Ti i ja bi trebalo da ćutimo
Da više ne razmenimo niti jednu jedinu reč
I tako su mi misli teške kao okovi kakvi
U svakom njihovom deliću smešiš se Ti
Onim tvojim prevejanim osmehom koji u isto vreme
Pomera stene
Isušuje mora
Razoružava sve oklope
Vidim Te u odbljesku koji igra po prozoru
Pomeraš se
Želim da Ti se primaknem
Da te za trenutak dodirnem
Nestaješ
Opet,nekako se ponovo pojavljuješ
Igraš mi pred očima kao kakva utvara
Pa za trenutak pomislim da si tu
Da me primičeš uza zid
Podižeš mi koleno
Da radimo sve što stigli nismo
Ne,ne neću više da mislim !
Rekla sam tapiju na misli !
Veto !
Želim da ih promenim
Odmorim
Pošaljem nekom drugom da se sa njima pati
Stojim na nekakvoj raskrsnici
Puteva na hiljade
Samo je jedan pravi
Ti se smešiš na startu svakog od njih
Kao da ne mogu da pobegnem
A tako bih želela
Stopala mi umorna od hoda
Vid zamagljen
Ruke teške
Konačno vidim put,jedan maleni puteljak
Nema Te tu
Bezbedno je
Oblačim novu haljinu
Cipele
Raspuštam kosu
Želim da budem nova,drugačija
Da krenem tim putem na kome Te nema
Kofere odbacujem
Sigurnim korakom hodim
Ponosno se smešim
Ali tek što sam napravila nekoliko koraka okrećem pogled ka zvezdama
U svakoj od njih si TI
Kako od Tebe pobeći ?
Ti što si mi ukrao jutra
Orobio dane
Okovao noći
Ti što si mi misli promenio
Zamenio ih nekim drugim
Ti što si me premestio u neki drugi svet
Pa učinio da se u ovom osećam kao stranac nekakav
U krunu mi zadenuo deliće bola
Protkane tamnim strastima koje um razaraju
Ti što si me u pepeo pretvorio
Pa me novu stvorio
I sada te vidim
Izlaziš iz kišnih kapljica,iz svake od njih
Spuštaš se na moje lice,telo,vrat
Natapaš me
Kažeš mi
Znaš li da kiše putuju ?
Kao skitnice kakve svetom hode
Takav sam i ja
Znaš li da se kiše i vraćaju ?
Kao dani,noći i zore
Uvek sam tu
Uvek ću tu biti
Dovoljno je samo da pogledaš
Sklopiš oči
Tu sam
Vidiš me
Da,lepo kažem
Dala bih hiljade zlatnika
Ma dala bih čitav život
Samo da svoje misli zamenim
U prah pretvorim
Poručim nove
U kojima nisi Ti
Obraz mi sneva na tvom ramenu
Kosa mi prosuta po jastuku
Ne želim da se budim
Ne,jer si gospodar snova mojih
Vladariš njima
Čučiš u onom krajičku moga uma
Onom za koji sam mislila da ne postoji
Da su ga oteli dušmani
Okovali grešnici
Pa se onda lagano spuštam u Tvoje srce
Ubrzavam ga
Šapućem Ti ime
Molitvu mesecu upućujem
Zvezde se oko njega sakupljaju
Istinu mu odaju
Ljubav je jedna zaključana tu
U kovčegu snova
Ušuškana sneva
Ključ sam izgubila
Odneli ga vetrovi
Potopile kiše
Zavejali snegovi
Misli su preteške
Reči su premale
LJubav se skrila
Svoja krila svila
Pod okriljem večnosti
Šetam tržnim centrom.Tek onako.Da prekratim vreme.Pogledam šta ima novo.Neobavezno isprobavam haljinicu i šorc.Ubrzo shvatam da nemam novaca.Nije trebalo ni da probam,razgledam.
U mom životu je uvek sve nekako bilo ili sve ili ništa.
Setih se vremena kada sam živela na Kipru na instant nudlama.A zatim ubrzo obilazila najskuplje restorane.Pomalo sam volela taj period,taj kada sam živela na nudlama i sakupljala funte kao kakve zlatnike.Možda mi je to bilo interesantnije od bazanja po prodavnicama i besmučnog kupovanja garderobe.A možda...možda sam jednostavno varirala iz kraja u krajnost pa mi je to bilo pomalo zanimljivo jer niti u jednoj krajnosti nisam ostajala dovoljno dugo.
A onda se prisećam kako sam se razočarala kada sam raskinula veridbu.
U jednom momentu sam mislila da imam sve.Izgradila u glavi čitavu budućnost.Mislila kako je ništa narušiti neće.Nisam mogla da verujem da sam toliko srećna.
I onda odjednom krah.Bum.Čitava ta zamišljena budućnot raspala se na stakliće.To Vam je znate kao kada dete željno iščekuje neku igračku.Moli roditelje da je kupe.Oni kažu da je skupa.Da nisu u mogućnosti.U jednom trenutku nekako dolaze do novca i kupuju igračku.Dete je srećno ali tek što je napravilo nekoliko koraka zapinje o kamen,sapliće se i ispušta igračku.Ona se lomi u deliće.Dete shvata da ne može da učini ništa.Ne može da je zalepi.Plače.Roditelji ga pitaju da li želi da mu kupe novu igračku.Kaže da ne želi.Da niti jedna ne može biti kao ta.Moglo je to dete da živi pre nego što je kupilo igračku sa saznanjem da je ta ista igračka mogla da se polomi,pokvari,da može da je izgubi,da drugo dete može da mu je otme.Ali nije.To dete je toliko želelo tu igračku da je bilo uvereno da će ja imati čitavog života.
Mislim da je to suština problema.Ništa ne traje večno i mi ne posedujemo nikoga.Niko nikada nije naš.Možemo samo da budemo svoji.
U ljubavi se zanesemo,zavaravamo da će trajati večno.Da je ta osoba naša na neki način.Slično činimo i u braku.Mislimo ako smo se potpisali da je ljubav garantovana a brak večan.
Možda onda kada shvatimo da sve jednom mora da se završi,možda ćemo onda naučiti da uživamo u onom malecnim stvarima koje ljubav pruža svakoga dana.
Čudo kako se nikada nisam nervirala zbog toga da li imam novca ili ne ali sam se nervirala zbog toga što nema ljubavi.Onda kada je nailazila pomalo sam priželjkivala da budem sama.Negde duboko,u nekom zabačenom hodniku svoga srca.Iako to ni sebi nisam mogla da priznam.
Rulet života se neprestano okreće.Kuglica smenjuje crvena i zelena polja.
Samo što tako često ne shvatamo da i kada pomislimo da je ta kuglica stala na dobitno polje mi opet nemamo ništa.Možemo samo u trenutku pomisliti da imamo.Ali zaprvo nemamo.
Sve se menja.Ništa vremenu ne odoleva.Ništa večno nije.
I sada bih ja trebalo da sam naučila da je tako.Da u narednu neku vezu uđem sa saznanjem da će joj jednom doći kraj.Brak i tako drugi nikada ne bih poželela.Ali da li će zaista biti tako ?
Sve se menja.Samo je međutim ljubav večna.Ona je u nama.Može da se sakrije.Preobuče.Ode na pauzu.Ali ona je tu.Nikada ne spava.
I neverovatno kako sva saznanja brišemo,sve što smo naučili izgubimo kada nas ponovo poseti.
Volela bih ja da razmišljam ovako i kada se budem zaljubila.
Možda se ta veština stiče sa gorkim iskustvima.
Opet...verovatno ne bih ja bila ja kada se ponovo ne bih izgubila u čaroliji i sve zaboravila.
Za mene ljubav jedino tako ima smisao.
Uostalom jedino pod tom magijom i opčinjenošću je svet lep.I to ne bih menjala ni za šta na svetu.
Vraćam haljinicu na pult i smešim se.Znam da nemam novca.Znam i da ću je kupiti neki naredni put.
Sve Vas pozdravljam i želim Vam prijatan dan .
Rekoh već jedanput da uprkos tome što sam žena nikada nisam umela da razumem žene.Nisam potpadala pod raznorazne klanove,trač partije ili udružimo se da bi jače bile.
S vremena na vreme u moj život ušeta po neka ženska osoba koja na mene ostavi jak utisak , sa kojom se razumem i uglavnom ostane u njemu veoma dugo ( da ne kažem zauvek ).
Muškarci kao da su uvek umeli da kažu koju pametnu,upute mi je bez kritika,osuda i preteranog analiziranja.Uprkos tome ja sam i dalje bila kao i svaka žena.
Previše analize,mudrovanja...
E zato nedavno reših da usvojim od muškaraca 5 pravila:
1 ) ŽIVETI ZA TRENUTKE
Mnoge su žene ovo pravilo otkrile.Namerno kažem otkrile jer sa zasigurno sa njim nisu rodile.
U prirodi žene je da analizira,planira,očekuje...i ne ume da uživa u datom trenutku.
2) IDEM DA BIH SE VRATIO
Moramo jednom da odemo.Ništa ne treja večno.Umesto što kukamo,patimo,oplakujemo... možda je bolje jednostavno ga samo sačekati da se vrati.Ukoliko se ne vrati onda je i bolje što je otišao.
3) KORISTI SVAKU PRILIKU DA UŽIVAŠ BEZ MNOGO RAZMIŠLJANJA
Ne brini toliko o posledicama.Šta i kako će biti sutra nije važno.Važno je sakupljati užitke makar te i života koštali.
4) SVE U POSLEDNJEM MOMENTU
Zašto bi danas radili ono što možemo i sutra ?Niko nigde ne žuri.Neće čitav svet stati samo zato što nismo učinili to i to.Samo ćemo uspeti da sačuvamo nerve.
5)Ne deli savate onda kada te za njih ne pitaju !
Ovo je definitivno moje omiljeno pravilo.Čak i kada Vas pitaju,veoma oprezno.Žene večito nešto doskutuju,savetuju,polemišu,osuđuju...Šta će nam to ? Potpuno beskorisno !
Jednom mi neko reče-da savet vredi plaćao bi se.Toga se pridržavam.
Možda bih mogla da usvojim još koje ali polako.Još uvek sam žena :)
Ukoliko je neka žena uspela da usvoji i sprovede svih ovih 5 pravila od srca joj čestitam !
Sve Vas pozdravljam !
Volim kada me obuhvatiš pogledom.Onako kao da želiš da me odvojiš na brzaka.Gladnim pogledom.
Volim kada upijaš sve što radim.Svaki moj pokret.Kako prekrštam ruke preko vrata,lenstvujući.Primičem čašu tvojoj.Upućujem Ti jedan blagi osmeh.
Volim i kada zurimo u jednu tačku i bezrazložno se smejemo.Lepo nam je.Ništa drugo važno nije.
Volim i kada nam se tela prepliću.Upliću.Zapliću.
Šta to vredi ?Sva sam sećanja grupisala u posebne dosijee pod oznakom na korak od raja.
Tako i jeste nekako bilo,čini se.Na korak od samog raja.
Sve je bilo umućeno,zamućeno,zamagljeno.
Ništa se od nas moglo videti nije.
Kada bolje razmilim kao da sam posetila nekakvo nadrealno mesto koje nema ni prostor ni vreme.
Kao da sam bestežinski plutala po oblacima znajući da je dovoljan samo jedan korak da se popnem do raja.Isto tako samo jedan da ljosnem o zemlju.
Kažeš da sam Te izgubila.Ponovo greška.Nikada Te ja nisam ni imala.
Nikada niko nije imao i mene iako su se mnogi zavaravali da je tako bilo.
Posedovati telo ne znači posedovati um,srce,dušu.
Pa ipak na momente se činilo kao da si postao njihov gospodar.
Možda samo na nekoliko trenutaka.Onda kada si me toliko hipntisao da sam nestala u čaroliji.
Kada je od mene ostala samo bleda senka.
Linija koju za sobom vuče zvezda padalica.
Tada si me imao.Bila sam samo tvoja.
Ali koliko to može da traje ?
Minutu ?
Sekundu ?
Trenutak ?
Nestajem sa čarolijom.Takva sam uvek bila.
U ljubavi rasla,cvetala,razvijala kao nekakva žedna biljka.
Kada je ljubav nestajala,nestajala sam i ja.
I možda sam tu.Možda možeš da me vidiš.Možda čak možeš da me dodirneš i proveriš da li sam stvarna.
Mene ipak nema.
Barem ne u onom obliku
Obliku koji je isklesala ljubav
Izvajala kao nekakvu statuu
Postavila u vrt dvorca
Pa je sada svi zagledaju,dive joj se,procenjuju,osuđuju
Ali ona stoji ne pomično.Smeši se zaleđenim osmehom.Upija sve poglede.
Prođeš i Ti ponekada
Pitaš se da li nešto može da se izmeni.Popravi.Odradi bolje.
Možda oči,pramen kose koji neobavezno pada niz lice,suza koja može da se dotakne.
Ne vredi .Ne može.Takve statue samo ljubav izliva.
I ostaju takve večno
Zauvek u vrtu
Ne odolevaju vremenskim prilikama,godinama,ljudima.
One su jednostavno večne jer imaju mesto u hodnicima raja
Ni Ti ni ja tu ne možemo više ništa da promenimo.
Jednom kada vetrovi usniju
Zvezde se sakriju
Jednom kada kiše se stišaju
Sneg ponosno bude pripremao da kroči iz svojih odaja na tron
Jednom kada noć i zora se dotaknu
Odaću Ti tajnu koliko si mi zaprvo značio
Reći da je nekada svaki tren bio tvojim imenom ispunjen
U svakom deliću srca po jedan malecni Ti
Možda Ti onda i pružim ključ dvorca kojim lutaju duše koje su nekada volele
Možda Ti poklonim mapu po kojoj ćeš me pronaći
Do tada mirno spavaj
Neka te ne bude vapaji
Jecaji
Uzdasi
Nek i ne pomisliš da su moji
Neka Ti srce spokojno bude
Neka ga ne požuruju čežnje koje mračnim odajama lutaju
Neka Ti duša na mestu bude
Neka misli da tako je trebalo biti
Da,onda kada budem raširila krila
Udahnula vazduh
Nebom ponovo hodila
Možda ću ti onda odati tajnu
Naše ljubavi koja sada sneva
Na oblacima sećanja
Uspavala sam Anđela.Mlatnula me je tako dobro preko lica dok se uspavljivala da još uvek osećam blagi bol.Od kako sam sa njom 24 h osećam se mnogo bolje.Fizički iscrpljenija.Psihički rasterećenija.Uvek možete da legnete i odmorite se.Misli međutim ne možete da pošaljete na godišnji odmor i da tako nešto želite.Osećam kako bi mojim mislima baš prijao jedan dobar godišnji odmor.
Već duže vreme čini se kao da mi je život pod nekakvom lupom.
Sve se analizira.Probira.Sravnjuju računi.Zaprvo se ništa ne događa i prave se novi životni računi koje ću kasnije trebati da isplatim.
Kada Vam se desi krah na više polja istovremeno ispitivanje i propitivanje postaje neminovno.Kao da će to nešto promeniti.
Pod lupom izgleda sve predimenzionirano.
Pitam se šta bi bilo da se ništa od toga nije izdešavalo.Da li bih i onda analizirala ili jednostavno nastavila da živim život misleći da to tako treba.
Ukoliko nam se dogodi neki neuspeh zašto mislimo da to tako ne treba ? Da nije tako trebalo ? Da je moglo sve da bude drugačije ? Da smo Mi mogli postupiti drugačije ?
Kao da lutam nekakvim mračnim hodnicima koji kraja nemaju.Ta se lutanja čak i u snovima ne zaustavljaju.Kao da večito tražim izlaz a nailazim na zatvorena vrata.
Da odbolujem.Potrebno je da jednostavno odbolujem.
Niklada nisam bila jedna od onih koji su dopuštali sebi da boluju.
Šta se događa kada uzmemo bolovanje na sopstveni život ?
Da li je nama uopšte u ovako kratkom životu dozvoljeno da uzimamo bolovanje na život ?
Da li se tokom tog perioda osvežimo,oporavimo,zalečimo ili....ili ga samo propustimo ?
Nikada nisam volela bolovanje.Opet ono me je dočekalo u firmi.
Znam šta se dešava u kada u firmi uzmemo bolovenje.Vrlo je jednostavno.Otpust ili propust.
Čini se da se potpuno isto dešava i kada uzmemo bolovanje na sopstveni život.
Sve Vas pozdravljam i želim Vam lep dan.
Znaš kakva sam
Mogu da se pojavim onda kada najmanje to očekuješ
Mogu da Ti provučem ruke kroz kosu,povučem tvoju glavu tik na moje grudi
Mogu i da Ti se lagano spustim uz krilo
Zabacim glavu u nazad pa te čvrsto privučem k sebi
Ko smo uopšte mi ?
Dva stranca koja stoje pred kapijom ljubavi
Kapija zatvorena
Šifra nam ne poznata
Promenili su je
Nismo to želeli
Ponekad imam osećaj da sama stojim pred kapijom
Ponekad da pred njom stojiš sam Ti
Ponekad,samo ponekad nam se pogledi ukrste pa se setimo šta se nalazi iza kapije
Neki potpuno drugi svet
Svet kome sada ne pripadamo
Svet u kome nas sada ne bi drugi ni prepoznali
Zagledali bi nas
Rekli bi vidi ove,ovi nama ne pripadaju
Ne nose na svojim srcima pečat ljubavi
Možda bi nas i prozvali,rekli to su oni gubitnici
Oni što su se na večnu ljubav kleli
Oni što su se udobno smestili u svoju kući ljubavi
A onda je razrušili
Stojimo pred kapijom i gledamo se
Pogledi nam umorni
Rekli bi toliko toga,ne govorimo ništa
Ćutimo
Prolaznici nas posmatraju u čudu
Pitaju,šta ovu rade danima pred kapijom ljubavi kada im niko ne otvara
Ne obaziremo se
Uporno pokušavam da provučem ključ kroz bravu,ne ide
Ti pokušavaš da svojim lažima srušiš ogradu,ne ide
Ponekad,samo ponekad zamišljam kako bi bilo da se ponovo nažemo iza te kapije
Kako bi bilo da me ljubiš dok se spuštamo na pod
Da nam se tela prepliću
Dodiri susreću
Da se ponovo ponosno smešimo stanovnicima grada ljubavi
Šta je ostalo sada od naše ljubavi ?
Po koja glupa reč ?
Lažan osmeh ?
Beznačajan susret ?
Pitam se da li su ti ljudi pred kapijom isti oni koji su zvezde brojali ?
Upisivali se u knjigu večnih ljubavnika ?
Nemilice trošili paklice obećanja ?
Ili su samo stranca dva
Koja su se slučajno susrela
I zstala pred kapijom ljubavi ?
Pijem jutarnju kafu.Posmatram bulevare kako se protežu kroz stopala podignuta na ogradu.Dopuštam da mi povetarac miluje lice.Razmišljam.
Jedno od mojih pravila u ljubavi jeste da nikada ne budem sa lepim muškarcem.Dobro,sada ne mislim na slatke,simpatične...nego na one baš baš lepe.
Bila sam u srednnjoj sa jednim takvim.Shvatila ubrzo da on nije samno samnom nego i sa čitavom školom.Sa svim devojkama.Nije on sa njima bio u vezi.Nije on bio njihov.Ali one su bile njegove.Mogao je bude sa kojom god je želeo.Ja sam to znala.Nije mi se dopalo.Baš kao što mi se nije dopalo ni to što je obožavao da tapšemo njegovoj lepoti.Tada sam takvu odluku donela.
Po toj logici ne bih trebala ni da se petljam sa uspešnima.I oni umisle da mogu da imaju koga i kada žele.Žene im postaju rutina.Mogu da imaju sve.Više se čak ni dobro ne zabavljaju.No,dobro iz nekog razloga ovih se muškaraca još uvek ne odričem.
E sada čitav svoj život ja sam volela da muškarac bude stariji od mene( i bili su uglavnom sem muža vršnjaka ).Sve te priče,da me čuva kao malo vode na dlanu( dok ne isparim :),da sam samo njegova princeza bla bla bla.Greška.
Koliko sam samo propustila šansi zbog tog mog šablona kojim sam se rukovodila ?
Koliko uopšte propustimo šansi zbog rutina,ustaljenih običaja,nepisanih pravila ?
Ponekada smo toliko ograničeni.Plašimo se svega novog pa se krijemo iza starog.Ne dopuštamo sebi rizike.Ne ulazimo u avanture.
To Vam je kao da uporno gledate jedan program na malom ekranu iako znate da imate još barem 50 ak.Ali Vi uporno zapnete i gledate samo taj.
E takva sam bila ja.
U restoranima uvek proverena jela.
U ljubavi muškaci po šablonu.
U šetnji proverene baletanke.
Pre neki dan sam rešila da potpuno izađem iz svih okvira.Da pokidam ramove i skinem okove.
Da promenim sopstveni šablon.
Zašto bih ostala u njemu ? Nije čak ni provereno dobar.
Opet,to mi nije smetalo da čitav život po njemu oblikujem.
Ali sada sam rešila da ga razbijem !
Anđeo se uporno penje na stolove i trijumfuje.Grli me i smeši se.
Biće ovo lep dan.
Želim i Vama takođe lep i prijatan dan.
Ja i samo ja mogu da izađem napolje po ovakvom vremenu u majci na bretele i japankama.Bez jakne.Neka mi jeza obliva čitavo telo.
Volim svežinu.Volim kada se vazduh raščisti nakon kiše.Kao da se sa njim razbistre i moje misli.
Gledam ljude kako protiču.Neke od žena ponosno šetaju preplanuo ten.Shvatam da je jun uveliko na pragu a ja kao da sam još uvek zaglavljena u januaru.
Nekada sam planirala letovanja u aprilu,sada više ne planiram ni šta ću da radim večeras.
Sve kao da je stalo.Kao da protiče mimo mene.
Nekada mi je i dan izgledao duži a sada minuti cure kao pesak na peščanom satu.
Pitam se kada sam to prestala da igram u predstavi sopstvenog života i postanem njen posmatrač.
Stranac u publici koji ravnodušno posmatra.Ne izražava ushićenje,tugu.
Ne zanima ga šta kako će predstava dalje da se odvija.Nije ga briga da li su glumci dobri ili samo vešto blefiraju.
Nije ga briga ni za rekvizite na sceni koji tako vešto smenjuju kiše,sunce,sneg,more...tako da ponekada pomislite da je stvarno.Ali nije.Zamena nikada ne može biti original.
Kao da živim kopiju sopstvenog života.
Lošu kopiju,sa sve onim razložnim mrljama koje ti ne daju da vidiš slova koja su trebala da budu ispisana.
Kao da uporno prevlačim belilom u nadi da ću prekriti mrlje.Ali ne ide.Belo nikada ne može potpuno da preksrije crno.Čak i da to učini jednim delom,mrlje se nadziru.Tu su.Vidimo ih.
A onda pokušavam da zamenim papir.
Izvučem čist.Nov.Bez ičega na njemu.
Prodavci kažu da papira više nema..Da je sve uveliko rasprodato.
Da sam zakasnila.
Kada to prestanemo da živimo naše živote i počemo da ih posmatramo kao nekakve vozove koji protiču pokraj nas ?Mašemo im a ne možemo nikako da ih zaustavimo.
Kada shvatimo da smo zbačeni sa koloseka ali i dalje u vozu te čekamo da se isti na šine vrati ?
Da stojimo u mestu a sve oko nas se okreće ?
Kada smo to počeli da živimo loše kopije sopstvenih života ?
Gledam u onaj papir sa mrljama.Možda je i bolje tako.Ne savršeno uvek izgleda bolje nego prazno.
Možda ne treba da uporno pokušavamo da prevlačimo belilom u nadi da ćemo zataškati,prekriti,zaboraviti...
Možda jednostavno treba da naučimo da živimo sa tim mrljama.Prihvatimo ih takve kakve jesu i prestanemo da tražimo nove kopije.Bolje kopije.
Možda i kao onaj stranac u publici treba da ustanemo i aplaudiramo iako nam se predstava dopala nije.
Napokon ona je ipak naša.
Reprize nema nikada.
Ulazim u stan i hitro navlačim jedan od onih džempera koji izgledaju kao da su za 2 broja veći a zaprvo su naš broj.Gledam u reke automobila koje se ukrštaju.
Osmehom tugu prekrivam.
Vešto me uvlačiš u nekakve lavirinte
Postavljaš na sopstvene izjave navodnike
Izvrćeš reči,prevrćeš ih,smeštaš u
Vreme
Prostor
Razne neke dimenzije
Izvodiš trikove kao kakav mađioničar
Bacaš ih pa ih kao kakve loptice u vazduhu obrćeš
A ja ponovo odlazim
Ovoga puta sa kapljicama kiše
Koje su mi Te u život i donele
Pa se sklanjam pod njih dok mi lice kvase
Upijam žedna svaku od njih
Osećam se kao da sam upala u nekakav grafikon
Prost a komplikovan
Nestvaran a moguć
Nerazumljiv opet shvatljiv
Zurim zapetljana u linije
U svakoj od njih po jedno objašnjenje
U svakoj od njih si Ti
Stojiš,smešiš se,gledaš me
Pitaš
Tražiš
Zoveš
Ne odazivam se
Pokušavam da pronađem tačku u kojoj se naše duše ukrštaju
Preplićem linije
Presecam ih
Vešto nove dopisujem
Ne ide
One kao da se uporno mimoilaze
Možda su nekada i bile tu,na grafikonu
Možda sam ih samo umislila
Sama dopisala dok si skrivao pogled
Možda sam ih skrajala čučeći u hodnicima tvoga srca
Pitam se...
Da li i sam u te hodnike zalaziš ?
Da li uspomene pronalaziš ?
Da li je svaka od njih udobno smeštena,okačena na zidu
Uramljena
Dugi su hodnici srca Tvoga
Tamni
Hladni
Jezivi
Ali postoji ono maleno,skriveno mesto
Ono pokraj ormara u koji odlažu se sećanja stara
U njemu sam ja
Uporno pokušavam da ta ista sećanja premestim,izmestim,ponovo namestim
Ne ide
Ostaju ista takva,ne promenjena
Ne okrnjena
Pa onda trčim niz te hodnike
Sa vencom na glavi od ne dosanjanih snova
U susret mi hode
Vere
Nade
Strahovi
Želje
Ljubavi nema nigde
Znaš li Ti šta je to kada te tako snažno zdrma u grudima ?
Preseče
Bolom oblije
To sam ja
Kucam na vrata uporno da uz tvoga srca izađem
Izlaz ne vidim
A onda ponovo rešavam grafikon
Mrsim linije
Ne bih li pronašla rešenje
Bojim se da ću zauvek tu zarobljena ostati
Hodnicima tvoga srca lutati
Znam i sama da ništa večno nije
Da se tu negde i izlaz krije
Kao da sam svakim korakom njemu bliža
Kao da ću ga zaista jednom pronaći
Znaš li Ti koliko su dugi hodnici srca Tvoga ?
I opet trčim u beskraj
Kao da ne vidim tačku preseka
U kojoj naša se srca dodiruju
U kojoj su vrata izlaza .
Neizmerno se zahvaljujem Stalkeru,koji je dopisao srcem kraj ove pesme.Hvala Stalker !
Budim se.Protežem.Svi prozori u mom stanu su otvoreni.Toliko ih ima.Kao da sam spavala pod vedrim nebom.
Razmišljam kako...kada sam sa nekim uporno želim svoju slobodu.Mir.Sve me nekako guši.Treba mi prostor.Vreme za razmišljanje.Pisanje.
Opet kada sam sama uporno želim Tog nekog.Da se smejemo.Razgovaramo.Da nam bude lepo.
I opet ona priča o dve žene u meni.
Jedna slatka,nasmejana.Druga ledena kralica.Rospija.
Menjam ih po potrebi.
Raspoloženju.
Osobi sa kojom komuniciram.
U vezama.
Koliko lica može da ima jedan čovek ? pitam se.
Da li po potrebi može da bude :
Kralj
Prosjak
Ratnik
Mučitelj
Bednik
Ljubavnik ?
Sve to samo po potrebi.
Gde smo tu mi ?
Pravi mi ?
Oni koji su maštali
Sanjali
Tražili
Želeli
Voleli ?
Toliko smo masaka i oklopa naučili da stavljamo na sebe da smo zaboravili ko smo ustvari.
Mora tako.Ne bi drugačije uspeli da opstanemo.
Ne možeš biti :
Pošten među lopovima
Kralj među prosjacima
Trezan među pijanima
Dobar među lošima
Svakoga dana kada ustanemo,pogledamo se u ogledalo.Razmislimo koje nas obaveze očekuju.A onda koju da masku navučemo na lice.
Te su maske sada okupirale čitav prostor .Toliko da mesta za prava lica više nema.
Pa se onda pitam :
Gde smo tu pravi mi ?
Ko smo mi ?
Slučajni,zalutali putnici koji su se susreli na raskrsnicama planeta koji samo tuda treba da prođu znajući dobro da povratka nema ?
Svirači koji uporno prevlače gudala po violinama života.Melodija potpuno drugačija od nota po kojima sviraju ?
Cirkusanti koji igraju u predstavama sopstvenog života po unapred određenom scenariju ?
Prodavci lažnih osećanja ?
Zarobljenici u kandžama sopstvenog života ?
Razbojnici koji pljačkaju sopstvene želje ?
Kradljivci snova ?
Slučajni putnici koji nikako da shvate da je putanja broda unapred određena.Pa onde uzaludno preusmeravamo kormilo.Ne ide.
Koliko je potrebno da maski čovek ima da bi opstao ?
Koliko ih često menja po potrebi ?
Kada ćemo sebe uspeti da prepoznamo i da li pravo lice ikada dolazi do izražaja od silnih maski,oklopa,štitova ?
Pitam se...
Samo se pitam...
Navlačim ogrtač i gledam se u ogledalo.Koju da masku danas navučem na sebe.
Za traženje posla -vila.
Kada ga pronađem,lako ću se pretvoriti u vešticu.
Kasno popodne.Žurim.Čekam da stignem u stan.Da se odmorim.Da ne vidim nikoga.Ne čujem nikoga.Da budem u tišini.
Neki klinci mi nešto dobacuju.Upućujem im ledeni pogled.Zvižde.Nerviraju me.Sve me nervira.Želim da budem izolovana.Sama.
Sećam se da mi je pre nekoliko meseci Stepski rekao da možda i volim pomalo svoje tuge.Razmišljam.Možda ja i volim pomalo da patim.
Razmišljam ,kada i je sve u životu bilo sređeno i potaman.Kada sam bila u braku.Radila.Saznala da nosim devojčicu.Kada je sve izgledalo tako savršeno.Meni kao da je nešto nedostajalo.
Kašičica tuge.
Nikako da sve bude savršeno.Nedostajao mi je baš tag delić.Da malo patim.
Možda sam se takva i rodila.Možda sam zato uvek i birala nekakve nemoguće ljubavi.Činila ih velikim.
Možda zbog toga nikada ne umem da dam barem delić srca nekome ko to stvarno zaslužuje.
Veličala sam te ljubavi možda da bi ostali problemi izgledali manji.Što su one bile veće ,to su problemi bili sitniji.To Vam je kao da naduvavate balon pa Vam je dovoljna samo jedna malecna iglica da ga pretvori u parčiće.
I kao što sam preuveličavala ljubavi,tako sam veličala i patnju.
Da li se patnja uopšte može umisliti ?
Da li meni Taj neki stvarno nedostaje ili samo dramim u sebi svojstvenom stilu ?
Kao da uvek ali uvek obiđem one koji mi dobro žele i priklonim se onima koji žele da me unište.
Kao da biram namerno,po nekakvom šablonu.
Da znam sve unapred a ponovo ih eto biram.
Zbog čega ?
Da bih dobila svoju kašičicu tuge.Dozu.
Kada sam u nekakvoj čaroliji dovoljna mi je jedna kašičica sreće da prekrije kilograme tuge.
Zašto onda ne mogu da prekrijem ovu kašičicu barem...svakodnevnicom ?
Sve u životu radimo zbog i za sebe.
Ne mogu da se ne odam utisku da možda i patimo zato što tako želimo.
Popravljam frizuru u liftu.Ulazim u stan.Smeštam se na sofu.
Ponekada tako volim da budem sama.
Budim se.Kuvam kafu.Smeštam se na terasu.Gledam reku automobila kroz stopala.Tako sam ružno sanjala da želim samo što pre da zaboravim .Ali utisak me još uvek drži.Kao one nemani sa nekoliko pipaka i glava koji te obuhvataju iako im se otimaš.
Imam običaj da kažem da nije tako loše sanjati loš san.A onda se probuditi i shvatiti da je na javi ipak sve ok.Šta onda kada se probudimo i shvatimo da je na javi još gore ?
Nedostaje mi Anđeo.Nisam potpuna bez nje.Šta god da uradim ne valja.Najpre je bila samo kod mene,pa se on žalio kako treba da bude pola pola.Nije dete igračka,kažem ja lepo.Socijalna radnica kaže,kako se dogovorimo.Onda sam bila kriva što sam bila malo sa detetom kod mojih u NS.Ne valja ni to.Sada sam u BG,pa je on uzeo odmor pa da li može da bude kod njega.Pristala sam.Nemam ja prava da uskraćujem nikome ništa,najmanje svome detetu oca.Smatram da nije u redu to ali u ovoj državi nema zakona dok se presuda ne donese.Pa ni onda.
Osećam da mi snage ponestaje.Nije važan niti on niti razvod.Važno je dete.Pokušavam da kontrolišem nedostajenje.Ne ide.Ne mogu da je uzmem na sat,dva,jednostavno ne mogu.Neću moći da se odvojim.Onda je više nikada dati neću.
Sreća u svemu je što ona voli da bude i kod tate i kod mame.Iako je vezana za mene više.
Ne želim da nikome ništa remetim,uskraćujem.Pitam se ima li sve ovo kraja i kada će konačno biti izreknuta presuda i nešto regulisano.
A onda shvatam da sud zaprvo ništa ne reguliše.Sve reguliše život.I Anđeo naravno ,sopstvenim odlukama.
Kao da su se svi moji problemi stopili,izgubili značaj.Usitnili.I ostao samo taj jedan.
Da ništa dugo važno nije.
Ne,svakako niko više neće moći nikada da me povredi ( osim sve u vezi detata naravno ) ali po meni upavo je to odraz slabosti,ne jačine.
Jaki su oni koji umeju da pate.Oni koji uče.Oni koji su ranjivi.
Jaki su jer znaju da će patnje proći.Da će se sve završiti.
Oni koji se kriju iza bodljikavih žica i milion štitova.Oni koji ništa ne osećaju.Oni su slabi.
Dotakni me
Dotakni me samo na tren
Pa neka me više i ne bude
Neka sve oko nas nestane
Dotakni me
Vrhom prsta samo
Samo da znam da si tu
Da me budan gledaš noćima
Prekrivaš u ledenim zorama
Dotakni me
Neću se više buniti
Neću ništa ni pričati
Jer šta su reči samo
Kada sve dobro znamo
Najbolje je da ćutimo
Dotakni me
Pa me primakni lagano
Upleti ruke u kosu
Spusti glavu pokraj moje na jastuk
I gledaj me dok ćutim
Večaras ću tugu skinuti
Ogrlicu od bisera čežnje staviti
A ti je kidaj
Biser po biser
Uzdah po uzdah
Dodir po dodir
Tren po tren
Pre nego ponovo nestaneš
Večeras ću se ponovo tvojom zvati
Neću Ti ništa objašnjavati
Pa me preseci pogledom
Voli svakim pokretom
U lokne mi sreću upleti
Barem na jedan tren
Dotakni me
Vidiš da je bolje da ćutimo
Šta mi i tako znamo
Kada ne umemo da govorimo rečima
Samo jezikom ljubavi
Dotakni me
Tvoja sam ove noći
Znam da ćeš sigurno doći
Znam i da ćeš otići
Znam i da ćeš se vratiti
| « | Decembar 2025 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
