Volela bih da...
Od nekud se ponovo pojaviš
Telo mi požudom obojiš
Zavučeš mi se u misli onako polagano
Samo nama znano
Volela bih da...
Obučem onu moju crnu haljinu
Pružim Ti ruku
Pa me povedeš na ono skriveno mesto
Tamo gde duše se srcima prepliću
Tamo gde je ljubav na pijadestalu
Volela bih da...
Me ponovo gledaš onako izazivački
Smešiš mi se očima
Treperiš u tami
Miluješ me dok ćutim
Volela bih da me posetiš
Onda kada svi u san utonu
Onda kada zvezde se jedna drugoj ispovedaju
Onda kada se pogase sve svetiljke
Onda kada niti jedan šum se ne čuje
Onda kada mislim da živa nisam više
Ti se pojavi tek onako
Pa mi ponovo ukradi snove
Okuj maštu
Otmi želje
Pomeri srce
Volela bih ,tako bih volela
Da spustiš usne na moje
A onda zajedno nestanemo
Negde gde smo zapisani
Negde gde nas nikada nisu ni brisali
Negde gde ćemo biti samo Ti i ja
Negde daleko, u večnosti
I nemoj se buniti
Nemoj govoriti ponovo kako trenutak malo je
Kako se prodaje jeftino
Kako prođe pre nego što se i pričinio
Ako je tako, ispuni ga bljeskom jednim
Ucrtaj u njega tvoje dodire
Ureži tvoje poglede
Obeleži ga jačinom ljubavi beskrajne
Jer ona i može da postiji tako i tada
Ostane ovekovečena
Ne okrnjena
Ne ukaljana
Kraljica
Volela bih, da mi ponovo pričaš o ljubavi
Ali da Te ovoga puta razumem
Smešim Ti se
Volela bih da me probudiš
Isklešeš od želja
Miluješ u tišini
Volela bih da
Jednom samo mi se nasmešiš
Tvoj se lik ocrta kao nekakva svetlost u tami
I konačno ga otkrijem
Moj Anđeo je zaspao.Budući da je ustala pre 6h ovoga puta nije joj trebalo mnogo da se uspava.Zaspala mi je na ramenu .
I dok je ona sklapala oči i tonula u san nekakve misli sletele su u moj um.
Čitavog života sam težila nekakvoj harmoniji.Što bi značilo da sve ide po redu i u pravo vreme.Da završim školu,fakultet,zaposlim se,udam ,dobijem dete. Da budem u skladnom odnosu sa svima koje poznajem .Možda baš zbog toga i nemam puno prijatelja ali na one koje imam mogu uvek da se oslonim.Uvek sam zaobilazila svet. Nikada nisam imala preveliko društvo .
Kako sam priželjkivala tako je otprilike i proticalo sve.Prvi poljubac,prva veza ,prvi sex, fakultet,posao,brak ,medeni mesec i nakon godinu dana dete.
Sve je išlo po redu i bilo u savršenom skladu sve dok se moj muž nije odselio .Onda se čitav red poremetio.Ali ne zbog mene.Ja bih sve ponovo dovela u red veoma brzo.Zaboravila bih muža ( još uvek mi je muž,zvanično se nismo razveli ) i započela potpuno nov život srećna što mi se pružila nova prilika za to.
Dakle samnom je veoma jednostavno ,kada me neko povredi ja ga brišem .Ne postoji više.Njegove reči,njegovo mišljenje ništa više važno nije.Međutim nisam u pitanju ja.Kada dođe dete na svet shvatite da ne treba sve da radite sve i zbog i za sebe.
Dugo,zaista dugo mi je trebalo da prihvatim novonastalu situaciju ( još uvek je ne prihvatam samo i samo zbog deteta ).
Ali shvatila sam da ne mogu da utičem .Da nisam ja ta koja određuje. Da neke stvari jednostavno moraju da se dogode i da će se one dogoditi ma koliko se mi trudili da tako ne bude.
Život ide dalje.Prilagođavanje drugima možda i nije potrebno u tolikoj meri koliko je potrebno prilagođavanje novoj ulozi koju dobijete u vašem životu.
Provela sam toliko ne prospavanih noći plakajući,pišući,pitajući se zašto je baš to tako sve moralo da se dogodi .
A onda sam shvatila da se sve u životu zaista dešava sa nekakvim razlogom i da to treba tako da prihvatimo. Da iz toga treba da izvučemo najbolje i nastavimo da živimo život.
Uskočila sam u vremeplov i vratila se u period pre braka .Onda kada sam živela sama.Iščekivala ljubav,brak...Shvatila sam da nije bilo tako loše.Sa jednim izuzetkom,korim sebe što upravo tada nisam umela više da uživam.Što nisam manje planirala.Što nisam manje očekivala.Što se nisam više smejala i nastojala da uživam u životu.
Želela to ili ne,moj razvod će uskoro stupiti na snagu .Da ,potrebno je pre braka raskrstiti šta želiš ali to ne možeš sam.Za to je potrebno dvoje .I zato ja moga muža ne osuđujem.Ne kritikujem.Ne vređam .Ako smo pogrešili pogrešili smo zajedno .Ne smatram da sam nikakva svetica niti da imam prava ma koga da osuđujem .Najmanje nekoga sa kim imam Anđela.
Međutim u međuvremenu se desilo nešto što me je umirilo,dalo mi snagu .Ponovo sam dobila priliku da se vratim u onaj period ,onaj znate kada nisam umela da se opustim i živim.Jednostavno živim.Bez suviše planova.Bez osvrtanja za tuđim mišljenjima.Bez preteranih očekivanja.
Dobila sam konačno svoje parče neba i odlučila da živim.
Život nije harmonija.Život je nesklad.Onda kada sam to prihvatila počela sam drugačije da gledam na neke stvari i živim kvalitetnije.
Sama nisam.Nikada neću ni biti.Bog mi je podario čudesnog Anđela .To što sam dobila dete,koje sam pri tom potpuno sama odgajila,ne znači da treba da mu robujem niti ono meni.
Nije mi u životu sve super i potaman ali nikada neće ni biti.Zato se više i ne osvrćem ni na šta.
Moje je dete najsvetija stvar.Ali svako je dobio sopstveni život .Niko nikome ne treba da bude rob.Sloboda jeste najsvetija stvar .Šteta što ne umemo da je cenimo.
I baš tada ,kada sam dobila sopstveno parče neba, shvatila sam da sam živa.Da je život predamnom i da ga treba iskoristiti najbolje moguće .
Sve vas pozdravljam.
-Eno je !Ponovo odlazi !Pogledaj kakvu je haljinu obukla ! Kao da slavi razvod !
Odmakni se od prozora Ognjene ! Možeš barem toliko da učiniš kada već moraš da pratiš njen život !
-Nije to.Ona živi u našoj kući .Bruka nas. Ona je...ponaša se kao bludnica kakva.
Šta da radim ? Ona mi je sestra .Nije ona najgora žena u gradu ! Ova kuća je njena koliko i naša.
- Ide kod onog idiota .On ju je u postelju bacio !Jadnom načinio ! Ismejao ! Varao kad je stigao.Prodavao joj lažne reči,obećanja. Takav danas treba biti !Takvi uspevaju !
Šta pričaš Ognjene ?Zar nisi ti uspeo ? Zar naša porodica nije uspeh ?Kao da te više ne prepoznajem!
-Možda .Ali opet je on glavni.Ponovo se šepuri svojim perjem i bode rogovima pravo u srca.Obilazi ista ona mesta koja je oblilazio sa njom i ponovo sija na tronu.
Ti imaš veće škole od njega! Treba na to da si ponosan !
-Škole ? Danas Marina ne trebaju škole da bi uspeo ! Dovoljno je da budeš pokvaren i znaš da varaš ! Ne trebaju diplome za uspeh .Treba što veća sposobnost za spletke ,laži,obmane.
A ona...vidi je ! Pogledaj je samo ! Do juče se klela da ju je uništio.A sada se utegla u ovu svetlu haljnu.Džaba joj što je duga Marina ,kada otkriva sve kao na srebrnom poslužavniku ! Izgleda kao nekakva bludnica!
-Ne ide kod njega . Ide kod onog novog.
Bestidnica ! Nemoguće ! Jedan joj s praga nije otišao drugome hodi u naručje.Kakva li je to žena Marina ? Hajda reci mi kakva ?
-Ista ona zbog koje si klečio.Molio .Gotovo se razboleo .Sećaš se ? Nije to bilo tako davno Ognjene! Nisam te tako davno iz bede izvukla.
Svako greši Marina ! Sada sa tom ne bih bio ni za živu glavu.Čuješ li me ? Ni za živu glavu ! Takve žene nisu za brak .Treba im brak zabraniti.
-Onda se odmakni od prozora Ognjene da ne bi iskočio! Ako ti već toliko nije stalo kako to da svake noći prislanjaš uvo na vrata njene sobe ? Šta misliš da ćeš čuti? Razgovore ? Glasne krike slasti kojima svoje telo obasipa ?
Uhodiš me ?!
-Slučajno sam videla .Samo budala ne bi videla Ognjene! Svake se večeri šunjaš !Ilaziš iz kreveta !
Nije to što misliš. Ne želim da više naružava naš ugled.I tako nas svi ogovoraju.Svi sa nama usta ispiraju.Čitav grad !
-Briga tebe za grad Ognjene !Ti nikada nisi ni prestao da je voliš .Decu sam ti rodila.Tebe iškolovala do kraja.Šta želiš od mene više ?
-Dovoljno je da ona,da ista ona koju bestidnicom nazivaš pucne prstima,vrcne dupetom i pomeri ti mozak .Uvek je bilo tako Ognjene.Čitav naš život.
Marina ti si lepa žena!
-Lepota nije važna.Ta žena poseduje neku moć pa zavrti mozak svakom muškarcu .Ne treba tu lepota .Druge su tu stvari u pitanju.
Zašto se onda razvela ?Ako je tako kao što kažeš ,onda je mogla da zavrti mozak i onom idiotu da je ne vara toliko !
-Pa eto ga.Moli je ponovo.Spakovao ponos u kofer i moli ! Ona ne pristaje !
Nije to naš problem Ognjene.Imamo mi svoj život.Svoju porodicu.Svako neka brine sopstveni život !
-Zašto ti onda brineš njen ? Čitava kuća bruju od vaših glasnih razgovora !Saveta kojima je obasipaš !
Sestra mi je Ognjene.Sestra je svetinja.
-Psst vraća se .Pogledaj kako se našminkala.Crveni ruž vidi se sa drugog sprata.Vidi kakve je štikletine obula.A haljina kao da joj je za broj manja.
Eno ga i on .Izgleda da ga je videla pa se zbog toga vratila.Pogledaj kako je prati u stopu a ona se ne okreće.
-Makni se sa prozora Ognjene.Brini svoj život.Gledaj decu svoju. Ona nikeda neće biti ničija.Takve žene ne mogu da budu ničije. Ničija Ognjene pa ni tvoja.
Ja volim tebe Marina.Bludnice me nezanimaju.
-Znam. Sve dok ne izađe mesec.Skloni mi se sa ociju dok te vazom gadjala nisam !
Odlomak .
Tmurno je.Gledam kapi kiše kako upadaju u barice.Moj Anđeo uporno pokušava da se sama popne uz stepenice.Ne dopušta da je pridržavam .Tako se osećam kao da sam pretrčala jedno 5 km ili ako želite odvežbala nekoliko časova aerobka.
Mama me nešto uporno zapitkuje.Odgovaram onako ne određeno i ne mareći .A onda shvatam kako mi kaže kako ne treba da budem tako negativna i na sve gledam pesimistički.A ja mislila da sam baš danas dobro raspoložena.
Shvatam da sam joj na 3,4 pitanja upravo bez razmišljanja dala negativan odgovor.
Da li ću uskoro pronaći novi posao?
Nema šanse.
Da li ću dobiti bolovanje ?
Teško.
Da li ću se pomiriti sa mužem ?
Ni da sekire počnu da padaju.
Pa se onda tek onako,iz prikrajka pitam koliko smo mi zaprvo pesimisti ? Da li to zaista znači da smo pesimisti ili da smo samo realni prema sebi ?
Nadaj se najboljem,očekuj najgore.Glupa izreka,po meni.Iako ima istine u njoj . Zar nada i očekivanje nisu jedno te isto upokavovano u dručačiji paket ?
Prisećam se razgovora sa mojoj prijateljicom Milicom.Ona je nekako uvek bila suviše realna.Prizemna.Sa nogama koje čvrsto stoje na zemlji ( još uvek je tako ).
Ja sam opet verovala u bajke.U srećne završetke.U velike ljubavi.
Pa opet,obe smo se jednako razočaravale.Jednako se radovale . Jednako patile.
Kažu da treba da razmišljaš pozitivno da bi ti se pozitivne stvari dešavale.Što nas vodi do kreativne vizualizacije koju sam nekada pomno proučavala.
Koliko mi zaprvo treba da budemo pozitivni?
Ukoliko smo previše pozitivni i očekujemo-Ne valja.
Ukoliko smo pesimisti-Ne valja ni to.
Dakle treba naći balans.Šta je sa onima koji tu reč ne poznaju? Meru?
Gde je tu mera i kolika je ?
Smatram da se u ovoj zemlji pesimizam dosta prepliće sa realnošću.Zašto bi očekivali pozitivno kada imamo na hiljade primera oko sebe koji su dokazali suprotno.
Zašto se nadati boljitku ako ga većina nije iskusila ?
Po meni ta pozitivna energija koja nas vodi do pozitivnih misli a one opet do pozitivnih dela ne postoji .To su smislili ljudi koji su pisali knjige o samopomoći.
Na neke stvari možemo da utičemo na neke jednostavno ne možemo.
Nema tu mnogo mudrosti.
Međutim opet smatram da treba misliti pozitivno.
Zbog čega?
Ne zbog nekakvih događaja koji će uslediti usled naših misli već isključivo zbog našeg stanja svesti i toga kako se mi sami osećamo.
To je jedino najvažnije.
U životu se sve obrće.Po meni oni koji su tužni treba da se raduju ,jer će sreća naići a oni koji su srećni treba da uživaju u trenucima sreće koliko mogu.
Na posletku,sve jednom prođe.Pa i sam život .
Važni sam samo mi i naša svest.Ostalo je sve manje bitno.
Anđeo me gura.Želi sama uz stepenice pa to ti je! Na posletku uspeva da se popne i zadovoljno trijunfuje !
Možda je i uspela zato što je to toliko želela.
To nikada ne možemo da znamo.
Ovaj post posvećujem mojoj Milici.
Otišao je !
-Znam bila sam pred vratima sve vreme.
Kako ti se čini?
-Voliš ga.
Imaš li ti uši sestro ? Umeš li da raspoznaješ ? Da li si čula reči moje upućene mu ?
-Misliš da si ga oterala ? Tako će samo da se vrati ! Klečaće već sutra pred tvojim vratima.Želiš li to ?
Umalo ga vazom nisam gađala !
-Tada bi ti stopala ljubio!
Misliš da si postigla sve u životu ako si okovala onog nesvršenog studenta filozofije kome si decu rodila ? Misliš da nisam umela takvog da nađem .Znaš i sama koliko mi se takvih udvaralo.Na milione !
-Znam da jesu .I sada to čine .Ali tog mog muža,onoga koji je na isti ovaj prag dolazio i čekao tebe , ja sam uspela da zadržim .Ti si ga odbacila kao nekakvu vreću punu otpadaka,svezanu kanapom .Mesecima nije mogao da se oporavi .Nije te bilo briga.Nisi se potresla ni kada sam našu veridbu objavila.Sestra sam ti Marija.Imaš li ti stida ?
Zar ne bih to ja trebalo tebe da pitam?
-Zar je greh utešiti ? Ranjenog celivati ? Ljubav pružiti ? Zar zbog toga treba da se stidim ?Opet smo na istom Marija .Ja sam zavšila sa poštenim čovekom .Ti sa bestidnikom koji te je ostavio ! Prodao!
Gotovo je!
-To samo ti misliš Marija! Gotovo će biti onda kada on bude želeo da tako bude ! Nakon tvojih reči,eto ti njega već sutra.Za oprost će te moliti.
Ne moli taj nikada!
-Moliće kada bude trebalo !
-Taj bi i dušu prodao samo da sebi dokaže da ponovo može da te ima! Da ponovo može da prelazi rukama po tvome telu i igra se sa njim a onda to isto telo ostavi žedno dodira .
Ne treba mi !
-I ja tako kažem! Ali da bi ga oterala nisu potrebne oštre reči ! Nisu potrebne ni kamenice! Ni osude! Jedino što je potrebno jeste da to stvarno želiš .
Zašto mi ne veruješ ?
-Zato što te poznajem !
Čekaj, pa ti ne skidaš haljinu .Ponovo stavljaš parfem !Kud si pošla Marija ? Ideš za njim ? Šta će ti ?Ako si zapela vratiće se sam !
Ne idem kod njega!
-Ah da, i ja sam glupa ! Ideš kod onog šarlatana koji te kiti slatkim rečima kao perjem kakvim ! Ljubavnika !
Nije mi on ljubavnik ! Nikada sa njim ništa nisam imala sem razmene slatkih reči ! Čašice razgovora .Šaku utehe.
-Ponovo grešiš Marija.Ljubavnik ti je .Ali ovoga puta varaš sa njim samu sebe!
Neka varam ! I tako sam prevarena !
-Nije istina Marija.Jedno je kada te neko prevari.Nešto sasvim drugo kada prevariš sebe.Želiš li to? Niko to ne želi ,moja sestrice!
-Skini te haljine skupe ! Raspusti kosu ! Obuci se u krpe obične i čekaj ovog tvog...ovog što je upravo otišao .Sigurna sam da će se sa pola puta vratiti.
I onda ?
-Onda ga gađaj vazom u glavu !To je zaslužio!
Odlomak iz romana U ČELJUŠTIMA NEMIRA.
Gledam u nebo.
Sivi se oblaci prepliću sa svetlim ,kao da nekakvim tananim nitima tkaju maglu.
Razmišljam.
Nakon dužeg vremena ,vrtloga,strasti,nemira ponovo kao da se vraćam u normalu.
Počinju da mi bivaju važne sve one svakodnevne stvari.
Kako pronaći novi posao, parnica koja nikako da se završi,kako dovršiti opremanje novog stana.
Moram priznati nisam navikla na ovakvo stanje.
Ništa se nije promenilo,opet kao da se promenilo puno toga.
Ponovo čujem ptičice kako pevaju.Gotovo da ne proveravam mailove.Slušam i kišne kapi kako udaraju o prozore.
Umem da se upetljam u strasti,istina. Strasti su deo moga bića .
Ali isto tako brzo kao što sam se upetljala umem iz njih i da se ispetljam.
To je ono što je pomalo čudno kod mene.Mogu za nešto da se borim do smrti a onda samo jedan klik i cap gotovo .Kao da ničega nije ni bilo.
A onda se vraćam na staro.Na zemlju.I nailazi period mira.
Period kada ništa nije toliko važno.Ništa nije vredno mojih suza i živaca.
A možda ih više i nemam.
Ne osećam se više kao na raskrsnici.Naprotiv ,osećam kao da sam skrenula u nekom potpuno drugom pravcu.Da hodam hrabrim koracima.
Ovoga puta sve je drugačije.Tokom perioda razvoda ( koji nikako da se završi ) naučila sam puno toga. To je trebalo da naučim i nakon raskida veridbe.Ali izgleda da je meni potrebno da se neke stvari dogode dva puta da bih utvrdila gradivo.
Ništa nije večno. Tako sve treba da posmatramo.Sve se jednom završi.
Onoga trenutka kada sam raskinula veridbu činilo se kao da se moj život razbio u gomilu delića koji su se razleteli nošeni vetrom.
Zalepila sam te deliće nekako.Udala se.Ali čini se da se ništa i nikada ne može zalepiti dovoljno dobro.
Sada deliće ne lepim.Postalo mi je monotono da to činim. Sa jednom razlikom.Shvatila sam da to i ne želim da činim.
Želim da ih pustim da lepršaju na vetru ,isprepliću se,gube se,dodaju,lome na još manje...
Osećam da ništa više ne moram da učinim zato što to tako treba.I znate šta,osećaj je fenomenalan.
Vratila sam sebe sebi.Uživam u tišini .Miru.Samoći.
U ljubav verujem.Moja se vera nije izgubila.
Ne tražim je. Iako verujem da tamo neko možda postoji i razmišlja slično kao i ja.
Ukoliko postoji,ne želim još da ga sretnem.
Želim da budem u tišini. Da sanjam budna .Da žudim u miru.
Na posletku,čekanje i jeste najlepše.
Putevi su gospodnji čudni.I sama umem da se trkam,da skačem da prelećem.Ali sve je to deo života .Ponosna sam na svoj život.Na te deliće koji nisu ni skopljeni ni uklopljeni ali mu daju nekakav čudan sklad.Jedinstvenost.Unikatnost.
Ponovo gledam u nebo.Odjednom svetlost preovladava .Kao da mije sivilost.
Čekam svog Anđela ,neizmerno sam srećna što dolazi.
Izgleda da je prineza nemira konačno pronašla delić mira.
Više od delića ne bi ni valjlalo.
Neki su ljudi stvoreni da žive na talasima i ponosni kada po njima nauče da surfuju.
Kišno jutro.Oni koji su planirali da idu na izlet povodom ovog praznika ( ne) rada verovatno zarivaju nokte u šake i iznervirano odmahuju glavama.
Možda nije baš najprikladnije pisati o svome životu na praznik ali još neprikladnije je pisati o prazniku rada u državi u kojoj je posao pronaći teže nego pronaći blago u moru,u kojoj otpuštanja prete na sve strane a tehnološki viškovi su postali pojava bez koje ne može da prođe niti jedan jedini dan.
Pogledala sam Vaše komentare na moj sinoćni post.Ovom prilikom Vam se zahvaljujem što ste se javili u tako velikom broju.Tema je škakljiva pomalo,baviću se njom u romanu.
Želela bih da kažem još reč,dve o njoj da je uokvirimo.
Budući da sam prilično samouverena često se stiče utisak da sam uobražena i ne podnosim tuđe kritike.Greška. To što stavljam sebe na prvo mesto ne znači da mislim da sam najbolja.Naprotiv.Samo sama sebi najvažnija.To je razlika.
Što se Anđela tiče često je ne pominjem .Ne želim možda da je petljam u postove ali podrazumeva se da bih sve za nju učinila i da je ona moj život.
Za brak je potrebno dvoje.Isto tako ,dvoje je potrebno i za razvod.Svog muža ne krivim ni za šta u braku.O razlozima sam pisala na početku bloga tako da nećemo više o tome.Lično smatram da niti jedan razlog nije bio dovoljan za razvod .Ali vidite to je već stvar izbora.Dakle,jedino za šta ga krivim ako se tako uopšte može reći jeste za to što nemamo normalnu komunikaciju.Kada imate malo dete to je ne dopustivo.
Želela sam da moj brak traje večno ali ne bude uvek onako kako želimo.Slažem se da je potrebno da se i te kako radi na tome.Udatoj ženi je po meni teže nego razvedenoj.
Ali nećemo sada o mom braku.
U životu se nalazimo na raznim raskrsnicama.Upravo tada u Vaš život dođu novi ljudi,odu neki za koje ste smatrali da su Vam prijatelji.Možda Vam se u jednom trenutku čini da nemate nikoga ...Sve je to deo života.Život ne može da se zezne.On može samo da se živi.U periodu kada sam se udavala i bila najsrećnija izgubila sam 70% prijatelja.Da li su to bili pravi prijatelji? Ne verujem.
U periodu kada mi je bilo najgore takođe.Istina ljudi izgleda vole više tugu nego sreću ali ima i onih koji vide da nosite kamen oko vrata pa odluče da Vam nakače još dva ,tri .Tako je na javi,tako je i na blogu.
Taj period volim da zovem periodom raščišćavanja.Nekada budu uz tebe baš oni za koje si se najmanje nadao da će to učiniti a odu oni u koje si ulagao najviše.To se zove život.
Ma koliko ti periodi bili teški ja ih nekako najviše cenim.Čini se kao da otvorite širom sve prozore kroz koje počinje da pljušti kiša.Većina zbriše.Neki kisnu zajedno sa Vama a neki Vam jednostavno pruže kišobran.
Uprvo na takvim periodima sam Bogu najzahvalnija.
Komentar krilanđela me me je nekako najviše dotakao.Najvažniji su prijatelji oko tebe.Tako je otprilike glasio.Sve će proći ali ljudi oko tebe su važni.
Istina je.Što ne znači da se povodim tuđim mišljenjima niti da ona utiču na moje odluke ali znači da me je iznenadio pozitivizam iz Vaših komentara.Uprkos svemu,svaki od njih je sadržao pozitivno u sebi.To je ono što je najvažnije.
Hvala svima koji su bili uz mene ( i još uvek su) od kako sam došla ovde pa sve do sada uprkos mojim usponima,padovima i raznoraznim raspoloženjima kojih je svakako bilo.
Na posletku,bilo bi dosadno da je sve ravno ,da smo uvek smireni i staloženi i da nam se ništa ne dešava.Ne bi imali o čemu niti da pišemo niti da polemišemo.
Svako ima pravo i slobodu izbora.Slažem se sa Stepskim da je to neprocenjivo ! Ali malo ko to danas ume da ceni.Ako je bio potreban razvod da bih to shvatila onda onda ne žalim.
Najvažnije da uz sebe imamo drage ljude i prihvatimo ostale baš onakvima kakvi jesu.
Želim da Vam čestitam ovaj praznik na sledeći način
Nezaposlenima želim da se što pre zaposle a zaposlenima da očuvaju svoja radna mesta!
Uživajte u današnjem danu.Pustite kišu i vreme.Najvažnije je dobro društvo.
Sve Vas pozdravljam!
Šetkam se po tržnom centru Ušće.Promatram žene koje su se uparadirale kao da su krenule na proslavu nekakvu.Volim i ja visoke potpetice,mogu čak i da spavam u njima ali da li su one zaista ne ophodne za bazanje po trznom centru? Čini se kao da je citav grad baš sada dosao ovde.
Ovoga puta nisam ovde svojevoljno.Buduci da sam svoje useljenje privela kraju ostalo je par preko potrebnih radova završnice.Moji su roditelji došli da mi priskoče u pomoć.
Mama me je častila raznim kritikama,ne želim da ih izlažem sada ovde ali rečenica koja mi nikako ne izbija iz glave je sledeća " Ja sam dokazala svetu.A ti ,ti si pokazala ko si takodje"
Pretpostavljate,reč je o razvodu.
Kada sam došla na blog jedna osoba mi je rekla sledeće " Sve će to proći.Proćiće i razvod .Ali zapamti,uvek će na tebe gledati kao na nekakvu ženu sa greškom.Kao da ti na čelu pise da si se razvela.Kao da si baš ti učinila nešto loše".
Isprva sam mislila da nije tako.Da razvedene žene započinju novi život.Ali sada se polako uveravam da je ta osoba imala pravo (ukoliko čita pozdravljam je) .
" Razvodiš se.Ni prva ni poslednja " Koliko sam samo imala puta priliku da to čujem.Ali je zaista tako? Istina svaki drugi brak se razvodi,sto i jeste zalosno ali da li se posmatranje razvedene zene od strane drustva promenilo?
Cini se da i u svetu medija,interneta i ostale virtuele,raketa,aviona i cega jos sve ne nikada nismo bili blizi pra pra istoriji.
Sta moze zena nakon razvoda da ocekuje? Narocito ukoliko odluci da se vise ne udaje?
Precutne procene? Javne kritike ? Analize ?
Zasto je bas ona morala da se razvede?
Razveden muskarac posmatra se kao prilika.Kako i ne bi.Ipak se na posletku ozenio,dobija na ceni .Ako se razveo Boze moj.Jednostavno nije islo.
Razvedena zena je nesto sasvim drugo.
Njen se svaki korak i pokret osudjuju.Po ulici je pitaju kada ce drugo dete a ona saginje glavu ne zeleci da kaze da nema vise ni braka a ne drugog deteta.
Advokati je gledaju tugaljivo.Kao da ce citavog zivota biti osudjena da jede koprive.
U firmama pricaju u njenom odsustvu.Najbolje je tako.Sta razvedena zena zna ? Da je nesto znala ne bi se ni razvela.
Sto se muskaraca tice,moram ovoga puta da ih pohvalim.Oni nemaju predrasude kao zene.Mozda upravo zbog toga mogu lakse sa njima da komuniciram.
Sada pricam o prijateljima.Sto se veza tice,ne zelim da komentarisem.Za to bi mi bio potreban novi post.Nekoliko postova.
Da li je razvedena zena zaista zena sa greskom i koliko jos brakova treba da se razvedu da bi se ona prihvatila kao ravnopravna sa ostalim svetom ? Kao normalno bice koje je samo promenilo svoju volju ili prihvatilo nametnutu ?
Upravo zbog toga sam odlucila da se moj najnoviji roman bavi ovom temom.Pogledom drustva na razvedenu zenu.
" Sat vremena interneta to vam je 160 din ".
" Molim "? pitam zacudjeno.Manje sam i na Kipru placala .
Na posletku vadim novcanice i znate sta,nije mi zao.Nisu to uludo bacenih nekoliko novcanica.Uspela sam da kupim samo malo mira.To je priznacete najvaznije.
Kud si posla Marija?
Ponovo medju hijene da te rastrgnu ? Zašto si se tako doterala?
Zar ne vidiš da su to iste one koje su te do nedavno pohvalama obasipale? Lepezama od zavisti hladile!
Šta ćeš tamo?
I tako te čekaju! Slade se tvojom tugom kao kakvom kockom šećera. Raspredaju o tebi kao da si grešnica kakva!
Zašto si se tako odenula? Bisere stavila?
Zar ne znas da je izvajano telo uvek telo bludnice ? Ono se ne može sakriti tim nakaradnim odeždama koje kreiraju slepci ne bi li žene naružili.
Takvo se telo ne može krpama sakriti.Ono je osudjeno! Sramota!
-Nisu me rodili za kuću!
Nisu te rodili ni za čeljušti.Ista nas je majka rodila a opet ja sam nekako uspela da isplivam .
-Misliš li da si sa varjačom isplivala? Misliš li da si na nebu ako si se u šerpe zatrpala?
Jesam Marija.Ja sam uspela.Ti si ta koja je osudjena.Zar ne vidiš? Veštice te svakodnevno na balu dočekuju.Likuju tvom jadu! Mene slave!
Ti si se Marija grešna rodila.Možda to ima nekakve veza sa tvojim imenom. Tvojim oblinama.Neznam! Uvek si takva bila! Ništa se nisi promenila!
A živela bih ja tvoj zivot.Oh ,da!Živela bih rado.Prevrtala se u strastima i od istih ginula.Mamila uzdahe i osmehe udvarača ! Menjala šerpe za parfeme.Varjače za haljine!Ali ne bih tron za stub srama.
-Da li je greh to što sam ga volela?
Greh je Marija.Danas je greh voleti! Kuda dospeju oni koji vole? U blato,kalj,žabokrečinu?
Gde završe?
-Neznam sestro.To mi ti kaži.Zar ti ne voliš?Zar se nisi udala iz ljubavi? Zar te svi ne slave kao princezu kakvu? Zar te pohvalama ne obasipaju?Zar nisi ti,upravo ti ona koja me je mnogim lekcijama naucila?
Lekcijama uče oni koji ne umeju Marija.Ja sam dobila ugled.Ti si dobila slobodu.Jedno sa drugim ne idu.
Zasto si se tako našminkala? Šta će ti te štikletine? Misliš li da će ti se diviti ?
-On dolazi!
Ah,on dolazi! Uvaženi prokletnik ! Pa šta ćeš sada Marija? Da mu se pred noge ponovo baciš ?U zagrljaj pojuriš? Vaša je prica davno ispričana.Ne treba ti!
Oteraj ga!
Bestidnik!
- I hoću! Ali želim da me vidi ovakvu,baš ovakvu!
Pusti to Marija.Ne umeš ti da odoliš .Ti si požudom opletena! Od čežnje stvorena!
Ne otvaraj mu! Šta će ti?
-Čula si i ti zvono?
Jesam .Nemoj da mu otvoriš! Neka kleči ispred,u prašini.I tako mu je tamo i mesto!
Ovaj odlomak iz romana U ČELJUŠTIMA NEMIRA posvećujem najhrabrijoj ženi koju poznajem i koja mi je nepresušna inspiracija sestrici Vili sa duplim krilima.
Odlazi !
Ne trazi me vise ! Ti gospodaru tuge ! Ubico vecnosti ! Bezi !
Sta zelis od mene sada ? Osmeh ? Telo ? Pohvalu ?
Secas li se kako si me Boginjom nazivao ? Secas li se svih onim pisma koje si mi slao ? Reci kojima si me obasipao ?
Zasto si ponovo dosao taman kada sam te zaboravila?
Zoves me da idemo na tu veceru ! Kako te samo nije sramota ! Sta cu ja tamo? Hajde kazi mi ? Mislis li da pripadam tom svetu ? Svetu tvojih paradnih prijatelja?
Mislis li da cu ponovo moci da se vestacki osmehujem ? Da gledam one izvitoperene ,ugladjene zenetine kako miluju laznim dodirima svoje ljubavnike ? Mislis li da cu ponovo moci da budem drugorazredna glumica ?
Zbog cega? Zarad ljubavi koja vise ne postoji ? Zarad ugleda ?
Sta je uopste ugled danas ? Gomila lazi i obmana pomesanim sa varkama i trikovima koje se ispreplicu u jednoj casi?
Za to sam ti ja i sluzila! Za prikazivanje! Kao da sam nekakva maramica kojom mases pa je onda zguzvas i odbacis po potrebi ?
Cemu to sve ,otrovnice?Cemu kada si nasu ljubav prodao tako jeftino ? Za saku dodira.Malo novog,neispitanog koje se u staro pretvara za samo nekoliko minuta!
Bezi sada !Odlazi !Pre nego sto uzmem ovu vazu i gadjam te!
Idi i prodaj se ponovo.Ovoga puta bez mene.Nisam ti ja potrebna.
I ne gledaj me vise tako!
Ne govori mi da sam lepa!
Nisam ja lepa dragi moj,lepa je ova sto stoji pred tobom.
Ja sam sada potpuno druga zena!
Odlomak iz mog najnovijeg romana U CELJUSTIMA NEMIRA.
Jutro je ponovo nekako polu sivo.Svetlost koja dopire kroz prozore ne blješti.To mi se dopada.Mnogi ne vole ovakvo vreme ali ovo je moje vreme.Spravljam ledenu kafu i gledam po ormaru razmišljajući šta da obučem budući da moram da idem po bolovanje .Ponovo.Mini suknju koju sam izvadila vraćam instiktivno u ormar.Možda nije prikladna.Možda bi bolje bilo da obučem pantalone.Ipak idem kod lekara.Reći će gde se ova sredila a dolazi po bolovanje.Iako svi znamo da ga uzimam samo da me ne bi otpustili budući da su to učinili sa barem 70% firme.
I eto...ponovo mi se provlači ta tema koja me muči danima.Moram prinati da mi je jučerašnji post casper poslužio kao inspiracija ali kada bolje razmislim ova se tema provlači kroz sve moje postove koje sam napisala predhodnih dana.
Dakle,koliko treba da menjamo sebe zbog drugih ili u ljubavi?
Ako sagledamo malo bolje primetićemo da u gotovo svakoj stvari koju učinimo treba da se prilagođavamo kako se ne daj Bože ne bi od drugih razlikovali i uklopili se.
Što se tiče ljubavi promene su najdrastičnije.Taktika.To je ono što moramo da primenjujemo želeli to ili ne.Ko nas pita.Važno je da budemo neumoljivi,neodoljivi,mistični,nedostižni,da ne iskazujemo ljubav previše ,da ostanemo gordi,tobože sebi dosledni .Ali da li je zaista tako?Da li tako ostajemo sebi dosledni ili se prilagođavamo drugima? Ponovo taktika.Igra mačke i miša.Zašto?Zato što bi muškari večno da osvajaju a žene da se prave da su osvojene iako su zaprvo one te koje uvek osvoje na ovaj ili onaj način ?
U ljubavi prilagođavanje možda najviše dolazi do izražaja ali taktike se mogu zapaziti u svakodnevnim situacijama .Pa i u najsitnijim i najbanalnijim stvarima,odnosu sa drugima,sa prijateljima,rodbinom čak i potpunim strancima ( koliko ste puta rekli neistinu potpunom strancu iako ste bili uvereni da ga nikada više nećete sresti? )
U želji da ispadnemo hrabri,ne ranjivi,smeli,odvažni navlačimo maske,branimo se štitovima,uvijamo u čaršafe...taktiziramo .To se zove život.Taktiziranje je staro koliko i ljudski rod.Ono nema veze sa ovim vremenom.
Možda prilagođavanje u mnogome ima veze sa društvenim pravilima,normama,zakonima,pa nažalost i običajima koji su nam nametnuti.
Možda sa njima nema toliko veze koliko ima veze sa time kako ćemo se prikazati.Kakvi ćemo ispasti u očima drugih.
Taktike su smišljale žene kako bi ulovile muževe ( još uvek to rade).Taktike se smišljaju na radnim mestima.Taktike se primenjuju u svakodnevnim situacijama.
Međutim nikada se nismo zapitali koliko u želji da se prilagodimo drugima gubimo sebe?
Ne treba biti preterano iskren da ne bi bili povređeni.
Ne treba suviše iskazivati ljubav kako ne bi partnera izgubili.
Ne treba iskazivati sopstvene slabosti kako ne bi izgledali jadni...
Osećam da bih mogla da nabrajam do sutra.
Pitanje je jednostavno .Gde smo tu mi? Pravi mi?
Dakle ja sada ne pišem o prilagođavanju sebe zbog partnera ja pišem o prilagođavanju sebe za rad sveta.
Koliko gubimo sebe da bi se iskazali pred svetom i prilagodili mu se?
Ostati svoj,potpuno svoj danas je govoto nemoguće ali malo samo malo bi trebali da se potrudimo pa učinimo nešto iz srca a ne zarad prilagođavanja.
Čovek živi u društvu.Ne može protiv njega.Ali ne bi trebalo da ide ni protiv sebe.Uostalom kao što sam i sama nekoliko puta naglasila najvažnije je kako se osećamo onda kada poskidamo sve maske i maknemo šitove.
Važno je da se upravo tada osećamo slobodno a ne zarobljeno.
Dovršavam kafu i širom otvaram prozore.Smešim se.Mini suknju ću ipak da obučem
Premorena nakom spremanja i opremanja stana rešila sam da veče provedem u miru uz kokice ,u mom omiljenom kutku gledajući "Prijatelje".Komšiju sam srela.Kako i ne bih nakon što sam sto puta išla tamo vamo. Po aromatične sveće,namernice,u apoteku,da izbacujem kutije...Rekao mi je da ih ostavim pred stanom i da će ih on izbaciti.Galantno nema šta.
Kako god,taman što sam sela i opustila se ( prijatelji nikako da počnu) oglašava se zvuk na mom mobilnom telefonu.Nepoznat broj.Vidim da nije iz zemlje.Nije ni Kipar.U prvom trenutku razmišljam da li da se javim.Verovatno je greška.Onaj glasić u glavi mi na posletku govori da se ipak javim.
Jedno " Hi " bilo je sasvim dovoljno da me sruči na stolicu.
Ne,ne volim kada mi prošlost kuca na vrata.To kao da nam se dešava u inat!Ruku na srce sama sam je tražila.Pre nekoliko nedelja sam se raspitivala o njemu,danas sam čak pisala i post u kome sam ga pominjala.U životu se sve nekako namesti...prizivamo stvari.Zaboravljamo pa se čudimo kada nam se dogode.
Ali to nije bilo ko. To je on.Neznam kako se odvijao njegov život proteklih godina.
"Tražila si me" kaže pomalo zbunjeno.
"Ja...samo...samo sam želela da znam kako si" to je bilo prvo što mi je palo na pamet.
"Nismo se dugo čuli" kaže pa zastaje.
Ćutimo.Odjednom ne želim ništa da znam.Ne,ne ni da li je oženjen ni da li ima decu.Ništa.Želim samo da zadržim sliku dva mlada bića koja su noćima sedela pokraj mora i volela se.Samo to.Po tome želim da ga pamtim.Po neizmernoj ljubavi .Hoću da se obriše sve što se izdešavalo nakon toga.Sve.PoBogu i ja sam se u među vremenu udala i dobila devojčicu.Zašto bi on bio kriv ako se oženio? Ali onda bi prešli u neku drugu dimenziju.Neki drugi život koji postoji Van mog uma.Van sećanja.Ne želim da znam.
"Imaš devojčicu" kaže iznenada.Srce počinje ubrzano da mi lupa.
"Kako...?"
"Raspitao sam se.Imamo zajedničke prijatelje.Sećaš se?"
"Ali oni mi nisu..."
"Znam.Rekao sam im da ti ništa ne kažu. Želeo sam da ja to učinim"
Osećam da drhtim.Obrazi su mi vreli.Želim samo da nestanem.Narušeno je sve.Slika je narušena.Nismo više oni bezbrižni klinci.Ne smejemo se.Ništa nije isto.
"Ti?" pitam gotovo ne čujno.
Ćuti.
"Imam i ja devojčicu.Rodila se prošle godine."
Računam u sebi.Kada smo se poslednji put videli,čuli,koliko je prošlo od tada...Sa kim se oženio pitam se.Pa onda kopam po prošlosti ne bih li neku našla.Neku sa Kipra.Možda je poznajem.Možda je Srpkinja.Ne,ne verujem.Konstruišem slike u sopstvenoj glavi.
"Oduvek si želeo devojčicu" jedino je što uspevam da kažem.Potpuno glupo.Neprikladno.
"Sada je oboje imamo" kaže tužno.
Ne znam da li da ga pitam.Zašto? Čemu?Šta ima veze koja je ako nisam ja?
Sve one slike mi prolaze kroz misli kao bljeskovi nekakvi.Onaj stan.Naš stan.Kako smo ga nameštali.Smejali se.Kupali se.Pričali.Sedeli sa prijateljima...
"Ko je ona?" odvažujem se da pitam.A onda nestrpljivo grizem usnu.
"Ne poznaješ je.Veoma je mlada.Iz moje je zemlje.Pusti sada to.Kako si ti?"
"Razvodim se" kažem glasno.Kao da je to nešto lepo.Kao da sam baš želela da on to sazna.
Ćuti.
"Znao sam.Vama je to tek tako.Znaš li ti šta je brak?To je nešto najvažnije!"
Nalazim se kao u nekakvom čudu.Znam ja dobro šta je brak.To i liči na njega.Sada će da počne kako nemamo pojma.Kako brakove treba da ugovaraju porodice...
"Čekaj malo!Nisam ja želela da se razvedem!"
"Razvela si se zbog mene?" pita zbunjeno.
Razmišljam šta da kažem.Nisam ja muža prevarila ali je znao za njega.Pronašao je slike.Uvek me je na to podsećao iako se sve odvijalo pre braka.Kao da mi nikada nije oprostio što sam ga volela.Kao da je znao koliko je sve to bilo snažno. Kao da se naša ljubav uplitala u sve.Kao da je uvek lebdela nad brakom.
"Rekoh ti,nisam se zbog tebe razvela.Nisam se ni zvanično razvela još uvek.Nisi ti centar sveta!"
"Tvog jesam"
"Gluposti.Nismo se čuli više od tri godine!"
"Pa šta?!"
"Pa za to vreme se odigrao čitav život!"
"Ti si ta koja je otišla sa Kipra.Ti si ta koja je našla verenika,muža..."
"Čemu ovo vodi?" pitam umorno.
Onda se prisećam kako mi je proveravao poruke u telefonu.Govorio mi kako neko ne može da voli nekoga a da ne bude niti malo ljubomoran...
"Mislila si da možeš da pobegneš.."
"Živimo na različitom krajevima sveta" kažem iznervirano.
"Ti nikako da razumeš.Možeš da odeš i na kraj sveta ali da pobegneš ne možeš.Neki ljudi zauvek ostaju u tebi"
Osećam se kao u nekom filmu.Zaboravila sam da je tako uvek pričao.Da to nije ništa novo ali za naše podneblje gotovo ne shvatljivo,patetično,jadno...Sa druge strane znam šta bi rekao kada bi znao da pišem na blogu.Da je sve to gomila gluposti i da život treba da se živi a ne da se piše.Tako je barem govorio uvek kada sam pisala romane a onda tražio da mu prevedem šta sam pisala.Šta da mu kažem? U pravu je.Nikada iz mene otišao nije .Ma koliko se trudila .A vraćala sam mu se uvek kada se nešto u mom životu izdešava.I on je uvek bio tu.Izgleda da je i sada.Nikada nije ni odlazio.Samo ja to nisam umela da shvatim.
"Ti si deo mene.I tako će uvek biti" kaže mirno.
"A sada me slušaj.Moraš da spaseš brak.Bog ti je dao priliku...'
"Kakvu priliku ?Nema prilike!Nemaš pojma šta se izdešavalo.On je..."
"On nije bitan.Bitno je dete.Ono je jedino važno.Svet se izmenio.Ljudi vode računa samo o svojim potrebama.U mojoj zemlji dete je svetinja.Daj mi broj"
"Čiji broj?"
"Broj telefona tvoga muža.Možda...možda bi bilo bolje da dođem u Srbiju.Čekaj.Moram da razmislim o tome"
"Pusti me!Pusti me!Pusti me!Ne mogu.Hoću da se rastavim.Ostavi me.Umorna sam."
"Dobro.Moj broj sada imaš.Zovi me u blio koje vreme"
"Gluposti.Imaš porodicu"
"Nema veze.Zovi me.I zapamti niko nigde otišao nije.Zar nije tako?Sećala si me se zar ne?Nije tako lako otići od ljubavi.Bio sam sa tobom"
Prekidam vezu.
Najgora stvar je kada ti prošlost pokuca na vrata a ti joj je širom otvoriš.Opet,ma koliko se trudili da se ne osvrćemo možda je ona uvek tu,u nama.Možda nikada nije ni odlazila.Možda smo se samo zavaravali.
Gledam u jednu tačku.Sklanjam činiju sa kokicama.Mislim da će mi čaša vina biti potrebnija.
Čujem zvono na vratima.To je on.Komšija.
"Nisi iznela kutije kao što si obećala...Šta ti je?Kao da si duha videla?"
"Ništa ja.."
Dajem mu kutije.
"Ostaviću te da se smiriš.Večeras ne postavljam dijagnozu.I ne zaboravi...kupi sutra krofnu.Prijaće ti."
Zahvaljujem se ne određeno.Sipam vino u čašu.Ne mogu da se priberem.
Prošlost uvek vreba.Prigrabi nas kada se najmanje nadamo. Ona stanuje u nama.Samo ponekad ponekad otključa vrata i izađe iz našeg uma.Direktno na javu.
Moram da se pohvalim da je jutro na Uscu zaista lepo i prijatno.Pijem ledenu kafu smestena u jednom posebnom kutku ,zatvorenoj terasi sa koje se prostire pogled citavog grada.Volela bih da Vam pisem o komsiji ali nisam ga srela.
Medjutim nekakve misli me progone jos od sinoc od kako sam gledala" Romea i Juliju".
Razmisljam kako danas nema vise takvih ljubavi.Vise se ni ne opisuju u knjigama niti prikazuju na velikim ili malim ekranima.Sta je ustvari velika ljubav i da li ona danas uopste postoji?
Dobro,mozda ljudima nekada nije sve bilo dostupno i na izvolte.Nisu imali internet,tv,isli po zurkama,zabavama..mozda su se manje upoznavali.Mozda su imali vise vremena za ljubav.Mozda su je vise cenili.
Moderni Romeo i Julija danas bi otprilike izgledali ovako:
Situcija br.1
On je zove na sex.Ona ga odbije.On joj kaze da ima jos milion Julija, na svakom koraku koje ce pristati.
Situacija br 2
Njemu se dopada ona.Zaljubio se.Ona mu kaze da nije dovoljno situiran.Da joj je drag i simpatican ali da ima sopstvene "kriterijume".
Situacija br.3
Dopada se i ona njemu i on njoj ali se jedno od njih dvoje ne dopadaju tasti ili svekrvi.Najbolje da se razidju.Zasto da prave probleme?
Svi bi nekakvu carobnu veliku ljubav a zaprvo ne zelimo niti da pomislimo da se za nju borimo.Pod borbom u ovom slucaju prvenstveno mislim na odricanje.Ko se danas cega odrice?Svi smo nevoljni.Smatramo da nije dovoljno vredno.Ne trudimo se.Odustajemo pri prvoj prepreci.Jer zasto bi se borili kada ce neko drugi naici brzo bas kao sto je otisla ta osoba.Ljubav se vise ne slavi.Ljubav je jadna danas.Smesna.Mesa se sa mnogim osecanjima.Kao da je postala pomalo i sramota.Zasto?Svi smo snazni i veliki.Ne moze ljubav da nas slomi.Zavaravamo sami sebe a mislimo da zavaravamo druge.
E sada,ne mogu da ovde uvidim jos jednu stvar.Sve te velike ljubavi mozda su bile velike bas zbog toga sto su na neki nacin bile zabranjene.Nemoguce.
Kao i uvek krecem od sebe.Moja najveca ljubav bila je nemoguca.Ako mene pitate jedina stvar koja moze da me spreci je vera.Niti sam zatucana niti gajim mrznju prema pripadnicama druge vere.Naprotiv.Bog je jedan.Ljudi sve komplikuju.Ali razlike su velike.Nisam zelela da povredim druge.Mozda sam pogresila.Ali za prosloscu se ne osvrcem.Dakle mozda su sve te velike ljubavi velike samo zbog tih nekih slatkih prepreka na koje su nailazile ili nailaze.
Puno je takvih prica zakljucano.Veza ili brakova raskinuto.
Cinjenica je medjutim da smo toliko otupeli da smo pod medijima,virtuelom i ko zna jos cim prestali da ljubav smatramo kraljicom svih osecanja.Ona to i jeste samo je nazasluzeno van trona.Cuci u cosku i ceka neka bolja vremena.
Da li postoje Romeo i Julija danasnjice?
Ne bih da pametujem,ovo su samo neka moja zapaznja i razmisljanja.Ako mene pitate Romeo i Julija su danas postali instant napitak.Bas kao i sve ostalo.
Dovrsavam kafu i smesim se.Gledam u bulevare,tramvaje,prolaznike.Osecam da se konacno nalazim u svojoj kucici.
Pozdravljam Vas.
Volim kada je dan ovakav.Prohladan.Ostar.Bistar.
Razmestam garderobu,tanjire,knjige.Uh,nikako da dovrsim spremanje.Kraja nema.
Razmisljam o iskrenosti.Koliko danas iskrenost kosta?
Krenimo iz pocetka.Istina je koliko i ljudi.Za svakoga je istina drugacija.Ali vazno je nase poimanje istine dakle iskrenost.
Istina je danas jeftina.Vredi saku ne vazecih kovanica.Ljudi beze od iskrenosti.Umotavaju se u sarene kutije pa se oblepljuju trakama ne bi li sebe prezentovali drugima sto bolje i lepse.
Svi su jaki,slobodni,veliki....samo za druge.Kako svi izgledamo kada se probudimo i pogledamo u ogledalo ili kada lezemo u krevet pored ili bez nekoga pa ostanemo sami sa sobom?To je onaj jedinstveni momenat za nekoga opustajuci,za nekoga opet potpuno zastrasujuci.
Graditi oko sebe bodljikavu zicu kako ne bi dozvolili drugima da prodru do nas i povrede nas je opravdano ali umotavati se oklopima,stavljati maske i na tone sminke je nesto sasvim drugo.To cini se vodi do krize identiteta.Sve dok se jednom ne pogledamo u ogledalo i zapitamo ko smo zaprvo mi?Da li smo svoji ili onakvi kakvim zelimo da nas drugi vide.
Mozda ce neki koji budu citali ovaj tekst pomisliti kako su uvek svoji i kako se ne menjaju ali upravo Ti koji to pomisle pravdaju se sami sebi.
Dakle da li treba biti iskren u danasanjem drustvu prepunom obmana,varki i lazi?
Oduvek su me fascinirali ljudi koji imaju mnogo prijatelja ( u pozitivnom smislu).Pitam se koliko od tih prijatelja su pravi prijatelji i koliko od njih ce biti uz Vas kada Vam je najteze.
A onda pomislim...mi ljudi previse ocekujemo.Od roditelja,od supruznika,od prijatelja,od rodbine...Upravo ta nasa previsoka ocekivanja dovode do mnogih svadja,raskida,razlaza...
Svako od nas treba za sebe da se pobrine.Kada to budemo shvatili mozda cemo prestati onda da kinjimo i trazimo.Mozda cemo prestati da osudjujemo i kritikujemo i prihvatimo i ljude i dogadjaje onakvima kakvi jesu.
Koliko kosta iskrenost danas?
Kosta mnogo a jeftina je.Paradoks znam ali tako je.
Iskrenost ne treba potencirati.Ne treba od nje praviti svetlecu reklamu niti bilborde.Ona se jednostavno oseti.Onoga trenutka kada pocne da se preterano potencira pocinje da prelazi u laz.
Toliko smo zapeli da glumimo ratnike,jake,odvazne,smele,recite da zaprvo i ne vidimo sebe u pravom svetlu.
Ako mene pitate najvaznije je da se pogledamo u ogledalo onda kada smo potpuno sami,nasmesimo se i da nam se dopadne ono sto vidimo.
Kako nas drugi vide nije toliko vazno.Ljudi se menjaju.Menjamo poslove,zemlje,okruzenja,supruznike,partnere...ali sami sa sobom ostajemo.I ukoliko nismo iskreni prema sebi onda nam ne vrede ni sva oruzja,znanja i pameti ovoga sveta.
Jos malo.Jos samo malo i moj stan ce biti potpuno spremljen.Setkam se po njemu u spavacici i dzempericu pa sve posmatram radoznalo.Ispitujem.Proveravam.Divim se.A onda...gvirkam u zgradu koja se nalazi preko puta moje tek onako,bez razloga.
Smesim se.Ovaj dan je savrsen!
Premorena sam.Od brisanja.O razmeštanja.Od potpisivanja ugovora.Od prenosa prava ovoga ili onoga.Od ljudi.Od čekanja u redovima.Od raspakivanja.Od šrafljenja...
Izuvam cipele sa visokim potpetiama.Skidam košulju i navlačim belu pamučnu majcu,farmerice i japanke.Idem da malo procunjam po komšiluku i kupim sebi nešto za jelo.
Toliko sam se zamorila da jedva hodam.Pokušavam da žurim ali u jednom momentu se saplićem ( izgleda da nemam pojma da hodam u ravnim japankama) i padam na zemlju.
Kao da mi se tama pojavila pred očima.A onda...ugledah njega.Pruža mi ruku ne bi li mi pomogao da ustanem.
"Mogli bi da odemo na krofnu.Čini se da bi Vam jedna krofna baš prijala.Bledi ste.Šećer Vam je potreban" Gledam ga u čudu.Ovoga čoveka nikada u životu videla nisam.Odkud mu pravo da me zove...
"Selidbe su znate iscrpljujuće" .Dobro.Možda je iz kraja.Mislim ko me nije video.Pa petljam se po kraju čitav dan.Samo nešto iznosim,unosim...
"Dakle,dozvolićete mi da Vas odvedem...tu je blizu.Iza ćoška.Imaju najbolje krofne u gradu."
Ovaj je baš zapeo.A muškarci mi sada trebaju samo u horizontali ali kada ih lupim pesnicom u glavu( omiljena rečenica sestrice)
"Ne jedem krofne" hladno progovaram.
"Možda bi trebalo da promenite navike.Verujte mi .Lakar sam"
"Eto razloga da Vam još manje verujem" kažem smešeći se ironično.
"Možda ne jedete krofne ali volite da kucate na kompjuteru".E ovo je vec ozbiljno.Bolje da bežim.Kako do đavola...
"Izvini ako si lekar kako sve to stigneš da vidiš ? "pitam ga iznervirano.
"I lekari umeju ponekada da se razbole.Stanujete u zgradi preko puta moje.Sasvim slučajno moja terasa gleda baš na Vašu"
Smešim se.Pomalo mi je neprijatno.
"Dakle poslušaćete me i nećete se pokajati"
Za nekoliko minuta odlazimo do poslastičarnice.Jedemo krofne.Osećam da sam se umazala ali mi ne smeta.Sedim sa potpunim strancem i razmišljam kako je lepo nekada sedeti sa muškarcem opušteno.Bez ljubavi.Bez prijateljstva.Tek onako.Zaboravila sam kako izgleda taj osećaj.To što jedem krofnu koju inače nikada ne jedem posebna je priča.
"Lepi ste kada se smejete"
"Moram da krenem" objavljujem uozbiljenog izraza lica.
"Gadan raskid?"pita me.
"Razvod" progovaram jedva čujnim glasom.
Kao da ne želim više ni reč o tome da prozborim.Kao da su sve reči istrošene.Instiktivno mu gladam u dlanove ne bih li videla da li ima burmu.Gluposti.Šta i da ima.I tako nije važno.Ovo je samo običan prolaznik.Nebitan neko.Burme nema.
"Znam tu priču.Prošao sam je.Dozvolite mi da Vas ispratim"
Uh,ovaj od persiranja ne odustaje.Kao da je sto godina stariji od mene.Grrr
"Hvala, mogu sama"
"Nisam baš siguran.Setite se kako sam Vas upoznao" !
Nevoljno pristajem.Smešim se.Blago.Iskreno.Čudan osećaj.Ovaj je čovek nebitan potpuno.Ali uspeo je da me nasmeje.
"Znate šta,moram nešto da Vam priznam" kažem izneneda.
"Osećam se kao u Melrose placesu "
"I ja sam gledao tu seriju!" Vidim kako se smeši.
"Amanda!!!" govorimo u isti glas.
"Da,ona je bila najjača." kaže po prvi put nekako ne zvanično.A onda...njegova ruka prilazi mome licu ja je instiktivno sklanjam.Gotovo da sam ga udarila.
Smeši se.
"Želeo sam samo da Vam popravim kaiš na džemperu,uvrnuo se..."
Oboje počinjemi glasno da se smejemo.Baka koja prolazi ga pita da li sam mu prijateljica.Smejemo se još jače.Onda ti je devojka.Sada već ne prestajemo.Baka odlazi.
"Vidimo se večaras!" kaže mi ovaj put se blago smešeći.
"Kako to misliš?"
"Hajde što si se odmah uplašila?Biću na terasi večeras.Znam da ću te videti tamo"
Otvara mi vrata od ulaza.Ulazim u lift sa nekakvim čudnim osećajem.
Muškarci mi sada ne trebaju.Smeh i dobar osećaj uvek! Onoga trenutka kada sam se nasmešila počeo je moj novi život i sada uživam u njemu.
"Hej zar nisi Ti rekla da ne jedeš krofne?Zar ne vidiš kako je dobro kada prekršiš pravila ?" otvara vrata i dobacuje mi.
"Znam.Prekršila sam još jedno.Ne komuniciram sa komšijama..."
"Da,baš kao u Melroce placesu" kaže i odlazi.
Gledam u njegovu siluetu.Vosok je.Mršaviji.
Ma šta i ja mislim.Ne treba mi.Zaista mi ne treba.Šta će mi?
A onda ulazim u stan i po prvi put hvatam sebe kako radoznalo virim kroz prozor terase.Nema nikoga.Ulazim u stan.
| « | Decembar 2025 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
