Kaži mi...Da li je tuga cvet ,koji zalivamo našim prohtevima i očekivanjima dok ne procveta?
Kaži mi...Da li je sreća povetarac koji nas s vremena na vreme pomiluje po licu ili nas zavrti u košavi dok potpuno ne nestanemo?
Kaži mi...Da li su misli mreža ,koju pletemo od čežnji,želja,strahova,nade pa se onda sami u nju upletemo?
Kaži mi...Da li su snovi more ,u koje svake noći uranjamo pa moramo da se borimo sa čitavim podvodnim svetom u njemu?
Kaži mi...Da li je vera ptica,koja s vremena na vreme raširi svoja krila i poleti pa ih onda sklopi i ponovo se na zemlju spusti?
Kaži mi...Da li je ljubav oblak,na koji ponekad sletimo pa ostanemo na njemu sve dok ga tama ne rastera?
Kaži mi...Da li su želje vapaji koje svake sekunde srcima uzdišemo?
Kaži mi...Da li je nada kiša koja nas prekriva svojim kapljicama sve dok potpuno mokri ne postanemo pa nas onda potpuno isuši?
Kaži mi...Da li je strast kolač koji sa slatkoćom kušamo pa se onda istom i predoziramo?
Kaži mi...Da li je strah mesec pa se ponekada sakrije a nekada sija u punom sjaju?
Kaži mi da li smo nekada bili na mapi ljubavi?
Da li smo postojali?
Ili sam nas samo čežnjom u mislima stvorila?
Iscrtala naše likove na pesku,dok ih more nije potpuno obrisalo.
Možda...možda sam nas samo sanjala.
Jutro.
Budim se sa visokom temperaturom koja mi je samo još falila na na sve što jedno telo fizički može da snađe.
Umesto da pipijem andol odmah se hvatam za računar.Dok Anđeo spava.Dok svi spavaju.
Razmišljam kako bi ovaj članak možda trebalo da se zove zavisna o pisanju.Ili pišem ,dakle postojim.Možda je to sve tačno ali ipak se odlučujem za drugi naziv.
Istina,pisanje me je u životu vadilo iz raznoraznih situacija.Pisala sam mnogo godina pre nego što sam počela da blogujem.Gotovo čitav život zaprvo.
Kakvu za mene ima moć reč?
Najveću.
Reči su me uzdizale.Reči su me spuštale.
Prkosile mi.Zavodile me.Slavile me.Kudile me.
Oživljavale.Ranjavale.
Čarobnim prahom posipale.U vatru me bacale.
Iz pepela dizale.
U srce mi mač zabadale.
Reči su me održale.Rači su me uništavale.
Uz njih sam bila prosjakinja.Princeza.Pepeljuga.Veštica.
Bludnica.Svetica.Zavodnica.Plašljivica.
Slatke su me reči u nebesa dizale.Slatke su me reči i trovale.
Reči su me oporavljale.Od njih sam umela i da se razbolim.
Reči po meni imaju najveću magijsku moć.
One umeju više nego što išta ume.
One su oružje.One su melemi.
One te u svilu umotavaju.One ti i rite odevaju.
Krila ti daruju.Metlu kad kad kada je potrebno.
Okove ti stavljaju.Ključ za njih pronalaze.
Uz njih u nebo letiš.Sa njima i na zemlju padaš.
One te suncem greju.Hlade kišom.Bacaju u košavu.
Sa njima u raj hodiš.Sa njima i u pakao dospevaš.
Rači...tako je malo potrebno da bi se iskazale,napisale,pročitale.
Tako puno da bi se od njih oporavili.
Reči imaju magičnu moć.
One ti krunu na glavu stavljaju.
Bakljom pale.
Bičuju.
Sa rečima u stvarnost hodiš.Rečima i u snove dospevaš.
Reči ti bogatsvo daruju.
Uz njih moliš za koru hleba.
Ponovo osećam nemoć.
Reči mi pomažu više od leka.
Dobro ako već želite...
Pišem,dakle postojim.
Pa makar me to i života koštalo.
Znam da bih trebalo na dela da se više orejntišem ali šta ću,zavisna sam od reči.Barem to priznajem.
Hvala Vam što ste tu.
Veče.Vraćam se sa promocije knjige koju je izdala sanjarenja.
Neću Vam reći da mi se dopalo što je trajala baš koliko treba niti što je bila upotpunjena plesom ,prelepom muzikom i toaletama...Neću.Reći ću Vam šta se meni najviše dopalo.Složan porodičan odnos.Eto to.
A onda idem žustrim koracima ka stanici ,malaksala,iznemogla,slaba.
Moje zdravstveno stanje me je potpuno slomilo.Izmorilo.Iscrpelo.
Po sistemu klin se klinom izbija o čemu bi princeza nemira razmišljala ako ne o strastima.
Strasti su kao nekakva bočica parfema.
Lepo su upakovane,uglavnom u šarenu ili dovoljno upečatljivu kutiju.
Bočica je prozračna.Parfem se vidi iz nje.
Dovoljno je da stavimo samo dve,tri kapi na omiljena nam mesta.
Udišemo njegov opojan miris.Pumpica je napravljena baš zbog toga da ne bi izlazio u velikoj količini.Strasti i treba da nekako nadolaze u manjim količinama.Tako je bolje.
Strasti se ne mogu piti,mogu se samo udahnuti.
Ukoliko probamo da ih popijemo,shvatićemo da se umesto opojnog parfema u flašici zaprvo nalazi otrov.
Ukoliko odvrnemo pumpicu pa otimamo parfem iz nje ,miris će biti toliko jak da ćemo se od njega onesvestiti.
Strasti ,kao što već jednom rekoh imaju neke veze sa đavolom.Neumerene su.Često nekontrolisane.Neobuzdane.
Mene one lome.Uvek se predoziram pa mi se zavrti u glavi kao da se čitav parfem iz bočice rasuo a ja postala pijana od njega.
Opet,volim ih.Bez njih ne mogu.Bez njih živa nisam.Baš kao i parfem.
Te tri kapi,tako male a toliko neophodne.Neophodne za vazduh koji udišem.
Razmišljam o knjizi sanjarenja.Govori o ljubavi.O ljubavi prema životu i ljubavi.
Kako to da onda ja živim za i od strasti? Strasti uz ljubav to jeste dobitna kombinacija.
Strasti bez ljubavi mogu ali ljubav bez strasti ne ide nikako.
Postoje žene koje za ljubav i od ljubavi žive.Postoje i žene koje večito lutaju u nekakvim strastima ne osećaju se svojima ukoliko nisu u njima.
Nekakvo čudno sećanje lomi mi telo,baca ga,talasa.Ne ,nisu to strasti.To je moje zdravstveno stanje.
Sada tek shvatam da se slično osećaš i kada te strasti lome.
Ova dva osećanja gotovo i ne mogu da razdvojim.
Umalo da se ne srušim na ulici od slabosti.
Bočica strasti uz miris ljubavi.To je dobitna kombinacija.
Često se desi da iscepam šarenu kutiju samo da bih do bočice došla onda čak i da razbijem flašicu.A onda se onesvestim pa se ponovo dižem i nastavljam dalje.
Bez parfema ne mogu.
Ovoga prepodneva odlučila sam da poslušam sanjarenja.Ugasim kompjuter i izađem na sunce.U šetnju sam pošla sa Anđelom.
Dok smo hranile golubove a ja shvatila kako na svetu nema ništa lepše od detetovog osmeha,pomalo inspirisane mojim zdravstvenim stanjem koje me je zadesilo u protekla 2 dana potpuno iznenada,sinoćnim tekstom hypebloggerke i razgovorom sa sestrom moje misli krenule su da se množe i nadovezuju.
Mi,ljudi se večito žalimo kako smo nesrećni,kako nam se loše sve dešava,kako nam nema pomoći.
Očekujemo od života više nego što on može da nam ponudi.
Tako smatramo i iščekujemo da večno traje,brak,zdravlje,ljubav...Sve se češće trudimo da duže traje i životni vek .Uostalom donekle i uspevamo u tome budući da su naši preci živeli znatno kraće.Sve samo da traje i traje i nikada ne prestane.
Postavili smo sebi tolike zahteve da smo postali njihovi robovi i pioni.
Zašto? Da li zato što su nas tako učili ? Da li zbog toga što jednostavno ne možemo i ne umemo da prihvatimo neke stvari? Zbog toga jer ne umemo da shvatimo jednom za svagda da ništa u životu nije večno pa ni mi sami.
Upravo zbog toga ne umemo da uživamo ni u čemu i prepustimo se svim svojim bićem.
Pa smo zbog toga izmislili i brak ,da okujemo ljubav.
Smislili da ljubav večno traje pa se patimo čitavog života zato što tako nije( ne govorim o ljubavi prema deci)
Što se zdravlja tiče ono je naj dragocenije.Međutim nije ni ono večno.I treba da uživamo dok traje.
Shvatila sam tek sada da se više ničega ne bojim.Da živim kao nekakav leptir iz dana u dan.Da sve počinjem polako da prihvatam bez preispitivanja i analiziranja.Toliko mi je dugo vremena trebalo da to postignem.
Previše očekuje ljudski rod.Previše ima pravila.Previše zakona.Previše predsrasuda.Previše običaja.Previše predanja.
Nije nam to potrebni u tolikoj meri.Ni čemu ne služi.Osim da nas zarobljenicima napravi.
Jer mi to i jesmo.Ma koliko ma ko od nas smatra da je slobodan,vara se.
Naši su umovi okovani.Zarobljeni.Društvenim normama.Moralom.
Najviše od svega zarobljeni su previsokim očekivanjima.
Hiljade i hiljade godina unapred neće to uspeti da promeni.Od svih živih bića najveći zatočenici smo upravo Mi,ljudi.
Mi smo samo sebe zarobili i nastavljamo da to činimo obavezujući se sve više.
Sve bolesti potiču pravo od toga,od naših prevelikih očekivanja.
Nezasiti smo .Neumereni. Nasilni u ostvarenjima.
Kada nestanu tolika očekivanja ,nestaće i sve brige koje su nas zadesile.
Kada će to biti ? Mislim iskreno nikada.
Što se mene tiče od kako sam se pomirila sa nekim stvarima spokojnija sam.Slobodnija.
Ali znam da će ta moja sloboda da traje samo do nekog narednog uverenja i iščekivanja.
A onda...sve iz početka.
Gledam Anđela kako juri za golubovima i uporno pokušava da ih uhvati.Želim da uživam u njenom čarobnom osmehu.
Jer ništa,ništa na svetu važnije od njega nema.
Gde si ?
Ima li te ?
Postojiš li ?
Da li sam bila dovoljno jasna kada sam te od svojih želja oblikovala?
Da li je trebalo žudnjom da ti isklešem telo?
Oči dušom iscrtam?
Srcem um obojim?
Zaplićem se u sopstvenim mislima tražeći te.
Čas si tu,čas nisi
Pojaviš se
Nestaješ
Kao magijom nekakvom.
Ja bih samo da te dodirnem
Ništa drugo
Ne želim da ti znam ime
Ne želim da ti vidim lik
Ne želim da znam išta o tebi
Želim te tu,pokraj sebe, samo na jedan tren
Da se zagledam u tvoje oči
Proklizim šakom po tvome telu
Udahnem miris tvoga parfema.
Pojavi se!
Neću ti ništa govoriti
Neću ti usne na vrat spustiti
Neću telo pokraj tvoga sviti
Ne poznajem te
Nikada nisam
Ne zelim čak ni da te upoznam
Ne želim da mi se uvučeš u srce pa po njemu rovariš i čeprkaš
Ne,samo na tren
Tek da se pojaviš onako ni od kuda
Ukradeš me na momenat
I ćutiš dok mi kosu sklanjaš sa lica
Strasti me noćas ponovo lome
Kao da svoja više nisam
Pa se onda istražujem
Ispitujem
Predoziram
Želje čežnjama pletem
Dodire tvoje prizivam
Princeza nemira noćas je na tronu
Sa krunom teškom kao od olova
Pojaviš se tek na sekundu
I tek što ruku približim ponovo nestaješ
Ne,ne želim da tu ostaneš
Želim samo da vidim tvoju senku
Poigram se sa njom
Preklopim je svojom
Ah,kako li sam te to samo izmislila
Kako sam te u mislima stvorila
Kako sam te u srcu otisnula
Od tebe roba načinila
A zaprvo ti robinja postala
Okovana strastima
Umotana požudom
Uzdasima oblivena
Gde si?
Zar ne vidiš da svoja više nisam ?
Pojavi se !
Pričini se !
Kao bljesak nekakav
Iskra
Varnica
Momenat
Možda sam te previše sanjala
Previše od mašte stvarala
Možda sam ti postojanje slavila
Telom se tvojim u mislima igrala
Možda....
Telo mi prekriveno izmišljenim poljubcima
Usne zapečaćene ne dosanjanim snovima
Zovem te uporno
I neću mariti
I neću prezati
I neću se libiti
Sve dok se ne pojaviš
Samo na jedan jedini tren
A onda...onda ću te oterati
Robinja sam tvoja samo na momenat.
Ovaj dan protekao je za mene u miru.Nema poruka ( dobro ima od sestre) ,nema mailova,nema poziva.Sve je nekako čudno mirno.Preterano mirno.
Razmišljam malo o sopstvenom životu.Kod mene se sve dešavalo neverovatno brzim tokom.Verila sam se da bih pobegla od najveće ljubavi (one o kojoj se ne usuđujem da pišem) ,a onda sam samo dva meseca nakon raskida veridbe upoznala muža.Udala sam se još brže.Onda sam zapala u čaroliju,hipnozu kako već želite,čemu ste i sami bili svedoci.
Što se tiče te najveće ljubavi ona je na meni ostavila velikog traga.
U verenika nisam bila preterano zaljubljena ali sećam kako sam nedeljama sedela u stanu na Kipru i nisam mogla da se saberem.Zbog čega?Da li zato što sam isplanirala život pa se planovi raspali-ne umem da objasnim.
Kada se odselio moj muž bilo mi je najteže.Zbog deteta.Zbog toga što sa bila ubeđena da će moj brak da traje večno.Zbog toga što je idila moga života narušena.
Sada,samo dan nakon što sam sa oblaka sletela na zemlju čini se kao da uopšte nisam tužna.Zaprvo kao da se sa bolom više ne borim.Igramo u istom ritmu polagano.Po prvi put mu namigujem.Prkosim.Ne smeta mi.A onda kao da i on prihvata igru pa se gubi na trenutke,nestaje.Mami me.
Reći ćete to je zato što ljubav nije bila prava.Greška! Bila je najveća iako je najkraće trajala.
A onda se pitam da li je bilo tako zato što je bila okovana nekakvom magučnom strašću.Strasti su djavolji saveznici.Sve što je neumereno pripada djavolu.
Ali poznato je da bih ja i dušu đavolu prodala za takve trenutke.
Ok,istina je da žene često mešaju strast i ljubav dok muškarci to vešto umeju da odvoje.
Svi kažu da strast nije ljubav ali da li prava ljubav postoji bez strasti?
Ne postoji! Zasigurno ne postoji.
Neke su žene možda stvorene za idilične porodične atmosfere.Druge su pak rođene za hipnoze i čarolije.Šteta samo što mi je dugo trebalo da to shvatim.
Istina je da kazem hop pre nego sto skočim i jurišam kroz crveno.Da ne mogu da se skrasim i sednem nego srljam.
Istina je i da se regenerišem veoma brzo i krećem u nove pobede.
Volim sebe upravo takvu kakva jesam i ništa ne bih menjala kod sebe.
Razvod me je osnažio.Ljubav nakon njega još više.Postala sam potpuno druga žena.Zato je baš i dobro što se sve tako izdešavalo.
Istina je da se osećam kao mačka na usijanom limenom krovu ali ova mačka ima 9 života i uvek,uvek se dočeka na noge.
Sve Vas pozdravljam.
Jutro.
Gledam kako ljudi uporno nekud žure sa kesama u rukama.Grančice na lipama se pomeraju tek onako,jedva primetno ne bi li objavile prisustvo povetarca.
Sama sam.Godi mi to.Vraćam se nekako u period osnovne i srednje škole.Često sam bila sama.Nisam imala ni vremena za igru.Opet,toliko sam se plašila da ću sama ostati da sam se od takvih misli branila stvaranjem savršenih slika u sopstvenoj glavi.
U periodu pre braka,kada sam živela sama,opet sam večito tragala za nekakvom srećom.Smislom nekakvim.Tim nekim koji će se pojaviti .Kao da sama nisam potpuna.Kao da mi je bio potreban neko da me dopuni kao ličnost.
U braku sam shvatila da nisam potpuna i svoja kada sam sa nekim.Da volim samoću.Izgleda da sam se vremenom toliko navukla na nju da bez nje više ne mogu.
Potreban mi je mir.Da budem sama sa sopstvenim mislima.Da se sa njima stapam.U njih uranjam.Da pišem.
Ponekad ,samo ponekad poželim da je Taj neki pored mene.Da me dodirne,proveri možda da li sam živa povremeno.Ali onda mi je ponovo spokoj potreban.
Osećam se kao na nekakvom ringišpilu.Sve se životne situacije ponavljaju.Vrtim se u krug.
Čini se kao da sam na onome ringišpilu čija se sedišta podižu visoko,u nebo.Pa se s vremena na vreme prepliću i onda onako iznenada zaustavljaju.
Kao da su ta sedišta potpuno ne bezbedna,ne osigurana.Pa onda ispadam iz njih i treskam o zemlju .Pa se ponovo podižem i kupujem kartu za novu vožnju.
Karte su skupe.Novaca nemam.Opet,izdvajam za još jednu,još samo jednu.
Toliko godina potrage za Tim nekim i onda saznanje da mi nikada nije bio potreban.Barem ne da sedi na sedištu do mene i vrti se u krug zajedno samnom.
Ako se i pojavi ,neka to bude onda kada se ringišpil najjače zavrti ,onda kad kada uspem rukom da dodirnem delić neba.Onda kada mi vetar umrsi kosu pa ne uspem da vidim ništa pred sobom.
A onda...neka ponovo nestane.
Često imam osećaj da na ringišpilu na kome se vrtim ima tek nekoliko ljudi.Ponekada nam se sedišta susretnu,tek onako,neodređeno.
A onda se rastavljaju i nastavljaju sopstvenim putem,u potpuno istom krugu.
Ako već znamo kako izgleda vožnja i prošli smo toliko krugova,zbog čega onda uporno stojimo u redu i nestrpljivo čekamo da kupimo karte za novu vožnju?
Ovoga puta izlazim iz kolone.
Posmatram kako se ringišpil pokreće i ljude na njemu.Gledam kako se sedišta podižu,vrte,dodiruju.I po prvi put,ne želim da sedim na jednom od njih.
Stojim kraj njega još neko vreme a onda se udaljavam.
Shvatam da ne mogu daleko.Kud god da odem naići ću na ringišpil.
Ali neko vreme,barem neko,prolaziću između njih i sa spokojem posmatrati kako se vrte.
Kartu ovoga puta neću kupiti.
Bulevar miriše na proleće.Sunce ga je dotaklo tek vrhom svojih zraka.
Gledam u njega ruku prekrštenih na grudima i konačno osećam nekakav spokoj.
Upravo mi je taj spokoj preko potreban.
Moram Vam priznati da mi jutro nije počelo niti malo zabavno.Grozni mailovi.Još gore poruke...Reših da sebe častim jednom dobrom kupovinom,probazam po prodavnicama i udahnem malo svežeg vazduha ( dobro,barem do tržnog centra ).
Razgledam sve te krpice (koje pri tom obožavam ) i sve one boje mi se nekako stapaju pred očima.Probam hiljadu stvari.Hoću sve.Ne želim ništa.
Sa sestrom se toliko razmenjujem poruka da mi se telefon ugasio pa sam morala da ga punim na štandu.Kraj ljubavi znači i beskrajnu priču kako i zašto.Najbolje je kada razgovarate sa nekim ko Vas razume bolje od Vas samih.
Razmišljam kako se čudno sećam.Tuga me je ponovo posetila.Ali ovoga puta sam joj širom otvorila vrata i poželela joj dobrodošlicu.Shvatila sam da me je toliko posećivala da mi je vremenom postala prijateljica.Sada je više i ne teram.Razgovaram sa njom.Gostim je.Kao da mi više ništa ne može.
Žene koje prođu razvod zaista mogu da se pohvale da su potpuno oblikovane kao osobe.Samostalne.Ponekada toliko samostalne da to plaši.
Stiže mi jedna poruka od sestre u kojoj kaže da sam ojačala,da mi sada niko ne može ništa.Da muškarci takve žene ne vole.A onda još jedna da će žene uskoro zameniti muškarce jer im ovi nisu više potrebni.
Sada sklupčana na sofi,raščupane kose i bosih nogu,razmišljam šta će meni ustvari muškarac?
Da zarađuje?
Da mi radi nešto po kući? ( menja sijalice i kači lustere jer ono drugo žene obavljaju) .
Da mi zvoca gde sam bila i šta sam radila?
Da mi kopa po telefonu u nadi da će pronaći nekakvu poruku iz praistorijskih vremena pa da se zakači za nju kada se posvađamo?
Dalje na listi neznam šta bih izdvojila,budući da i tako sve radim sama.
Ljubav i sex.
Ostalo je to,istina.Za to mi jeste potreban muškarac ali ne i brak.Stege.Obaveze.Okovi.Svakodnevnica.Kuvanje.Pranje.
Kada se sve oduzme muškarac mi i treba samo zbog ljubavi i sexa.Dobro,može i odvojeno ako baš mora iako poželjno nije.Sa nekim se stvarima moramo na vreme pomiriti.
Ne mora da zarađuje.
Ne mora da kači sijalice i lustere.
Još manje mora da mi zvoca i patetiše oko praistorisjkih ljubavi.
Što se kuvanja tiče,više ne kuvam.Retko,zaprvo.Samo ponekad i samo za svog Anđela.Ni za sebe više.
Ne moram da tako često obavljam poslove po kući,budući da mi niti malo ne smeta da moji razbacani rukopisi prekrivaju podove čitavog stana ako je potrebno a ona činija za salatu uporno stoji na šanku u nadi da će je neko skloniti u ormar.
Sada kada sam završila sa brakovima i nebeskim ljubavima,muškarci će mi biti potrebni samo za to.Ljubav.
Moja sestra je u pravu.Mislim da smo davno zamenile muškarce ,naročito Mi žene koje se same snalazimo.Moderne amzonke.Da.To smo mi razvedene žene.
Dok se ne razvedeš ili ne udaš i očekuješ nešto od Tog nekoga po meni si otprilike pola osobe.Nakon razvoda i raspada života u deliće shvataš da te u životu ništa ali ništa više ne može povrediti ( izuzećemo bolesti i smrtne slučajeve)
Na bol si otupeo.Više ga i ne osećaš.
Volela bih da budem delić,samo delić kao moja sestra.Ako je iko ikada imao uzore,ona je meni uzor.Svakoga dana od nje učim.Svakoga dana me časti izjavama od kojih mi dah zastaje.Nikada ali nikada ne greši.Što ne znači da mi bode oči i guši me već samo napomene,pa me onda pusti da odživim svoje.
Moderne amazonke su žene kojima su muškarci potrebni samo za sex.
Žena sam koja voli jednom u životu.Zašto onda dalje komplikovati stvari?
Živeću,uživaću i nikada,nikada se udati neću.Neću ni da čitave dane provodim sa varjačom u ruci.I ...da pre ću kupiti suknjicu nego 5 kg mesa.
Upravo sada jedem sladoled,razmišljam kako bih trebala da nalakiram nokte ali ipak odustajem.Ne mora večeras.Sama sam.
Dolazim na blog.Razmišljam.Ukoliko se pojavi na blogu neka sveže razvedena žena i pati nikada joj neću reći da je patetična niti jadna.Neću je terati da ne pati.Sve to mora da prođe ,inače ne bi ni postala žena.
Samo ću se nasmešiti i reći joj "Mila,dobro je što patiš.Znači da si još uvek živa."
Gledam u garderobu razbacanu po stanu,smešim se i kažem sebi-neka,sutra ću pospremiti.Moderna amazonka ne brine o kući.Brine o sopstvenim potrebama.
Njoj ne treba vitez već lutak iz izloga koji će povremeno da je obiđe.
Stiže mi još jedan poruka i smejem se na sav glas.Eto,muškarac mi čak ni za smeh nije potreban.
Sve Vas pozdravljam.
Ovaj post će biti prvi moj post koji ću nakon nekog vremena obrisati i nastaviti da pišem u svom stilu.Dobro,budući da moje misli proizilaze iz srca desiće se možda na napišem nešto što ne bi trebalo ali nikada mi nije bila namera niti će biti da uvredim ili osudim ma koga u mojim postovima.
Marcoantonie i Tanjana su se upoznali na blogu.Blog ih je spojio.Blog ih je i razdvojio.
Preneli su njihovu ljubav sa bloga na javu i ...da...bila je prava,istinska,čarobna.Otud svi moji tekstovi srcem napisani poput magije,čarolije,hipnoze,transa,opčinjene...
Sve je bilo tako kako je napisano.Uveličano? Ne! Na javi je bilo veće.
Kao i sve u životu i ljubav ima svoj kraj,pa i ova naša.Najlepša,vanvremenska i vanzemaljska.
Oni koji su očekivali da ću sada da pljujem,blatim i kritikujem Marka pogrešili su.ZaBoga pa on je čovek koji mi je pokazao šta je najveća ljubav koju sam u životu osetila.On me je naučio da volim.Na tome ću mu biti večno zahvalna.Zato za njega imam samo reči hvale.
Što se nikova tiče ima ovde nekih sa 5 nikova i 10 blogova pa nikome ništa.Marko nikada nije nikoga prozivao niti vređao u postovima.To treba da se gleda. To je važno.To se broji.
On se pojavio kada mi je najviše trebao ,bio je pored mene.Nešto se međutim u medjuvremenu dogodilo.Mislila sam da se on promenio.Promenila sam se ja. Ojačala.Osnažila.I naučila sam da idem dalje , bez njega( ako je to moguće uopšte...).
On je moj vitez i ja ću ga na neki način uvek voleti.Tako je sada.Tako će i biti.Želim mu sve najbolje u životu.Želim mu da ostane isti kakav je sada.Nikada da se ne promeni .
Ljubav Marcantonia i Tanjane bila je najveća na blogu (mislim i na javi ali ne smem da kažem da ne zvučim prepotentno). Želim da tako i ostane.Zato sam ga pustila i otišla.
Kada nekoga voliš treba da mu podariš slobodu.
Nije mi sve jedno.Naprotiv.Međutim nešto se čudno u meni dešava.Nisam besna.Nisam razočarana.
Srećna sam!Srećna sam jer me je naučio da volim.Sada više ništa važno nije.
Nikome neću reći da je bio u pravu.Naročito onima koji su govorili da je naša ljubav pogrešna.Ona se dogodila u pravo vreme i trebala je da se dogodi.Bilo je to najlepše vreme u mome životu.
Nekada ljude treba da ostavite da spoznaju neke stvari sami.Upravo to je uradila i moja sestra Vila.Ona me je mnogo čemu naučila.Nastavlja da to čini iz dana u dan i na tome sam joj beskrajno zahvalna.
Treba pustiti druge i ne suditi im.Niko bezgrešan nije.
Marko rekao si mi da misliš da me interesuju mišljanja drugih.Sada ti javno kažem da me ne interesuju.Postupam kako mi srce kaže.Ništa mi drugo važno nije.
Zli jezici sada se verovatno pitaju kako je kraj ljubavi kada je najveća?
Magija ne traje večno,baš kao ni čarolija.Upravo zbog toga su tako posebne i hipnotišu.
Marcoantonie,tebi želim svaku sreću.Zaslužuješ je.Bilo je kako biti mora.To ne biramo mi.Sve je unapred predodređeno.Zahvaljujem ti se na ljubavi koju si mi pružio.
Svaki moj tekst o ljubavi je tebi posvećen i ostaće kao lepa uspomena.Ti si Taj moj neki.Eto.
Napisani su srcem.To znaš.
Ovo sam objašnjenje dugovala blogerima,budući da je naša ljubav otpočela ovde,vidno,pred očima javnosti.
Nikada te zaboraviti neću.Seti se,ja sam tvoja amjlija.Ali....sada mogu dalje sama.
U mome srcu ćeš uvek zauzimati posebno mesto i uvek će tako biti.
Sve Vas pozdravljam!
Budući da je ovo sedmi mesec kako sam zagazila u ovaj virtuelan svet ,sve češće se pitam da li je dobro što sam to učinila? Da li je dobro što sam one večeri,pre nekoliko meseci,otkucala post i pritisnula dugme OBJAVI?
Teorija nikova moje sestrice Vile sa duplim krilima,po kojoj se naše ličnosti ogledaju u nikovima koji smo sami sebi nadenuli u mnogome me je inspirisala da napišem ovaj post.Ta teorija je veoma precizna.Tačna.Imena su nam smislili drugi.Nikove smo nadenuli sami sebi.Nikovi smo mi ( ukoliko ih ne menjamao svakodnevno ,čak i da je tako...)
Šta je sa postovima? Da li su naši postovi zaprvo Mi?
Da li pišemo onako kako osećamo ili da bi zadovoljili druge?
Da li naši postovi zaista sadrže deliće naše duše i njene otiske?
O ovom,virtuelnom svetu se tako često piše i govori.Sa jedne strane otuđujemo se na neki način od jave.Sa druge...upoznajemo ljude,sklapamo nova poznastva,prijateljstva,ljubavi.
I sve to samo na osnovu reči.Priznaćete,magično je.Nije važno kako neko izgleda.Gde živi.Kako se oblači.Dakle,materijalno je potpuno isključeno.Samim tim virtuelan svet jeste moćan.
Svako može u njemu da bude ono što poželi.Ali da li je zaista tako?Po meni,čak i da neko ima 6 blogova i 10 nikova njegova se duša ogleda u svakom od njih.Nemojte me pogrešno razumeti,ne zameram nikome na tome.Samo želim da kažem da od sebe ne možemo da pobegnemo ma koliko to želeli.Naročito u ovome svetu.
U ovom svetu upoznajemo i spoznajemo sami sebe.Otkrivamo ono što o sebi znali nismo.Reagujemo potpuno u nekim situacijama različito nego na javi.Sebe iznenađujemo.
Možda ovaj virtuelan svet stvara potpuno drugu sliku u o nama .Možda...možda smo tek u ovom svetu zaista saznali ko smo.Možda se to neko naše biće godinama krilo na javi pa u virtuelu ušetalo ponosno i uzdignute glave.
Koliko istine o nama ima u našim postovima,ma o čemu da pišemo?
Svako od nas piše o onome što je odabrao.Da li je to lični život,pesme,filmovi,putovanja...nije važno.Mišljenja sam da se u svakoj našoj ovde ispisanoj rečenici sadrži delić duše onakav kakav zaista jeste.
Komentari,da upravo komentari,o nama govre mnogo.Često više nego postovi.Čak i onaj komentar ostavljen reda radi govori o nama.
Neki su mi govorili da ne obraćam pažnju na to što pišu.Da to nema veze sa njima.Ne slažem se.Sve što ovde napišemo ima veze na neki način sa nama.
Naši postovi...Da li smo to mi?
To je pitanje koje mi se nameće danima.
Što se virtuelnih ljubavi tiče,nije im mesto u ovom postu.Jedino što mogu reći o njima jeste da su posebne,specijalne...baš kao i prijateljstva.
Ovde i samo ovde ništa do reči nije bitno.Ništa do srca.
Ima i onih koji rečima pokušavaju da vešto manipulišu.To je istina.Reči su najopasnije.
Reči mogu da slave.Da uzdižu.Da hrane,Da nam život udahnu.Reči mogu i da ubiju.
Mišljenja sam međutim da Ti što pokušavaju rečima da manipulišu na posletku izmanipulišu sami sebe.Reči su kao bumerang.Vraćaju se.Ne štede.Vraćaju milo za drago.I...više od toga.
Upravo ovaj virtuelan svet,sazidan je samo od reči.U njemu nema ulica,građevina,odeće,hrane,novca...samo i samo reči.
Ali da li je to samo?
Reči nas odaju.
Reči nas na tron postavljaju.
Reči od nas prosjake prave.
Reči nas bacaju u svetlost ili tamu.
Reči nas u večnost sele.
Reči nam daruju magiju.
Reči....to smo mi.Sa njima možemo sve.
Zato,ukoliko bi me neko pitao da li bih mu preporučila da uđe u ovaj virtuelan svet,bez razmišljanja bih mu odgovorila -Ne,nikako.
Da li bih sama izašla iz njega? Odgovor je isti-Ne nikako.
Konfuzno ?Da.Šta drugo očekivati od princeze nemira?
Virtuelan svet opasniji je nego što mislimo.Može da služi kao lek.Ali kao i kod svakog leka ukoliko se predoziramo izaziva kontra indikacije.
Opet,da nismo potpuno ne namerno zaronili u njega možda nikada ne bi saznali ko smo mi zaprvo i kakvi smo.I nikada ,nikada ne bi uspeli da otkrijemo skrivene deliće naše duše koji su čučali u ćošku potpuno zaboravljeni.
Na posletku,ne mogu da ne primeti da smo virtuelan svet zaprvo mi sami.Upravo onakvi kakvi zaista jesmo.Ne onakvi kakvi bi želeli da budemo.
Sve Vas pozdravljam.
Ovaj post posvećujem svim blogerima.
Dođe mi da ti se prikradem tu negde, u misli
Da ušetam u tvoje snove
Optočim ti želje
Dođe mi da prislonim usne na dušu tvoju
Da ti srce dlanom dotaknem
Zauvek zarobim nadu
Dođe mi da ukradem delić tvojih strepnji
Da ih slatkastim načinim
Glazuru im navučem
Dođe mi da uhvatim prstohvat tvoga bola
Pa ga u sreću pretvorim
Maramu vedrine mu ogrnem
Dođe mi da ušetam u tvoje želje na vrhovima prstiju
Pa ih gazim,oblikujem,od njih požude stvaram
Večnošću ih mamim
Dođe mi i samo mi dođe
Da Ti čežnje brojim
Pa od njih strast izvajam kao umetnik nekakav
Dođe mi da te volim
Da sav plašt ljubavi na tebe zbacim
Ime da ti dozivam
Oči da ti slavim
Usne da ti milujem
Dođe mi da ti noćaš govorim o ljubavi .
Ovo su samo zabeležene misli princeze nemira u noći.
Jutro.
Svetlost se stidljivo provukla kroz tamu.Tama joj se uporno smeši prkoseći joj.
Prevrćem se po krevetu želeći da ugrabim još malo sna.Još samo malo ,mrvicu.Pogled mi sekreće ka knjizi " Privatan semafor " koju sam nedavno dobila od autora.Zurim u njene crveno-žuto-zelene boje koje se smenjuju na koricama i razmišljam kako me život podseća na semafor.
U mom životu,kada bolje razmislim, najčešće možda sija žuto svetlo.Sve neki prolazni periodi.Periodi među periodima.Periodi u kojima treba da se pripremim na nekakav drugi početak ,pre nego što označim start.U tim periodima potrebno je da mirujem,da iščekujem.U isto vreme i da se pripremam.
Crveno svetlo takođe u mom životu traje dugo.Nakon nekog brodoloma koji me zadesi.Crveno svetlo počinje da svetli.Vreme da se umirim kako bih se odmorila.Stopirala.Oporavila.
To crveno svetlo zadaje mi najviše glavobolja.Izgleda da ja nisam žena za stopiranje.Toliko se plašim da ću nešto u životu propustiti da srljam kroz crveno nalećući na druge automobile i nespretno se sudarajući sa njima.Kazne se uglavnom pripisuju meni.Zaslužila sam ih.Išla sam na nedozvoljeno crveno.
Ponekada,samo ponekada shvatim da kroz crveno svetlo ne treba ići.Da treba sačekati.Primiriti se.Pripremiti.Sačekati potpuno spremo žuto pa tek onda nastaviti u nove pohode.Šteta samo što kada to shvatim sudari obično budu već vidljivih posledica a šteta preskupo košta.
Zeleno svetlo koje označava start ,kod inpulsivnih osoba sličnih meni,kao u inat ne pali se tako često.
Dozvola za kretanje pristiže u određenim dozama.Te doze su za osobe koje balans ne poznaju premale pa ih onda one stvaraju veštački.Pokušavaju da uporno menjaju brzinu semafora i smenjivanje svetla na njemu.
Zeleno svetlo kod njih prelama se i svetli i preko žutog i crvenog.Kada bolje razmislim,kod takvih osoba koje meru ne poznaju, odraz svetlosti je često zamućen,nejasno vidljiv.
Večito negde kreću,srljaju,ne umeju mirno da čekaju.Na umeju da stoje .Ne umeju da razmisle.
Pređu na crveno,sudare se,pomisle da se nikada više sastaviti neće niti će biti sposobni za saobraćaj,kad ono,nakon kraćeg oporavka ponovo kroz crveno.
Kazne su previsoke,opomene česte,isplata gorka.
Nešto međutim ,nekakva neobjašnjiva sila,tera takve osobe da ne poštuju saobraćajne propise koje život nameće i svetla koja se smenjuju na semaforu života.
Iznova se vraćaju,pokušavaju,gube.Ponekada i dobiju.Kada dobiju,taj dobitak je obično snažan.Takve se osobe tada potaknu,pomisle da je dobro što su prekršili zakon.Da rizik crvenog svetla sa sobom ume da donese veće dobitke.
Sve to nekako isuviše kratko traje .Na semaforima moramo stajati.Čekati.
Napokon,mi nismo ti koji nameću pravila.Nameće ih život.Mi samo treba da ih poštujemo.
Osećam kako nikada neću umeti da pričekam zeleno svetlo. Kako ću morati na mom semaforu da dogradim nekakvo ljubičasto napr,koje bi označavalo kreni,ali sa velikim oprezom.
Osećam kako mi tri boje svetla nisu dovoljna za životna kretanja.
Možda zbog toga ne umem da se uklopim.Možda zbog toga večito stojim na nekakvoj raskrsnici.Možda i možda upravo zbog toga od života želim više.Sve dok se to više ne pretvori u previše a semafor se potpuno ugasi usled naglog smenjivanja svetla.
Tada živim u tišini.I uprkos svemu,nekako iščekujem da se svetla ponovo pojave a ja ponovo kršim propise.Iako mi to ništa dobro u životu donelo nije.
Gledam iznova u korice knjige.Zavaravamo se tako često da je naš život stvoren od spektra mnoštva boja.Nikako da shvatimo da njega upravo čine ove tri tako jednostavne boje.
Crvena.Žuta.Zelena.
Sve ostale su samo njihovi odsjaji.
Ovaj post posvećujem svima onima koji jurišaju kroz crveno svetlo.
Dozvoli mi samo da te volim
Zar mnogo od tebe tražim ja?
Neću za ljubav tvoju da molim
Biću ti kao nekakva amajlila
Nosi me sa sobom
Trljaj
Stiskaj
Miluj
Didirima obasipaj
Stavi me pokraj srca tvog
I sačuvaj moju toplinu
Amajlija ne traži ljubav
Ona je sama proizvodi
Šalje ti nekakvu magičnu moć
I nikada ne očekuje ništa za uzvrat
Amajlija sreću priziva drugima
Ali je nikada ne poseduje
Ona čeka ušuškana
Krade toplinu
Otima misli
Ulazi nepozvana u um
Amajlijom se nesmeš igrati
Ona sa sobom kletvu nosi
Amajliju nikada ne možeš uhvatiti
Ona i služi samo za sreću
I ne pitaj me
Ne kudi me
Ne traži me
Ne zovi me
Znaj da uvek tu sam,pri tvome srcu ja
Kao nekakva amajlija
Dozvoli mi samo da te volim
Ne tražim ništa drugo od tebe
Dozvoli mi da ti sreću pružim
Da se sa tvojim srcem družim
I nemoj me planirati
Skidati u mislima
Izvijati mi telo u snovima
Jer ja sam samo tvoja amajlija
Tu sam
I onda kada misliš da nisam
I onda kada su ti tugom obojeni dani
I onda kada misliš da sam nestala
Tvoja sam amajlija
Sunce se sakrilo.Hodam ka sudu žustrim koracima .Kapljice kiše mi se unose u lice.Mrse mi kosu.Razmišljam kako će se za samo nekoliko minuta sve završiti.Čitav jedan život.Otpočeće novi.
Dolazim u sud i vidim ga.Stoji namršten.Kao da sam mu pobila čitavu porodicu.Ubrzo dolazi njegov advokat i pozdravlja se srdačno samnom.Poznajemo se.Bila sam na svadbi njegovog sina.Na rodjendanu unuka.Na svim značajnijim datumima za njegovu porodicu.
Sredila sam se kako bih bila samouverena.Štikle,mini,frizura.Sve po propisu.Nek se završi ali neka bude sa stilom.Drugačije je umem.
Konačno ulazimo.
Sudija nas pita.On peni.Ja sam smirena.Gledam u njega uzdignute glave.Gospode,odkud tolika mržnja u ovome čoveku?
Dakle imate normalnu komunikaciju? pita.
Imamo- on odgovara.
Gospođo sudija ako pod normalnom komunikacijom smatrate poruke onda imamo,kažem jasno.
Poruke ne smatram komunikacijom,kaže sudija.Hvala joj.Pomislila sam da nisam već normalna.
Ja smatram da imamo,mi i ne treba da imamo komunikaciju-kaže on.
Ja smatram da treba budući da imamo dete,kažem mirno.
Nema šta da razgovaramo,opet on.
Vaša supruga je u pravu.Gospodine Vi samo ja pa ja.Shvatite da imate malo dete i da niste na prvom mestu.
Kakve veze dete ima.Ona ga je odvela u Novi Sad.
Gospodine da niste otišli od kuće ne bi ga odvela i bili bi sa detetom.Vi ne znate šta želite,kaže sudija.
Hvala joj.Već sam pomislila da neko može da napusti porodicu i određuje uslove i pravila.Svakako u ovoj zemlji verovatno to i jeste moguće,pomislih istog trenutka.
Rasprava se odlaže,objavljuje sudija.Da li se slažete?Za to vreme treba da uspostavite komunikaciju normalnu.
Slažem se,odgovaram .
Ne slažem se ,odgovara on.
E pa moraćete da se složite do naredne rasprave.
Zurim u njega.On u mene.Pozdravljam se sa sudijom i njegovim advokatom i izlazim iz sudnice.Sada ima još dva puna meseca da se petljam ali nema veze.
Majka sam.Pokušala sam sve da uradim kako bih detetu sačuvala porodicu.Molim da ne sude oni koji nisu upućeni u glavni razlog raskida braka.
Znam da će se za dva meseca sve završiti.Jednostavno znam.Samo želim da to bude na pošto ne može lepši,normalniji način.
Vila je bila u pravu.Posle neka mi samo neko kaže da Vile ne postoje ili da u astrologiju ne treba verovati.
Princ je bio uz mene.Kako dolikuje.
Još uvek nije kraj iako je kraj verovatno odavno.Ne krivim nikoga.Želim samo normalne odnose i borim se za svoja prava.
Dete pripada majci.To je utvrđeno.
Sve Vas pozdravljam
Večeras,pišem o ljubavi.Ona me je spasila.
Dan se budi
Nada se uspavljuje
Sunce se solidarisalo sa princezinim raspoloženjem
Ne sija,ne izaziva
Princeza mu je zahvalna
Čizme na noge
Senku na oči
Sjaj na usne
Princeza u pohode danas hodi
Ne smeši se
Njeno lice je hladno kao santa leda
Oči gorde
Usne skupljene
Ruke prekrštene
Princeza je pitala Vilu za pomoć
Danas se ništa neće okončati,Vila kaže
Tek će na leto,tako piše u sudbini
Princeza ne ide da pobedi
Zna da pobednika danas nema
Neće trijumfovati
Neće se veseliti
Zato jer tako biti mora
Princeza ne misli da će danas srećna biti
Da će se njene suze osušiti
Ne ide u borbu
Ne nosi štitove i koplja
Ona sa sobom nosi samo svoj osmeh i istinu
Princeza je danas na tronu tuge
Ponosno i gordno na njemu stoji
Princ ju je za sreću poljubio
Vila čarobnim prahom posula ne bi li he zastitila
Princeza danas suza nema
Neće ni slabost pokazati kakvu
Princeza je danas jaka
Jer danas,jedino danas
Ona je kraljica nemira
Hvala Vam što ste tu.
| « | Decembar 2025 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
