Jutro.
Budim se.Shvatam da mi je telo utrnulo od spavanja na podu.Zraci sunca su obasuli gotovo potpuno prazan stan.Uvijam stopala i hodam na prstima obilazeći prostorije.
Toliko sam volela ovaj stan.Toliko se toga izdešavalo u njemu.Opet...kao da osećam nekakvo olakšanje što odlazim.Kao da ću u njemu ostaviti sve loše što se izdešavalo i početi iznova.Iz početka.Koliko ljudi ima danas privilegiju da otpočne život iznova?
Pokušavam da se prisetim najlepših momenata ali...ne ide.Kao da sam i njih zaboravila.Kao da ih je izbrisalo sećanje.Zaključalo u nekakvom među prostoru.
Shvatam da toliko imam problema na javi da ne želim više da ih prenosim čak ni ovde.Moj život je zbrka,da .Ali uvek je tako i bilo.Bilo bi čudno da je drugačije.Ja u tom slučaju ne bih bila ja.Živeti potpuno mirno i jednolično ravno je smrti.
Lokacija stana kog sam odabrala po meni je čak bolja od one na kojoj se nalazi ovaj.Sava centar,Continental,Tržni centar Ušće...Nisam pogrešila.
Ne želim sada da ponavljam onu glupu rečenicu možda je baš tako trebalo da bude ali mišljenja sam da na posletku Bog sve nasmeti onako kako treba da bude.Naša je stvar da li to umemo da uvidimo i primetimo.
Dakle,da se nisam razvela ne bih ni došla na blog.Ne bih dobila sestru.Ne bih upoznala tu vanzemaljsku ljubav ( ma kakva bila ona meni je bilo lepo to je jedino što se računa),ne bih zamenila stan za duplo veći i ne bih.. se osećala ovako..Nemerljivo osećanje,priznaće samo onaj ko ga je iskusio.Da bi bili oslobođeni predhodno treba da budete vezani.Tek kada se odvežete osetite taj nezamenjiv miris,bezgraničan prostor.Slobodu.
Mi ljudi sebi često dajemo za pravo da osuđujemo druge ali možda više od toga da osuđujemo i kitikujemo sopstveni život.Čemu to?
Stavljamo se u ulogu Boga pa se onda Bogu molimo da nam pomogne.Ne ide to tako. Bog je u nama.U svakom deliću našega bića.On sve vidi.Bog je Taj koji nas pokreće.Taj koji nam daje snagu.
I zato...svako bi s vremena na vreme trebalo da zaviri u sopstveno biće.U one skrivene deliće njega na koje je napadala prašina vremena.
Trebalo da bi da ih očisti,raskrči,nasmeši se,shvati da svaka stvar koja se dešava u njegovom životu ima nekakvo značenje.
Ne analizira.Ne pametuje.Ne kritikuje.Na osuđuje.Ne traži.Ne moli. Jednostavno raširi krila i poleti.
Raširiti krila u današnjem svetu i vremenu nije niti malo lako.Naprotiv.Nekada nas upravo širenje krila vuče direktno na zemlju.Nekada poput leptira lepršamo samo jedan jedini dan .Razmahujemo se,šepurimo šarama.Pa onda sklapamo zauvek ista ta krila i umiremo.
Mišljenja drugih mogu da nam istančaju šare na krilima,pojačaju ih ,izoštre ali...krila ne može da raširi niko do Mi sami.
Život nije lep i lak ali...život je dar.Život je kutija želja,snova,nada,strahova,misli,ljubavi...koju samo treba širom da otvorimo i nasmešimo joj se.Nikako da je plašljivo polu otvaramo i bojažljivo zatvaramo.
Život je sloboda,ukoliko mu dopustimo da to bude.Dopustićemo mu samo ako se orijentišemo na njega i prestanemo da živimo tuđe živote.
Tada će sve ono što sam nabrojala bljesnuti iz kutije kao blago nekakvo.Nekada će nas svojim bljeskom zaslepiti,pa ćemo se saplesti i pasti jer od svetlosti nećemo moći da vidimo put.Nekada će nam vid izoštriti pa ćemo sa smeškom hoditi po stazama sigurnog koraka.
Samo ukoliko širom otvorimo kutiju moći ćemo da u nju primamo još svetlosti.
Tako ćemo znati da živimo.Da postojimo. Da smo konačno slobodni.
Ukoliko Vam je Bog podario Anđela ili Anđele da otvorite kutiju širom biće dvostruko lakše.
Oblačim farmerice i džemper.Uvijam kosu u punđu.Zaključavam stan.Zaključavam i deo života.Smešim se.Čini se da sam kutiju ovoga puta širom otvorila.
Sve Vas pozdravljam.
Večaras,samo još večeras prespavaću u svom omiljenem stanu.Izjutra se selim.U stanu gotovo da nema ničega od nameštaja.Sve je preneto u novi.Samo malecni malecni deo,kutak u kom je lap top ,na zemlji.Ne bih li ostala dosledna sebi pišem pesmu.Da vidimo da li ću iz stana izaći kao jedna a u novi ući kao druga osoba...
VEČERA NA DVORU NEMIRA
Večara na dvoru
Gozba svakojakih
Smešim se tek onako
Osmesima lažnim
Ne točite mi vino
Neću večeras da pijem
Neću da tugu prolivam
Neću suze da lijem
Hlade me lepezama
Uzdižu mi tron
Češljaju kosu kao vino crvenu
Nazivaju me gordom
Nisam ja nadmena
Ponizna umem biti
Prostirati se po ćilimu
Na kolenima moliti
Ne nudite me đakonijama
Ljubavi gladna sam ja
Dodira žedna
Poljubaca nezasita
Na telu haljina od čežnje
Na stopalima cipele od žudnje
U kosi traka od nemira
Upletena
Za stolom moji dvorani
I strasti
I nemiri
I ljubavnici
I zavodnici
I grešnice
I bludnice
I kurtizane prelepe
Zašto ste ponovo došli na dvor?
Zar nije pre neku noć bilo dovoljno?
Za jedan dodir
Za jedan pogled
Skupo ja plaćam život svoj
I nemojte me požudno gledati
Osmeh mi mamiti
Uzdahe darivati
Nemojte večeras u moje odaje hoditi
Želim da budem sama večeras
Kada misli moje na počinak odu
Kada telo se vine u oblake
Um kao da moj više nije
Ne tražite me!
Ne izazivajte!
Na molite besramno!
Lažno !
Nemilosrdno!
Neću večeras Vaša biti
Neću se Vašim činima prepustiti
Neću ni korak jedan uzmaknuti
Neću maštom pokleknuti
On večeras samnom nije
Sa nekom se smeje
Neku dodirima dariva
Nekoj dvorce obećava
Večera na dvoru
Dvorani se kikoću
Nazdravljaju
Opijaju se
Razvratno se ponašaju
Princeza ponosno sedi za stolom
Smeši se
Posmatra
Čašu žudnje ispija
Ovo je priča o dve žene.
Jedna od njih sanjala je oblake.Rajska ostrva.Mesec.
Nebo nikada nije bilo dovoljno plavo,oblaci dovoljno visoki.Kačila se tako često o kuku mladog meseca ali joj to nije bilo dovoljno.Želela je da mu se svije u naručju.Da sneva u njemu i nikada se ne vrati na Zemlju.
Ta je žena letela čak i kada je padala. Svaki je let za nju bio dragocen.Udarala je o zemlju snažno ali se onda snažno odupirala o stopala i ponovo usmeravala ka nebu.
Kako i ne bi? Pa nebo je njena kuća.
Na tom nebu bilo je svačega.Tamih oblaka.Gramzivih orlova.Ledene kiše.
Mislite da su je zaobilazili ? Ne nikako!
Orlovi su je rastrzali,rane joj pravili.Ledene kiše potiskivale.Tamni oblaci dušu joj prekrivali.
Ali ona je znala da tu pripada.Zemlja nikada nije bila dovoljno dobra.Dovoljno izazovna.Bila je...nekako obična.Obično za tu ženu bilo je ravno smrti.
Druga je žena bila potpuno drugačija.
Smerna.Poštena.Prizemna.
Maštala je o porodici.O mirnom životu.O suncu koje će ogrejati parče zemlje na kojoj stoji.
Nije marila za oblake.Oblaci su i tako previše visoko.Ne mogu da se dodirnu.Sve što ne može da se dodirne previše je nadrealno.Nemoguće.To joj nije trebalo.
Ona je želela samo malo mira.Nekoga ko će je voleti do smrti.Nekoga kome će samo ona biti potpuno dovoljna.Ništa im više neće trebati.
Prva,žena ,žena koja je sanjala oblake dobila je sve što je sanjala druga žena.
Svoje parče sunca.Nekoga ko je voli.Porodicu.
Shvatila je da joj je život podario nešto očemu mnogi sanjaju.Trebalo bi da bude zahvalna.Srećna.Oblaci su i tako daleko.Glupo je da sanja.Zašto da sanja o nečemu što nikada imati ne može?
Svake je večeri gledala sa žudnjom u oblake.Počela je da se pita šta se na njima dešava.Da li bi možda mogla malo da se popone i hoda po njima.
Ali kako? Traži previše! Život joj je dao nešto lepo.Porodicu.Treba da bude zadovoljna.
Kako je vreme odmicalo,oblaci su bili sve dalji a ona sve nesrećnija.
Druga žena,žena koja je sanjala porodicu,parče sunca,mir jedne se večeri vinula u oblake.
Niko je nije pozvao,pitao,jednostavno je raširila krila i vinula se.
Osećala se krivom.Ne,nije to želela od života.Nije želela da leti.Ona je želela samo malo mira.Prizemnosti.Sreće.
Ali krila su je nosila i ne pitajući je za dozvolu.Shvatila je šta je propuštala.Mazila je blake i pružala ruke ka nebu kao da je gladna.Kao da je čitavog života baš to želela .
Tu negde,između zemlje i oblaka susretoše se ove dve žene.
Ista lika,istog tela,iste kose.Različitih umova.
A onda se stadoše boriti.Čupati.Grebati.
Prva žena tvrdila je da joj je druga ukrala sreću.
Druga žena se klela da to nije želela.Da je dobila krila ni od kud.Da ništa nije planirala.Da i dalje želi samo malo mira i porodicu.
A onda su obe počele da traže jedna od druge šta joj pripada.
Prva je želela krila.Druga je želela sreću.NJihova cika pročula se nebom.
Sve do Vila i Anđela.
Vila je sišla na zemlju i obe ih prekorno pogledala.
Prvoj je ženi rekla da svaka žena ima krila ,samo da je potrebno da ima dovoljno hrabrosti da ih upotrebi.Naglasila je da svako može leteti ukoliko se ne boji pada.Ukoliko shvati da je pad izazov.Da je pad zaprvo odskočna daska za novi let.
Drugoj je ženi rekla da krila može da sklopi,da ne mora da leti.Ali ,upitala ju je, da li je sigurna da to zaista želi?Da li je sigurna da ne želi da hoda po oblacima?
Dve žene su se konačno primirile.Poslušale su Vilu.
Obe su shvatile da bez krila ne mogu.
Da su zaprvo veoma slične uprkos vidnoj razlici u željama.
Shvatile su da su pronašavši se konačno pronašle sebe.
Sada obe lete.Plutaju po oblacima i smeše se.
Ponekada se sudare,okrznu,namršte jedna drugoj ili se pak nasmeše.
Ali shvatile su da se neizmerno vole i da ništa sem toga važno nije.
Pokušavam da se nekako provučem između zapakovanih kutija.Čitav stan je u haosu.Selidbe su najgore.Seliš čitav život.Sve stvari koje si pažljivo birao i kupovao mogu da stanu u jedan kamion.To je možda ono što najviše plaši.
"Zapakuj sada sve što je lepo i loše pa lepo otpakuj a loše zauvek ostavi zapakovano" dobih savet od veoma mi drage osobe.Volela bih kada bi tako nešto bilo moguće.Kada bi tako mogli da učinimo.
Na današnji,najveći praznik moj Anđeo nije pored mene.Tuga koju osećam je neizmerna.Kako će se sada njen život deliti? Na tatu i mamu? Na Božiće i Uskrse? Na Nove Godine i rođendane? Na raspuste i vikende? To dete je tek dve godine napunilo a treba da nauči sve da deli.
I možda baš danas,na današnji dan koji za mene ima poseban značaj jer se Ona ,moj Anđeo,rodila pre dve godine na uskrs treba da napišem koliko smo mi ljudi sebični.Čak nas ni zloba neće ubiti koliko će to učiniti sebičluk i zadovoljenje sopstvenih potreba.Dobar razvod za dete ne postoji.Postoji samo za sebične roditelje koji zadovoljavaju sopstvene potrebe.
Ne,ne volim više mog muža( koji nikako da mi bivši postane).Možda sam ga i volela dok nije pokazao svoje pravo lice nakon što se odselio. Možda sam i zamišljala nekakav život sa njim.Sada ne.Ali bih za svoje dete sve učinila.Pa i sa njim živela.Ne,zbog sopstvenih potreba.Oh ne.Moje potrebe iziskuju samoću.Tišinu.Rituale.Mir.Ali ko sam ja ? Zar nije najvažniji život detetov ? Zar nije najvažnije njegovo detinjstvo? Sada će neko reći bolje nego da dete trpi svađe.U našem braku svađa gotovo da i nije bilo.Sve je bilo kao idilično dok nije puklo.
Zbog gluposti.Beznačajne stvari.Majke njegove koja je bila protiv mene a za koju je izuzetno vezan.Na posletku i zbog stana ali neću sada o tome.
Borila sam se za svoj brak isključivo zbog svoga deteta.Ništa na sudu nije bila farsa.Opet bih to uradila.Danas bi trebalo da se testiraju ljudi pre nego što odluče da imaju decu.Ne kažem da i ja ne bih trebala da prođem taj test.Naprotiv.
Budući da našem sebičluku nema kraja možda je to jedino rešenje.Decu ne bi trebalo danas da dobije svako.
Svašta mi se izdešavalo u poslednjih par nedelja ( i meseci ako želite).Verujte niti malo prijatno.A onda i ta takozvana vanzemaljska ljubav...šta god da je bila,nebitno sada,sudnica,uvrede,pretnje,uzaludno traženje posla...
Polako sam počela da shvatam da me više ništa ne dotiče.Da bolu gledam u lice i kezim mu se sarkastično.Da me ne pogađaju one stvari zbog kojih sam ranije patila,provodila noći besane.
Da li sam počela da tupim? Neumem da objasnim.Možda sam jednostavno postala kao nekakav anti magnet,koji odbija sve što mu se približi.
Tuga mi je izgleda postala toliko uobičajena da je čak s vremena na vreme na kafu zovem.
Ne plašim se ničega više.Ništa me više ne dotiče.
Pomalo me to zastrašuje,znate.Zar ne bi trebala da se nerviram,pijem tablete za smirenje,ronim suze ? Ili sam ih pak sve isplakala?
"Da te ništa ne dotiče postignućeš samo ukoliko postaviš bodljikavu žicu oko sebe.To možeš samo ukoliko dovoljno voliš sebe.Tada te više niko ne može povrediti" kaže moja mudra sestra Vila.
Trn po trn,bodlja po bodlja,ta žica je gotovo obavijena oko mene.
I sada se sećam sebe na početku razvoda.Kukala sam,plakala sam,ridala sam.To sam i ovde na blogu činila.Neka.Tada sam verovala.Tada znala da postojim.Tada su me stvari doticale,povređivale.Uspela sam da otvorim srce samo još jedanput.Tek onako malo.
Ali sada sam ga potpuno zatvorila.I to se više desiti neće.Ne pišem o ljubavi samo.Pišem o veri,o ljubavi,o ljudima.
Taj period i nije bio tako loš.Tada sam znala da sam još uvek živa.
Sada...jedino što me povređuje je sve u vezi mog Anđela.
Sada,baš sada kada su svi sa svojim porodicama a ja moram da je samo zamišljam.Sada kada svi Hrišćani slave a ja tugujem.Sada kada se pitam da li izgradnjom bodljikave žice oko sebe počinjemo da živimo ili pak prestajemo?
Nije važno ni ko šta komentariše,niti ko šta sudi,nisu važna tuža mišljenja važno je samo da mog Anđela izvedem na pravi put.To je moja jedina misija.
Gledam u kutije.Sve je zapakovano.Spremno za istovar.Baš kao što je zapakovano i moje srce.Zapakovano i zalepljeno širokom lepljovom trakom.
Gledam u velelepni bulevar.Toliko sam ga volela.Vreme je da odem i započnem novi život.Nekim čudom ponovo na bulevaru,drugom bulevaru.
Bez preteranih radosti,sa tugama koje ne bole sa nekim novim sutra koje za mene nije važno.
Važno je samo moje dete.
I da...definitivno se farbam u crveno.
Ovaj post posvećujem mojoj sestrici Vili.Da ,sestrice,Bog te je poslao u moj život sa razlogom.
Da Vam kažem,bilo je dosta problema ovde na Marsu oko prihvatanja Hrišćanskih praznika.Zemljani su istina prešli ovde oko 3100.godine ali Savet Kosmosa je prilično strog!Oni nalažu da svaka planeta treba da ima svoga Boga.Dugo,dugo godina morali smo potajno da slavimo,skriveni u svojim kućama ( ako se tako uopšte mogu nazvati leteći bungalovi ).
Tek pre nekoliko dana naš predstavnik Janakis se izborio da se Uskrs javno slavi!
Uskrs je kao što znamo porodičan praznik ali Mi Marsovci smatramo da smo jedna porodica te smo odlučili da ga svake godine proslavljamo zajedno.Ne možemo svi,naravno.Ali naše grupice se vredno organozuju i slave sa svojim najdražima.
Ove godine čitav dan provešćemo kod domaćice Anam koja zabavu priređuje zajedno sa Beladonom Svemirkom.Imala sam tu čast da budem i sama pozvana.
Ponovo imam tu čast i zadovoljstvo da na zabavu idem upravo sa onim ko se izborio da se ovaj praznik ovde na Marsu slavi javno.Našim predstavnikom Janakisem.Moram Vam reći,iako sarađujemo imam malu tremu pa ćete razumeti ako malo mucam i lelujam rečima.Ona haljina boje šampanjca koju je trebalo da nosim na Persefoninoj zabavi još uvek je tu i čeka.
Pre nekoliko dana su mi javili da moram hitno da se selim.Zemljani su saznali da sam u stručnom timu za komunikacije sa ostalim planetama i sada moram da budem dodatno zaštićena.Svaštarnici su mi spakovani.Vremeplov takođe.Izgleda da ću morati da budem zaglavljena u stvarnosti i ovom vremenu neko vreme,što niti malo dobro nije.
Budući da i sami znate da onog Mog više nema u mom životu.Morala sam sestricu Vilu da angažujem da pošalje upite zvezdama.Izveštaji su stigli i zvezde su najavili novu ljubav.Nije želela da mi kaže kada,naravno.Zna sve ona.Zvezde uvek pošalju detaljne izveštaje.Ali nekako,ovoga puta ni meni nije bilo potrebno da znam.Ipak...hm opisala je tu moju novu ljubav u detalje!Na šta sam joj zahvalna!
Sestra Vila sa duplim krilima takođe će prisustvovati zabavi.Ona će na svečani ručak doći sa Tim svojim ..koji izgleda baš puno radi pa je jedva izdvojio vreme za nas.Ali praznik je!Najveći praznik.To je moralo tako da bude.
Postoji na Marsu jedna žena propoveda o tome šta je bilo i šta će biti.Deca je obožavaju.Srećna sam što će prisustvovati proslavi.Pričalica lično.
Milica će na proslavu doći sa premijerom! Šuška se da su u vezi ali ne usuđujem se čak ni nju da pitam ( iako mi sve kaže ).Hm ,biće da je ovo ipak nešto posebno.Kako bilo saznaće se.Sve se sazna.
I Suky će doći.Onako iskren i zabavan.Kandidat za princa iskrenosti.Da,da dobro ste čuli.Princ iskrenosti bira se narednog meseca ovde.Istina biće čupavo.Pored Sukuja tu je i Stepski tako da je mrtva trka ali videćmo ko će pobediti.
Hyperblogger ce biti uvazeni gost.Ona je izmislila eliksir za produzetak zivota.Zahvaljuju'i njoj smo jos uvek zivi.
Ako ste mislili da će se izabrati princ iskrenosti a princeza neće prevarili ste se.Za princezu iskrenosti imamo tri kandidatkinje Unaujedinu,Nesanicu i Annu.Težak izbor zaista.Po meni niko tu ne može da izgubi.Ali dobro,u pitanju su samo gledišta žirija.
Na svečanom ručku biće i savet žena koje su u stručnom timu koji je u vladi Marsa.Pogađate Sanjarenja,Domaćica i Casper.Ostalo je suvišno govoriti.
Imaću tu čast da na zabavi upoznam i Brankicuvucicu lično!Ženu ratnicu koja i te kako ume da se bori za naša prava.Što je priznaćete danas veoma teško.Jedva čekam da je upoznam!
Ne mogu da napomenem da će ovom ručku prisustvovati pravi pravcati vitez Jovan s.s.Da Vam kažem kada je on u blizini,ja se nekako bolje osećam.Ne brinem.Opuštenija sam.Jer znam da nisam sama.
Što se tiče stalkera,viteza takođe on se negde izgubio.Nismo uspeli da ga pronađemo i pošaljeno mu pozivnicu.Ali znam da će doći ukoliko bude saznao za zabavu.Ipak je vitez.
Svečanom ručku još prisustvuju: Roksana, behappy i aleksandar88 ( kao par),Maja ultra,lettlephoenix,Katy,capturedmoment,mazanjegova,mesecina,tanjanakic i mnogi drugi.
Na posletku,ne mogu da ne pomenem čoveka zbog kog smo upravu tu gde jesmo.Čoveka koji nas je izbavio i spasio našu planetu.Čoveka bez koga bi davno verovatno bili na nekoj drugoj našeg ratnika mira Filmetrica!
Uspela sam da se uvučem u haljinu boje sampanjca.Kosa mi više nije zlatna,ofarbala sam je u crveno.Obula sam sandale sa visokom tankom potpeticom .Vidim bljesak na svaštarniku i smešim se.Iako me pomalo uhvatila trema.Eto ga tu je Janakis.Pruža mi ruku,onako džentlmenski kao pravi gospodin.Krećemo na proslavu.
SVIM BLOGERIMA ŽELIM SREĆAN USKRS !
DA VAS PRATI ZDRAVLJE I ŽIVITE U MIRU I BLAGOSTANJU!
HRISTOS VOSKRESE!
Priznajem kriva sam!
Ne želim da Ti čujem ime
Ne želim da Ti vidim lik
Ne želim da mi šapućeš
Kriva sam!
Što sam Te grešnim mislima prizivala
Što sam telom požudno molila
Što sam Ti oči usnama sklapala
Kriva sam!
Nikada Te nisam slušala
Možda sam Te čak i lagala
Dodire Ti krala
Uzdahe otimala
Večeras je mesec pun
Strasti me ponovo obasule
Pa mi Te u misli dovele
Da kažem ti samo reč,dve pokretom
Slažem te poljupcem
Zavirim u tvoje oči
Kriva sam !
Čežnja rovari telom mojim
Srce želi iz grudi da iskoči
Um se preslio u neku drugu dimenziju
Grešnica ja sam priznajem !
Ako sam lagala moliću
Ako sam krala ispaštaću
Ako sam otimala grehe ću kajati
I opet ću sve iznova učiniti
Samo za jedan dodir tvoj
Samo za jedan pogled tvoj
Samo za osmeh jedan
Pa onda ponovo nestani.
Nisu krivi
Ni lanci
Ni okovi
Ni rešetke kojima zarobio si me Ti
Krivi su samo nemiri
Priznajem kriva sam!
Dušom te tražim
Srcem te zovem
Pa želim da ponovo nestaneš.
Sinoć sam gledala po ko zna koji put ( milioniti rekla bih ) "Sex i grad".Rečenica koju je izgovorila Keri mi je privukla pažnju ."Postoje muškarci koji te drže sa ruku i oni koji bi samo da te odvuku u krevet".
A onda mi pade na pamet kako mi žene sve umemo da komplikujemo.Upravo zbog tog našeg analiziranja se raspadaju veze,nestaju ljubavi.
Razmišljam o mojoj najvećoj ljubavi.Kad god se u mome životu dešavaju prekretnice nekako se uvek vratim na nju.Ta ljubav je bila skoro pa savršena.Čista.Nevina.Opet ta je ljubav od samog starta bila nemoguća.To smo znali.Tako da je bila bez planova.Opet,ti tajni planovi kao da su bujali baš zbog toga što su bili zabranjeni.Često smo ih i naglas izricali.Maštali.To je bio čovek koji je želeo i da me drži za ruku i da me ima u krevetu.Ljubav je postala toliko snažna da sam se ja u jednom trenutku uplašila i otišla.
Da li sam otišla zbog jačine ljubavi ili zbog toga što sam shvatila da neću moći da ispunim ono što sam planirala? Da ostvarim porodicu i tako zadovoljim okolinu i sebe.Neznam.Nakon toga sam se pokajala što se možda nisam više borila.Iako kada je nešto ne moguće onda je ne moguće.Znam da nisam pogrešila.
Dakle,smatram da ljubav isključivo ubijamo Mi ljudi.Ni vreme ni prostor pa ni smrt.Samo Mi ljudi.
Kada bi ljubav posmatrali baš takvu kakvu jeste,kao uzvišeno nadmoćno osećanje a ne koren za naše prohteve i planove možda bi ona i trajala večno.
Što se mene tiče planova više nema.Jedini moj plan je da izvedem dete na pravi put.Ljubav ne tražim.Nikada nisam.Ona ili sama dođe ili ne dođe.
Da li možemo nekoga da volimo a da sa tom osobom ne planiramo budućnost?Možemo! Ja sam primer.Ja koja i dan danas misli na tu sobu.
Planovi,okovi,želje,analize ....ubice su ljubavi.
Postoje žene koje neke muškarce žele samo za krevet ali im nikada to otvoreno ne kažu.Kao da je to zabranjeno.Kao da žena ne može tako nešto da poželi.
Žene su te koje komplikuju.Mi smo te koje odmah u startu uvide koji muškarac želi da nas ima u krevetu a koji bi da nas drži za ruku.Naša je stvar što to često upetljavamo.
Onoga trenutka kada budemo naučile da to razdvojimo biće sve mnogo jednostavnije i lakše.
Sve Vas pozdravljam.
Nekoliko dana uzastopno razmišljam o ovoj temi.Pokušala sam da pišem o tome ali nekada misli nikakao da se slože i iznesu jasnu poruku.
Dakle razmišljam o tome koliko mišljenja drugih utiču na nas ?Koliko utiču na izgradnju naše ličnosti?
Rešila sam da to posmatram iz dva ugla.
Stara Tanjana,Tanjana od pre par meseci bi to posmatrala ovako
Naš život je kao nekakva slika koju sami oslikavamo na platnu.Boja ima mnogo.Svakoga dana nam se nude u izobilju.Linije koje povlačimo su stvar našeg izbora.
Ali da li je zaista tako?
Sve što naslikamo,vide drugi.Oni nam govore...posvetli,potamni,pojačaj,izoštri,otupi...Samo međutim sam slikar zna šta se krije iza slike.Koje je njeno pravo značenje.Ukoliko ih poslušamo,vućićemo linije pod njihovom kontrolom,slika će gubiti smisao.Na posletku će možda biti lepa za oko ali mi nećemo znati šta se krije iza nje.Svaki slikar treba da ostane dosledan sopstvenoj slici!
Nova Tanjana ili Vam princeza nemira razmišlja ovako
Nova Tanjana život posmatra kroz ženu.
Žena je najlepša kada je gola,bez i jedne jedine krpice na sebi.Tada je svoja.Potpuno svoja.Modu diktiraju drugi.Pod mišljenjima,savetima,kritikama...drugih, žena navlači razne delove odeće na sebe.Donji veš,čarape,suknju,rukavice.Izgleda lepo.Moderno. Prihvaćeno u društvu.Ali sama i potpuno svoja je kada je gola.Bez šminke.Bez i jedne jedine krpice.
Mišljenja drugih utiču na nas.Poznato je da se mi žene menjamo po čarolijom ljubavi.To ništa novo nije.Ali koliko se menjamo pod mišljenjima društva?
Ako bih sada rekla niti malo lagala bih.Tuđe kritike,mišljenja...umeju donekle da poljujaju moje misli ali srećom to traje privremeno.
E onda se vratim sebi.Bez odeće i šminke razmišljam u miru i čekam novi dan.
Samo tako mogu da ostanem potpuno svoja.Što je priznaćete danas veoma teško.
Ili kako bi moj dobar prijatelj Janakis rekao
"Slušaj druge ali poslušaj samo svoje srce" .
Želim Vam laku noć.
Nestavaran si!
Suviše nadrealan !
Nemoguć!
Neistinit!
Pojavi se!
Otkopčaj mi srce,pa se u njega zavuci
Zapleti se u moje misli
Pokucaj mi u maštu
Pojavi se!
Znam Ti negde postojiš
U tački gde se more i nebo dodiruju
U tragu zvezde padalice
U kapi rose koja nestaje pod suncem
Između nestvarnih linija duge
Pojaviš se s vremena na vreme!
Tek da mi čežnju probudiš
Želje uslišiš
Um poneseš u neki drugi svet
Možda su tvoji dodiri stvarni!
Možda ih nisam žudnjom prizvala
Možda ih ne moram grehom nazvati
Ah,šta bih dala za samo jedan dodir tvoj!
Taj momenat kada oči mi se sklope
Um utrne
Telo se u Raj preseli
Pa ih onda brojim polagano
Dodir po dodir
Greh po greh
Uzdah po uzdah
Onda ponovo nestaješ.
Možda ja nisam dovoljno jasna
Možda se reči ne računaju
Misli ne broje
Čežljivi pokreti ne uvažavaju
Možda bih trebala drugčije da te prizovem
Možda nije dovoljno što sam Ti u mislima
Kurtizana
Bludnica
Preljubnica
Možda bih trebala drugčije da te tražim
Na javi i svetlosti
Među stvarnim ljudima
Radoznalim pogledima
Možda,ali onda Ti ne bi bio Ti!
Onda se nikada ne bi susreli
Onda bi sve postalo suviše
Stvarno
Obično
Prosto
Onda nikada ne bi ni postojali
Pojavi se!
Sada kada pitam se da li postojim
Sada kada više se ničega ne bojim
Podari mi još koji greh da izbrojim
I nestanem u večnosti
Konačno je stiglo i to!Selim se!Otkazni rok ističe u utorak i sada samo treba da spakujem stvari i prenesem ih u novi stan.
Želim da to uradim nekako odjednom.Da ne otežem.Razmišljam kako je u ovih deset ipo godina stao čitav jedan život.
Sve što je u mom životu imalo neki veći značaj dogodilo se baš u tih deset godina.
Dete,ljubavi,veridba,udaja,fakultet,posao,Kipar...
Dok premeštam albume u kutiju iz jednog od njih ispada moja fotografija i pada na zemlju.
Posmatram devojku koja se smeši na njoj.Da,upravo tako sam izgledala pre desetak godina,kada sam se ovde doselila.
Pokušavam da pronađem sličnost sa ženom koja drži fotografiju ali ne ide.
Crna kosa.Jača šminka.Izbledele farmerice.Kratka uska majca.Pogled potpuno drugačiji.Pomalo plašljiv,rekla bih.Kao da se seta krije iza osmeha.U daljini se nazire obris mora.
Pa se pitam koliko čovek može da se promeni za deset godina?Da li je u ovaj stan ušla jedna osoba a izlazi potpuno druga?
Vraćam fotografiju brže bolje u album.Trebalo bi da zabrane fotografije.One su materijalan dokaz veze sa prošlošću.
Ništa se loše nije desilo u mojoj prošlosti da bih želela da je zaboravim.Ali čemu podsećanje?Čemu ono vodi?
A onda...energično listam albume.Na svakoj slici On i ja.Lica nam ozarena osmesima.Grlimo se.Na svakoj fotografiji otisak prave pravcate sreće.
Obrisala sam sve fotografije iz kompujtera ali ove...one su bile tu,u ormaru,sve vreme.Počinje pomalo da me plaši.Bile su mi tako dostupne a nikada se opet nisam usudila da zavirim u njih.
To sam uglavnom činila pre braka.Onda kada sam preispitivala život,analizirala ga.Onda kada sam mislila da ga živim.
Jedna mi fotografija posebno privlači pažnju.Ovekovečena je u noći,pokraj mora.Sećam se koliko smo takvih večeri proveli ispovedajući moru tajne naše ljubavi,razgovarajući...More nam je bilo sasvim dovoljno.
A onda hitro sklapam album i bacam ga u kesu za otpatke.Ne treba mi! Delići prošlosti nikome ništa dobro doneli nisu.
Nameće se pitanje Ako sam bacila fotografije,da li ću moći da izbacim deliće prošlosti iz srca?
Ova žena,nakon desetak ključnih godina izgleda potpuno drugačije.
Svetla kosa.Bleda šminka.Tunika umesto majčice.Sa kosom i šminkom kao da je posvetlela i jačina njenih osećanja.Sada na sve gleda potpuno drugačije.Nema više Grčkih tragedija.Sve se završava expres i bez mnogo preispitivanja.
Ova žena je shvatila da se u životu dešava onako kako je predodređeno i da mi ma koliko se trudili neke stvari ne možemo da promenimo.Što se više trudimo to smo nesrećniji.To ne vodi nikuda.
Ova žena zahvalna je na svim lepim momentima koje joj je život pružio,pa i lošim iz kojih je lekcije naučila,koliko je ti uopšte moguće,ili barem koji su je osnažili.
Ova žena možda i nema onu jačinu u pogledu ali je naučila da konačno živi život.
I ne pita,ne sudi,ne analizira,ne planira..ostavi deliće prošlosti baš tamo gde i pripadaju.Skrivene u jednom delu srca i zaključane.
Sve dok iz duše ponovo ne ispadne ključ od najsnažnih osećanja spravljen i otključa ih.
Onda će zaviritu u prošlost samo na momenat,tren samo i nikako više.Minut je već puno.Rizikuje da opasno ugrozi sadašnjost.
Zatvaram kesu sa albumima i stavljam je u ćošak.Sa njima u kesi je i fotografija devojke od pre desetak godina.Šta će mi? Ova žena je lepša.Ova je žena sadašnjost.
Nebeske sile !
Noćas se smilujte
Ne puštajte ga u moje dvore
Kapiju mu zaključajte
Žednog ga ostavite
Samo da ne vidim mu lice
On ne zna za milolost !
Truje mi srce
Baca mi dušu
Lomi mi telo
Um mi stavlja u okove
Na dvoru nemira večeras
I princeza
I sluškinja
I prosjakinja
I dvorska luda
I zarobljenica
I dvorska dama
Sve to mogu da mu budem
Telo da mu prekrivam dodirima
Usne da mu ukradem samo na tren
U oči da mu zauvek zaronim i u njima ostanem
Vasiono,beskrajna silo!
Spasi me od Njega večaras samo
Neću da ga gledam
Neću da ga snivam
Neću da mu prste provlačim kroz kosu
Neću da mu telo darivam
Ne,nemojte ga pred moj tron dovoditi!
Kao zarobljenika kakvog
Jadnog i pokornog
Da ljubi mi stopala
Dotiče mi koleno
Klanja mi se tobože kao kakvoj gospodarici
Ne,nemojte ga pustiti večeras
Jer znamo svi šta će se zbiti
Od roba u gospodara
Od jadnika u princa
Od pokornog u nemilosrdnog
On će se pretvoriti
Nabeske sile urotite se!
Ne puštajte ga u moje dvore
Kosu da mi čupa
Ruke da mi sklanja
Usne da mi ostavi ne pomične
Dvorac nemira sija večeras
Svetlima od strasti obavijen
Hodnici mu beskrajni
Sobe velelpne
Kao da se iz njega čuje nekakav smeh
To nije smeh!
Veštice gataju
Sudbinu proriču
Princezi se u lice smeju
Napitke joj spravljaju
Otrov joj donose
Samo da je više ne bude
Zvezdice moje drugarice!
Ne puštajte ga noćaš u moje dvore
Ako čujem dah na vratu nestaću
Ako osetim drhtaj u srcu odlutaću
Ako omirišem šapat na telu zabraniću
Da mu se ime ikada pomene!
Od nemira dvor nikada lepši
Princeza u njemu ponosno na tronu
Grči se
Uvija se
Štitovima maše
Samo da noćaš ne vidi mu lice!
Nekako sam se oduvek plašila trudonoće.
Ne,nikada nisam imala loše iskustvo ili slično ali taj strah tinja u meni godinama.Dete je ipak najveća stvar u životu.Najveća radost.Istovremeno i najveća odgovornost.
Onda,trudnoća,sama po sebi me je takođe plašila .Ne toliko porođaj koliko sama trudnoća.Ne volim kada nemam kontrolu nad sopstvenim telom.Kada se ono menja iz dana u dan...
Pre braka na trudnoću nikada nisam pomišljala.Nikada takođe nisam bila od onih žena koje bi da skembaju budućeg muža na dete niti mi je tako nešto palo ikada na pamet.Nikada nisam volela da se udam u nekom mesecu trudnoće ( ne osuđujem,molim Vas -stvar izbora).To se kosilo sa mojim poimanjem venčanja koje sam zamišljala čitavog života.
A onda sam se udala.Nije više bilo nemogućih veza.Komplikovanih kombinacija.Zabranjenih ljubavi...
Ponovo sam se plašila.Šta? Kako? Trudnoća i ja ne idemo rame iz rame nikako.
Kada smao isplanirali da dobijemo bebu,panično sam kupovala tesove i proveravala.Kada bih videla jednu crticu na testu odahnula bih.Kao da sam se potajno nadala da se tako nešto neće dogoditi...
Jednoga dana sam gotovo potpuno bezrazložno kupila test.Bez ikakvog signala.Ukazanog sindroma..I ugledala 2 crtice.Sećam se,panično sam zurila u njih toliko dugo dok mi je srce lupalo .A onda sam otišla u apoteku i kupila još 5 testova za svaki slučaj.Svih 6 pokazalo je pozitivan rezultat( posle neko mi samo neko kaže da ti testovi nisu tačni!).
Dan nakon toga otišla sam kod lekara koji mi je potvrdio da sam u 7 nedelji trudnoće.
Moja je trudnoća bila teška.Rizična.U jednom momentu sam mislila da ću izgubiti bebu.Čvrsto sam stezala ikonu Sv Petke i molila se.Ali to se srećom nije dogodilo.Budući da je trudnoća bila rizična nisam mogla da odlazim u firmu pa sam tako izgubila mesto Direktora marketinga.Nije mi žao.I sada iščekujem otkaz samo zbog toga.
Čitav život sam zamišljala da ću imati dva dečaka.Moj bivši muž želeo je baš devojčicu.Ime za devojčicu sam smislila za dečaka nikako nismo mogli da se odlučimo.
Onda se desilo to...i morala sam da uradim aminocintezu na kojoj je potvrđeno da nosim devojčicu.Istog momenta kada su mi to javili,prihvatila sam to kao da sam devojčicu oduvek želela.
Kako kod mene ništa ne ide prirodno i normalno rešila sam da se porodim na carski rez i skratim muke i bebi i sebi.To je bila moja odluka.I nikada se zbog nje pokajala nisam (iako ne znam koliko sam baš sebi skratila muka...)
Moj Anđeo rodila se tačno pre dve godine na današnji dan.Sećam se da sam tražila da mi je dovedu dok sam ležala u apartmanu u još uvek polu-opijenom stanju.
Uzela sam je u naučje i istog momenta znala da će se se zvati Anđela.To je ime najbliže Anđelu.Ona to i jeste.Kao da sam je čitavog života,baš čitavog iščekivala.
Sećam se i prve godine koje je protekla nakon njenog rođenja.Godine u kojoj sam izgubila sopstven život.Ali šta je moj život naspram njenog? Ništa!
Danas je mom Anđelu rođendan.
Upravo zbog nje razvod preživljavam tako kako prežiljavam.Imam neverovatnu moć regeneracije pa muškarce veoma brzo zaboravljam .Brišu mi se iz sećanja ukoliko me povrede brže nego kada kliknemo dugme na kompjuteru. Ali ovde se ne radi o njima niti meni ,nego o mom detetu za koje bih sve uradila.Ma koliko ja da volim sebe nikada nisam poricala da je ona nešto najvažnije što imam.
Sada kada je pogledam kako spava i grli me čitave noći u snu.Kada pogledam njene loknice i krupne oči...shvatam da uprkos tome što liči pomalo na bivšeg ima toliko toga od mene.Shvatam da sam kao mala,pre nego što su počele predrasude i stavile se tinejdžerske maske želela baš jednu takvi devojčicu.
Shvatam da ću učiniti sve za nju.
Odluka da se više nikada ne udam nema toliko veze samnom koliko ima veze sa njom.Ne želim to.Želim samo da sa mojom devojčicom uživam dokle god ne poraste ,ne raširi krila i ne vine se u svet.
Nikada je neću sprečavati,popovati joj niti nametati svoje mišljenje.Šta više,pomoćiću joj da se osamostali ranije,baš kao što su meni pomogli moji roditelji.
Kada nekoga voliš ne treba da ga stiskaš uz sebe.Treba da ga pustiš da se vine i poleti.
Ali,molim Vas...za to ima još vremena i do tada...uživaću u njenom slatkom mudrovanju,u njenim poljubcima i zagrljajima,u tome da čitav dan trčim za njom i gledam je kako mi se neodoljivo smeši dok rastura kuću.
Ona je moje najveće blago a svoj brak ne smatram promašajem upravo zbog nje.
Na današnji dan želim joj da bude živa i zdrava na prvom mestu i da je sreća prati čitavog života.To je po meni sasvim dovoljno.
A ja...čuvaću je uvek baš kao što je čuvam i sada i ona će za mene uvek biti moj Anđeo i najveću uspeh i dostignće koje sam u životu dosegla i koji ću ikada doseći.
Ona i jeste moj Anđeo.
Pronađi me...
Onda kada svi u san utonu
U ranu zoru kada se zvezde sakriju
U sitne sate kada žudnja se u moje telo promalja
Pronađi me...
Prikradi mi se u misli nečujno
Pa mi šapni reč koju tek onako
Pronađi me...
Onda kada me strasti proganjaju
Strahovi opsedaju
Nemiri kuju
Pričini se!
Nekako iz daleka
Ne približavaj se!
Samo me pogledom pomiluj
Pronađi me...
Izmami mi osmeh
Ugasi mi želje
Umiri mi strasti
Napoj požude
U kasnu noć
Kada oblaci budu plesali oko meseca
Prodaću dušu za tvoje poljubce
Srce za tvoje dodire
Telo da osetim te pokraj sebe
Ma prodaću čitavu sebe
Samo na jedan tren
Tren večnošću ispunjen
Pronađi me...
Pokucaj mi u maštu
Onako tri puta ,tek da znam da si Ti
Pa se nasmeši onako zanosno
I dlanovima mi obraze obuhvati
Pronađi me...
Tek da te vidim onako s leđa
Da ti lik ne vidim
Tek da naslutim da Ti si
Pronađi me...
Pa me dodirni samo
Pa se izgubi !
Nestani!
Pronađi me...
Tek da znaš da postojim
Ti od mašte moje sačinjem
Nebeski čoveče
Pronađi me...
Tek da znam da živa sam
Da moje srce za tvoje kuca
Podne.Dan je prelep.Sunčan.Kao stvoren za sladoled u bašti nekakvog kafea ili šetnju niz kej.
Ja ,nažalost moram da tumaram po raznoraznim institucijama ne bih li dobila potvrde potrebne za kupovinu i prodaju stana.
Dok sedim u čekaonici Gradske uprave i popunjavam obrazac,žena nekoliko godina starija od mene sa kćerkicom nešto starijom od moje mi upućuje nekoliko pitanja.
Hvatam sebe kako razgovaram sa strancem o sopstvenom životu.Kako joj izlažem neke stvari koje možda nisam ni najbližima.
-Razveli ste se,sada će Vam biti lakše! Ja sam to već obavila.Verujte mi,sada sam druga žena! Kaže ponosno a njeno lice kao da je obliveno nekakvom sjajem.
Dobro,iskreno,osećam se bolje.Udaljavam se i gledam kako je kćerkica grli i koliko ima ljubavi među njima.
Ovih me pak dana muči jedno pitanje.Koliko i u kojoj meri treba verovati drugima?
Kada i od koga treba prihvatati savete?
Da li se treba obazirati na tuđa mišljenja?
Istina,mnogi se usuđuju da sude,osuđuju,analiziraju,daju dijagnoze,mudruju...To čine najčešće oni koji Vas uopšte ne poznaju.I to uglavnom na osnovu nekih Vaših postupaka.
Osoba sam koja voli da živi sopstveni život.Tuđi me ne zanimaju ne zbog toga što nisam radoznala već zbog toga što bih onoga trenutka kada bih počela da živim tuđ izgubila svoj.To nikako ne želim.
Ne usuđujem se da kritikujem.Često ni da delim savete,dobro sem dragim osobama i veoma oprezno.Još manje želim nekome da nametnem svoju volju.
Svako treba da živi svoj život onako kako ume i želi.
Ali da li se na tuđa mišljenja obazirati?
Nikada to nisam činila.Taman i da me kamenicama gađaju.Moja mama tvrdi da to nije dobro.Da treba da obratim pažnju na ljude oko sebe jer sa njima živim.
Ja opet tvrdim da ne živim sa ljudima nego da sam samo ponekada u njihovom društvu.
Postoji samo jedna osoba,moja sestra koja me na javi ne štedi niti mrvicu kao na blogu.Umem ja da se okrenem oko svoje ose nekoliko puta kada mi uputi koju pa se zapitam gde sam i šta sam a onda joj priznam da je u pravu.
Kome danas verovati?
Roditeljima?
Prijateljima?
Potpunim strancima?
Istina,nekada ćemo od stranca dobiti iskreniji savet nego od roditelja.Oni su ne pristrasni.Oni možda umeju da bolje procene.Ali...oni nas takođe ne poznaju.Ne znaju nas dovoljno da bi savetovali ili sudili.Procenjivali.
Kako god,mišljenja sam da se na okolinu ne treba obazirati.Govorkanja je uvek bilo i biće.Saveta na milion a možda niti jedan pravi.Osuda koliko i ljudi.Kritika koliko i dela.Tračeva koliko i izmišljotina.
Zar nije najbolje u životu slušati samo svoje srce?
Čak i da nije u pravu ,nikada se nećemo pokajati što smo mu verovali.
Ono je naš najbolji prijatelj.Samo tako znaćemo da smo svoji.
To je barem moj izbor.A Vi...kako želite.
Sve Vas pozdravljam!
Jutro.
Otvaram oči .Ne pomeram se.Pogled mi se zaustavlja u jednoj tački.
Želim da se u ovakvom stanju nalazim još neko vreme,još samo malo...
Sletanjem iz sna na javu se osetim posebno.
Telo mi je još uvak pomalo umrtvljeno.
Misli zaleđene.
Um pomalo bunovan.
Duša zaključana.
Želim da još malo zadržim taj jedinstveni trenutak,trenutak buđenja.
Trenutak kada shvatim da se rodio novi dan.
Trenutak kada zaboravim tugu ,ne mislim na sreću, na osećam nemire.
Trenutak kada se nalazim u nekakvom bestežinskom stanju između zemlje i oblaka.
Između sna i jave.
Između dobra i zla.
Onda kada su mi svi mišići tela pomalo zategnuti,opet dovoljno opušteni da mogu da ih protegnem.
Zar buđenje nije najsavršeniji momenat?
Zar tada i jedino tada ,u onom polu svesnom stanju nismo sami sa sopstvenim umom?
Zar u tom trenutku nismo Mi pravi Mi?
Bez želja,bez snova,bez planova,bez strahova,bez stega,bez zakona,bez predrasuda....
Bez drugih ljudi...
Buđenje je rađanje jednog potpuno novog života.
Svakoga dana,kada svetlost zamahne čarobnim štapićem i oboji tamu.
Svakoga,baš svakoga dana svako od nas ima tu privilegiju.
Šteta samo što je mnogi od nas ne koriste.
Buđenje.
Tako jednostavan a tako savršen čin.
Momenat,samo jedan momenat a opet dovoljan za stvaranje večnosti.
Buđenjem sebe spoznajemo.
Buđenjem se rađaju nade a tuge odlaze i smeše se tek u daljini.
Buđenje je nekakvo magično stanje okovano realnošću koja se sa snagom prepliće.
Buđenjem možemo sve samo ukoliko to dovoljno želimo.
I pre nego što se moje oči dovoljo otvore.
Moje telo protegne.
Pre nego što mi se vid potpuno odmagli.
Srce otvori.
Uživaću u tom čarobnom trenutku.
Snagom potkovanom.
Mirisom života koji je tada najjači.
Buđenjem imam utisak da uranjam u kristalno čisto more.
Buđenjem se moje telo i um dotiču.
Buđenje sam postpuno svoja.
Buđenjem....je sve moguće.
Buđenjem osetim da sam živa.
| « | Decembar 2025 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
