I ako te budem gledala onako požudno,bezobrazno
Ako te budem izazivala
U naručje prizivala
Ti me odgurni
Kaži mi da se ne voli samo požudom
Dokaži mi da nekada je dovoljan samo zagrljaj
Preklopi mi usne svojima i ućutkaj me
Šapni mi reči najslađe
Nauči me da ponovo verujem
I ako se budem opirala
Govorila ti kako je ljubav precenjena
Kako nestaje
Kako ništa večno nije
Ti me onda primakni
Suprotstavi se
Zagrli me
Kaži mi da nisam u pravu
Da moje su reči gorčine ispisale
Da moju su neveru jadi nacrtale
Učini...učini da ponovo verujem
Zatvaraj vrata !
Bila si u pravu.Vratio se .
-Rekoh ti ja Marija.Nikada ne slušaš reči sestre svoje.Trebalo je da se u krpe odeneš.Umrsiš kosu.Skineš šminku ! Tada bi efekat bio bolji.
Gluposti. Zar se muškarci ne osvajaju lepotom ? Zar ona nije najveće ženino oružje ?
-Lepotom se osvaja,ne i zadržava !
A šta je trebalo ? U rite da se odenem ? PoBogu odkud sam znala da će naići ?
-Da si me slušala znala bi !Taj je uvek tu negde.
Slušaj me,neću se zarozati ,taman i princa tako uspela da zadržim !
-Nisam to ni rekla.Srđuj se !I tako ne možeš bez toga !Kao da ti od lepote život zavisi.Ah kako smo različite Marija !Kao da nas ista majka nije rodila.Ti za lepotu žoviš .Ja joj se samo divim.
Šta hoćeš da kažeš ?
-Sređuj se.Ali kada on naiđe nadeni krpe ! Kao da te ne zanima.Kao da se za njega udešavala nisi !Ovako će pomisliti da ti je još uvek stalo !
Znao je da idem kod njega !
-Zna za ljubavnika ?
Ne zovi ga tako !Nije mi on ljubavnik !
-Pitam se kako li je...
Ništa njemu da promakne ne može.Živimo u gradu a kao da smo u selu kakvom !Svi ovde raspredaju.Čak i kada do ćoška izađem.
-Za to si sama Kriva Marija.Sedi kući i tuguj !Žali brak još godinu pa posle u svet !
I šta kaže prokletnik ?
Kaže da sam ga ja varala ! Da sam besramnica !Da idem ljubavniku !
-A ti ?
Nisam mogla da sušam uvrede.Dosta mi ih je.Dosta mi je njega!
-Nije li te opet slatkim rečima obasipao ! Dvorce ti nudio ? Znam,znam.Sve bi taj učinio da se vrati.Da ponovo živite u onoj kući ! To njemu treba.Poslušna ženica koja klima glavom i smeši se na svaku njegovu prevaru .Ćuti.Rađa mu decu i stoji za šporetom čitav dan !
Znam!
-Onda nisi li ga oterala ? Nisi li ga do djavola poslala ? Nisi li mu rekla da voliš tog drugog ?Da ti je užitke pružio ? To je trebalo da kažeš Marija.Tada bi klečao pred tobom.
On se ponovo ženi ! Došao je da ubrza razvod !
-Ženi ?! Nije još ni papire za razvod potpisao !
Zato je i došao ! Da ubrza !
-Ko je ona ? Znamo li je ?
Šta misliš koja je ? Umalo u nesvest nisam pala kada mi je saopštio ! Sedela je kod nas u kući danima ! Najboljim se prijateljicom nazivala !Tešila ! Suze samnom zbog razvoda lila !
-Nemoguće !
Ona,ona koja je bestidnika grešnikom nazivala ! Ona koja je kovala planove za osvetu ! Ona koja ga je klela !
Da,Marina.Ista ona.
-Čekaj malo...Šta je sa onim njenim Nesrećnikom ? Gde je on ?
Izgleda da ga je ostavila ! Šta će joj sada on Marina.Imaće konačno sve ono što je govorila da je ne važno.Sve ono što sam ja imala ! Novac,ugled,skupe haljine.Ako je pametna i ljubavnike!
-Ti nisi imala ljubavnike !
Trebalo je.Sada se ne bih razvodila !
Eto ti sada sestro.Govorila si da će da me moli.Na kolena se baca !Preklinje ! A on ...on se ponovo ženi.To što si zadržala nekadašnjeg studenta ne znači da pojma imaš o muškarcima !Neznaš ti ništa sestrice !Isto kao ni ja !
Šta sada ? Hajde kaži šta sada ?
-Sada ga vrati !
Zar ti ?Ti koja ga nikada nisi podnosila ? Ti koja si ga djavolom nazivala ?Želiš da ti sestra rođena sa takvim bude ? Da joj se čitav svet podsmeva ? Zar nije dovoljno što to i sada čine ?
-Toj bestidnici treba platiti.Uzmi ga,makar ga odbacila posle !Načinila od njega prosjaka !
Sestro on se ženi !
-Još uvek je tvoj.A sada hajde...imala si ti i izazovnijih haljina.Možda ona crna .Kratka.Ona bez leđa .Hajde Marija.Pročešljaj malo ormar.Raspali maštu.
Ti nisi normalna !Nisi li mi pre nekoliko minuta savetovala da se u krpe odenem !
-Poslušaj me.Želim da se urediš najbolje moguće.I sama ću ti pomoći...a onda pođi tamo gde si krenula.Kod onog novog ! Pa pravo na večeru !Istu onu večeru na koju te je grešnik zvao ! Pozivnice imamo...čekaj...tu su negde..
Neznaš šta pričaš !Ako me vidi sa njim ....
Samo me ti poslušaj sestro !Barem jedanput u životu !Neka te vidi.Vratiće se kao što sam obećala .Važno je da se tako dogodi a onda..onda možeš i vazom da ga gađaš!
Odlomak.
Potrebno je puno koncentrcije da bih ovo pismo otpočela.Kada se umor pomeša sa iscrpljenošću trenutnim mukama koje me more,uzećeš u obzir da možda neću moći da nabrojim sve ono na čemu sam ti zahvalna.
Ti spadaš u one retke ljude koji su me prihvatili upravo onakvu kakva jesam,sa svim manama i vrlinama u paketu.
I zato je potpuno sigurno da neću uspeti da sve iskažem rečima ali ću delić pokušati
Ti si samnom sa litice skakao
Ti si me u ratove pratio
Ti si mi suze brisao
Samnom se smejao
Plakao
Rane mi celivao
Borio se sa svim mojim demonima koji su me spopadali
Preživljavao samnom sve bure i brodolome
Uz mene stajao i kada niko nije
Ti si trpeo sve moje hirove
Vadio me iz blata
Bojio radošću moje dane
Pomagao mi da provedem noći besane
Trpeo moje poraze
Slavio moje pobede
Darivao me rečima utešnim
Iskrenim
Toplim
Uz tebe se uvek osećam sigurno
Zaštićena,kao nekakav biser u školjci
Sklonjena od vetrova i kiše
I onda kada su bure pretile da će me odneti
Onda kada su se kišne kapi u led pretvarele
Onda kada sam mislila da ću u dubine potonuti
Ti si bio tu
Verovao u mene
Hrabrio me
Bodrio
Osmehe mi poklanjao
I ne,nisi Ti bio tu trenutak samo
Ti si bio tu i kada su lepi trenuci prestajali
Loši stupali na scenu
Čarobni se promaljali iza tamnih oblaka
Ti si uvek bio tu
I zato ništa više neću reći
Svaka je reč sada suvišna
Verovao si u mene
Sada ja u tebe verujem
I kada prođu dani,godine,nedelje
I kada me više ne bude
Znam da ćeš uvek biti tu
I motriti na mene
A ja,ja ću biti tu uz tebe.
Pronaćiće se onaj kome je ovo posvećeno.
Prislonila sam glavu na prozor i slušam kušu.Volim zvuk kiše.
Anđeo mirno spava.Malo sam danas rondala po leksikonima,dnevnicima,svaštarama iz perioda kada sam bila tinejdžerka.
Jedna mi je rečenica u zapisana u dnevniku skrenula pažnju.
-U životu se jedino plašim trudnoće i samoće.
U vreme kada sam bila tinejdžerka bila sam dosta ranjivija.Plašljiva nije odgovarajuća reč.Sve sam previše uzimala k srcu.Prisvajala.Nervirala se za svaku sitnicu.
Koliko se to promenilo do današnjeg dana ?
Ponekada se čini kao da sam na bol otupela ponekada opet umeju da me povrede najbanalnije sitnice.
Rodila sam prelepu devojčicu.Strah od trudnoće uprkos tome nisam prevazišla.Nikada ne bih mogla da ponovo ostanem u drugom stanju.Teška i rizična trudnoća možda je strahu doprinela još više.Ali sada se više ne opterećujem time.Budući da sam sama ,nije sebično da svojevoljno odlučujem o tome.
Što se samoće tiče ,dugo ,zaista dugo bilo je potrebno da taj strah prevaziđem.
Ljudi danas na samoću gledaju kao na nešto loše,ružno,jadno,neki čak na samoću gledaju kao na bolest.
Sada govorim isključivo o tome da budete bez partnera,bez veze ,bez braka.
Onda se pravi nekakva razlika između samoće i usamljenosti.Ako imate decu,prijatelje...niste usamljeni...
Da se nikada nisam udala verovatno bih čitav život bila nesrećna.Ovo ne važi za sve neudate žene.Naprotiv.Važe za one koje su poput mene maštale o braku i porodicu.Sanjale venčanje.
Saznanje da je nešto moglo da se dogodi a nije rilo bi mi dušu.Crpelo um.Ispijalo srce.
Ne bih verovatno nikada naučila da uživam u ljubavi budući da bi večito bila u nekakvoj trci za mužem,zajednicom...u jednom momentu verovatno i za tim da što pre dobijem dete.Opterećivala bih se glupostima poput biološkog sata i mišljenjem okoline.
Ali ja sam se udala .Dobila Anđela.Videla kako u braku izgleda.Kada se osvrnem mogu slobodno da kažem lepom braku,ma koliko razvod po mene traumatičan bio.
Pa sam se setila perioda kada mi je samoća nedostajala u braku.Kada mi je nedostajao onaj sat ,barem sat vremena dnevno mira i kada sam ludela zbog toga što ga ne posedujem.
Ništa na svetu nije moglo da kupi taj jedan jedini sat koji mi je toliko potreban bio.
Razvod menja.Onaj ko kaže,bilo pa prošlo kao da nije vara se.
Razvodom se definitivno promenimo,verovatno onako kako nikada ne bi mogli da nije bilo njega.
Ovim tekstom ne reklamiram razvod niti ga preporučujem.Ne bih ga poželela nikome.Naročito ukoliko ima decu.
I sada sa ponosom mogu da kažem da se samoće ne bojim.
Samoća oplemenjuje.
Samoća prija.
Samoća ti dozvoljava da sopstvenu dušu dotakneš.
Nekada sam je terala od sebe.Bežala od nje.Strahovala od nje.
Sada joj se samo smešim i gledam je u lice.
Što je još čudnije po prvi put kao da i ona meni osmeh uzvraća.
Samoća je posebno stanje duha koje nam omogućuje da okupamo sopstvenu dušu u bistroj vodi.
I sada shvatam da je strah od samoće bio najveća greška.
Kada strahujemo od samoće čini se kao da strahujemo od nas samih.
Biti sam sa sobom u harmoniji jedini je način da spoznamo spokoj.
Što se mene tiče,sada imam onaj sat mira,ponekada i više.
To je onaj jedan jedini sat kada sam sama sa sobom.Kada mi niko i ništa ne treba.
Kada se moje misli dodirnu sa srcem a duša sa razumom.
Tada shvatim da postojim.
Kapi kiše kao da proizvode nekakvu čudesnu melodiju.Ljubim Anđela i prislanjam glavu uz njenu.
Spuštam glavu na jastuk.
Zurim u malecnu svetlost koja dopire kroz prozor spavaće sobe.
Nije ti čak ni prava svetlost,odsjaj samo.Privid.
Moje se misli množe.Lete u jatu poput nekakvih ptica.
Proleću oko srca,u srce,prepliću se sa njim.
Pa onda odlaze malo do razuma.Grle ga.Smeše mu se,pa mu s mršte.
Sada,nakon punih 7 meseci pokušavam da razbistrim um,da ga nekako raščistim.
Da raskrčim nade,uverenja,ubeđenja,želje,planove i vidim šta je ispod svega toga.
Čovek je sam.Možda jeste društveno biće ali je sam.
Mislim da sva naša razočarenja potiču upravo jer želimo da ovu činjenicu opovrgnemo.
Pokušavamo da nekoga vežemo,prisvojimo.Često i decu.
Čula sam dosta priča od razvedenih žena o tome kako nisu volele muža.
Kako nisu znale zbog čega su se tačno udale.
Ja sam svoga muža volela.
Možda ne na način kao onu moju ljubav najveću sa Kipra.Ali volela sam ga.
Znam da je i on mene.Barem mislim tako.Možda i grešim.
Gotovo čitave 3 godine živela sam u uverenju da se nalazim u bajci.Često nisam mogla da poverujem da sam u nju dospela.
Bila sam verna,brižna,odana žena.
Živela u ubeđenju da će naš brak trajati večno.Niti jednog trenutka nisam pomislila da tako neće biti.
Onda je došla kruna naše ljubavi.Anđeo.
Tek sam tada mislila da sanjam.
Uz svo ono petljanje oko bebe ,iznemoglost i iscrpljenost ja sam bila srećna.
Kovala sam planove.Borila se za budućnost.Verovala da smo složna porodica koja se voli i nadasve poštuje.
Jednoga dana se spakovao i otišao.
Sve se raspalo samo u jednom jedinom danu.
Planovi.
Želje.
Zajednička budućnost.
Uporno sam pokušavala sve to da vratim.Trudila se.Nisam dobila priliku.
Kada me neko povredi,pokušam da se borim.Ali ako me i nakon borbe ponovo povredi ta osoba više za mene ne postoji.Briše se.Gubi se.
Nije lako kada sam nekim imate dete da ga potpuno izbrišete iz života.
Ali izgleda da me je život navikao da tako činim.
Desio se klik i jednoga dana kao da sam samo pritisnula dugme i obrisala ga iz mog uma.
Tu je on.Pojavljuje se kao nekakva senka.Pojavi se na blic pa ga opet nema.
Kada nekoga obrišem iz uma ,možda još uvek ima nade za nešto ali kada ga obrišem srcem onda nade više ne postoje.
Ne plačem više.
Ne krvarim.
Ne patim za njim.
Moguće je da se u mome umu ponekada pojavi na momenat ona slika koju sam čitavog života zamišljala.Slika nasmejane porodice koja nedeljom doručkuje zajedno.Odlazi na reku u duge šetnje .Na putovanja.
Slika u okviru čijeg rama sam bila.
Ali ta se slika izgubi i nestane ,baš onako kako se i pojavila.Iznenada.
Moja odluka da se više ne udajem se nikada neće promeniti.
Kada se snovi rasprše u deliće oni se nikada više ne mogu sastaviti.
Mogu se zalepiti.Lažno pričvrstiti.Ali ja ne volim kopije.Ne volim popravke.
Nekako sam znala da sam sama čitavog života.
Nema to veze sa roditeljima.Nema ni sada sa detetom.
Nema ni sa prijateljima.
To moje uverenje narušilio se samo u vreme kada sam bila u braku.
Poverovala sam da sam svoju teoriju opovrgla.
A onda se uverila da nisam.
Znam da će se u jednom trenutku pojaviti taj neki koji će me vinuti u čaroliju ( i tako sam tome sklona to znate ),koji će mi navući ružičaste naočare,zbog koga ću možda pomisliti da je život lep,da je sve oko mene lepo.
Ali to nema veze sa mojim uverenjem da je čovek sam.
Srećom meni samoća prija.Nije mi mučna niti odbojna.
Ne bojim se da ostarim sama.
Da budem u tišini .
Miru.
I baš ta tišina kao da mi nikada ne presedne.
Zato sam konačno osetila nekakav spokoj.
Ugrabila koricu mira.
Znam da je cena previsoka.
Tu sam koricu platila sopstvenim snovima.
Ne trijumfujem njom.
Ne smatram da sam presrećna.
Ne želim njom da kupim budućnost.
Ne.
Ali ona je tu.
Dobila sam je.
I ne bih je više ni za šta menjala.
Ni zašta i ni po koju cenu.
Čitav jedan život treba mi je da svoju dušu njom umotam.
Nestaje i onaj malecni odsjaj.
Sklapam oči.
I po prvi put nakon dugo dugo vremena mislim samo na to kako ću sutra izjutra odvesti Anđela u park.I ni na šta drugo.
Pre podne. Anđeo vešto ronda po svim mojim torbama.Shvatam da se u svakoj od njih nalazi gomila bespotrebnih papirića,ceduljica,vizitkarti...U jednom trenutku vadi nekoliko karata za metro i pita me -Mama šta je to ?
Pružam joj kartončiće da se njima igra pitajući se kako još uvek nisam uspela da ih bacim i razmišljam.
Život me podseća na metro.
Toliko puno od njega provedemo čekajući na stanici odgovarajuću liniju.Ponekada uđemo u pogrešnu ,shvatimo da ne idemo u željenom smeru pa se onda ponovo vraćamo na stanicu.
U metrou se uvek vozimo sa određenom grupom ljudi.Ponekada ne shvatamo da nismo mi ti koju tu grupu odabiraju.Oni se jednostavno tu zateknu.Put ih nanese.Sa nekima se zbližimo pa razvijemo priču,upoznamo se.Neke jednostavno ignorišemo ali primorani smo da se vozimo sa njima želeli to ili ne.
Mišljenja sam da nam u različitim fazama života život nameni određene osobe iz određenog razloga.Sada ću se ograditi.Neke se provuku kroz čitav naš život.To je nešto drugo.To su neraskidive veze.Dešavaju se.
Ali šta je sa onim osobama koje nam je život namenio za samo određen period?
Ponekada su to ljubavi .Ponekada prijatelji .Ponekada neko ko može da nam pomogne u profesionalnom smislu.
Ljudske se sudbine prepliću.Razboj na kome se prepliću tkaje unapred određenu sliku od koje se tkaje tapiserija.
Ta osoba,se zadrži u vašem životu onoliko koliko Vam je potrebno da prebrodite neki određeni period .Ulepša Vam ga .Pomogne da ga lakše prebrodite.Uz nju se jednostavno bolje osećate.A onda...ode.
Postoji tu jedan problem.Često to ne umemo da prihvatimo.Pa onda grebemo,kopamo,kunemo sudbinu zašto je baš tako moralo biti.Pokušavamo da tu osobu zadržimo ili se pak jednostavno naljutimo na nju,zaboravimo je i zaboravimo sve lepo što nam je donela.
Po meni,toj bi osobi trebalo da se zahvalimo.Ako ništa drugo onda da nam ostane u lepom sećanju.
Svako životno doba nosi sa sobom određene osobe koje svraćaju u naš život.Te osobe uvek su svratile u naš život sa razlogom.
Nekada odu onda kada ojačamo i izgube životnu ulogu a ponekad i samo zbog toga što se do njihove kuće ide drugom linijom metroa.
Neke od njih pak ostanu da se voze sa Vama.Izlaze sa Vama.Čekaju sa Vama na stanici,strpljivo .Menjaju linije i ulaze u iste linije kao i Vi ili pak u različite ali se ponovo susreću sa Vama na istoj stanici.
Te osobe su Vaše srodbe duše.
Možda Vam ih je Bog poslao da budu uz Vas,smeju se sa Vama i olakšaju Vam kada Vam je teško,raduju se sa Vama kada ste srećni.
Nema puno takvih osoba koje dođu u Vaš život.One su retke.
I zato treba da budemo srećni kada se pojave.Nemojmo zaboraviti.Puno se toga u životu menja.Ali srodne duše zauvek ostaju baš tako kako im naziv kaže,prepletenih duša sa vašim i prijatelji Vašeg srca.
Nedavno sam pronašla svoju.Pojavila se u mom životu onda kada mi je bila najpotrebnija i znam da će na neki način uvek biti u njemu.
Objašnjavam Anđelu šta je metro.Ona mi kaže da je bolje da je popnem da vidi šta ima u gornjoj pregradi ormara.Nije zainteresovana za nešto što trenutno ne može da vidi i orijentiše se na ono što je tu,kraj nje.
Shvatam da i i meni bilo pametnije da učinim isto.
Sunce je obasjalo dvorište kuće mojih roditelja.
Čitavo pre podne provela sam u pesku sa Anđelom.Pravila kule,iznosila pesak,donosila,pela po stepenicama nekoliko desetina puta ,kao na vojnoj vežbi.
Kao rezultat i Anđeo i ja smo se umrljali do guše.Baletanke su mi se peskom ispunile a crne helanke poprimile sivu boju.U jednom momentu smo se obe valjale po pesku.
Uhvatila sam sebe kako se smešim i uživam.
Razmišljam o sreći.Smatram da reči za sreću i ljubav ne bi trebalo da postoje.To je nešto za šta su reči potpuno nedostojne,bezvredne,sitne.
Kada nekome nešto čestitamo obično mu poželimo zdravlje i sreću.Na zdravlje donekle i ne možemo da utičemo.
Ali šta je zaprvo sreća?
Kažu da sreću čine male stvari.Oni sitne stvari koje nam pričinjavaju zadovoljstvo u kojima uživamo.
Za nekoga je to ispijanje kafe u miru,za nekoga pisanje,drugi su opet najsrećniji kada ugledaju osmeh svoga deteta ,nekima sreća pričinjava obavljanje posla koji vole a pri tom su za to plaćeni,nekima je sreća ukoliko su zaljubljeni.
Ali šta je zaprvo sreća ?
Ako se složim sa teorijim da sreću čine male stvari ne mogu da ne pomislim da,barem ja i dok se smešim gledajući dete,i dok ispijam kafu na terasi ili ćaskam sa prijateljima razmišljam o onom tzv.velikim stvarima koje planiramo,kojima se nadamo.
Sreća je lepa dok se čeka.To je toliko ponavljana izreka u kojoj priznaću ima dosta istine.
A onda kada postanemo nečim zadovoljni ( reč sreća namerno ne upotrebljavam ) ,kratko vreme se zadivimo i nastavimo da kujemo dalje planove.
Šta je onda sreća?
Trenutno stanje svesti?
Zadovoljenje sopstvenih želja i potreba ?
Hedonizam koji smo uspeli da dosegnemo ?
Ispunjenjo očekivanje ?
Koliko sreća traje ?
Koliko smo sebični pa je priželjkujemo ?
Postojali su periodi kada su mi u životu sve kockice bile složene,baš onako kako sam planirala a opet se nisam radovala toliko koliko sam očekivala da ću.
I baš u tim periodima ,kada je naizgled sve bilo savršeno ,pomalo sam želela da se vratim u one periode kada sam priželjkivala,pomalo patila,nadala se...
Dakle,sreća ( ne bih volela nikako da je definišem ma kojom reči ali ne mogu drugačije )je po meni samo trenutno stanje svesti.
Samo u jednom danu možemo da budemo i tužni i srećni a da to uopšte ne zavisi od događaja koji su se toga dana odigrali u našem životu.
Sreća je trenutno stanje svesti izazvano delimično našim raspoloženjem delimično mehanizmom našeg uma koji to raspoloženje proizvodi satima,danima,nedeljama pa se onda oblikuje i iznese na tacnu,pravo u našu svest.
Ne možemo da zahtevamo,tražimo i želimo da budemo srećni.To je jednostavno ne moguće.
Jedino što možemo da učinimo jeste da pokušamo da uživamo kada se takvo osećanje pojavi i barem za taj trenutak isključimo mozak i ne mislimo ni na šta drugo.
Sreću ljudi tako često mešaju sa zadovoljstvom.Šta je zadovoljstvo nego zadovoljenje sopstvenih potreba?
Sreća je nešto sasvim drugo.Ona je onaj lepršavi,neuhvatljiv momenat ,oblak koji je svakoga momenta tu negde oko nas ,samo ponekada statičan a ponekada lebdi nad našim umom i obasjava nam sekunde.Navlači osmehe na lice.Unosi radost u srce.
Sreća je ne dokučiva.
Gledam u Anđela.Smeši mi se onim njenim prepoznatljivim osmehom koji najavljuje još jedno demoliranje kuće.Znam da ću da spremam do zore kada bude zaspala.Ali opet,se osećam ispunjenom i zadovoljnom.
Zbog čega?
Zato što sam možda dozvolila sebi da uživam u njemim osmesima ?
Vidite,opet ta potreba čoveka da zadovolji svoju dušu .Čak i da čini druge srećnima koliko to radi da bih zadovoljio njih a koliko da bih zadovoljio sebe ?
Koliko je sreća zadovoljstvo a koliko potreba ?
Kasno popodne.
Ponovo ispitujem železnice Srbije.Nije da baš želim to ali karta za voz košta duplo manje a meni je ostalo ravno 10 din u džepu.
Smeštam se konačno u vagon.Nakon nekoliko minuta dve žene počinju da me propitaju,zaptkuju o životu,porodici,mužu.Pokušavam da se orijentišem na knjigu ali ne ide nikako .Zašto sam ovo,zbog čega sam ono,gde živim.
Ljubazno ih pozdravljam i saopštavam da slazim na sledećoj stanici a onda odlazim u drugi kupe,na nekoliko kupea dalje od ovoga.
Voz je gotovo popunjen .Pronalazim mesto u kupeu u kojem sede 2 muškarca srednjih godina.Shvatam da sam instiktivno tražila prazno mesto,sve samo da nije pored žena.
Priča mi je dosta.Razgovora.Odgovora.Mudrovanja.Saveta.A onda motam film unazad.
Od malena sam se družila sa dečacima.U osnovnoj sam imala društvo u kome sam bila jedina devojčica.
U srednjoj ništa drugačije nije bilo.Sedela sam sa dečacima.Imala jednu jedinu drugaricu čitav život a onda je saopštila da neće da mi bude kuma upravo ona koju poznajem od jaslica.Najbolji prijatelj mi je postao kum.
Postoje samo dve žene sa kojima se družim.
Da li je moguće prijateljstvo između žene i muškarca?
Verujem da svako od nas ima neku svoju teoriju.Tako je i najbolje.Svako treba da odredi kako mu odgovara.
Lično ja kažem kako nije trebalo da se rodim kao žena.Često razmišljam kao muškarci.Družim se sa njima.Imamo slična shvatanja.
Ponekada me iznervira terorija da muškarci ne mogu da budu prijatelji.Da gledaju sve kroz sex.
Još više od toga me iznervira kada se ukoliko se neko našali odmah shvata sve kao početak veze ili ko zna čega.
U muškom društvu se osećam bolje.Lepše.Sve je nekako jednostavnije.Tada osećam da sam potpuno svoja.
Izgleda da ja sa ženama ne mogu nikako da se složim ( o javi sada pišem na blogu ne poznajem većinu,jedno je razmena reči drugo kada te neko dobro poznaje).
Neznam da li je to predodređeno mojim rođenjem navike.Ali lično imam nekoliko dobrih prijatelja koje ne bih menjala ni za šta na svetu i sa kojima nikada ništa u životu mala nisam.
Uprkos tome što bih volela da sam se rodila kao muškarac ,u muškom društvu se osećam kao prava žena.
Jedan od ona dva muškarca započinje priču,spuštam knjigu na krilo .Nakon više od pola sata shvatam da se neprestano smešim .
One dve žene me mrko gledaju na izlazu.Zaboravila sam da sam i rekla da izlazim.Pozdravljam ih i izlazim iz voza.
A onda zovem kuma...
Ko kaže da muškarci ne mogu biti dobri prijatelji ?
Sve zavisi samo od toga kako se prema njima postavimo.
Želim da spavam. Ne mogu. Odlazimu krevet. Prevrćem se po njemu.Pokrivam.Otkrivam.Ne mogu.Jednostavno ne mogu.
Misli mi se vrzmaju po glavi kao niti na razboju pa tkaju nekakve nove ideje,zamisli,shvatanja...
Ponekad s vremena na vreme prisetim se rečenica dragih mi osoba pa ih analiziram,premeravam,dopunjavam...
Jedna od rečenica Stepskog vuka u mome srcu je ostavila poseban trag.Trag je možda mala reč.Ta se rečenica zauvek urezala u moju dušu .Prilepila za moje srce. Unela malo svetlosti u moj um.
-Ljubav se ne menja.Menjaju se ljudi.
Iznova je ponavljam sebi nekoliko dana,da ne kažem nedelja.
Toliko mi je vremena trebalo da shvatim da je ona jedna od najistinitih rečenica koje sam ikada čula.Pročitala.
Mi,ljudi se često smatramo uzvišenim bićima.Dajemo sebi za pravo da tražimo,kritikujemo,molimo,zahtevamo...
Našoj pohlepi kraja nema.Možda to ima smisla u nekim drugim stvarima.Ali u ljubavi...
Dakle da vidimo ovako,
Mi ljudi smislili smo da ljubav treba okovati,orobiti,večnom načiniti
Kako?
Zarobićemo nekoga ?
Naterati ga da nas voli do smrti ?
Da živi sa nama do smrti ?
Da potpiše da će nam biti odan ?
Da se zakune da će nam veran biti ?
A onda razmišljam i razmišljam.Našoj gramzivosti kraja nema.Pa se pitamo otkud sve to ? Kako to da ljubavi prestaju ? Veze se kidaju? Osećanja gube ?
Ubice ljubavi:
Posesivnost
Ljubomora
Planovi
Prevelika očekivanja
Uverenja
Ubeđenja
Prohtevi
Želje
Tražimo previše.Besnimo kada ne dobijemo ono što zahtevamo.Kudimo sile zato što se naše naredbe ispunile nisu.
A tako je jednostavno....
Tako je malo potrebno...
Da ljubav shvatimo onakvom kakvom jeste
Uzdignutom nad svim osećanjima
Kraljicom
E sada,vidite,
Kraljica ne trpi da bude odenuta u rite i kuka na pločniku
Kraljica mora da bude na tronu
Uzvišena
Čista
Jedinstvena
Ljubav traje onoliko koliko traje
U svoj svojoj svetlosti,čaroliji,zanesenosti
Večna nije
Treba uživati u njoj kada nam se dogodi
Prigrliti je
Uroniti u nju
Opiti se njome
Iskoristiti svaki minut koji nam daruje
A onda...kada budete videli kako navlači svoj plašt i odlazi
Treba je pomilovati
Nasmešiti joj se
Zahvaliti joj se
Pustiti je da rašiti svoja krila i odleti
Jer ljubav je jedinstvena
Neponovljiva
Ona je uvek ista
Magična
Čarobna
Zaleđena u određenom vremenu
Onoga trenutka kada se mi promenimo ona pakuje kofer i odlazi
Na nama je da li ćemo je otpratiti sa smehom uz zahvalnost što nam je darovala neponovljive osećaje i trenutke ili ćemo je suzana priklinjati.
Ljubav je kraljica.
Mi ,ljudi,samo smo obični smrtnici.Njeni gospodari koji se vremenom pretvaraju u sluge koje uporno vrebaju za izgubljenim tronom.
Stepskom uz zahvalnost.
Premorena sam.Čitav dan se petljam po lekarskim ordinacijama i komisijama.Onda mi muž javlja kako neće da šalje pare za dete jer mu sud to nije propisao još uvek.Kažem mu da ne mora ali da mora da ima komunikaciju zbog deteta .On kaže da ne mora .
Čekam u lekarskoj ordinaciji.Narviram se.Šta ako ne dobijem bolovanje? Moram da se vratim na posao a onda ću da dobijem otkaz.Zašto da me ne otpuste? Otpustili su moju koleginicu u petom mesecu trudnoće.Otpustili su i drugu prvi dan nakon što joj je porodiljsko isteklo.
A onda se sklanjam u stranu i kuckam u telefon .Zovem ga.Vlasnika firme.Pokušaću nekako da se dogovorim sa njim oko radnog mesta.Prošli put mi je rekao da nema šanse i da će ubrzo svi biti otpušteni ali nema veze.Nek pokušam još jedanput pa šta bude biće.
* * *
Za trenutak se vraćam u period kada sam radila.Zaposlila sam se nešto pre nego što sam se udala.Sećam se da sam krila i da imam vezu.Sećam se kako mi se prve dve nedelje niko nije javljao u firmi a onda odjednom svi naprsno počeli jer su videli da me isti taj gazda gotivi.Sećam se kako sam bila najmlađa a napredovala u roku od 2,3 meseca možda.Kako sam izdejstvovala da pređem u marketing.Kako mi je povećao platu.Svrstao me među troje njegovih ljudi u firmi.Koliko sam se samo petljala da uđem u njihovu kancalariju.Koliko razočarala kada sam u nju ušla.
Pa sam se onda prisetila kako sam kući nakon posla uvek dolazila naelektrisana.Kako mi je muž prebacivao kako me interesuje samo da napredujem u poslu i ništa više.Kako mi treba nekoliko sati da se odelektrišem nakon što se vratim iz firme.
Biti u prvih troje ljudi ,miljenika ,znači raditi apsolutno sve što želi i kada želi gazda.Za uzvrat dobijaš veću platu i sve koji te mrze.
Ali moj cilj bio je samo jedan.Direktor marketinga.Ništa manje.
Pa sam se setila i bivšeg direktora koga su izbacili zbog sina najboljeg gazdinog prijatelja koji je fakultet završio u Parizu za rekordnih 6 meseci.Kako mi je uvek podmetao sve jer me nije podnosio budući da ga je nerviralo što me gazda gotivi.Njegove devojke koja je vrtoglavo napredovala od prodavačice u šefa.
A onda je jednoga dana samo objavljeno da on odlazi.Budući da je pripadnik jedne stranke,na ništa manju poziciju u jednoj državnoj ustanovi.
Eto meni prilke.Mesto se za koje sam se borila ukazalo se samo od sebe.Nakon što se iselio ,ušla sam u njegovu kancalariju i sela u njegovu fotelju pre nego što sam obavestila gazdu.
Na moju sreću ,podržao me je.I bi gotovo zvanično.Ovlastili su me da potpisujem,ugovaram,osmišljavam slogane za reklame...sve što je radio on.Nikada se u životu bolje osećala nisam. Sastanak na kome će me konačno imenovati beše zakazan.
A onda sam otkrila da nosim dete.Znala sam da nema ništa od diretkorske pozicije .Vlasniku sam uskoro objavila.Rekao mi je da moram da dolazim na sastanke.Muž mi je rekao da se ne usudim na tako nešto jer ne želi da rizikujem budući da sam preterano napeta kada sam tamo.Lekar je rekao da moram da ležim.Da je trudnoća rizična.
Dete je najvažnije.Odustala sam od posla,sastanaka i ostala kući da ležim i održavam trudnoću.
Ostalo znate,prvoga dana nakon što sam se vratila na posao prebacili su me na recepciju i do danas sam na bolovanju.
* * *
Ja samo ja mogu da obučem na ovu zimu kratke rukave i pončo.
Vlasnik firme uvek je smešten u Hayatu.Žurim kući.Navlačim mini suknju ( kako bih se sigurnije osećala ) ,popravljam šminku,obuvam čizme sa visokim potpeticama,izlazim iz stana,prelazim ulicu i eto me!
Čeka me u hodniku.Zatim vodi ka restoranu.
-Promenila si se.Smršala si.Lepo izgledaš .
Konstatuje.
Nudi mi martini,prihvatam ne određeno.Sećam se koliko sam puta u ovaj hotel donosila ugovore,reklame,izveštaje.Koliko sam puta morala da sedim sa dosadnim ljudima i slušam gluposti za svakoga iz firme ponaosob.Koliko me je sve to opterećivalo...
Pitam ga za posao.Kaže da nema šanse.Uporna sam.Ne odustaje.
-Tanjana nisi ti u pitanju.Uskoro firma neće više ni postojati.
Razumem ga ja stvarno ali firma ipak postoji.A ja ne želim više da budem na bolovanju.Ne mogu.
Pa se onda sećam kako mi je bio na svadbi.Kako sam rođena istog dana kada i njegov sin a moja devojčia kada i on.Kako sam mu bila štićenica ...
Nudi mi ponovo martini.Pita me zbog čega ne pijem.Guta me pogledom.Nervira me.Uvek me je to nerviralo.Nekada tako godi.Sada ne.
Sećam se one koleginice iz kancalarije.Ona koja je samnom zajedno spadala u troje ljudi.Uvek me je ispitivala o njemu.Gde idem.Šta mu nosim...Pričali su da mu je ona bila ljubavnica.
Možda su mislili da sam mu bila i ja,odjednom mi pada na pamet.Ali u to vreme sam bila toliko srećna u braku da tako nešto nikada ne bih ni pomislila.
Počinje da me gleda čudno. Gleda u moje noge.Uzimam gutlaj martinija i ustajem. Zahvaljujem mu se.Lažem da razumem.
On mi kaže da ostanem još malo.Ja mu kažem da ne mogu.Da moram da idem.
Izlećem iz hotela i idem ubrzanim koracima .Gotovo da trčim. Što dalje od svega.Od te firme,od vlasnika,od lekarske komisije,od hladnoće ...U moj novi stan.
Možda je moglo da bude drugačije.Možda sam nekako mogla da ostanem u firmi.Možda...ali to nikako ne bi valjalo niti vredelo.
Na posletku bi se opet sve završilo.
Ništa ne traje večno pa ni najveća slava.
Budim se. Šetkam se po stanu.Veći je.Tamniji.
Osećam da mi je hladno . Navlačim ogrtač . Možda ovde neću moći da se šetkam bosih nogu u pidžama šorcu . Neznam .Prlagodiću se . Čovek se na sve prilagodi.
Spravljam sebi kafu,gledam u susednu zgradu .Razmišljam kako za samo nekoliko trenutaka treba da krenem po bolovanje koje možda i neću dobiti .Razmišljam i o situcijama koje su mi se dogodile predhodnih dana .Mužu. Majci .
Jedno me pitanje muči
Koliko drugima dajemo sebe ?
Da li bi trebalo da postoji nekakav parametar koji pokazuje koliko i kome treba dati otisaka sopstvene duše ?
Da li treba da večito premeravamo,odmeravamo ,situacije ,vreme pa i osobe ?
U današnjem društvu satkanog od licimerja ,ljubomore i zlobe treba biti proračunat.Kada govorim o meri ona se uzgleda isključivo svodi na to proračunost.
Postoje i osobe koje nas godinama znaju ,znaju kroz šta smo prošli ,bili svedoci raznoraznih situacija .Osobe koje će na neki način ostati još dugo u našim životima.Osobe koje i mi dobro poznajemo .Znamo njihove slabosti.Vrline.Mane.
Ako je tako ,ko nam garantuje da upravo te osobe postupaju pravilno?
Ne pišem sada o iskrenosti .Ne kažem da ti ljudi nisu iskreni.Ali kako ma ko može da zna šta je za nas ispravno i pravedno ?
Ljudi danas preuzimaju velike uloge.Često i onda kada im ih niko ne dodeljuje.
Mudrovanje,savetovanje i postavljanje dijagnoze za tuđe živote postao je svakodnevni ritual.Ocenjivanje .Odmeravanje.Osuđivanje uobičajena praksa.
Kada to radi neko ko Vas ne poznaje okrenete glavu i nasmešite se.Ali kako se ponašati kada sve to potiče od osobe koju poznajete ?
Koliko danas drugima,pod koje uključujem i najbliže treba davati sebe ?
Kada treba jednostavno navući štit i odreagovati po naređenju sopstvenog srca ?
Nisam tvrdoglava ali sam u životu uvek slušala sopstveno srce.Dešavalo se da pogrešim,oh da.Ali se nikada nisam kajala.
Svako treba da odživi sopstveni život.Osetu sreću,tugu,očaj ,radost.
Svako treba da upravlja kormilom sopstvenog broda.
Samo će tako znati da je ispravno postupio ma kakvu odluku doneo.
Koliko drugima dajemo sebe ?
Ponekada previše.Nekada opet jedva dovoljno .
Ukoliko navučemo oklop na dušu ne valja.
Ukoliko je ponudimo na tacni ponovo ne valja.
Ukoliko proračunamo koliko i kada ćemo koji deo nje dati to je čini se najgore.
Sebe treba davati.Ukoliko to ne učinimo onda ćemo postati roboti,ljušture,metle.
Naša duša treba da se dotakne upravo sa našim bližnjima.Tako je jedino ispravno.
Ali pre nego što se to dogodi ,treba da se dotakne sa našim srcem.
Vezujem kosu u rep,navlačim pantalone,popravljam šminku i izlazim iz stana.
Danas,samo danas moja će duša biti u oklopu zatvorena.
Posvećeno sestrici Vili sa duplim krilima.
Noć.
Hiljade misli.Dvor od oblaka.Ti.
Ne poznajem te. Nisam ti usne dodirnula.Nisam ti telo okusila.
Nisam li ? Ako i jesam to beše u nekoj drugoj dimenziji.U nekom drugom svetu.
Imam taj čudan osećaj.
Kao da smo bili zajedno a sve sam sanjala.Umislila.Zamislila.
Nerviraš me.Ponekad se čini da me prizivaš, da želela bih da si kraj mene.Da smo u nekakvom čudnom prostoru .Sami.
Šta bi ti zaprvo želeo od mene ?
Da se požudno izvijam i milujem ti telo loknama dok se ne određeno smešiš ?
Zar ne znaš da strasti su vatre?
Odakle vatre potiču dragi moj?
Znaš ,znaš Ti to dobro samo se praviš
Zamišljam te kao nekakvu statuu u Luvru,kip Božanski
Lepota misliš ?
Ne,dragi moj ,lepotu su smilslili dušmani
Da se njome igraju
Zavaravaju
Truju
Ti si,kako bih Ti rekla pomalo čudan,poseban
Opijaš me rečima pa me njima i sečeš ,vređaš,uzdižeš !
Mamiš pa me odbijaš
Sladiš pa truješ
To ne ide nikako ,dragi moj
Prošlo je vreme čekanja
Lažnih obećanja
Praznih reči
Znam da si tamo negde
Ne znam da li si sam
Mislima jesi
Misli su i planine rušile,mora isušivale ,neprijatelje združivale
Mislima možemo sve
Ali razmisli,hajde okreni glavu ka prozoru
Hiljade svetla blješte u daljini
Sada kada gledaš
Pomisli
U jednom od njih sam ja
Čekam
Čakam da me dodirneš
Da me oživiš
Svojom načiniš
Čekam da se pojaviš
Da Ti lik konačno vidim
Čekam da budem tvoja
I znam sada ću zaspati
Dvor od oblaka usniti
Tvoj lik u njemu ocrtati
I znati da postojim
| « | Decembar 2025 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
