E da,došao je i taj dan.Sutra je parnica uoči mog razvoda.Rekli neki razvodi se ova Tanjana već 6 meseci.Tako je.Neki se i 6 godina razvode.Dok je on otišao...dok je tužba podneta...
Kako se osećam? Nekako najgore u životu.Ne zato što ja njega još uvek volim,naprotiv nego zato što će sada biti sve nekako ozvaničeno.To je dobro,sa jedne strane.Sa druge moje dete neće više imati porodicu.Mislim da jedino sa tim neću nikada moći da se pomirim.
Moja odluka da se više nikada ne udajem je definitivna.Za ljubav opet glasam.Bez nje ne mogu.
Proteklih meseci,baš kada mi najgore bilo desio se i blog.Moram priznati blog ( Vi ) ste me dobro izvukli! Bilo je tu svega i svačega.Poslednjih nekoliko nedelja naročito ratova,pljuvanja,kritika...Ako mene pitate svaka reklama je dobra.Pa i ona loša.Bilo je i prelepih komentara,sestrinstva,prijateljstva,ljubavi.
Ako mislite da idem sa bloga- ne idem.Upoznali ste me valjda dobro do sada.Samo malo rezimiram protekle mesece tokom kojih sam tugovala ali i....osnažila.
Upravo ovih meseci,pisanje mi je bilo potrebno kao vazduh.Neki su mi zamerali da previše postova izdajem.Uglavnom sam ih uvek izdavala u istom broju ( osim kada se nešto ne iznerviram pa pišem u noći ,onako za svoju ili nečiju dušu).
Neki su mi zamerali o tome šta pišem budući da sam pisala o svom ličnom životu.Zar nije ovo nekakav dnevnik? Po meni na blogu i treba da se piše o životu .Međutim ja pozdravljam sve tekstove. Svako može da piše šta i o čemu želi.To je svačije pravo.
Čak je i Taj moj u jednom trenutku napomenuo da manje pišem o nama kako drugi ne bi sudili o onome što ne poznaju. Nisam ga poslušala.Moje postove piše moje srce.Tako je bilo i tako će uvek biti.Postoji tu jedna stvar.Nikada se nisam obazirala na rekla -kazala govorkanja.Tako je bilo i biće.Na javi i na blogu.Srećom pa nije ni on.
Neki su pisali da preuveličavam ljubav.Moram reći da čak smatram da se ne može opisati na tastaturi onako kako je na javi.Na javi ne postoje reči ni trans,ni,hipnoza,ni čini...koje bi tako nešto mogle opisati.Dakle reči su ne dovoljne.
Sada,pred sutrašnju parnicu,osećam se kao pred nekakvo streljanje.Opet sa druge strane reč SLOBODA neprestano mi se provlači kroz um.Jedino je sloboda veća od ljubavi,reklo mi jednom voljeno biće.Moram da priznam da je u pravu.
Dakle,započeću novi život,koji je po meni ustvari nastavak starog .Budući i da se selim a možda pronađem i novo radno mesto ostaje još da se ofarbam i promena je potpuna.
Odlučila sam kao što znate da na sud izađem sama.On je odlučio da angažuje advokata,oca njegovog najboljeg prijatelja.
Borila sam se za svoj brak.Pokušavala da ga spasem.Zbog deteta prvenstveno.Nije uspelo.
Ne smatram da će iko sutra izaći kao pobednik.Razvod sa sobom pobednike ne nosi.Dete je po meni najvažnije.Šteta samo što drugi tako ne razmišljaju.
U među vremenu postoje ovde tri bića kojima posebno želim da zahvalim na iskrenj podršci tokom ovih meseci ,hrabrenju,bodrenju,smehu koji su u moj život uneli.
Milica- dovoljno je samo reći da prolazi kroz sve samnom više od desetak godina.Milice hvala.
Vila sestrica-čitavog života sam želela sestru.Dobila sam je.Uz to i Vilu .Ona mi je obojila život i ispunila ga radošću i smehom.Sestrice hvala.
Marco-Znaš da te volim.
Ne mogu sada sve da nabrajam boljim se da ću nekoga ispustiti ali hajde da probam malo
Janakis ,Tebi se posebno zahvaljujem na najiskrenijem prijateljstvu i na tome što me bolje poznaješ od svih.
Jovane,na podršci i poverenju.
Persefona,na prijateljstvu.
Stepski,na savetima i inspiraciji.
Sanjarenja,na ukazanoj šansi.
Brankicavucica ,na iskrenim i lepim rečima
Stalker,na tome što si Vilin i moj vitez
Hyperblogger na prelepim komentarima koji su pri tom iskreni
Filmetric,na prijateljstvu i na tome što si uz mene
Roksani,Tanjanakic,Katy,Behappy,mesečini,unijedinoj,suky ju....uh nesmem više.Ostali će se pronaći.
I na posletku Tezeju na svim onim tekstovima koje piše toj njegovoj ,koja toliko na mene liči.
Ne dobijam oskara ali ste upravo Vi zaslužni za moje bolje raspoloženje proteklih meseci te sam morala da pomenem.
Ostajem na blogu.Nastavljam da pišem i borim se.
O parnici ću Vas obavestiti sutradan
Sve Vas pozdravljam.
Bila jednom jednom jedna žena.
Ta žena,živela je kujući planove i budućnost.
Ponekada se činilo da uopšte ne živi u sadašnjosti.
Njene misli bile su vezane za naredni dan,nedelju,godinu.
Imala je ta žena listu želja.Svoj rokovnik u koji ih je svakodnevno zapisaivala.
Težila je da ih sve ostvari.Precrtavala ostvarene.Dodavala nove.
Brisala stare nije nikada.
Nekada je uspevala u svojim naumima,nekada nije.
Ukoliko nije kidala se,nervirala,dopisivala nove,veće.
Lista je želja bila sve veća.Množila se sve...dok nije ponestalo papira u rokovniku na koji će ih ispisivati.
Ona je želela da kupi novi rokovnik ali je shvatila da mora najpre da ispuni one koje je ispisala i isplanirala.
A onda je krenula u realizaciju.
Jedna želja,precrtana.
Druga želja precrtana.
Čak i kada nije imala mesta dopisivala je sitnim slovima između želja ne bi li uglavila još koju.
Nije odustajala.Čak i kada je trag olovke postepeneo bledeo a listovi se krzali.
A onda...kao nekakvim čudom...želje se počelu da se polako ispunjavaju.
Jedna po jedna.Kao magijom nekakvom.
Žena se zadovoljno smešila.Znala je da će taj trenutak doći.Pobogu toliko ga je iščekivala.Živela je za njega godinama.
Ostalo je još samo malo,još jedna,dve želje.
Žena nije stala u svojim naumima.
Ispuniće i taj ostatak i biće potpuno srećna.
Jednoga dana shvatila je da se rokovnih zapalio.
Nemoćno je gledala u njega dok je svaka njegova stranica sa ispisanim i precrtanim željama gorela.Plakala je,pokušavala da sačuva berem delić ma koje stranice.Ivicu samo.
Nije uspela.Čitav je rokovnik dogoreo i u pepeo se pretvorio.
Sa rokovnikom izgoreli su injeni planovi,njen život,njene misli.Sve je u tom rokovnilu beše sadržano.Izgorele se čak i njegove korice.
Žena je sedela pokraj pepela i tiho plakala.Prstima prolazila kroz pepeo koji je od rokovnika ostalo i žaleći za sudbinom
A onda...jedne večeri,kao u bajci kakvoj ukazala joj se Vila.Vila je plutala nad pepelom.Zamahnula je čarobnim štapićem,posula šaroban prah i....kao kakvom magijom novi rokovnik se stvorio.
Žena se zadovoljno smešila.Vila joj je rekla da ga ne otvara.Da će još dugo dugo vremena proći dok ne bude mogla da okrene njegove korice i zaviri u njega.Da je rokovnik zaključan.
Jednoga dana doći će neko ko će uspeti da taj rokovnik otvori,jednoga dana."Do tada ne diraj!" Naredila je Vila."A ja...ja ću uvek biti pored tebe".
Žena nije imala mira.Pokušavala je da uporno otvori rokovnik ali kad god bi to učinila dobra bi se Vila pojavila povukla joj ruku i rekla da ga ne dodiče.Da ne treba žena da otvori taj rokovnik.To će učiniti neko umesto nje.Tako su naredili u Vilinskom savezu.
Žena se uporno nervirala.
Na posletku,mislila je da je sve prevara.Da taj rokovnik nikada niko neće otvoriti.Jer ako ona ne ume,ko će umeti?
Pozvala je Vilu u pomoć.Vila je ponovo zamahnula čarobnim štapićem i stvorio se on.Moderan vitez.
Žena ga je sumnjičavo gledala.Nikada ga ranije nije videla ali kao da ga je od nekud poznavala.Rekao joj je da on ima ključ od rokovnika ali da mora biti strpljiva.
A onda je nestao.
Žena je ponovo plakala .Nikada neće uspeti da otvori rokovnik .Nikada neće uspeti da pogleda u svoju budućnost.
Ponovo je zvala Vilu u pomoć.Zvala je i tog viteza .Ali se on izgubio.
Jedne večeri se ipak pojavio.Rekao je ženi da će joj ovoga puta dati ključ od rokovnika.
Vila mu je rekla da to još uvek ne čini,da nije vreme.Da će ga kazniti Vilinski savet ukoliko to učini pre nego što je planirano.
Vitez se jedne večeri iskrao,dok je Vila spavala.Došao je kod žene i rekao da se pripremi.Da će sada otvoriti rokovnik.
I....izvukao je ključ i otvoro ga.Ali u rokovniku listova nije bilo.Nije bilo ispisanih planova,želja.
Jedino što je žena uspela da vidi bila je zaslepljujuća svetlost koja se protezala u beskraj.Zatvorila je hitro korice boje meda kako bi sakrila svetlost.
Pitala je viteza gde su listovi,planovi,želje.On ju je pitao DA LI SU JOJ ZAISTA POTREBNI ?DA LI JOJ TREBA IŠTA VIŠE OD TE SVETLOSTI?
Sumnjičavo ga je gledala.
"Taj rokovnik nije tvoj nego moj,"rekao joj je mirno."Tvoj je izgoreo ,sećaš se.Svi u životu dobijemo po jedan rokovnik".
"Ali Vila je...." žena je zapanjeno mucala.
Znam,Vila mi ga je ukrala i dala ti ga.Zato Vile i postoje,rekao joj je smireno.
"To jeste moj rokovnik ,ali ta svetlost u njemu si ti."
Žena se nasmešila.Njen osmeh rasterao je pepeo od starog rokovnika u kome je mesecima sedela.
Njene su suze isprale tlo.
Čvrsto je stala na njega.Uhvatila viteza za ruku i zagazila u život.
Hrabrija
Smelija
Odvažnija
Bez ikakvih stegi
Bez ikakvih planova
Sa ispunjenim srcem
Srećna
Potpuno druga žena
Nova žena
Vila je ponovo zamahnula čarobnim štapićem i rekla im
"Magija deco,magija,retko se dešava.Retko je kome Vilinski savez dodeli.Uživajte u njoj!Makar trajla i sekundu.Mnogi je nikada nisu osetili! Mnogi bi život za nju dali! "
Žena i vitez su nestali.
Nestala je i Vila.
Otišli su u neki bolji svet.
Ovom se prilikom javno izvinjavam mojim najdražim bićima sestrici Vili i Marcu koji su proteklih dana,usled bliženja parnice, morali da trpe sve moje hirove i raspoloženja a uprkos svemu ostali tu i uz mene.Hvala Vam.Volim Vas.
Danas ću biti neka potpuno druga žena
Hladnog srca i smirenih misli
Danas ću biti neka neka potpuno ravnodušna
Tamne kose i ledena srca
Danas zvezde neću tražiti
Kišne ću kapljice mesto njih sakupljati pa se sa njima miti
Suze neću liti
Sanjaću livade umesto metropola
Neću se vinuti u oblake
Danas kada veče se rodi
A tama zavlada
Neću te tražiti,mislima dozivati
Ne,samo danas ,ne
Danas ću sopstvena gospodarica biti
Neću te željama oblikovati
Danas i samo danas neću sreću prizivati
Neću se tebi prepustiti
Neću se činima povinovati
Danas ću sanjati druge snove
Zabraniti mislima da u srce dođu
Tražiću ključ srca svog
Pa ga sakriti negde na najskrivenije mesto
Danas i samo danas neka ću druga biti
Potpuno suprotna onoj staroj
Danas ni snove neću dotaći
Ostaću na javi,potpuno budna
Svesna
Ravnodušna
Danas ću neka druga biti
Veruj mi nećeš me prepoznati
Niti lik
Niti srce
Niti glas
Niti telo
Niti um
Danas nisam kraljica tuge
Nisam ni gospodarica ljubavi grešne
Danas sam potpuno druga žena
Koju ni sama ne prepoznajem
Danas i samo danas raspisan je dan odmora
Odmora od sopstvenih snova
Smešim se prkosno sudbini
Hitam u novi dan
Danas,danas sam neka druga ja
Potpuno drugačija
Čak i sebi nepoznata
Jača
Hrabrija
I potpuno na tronu
Danas sam vlasnica sopstvenih misli
Nisam više prosjakinja ljubavi
Krpe sam svečanom haljinom zamenila
Na stopalima visoke potpetice
Od kose sam punđu uplela
Danas sam neka druga žena
Moj Ti,bila druga,nova ili stara ova žena te jednako voli i uvek će tako biti.
Osećam nekakvu iscrpljenost,nemoć potpunu.Slabost.
Kao da prstima prelazim po dirkama a ne čujem nikakve zvukove.
Kao da zabadam visoke potpetice u asfalt a ne čujem lupkanje.
Moje telo i um kao da su se sjedinili,da plutaju po nekakvoj tišini ispreplitano.
Kao da zapadam u posebno stanje svesti,nekakav lažan spokoj.
Osećam kao da si bacio nekakve čini na mene.
Pa me potpuno izludeo.
Napravio od mene nekakvu bludnicu,grešnicu.
Zavrteo me u nekakvom čudnom viru iz koga nikako da izađem.
Omađijao dodirima.
Okovao pogledima.
Opčinio poljubcima.
A možda to nisam ja.
Možda je to moja sestra bliznakinja.
Iste oči
Isto telo
Ista kosa
Isti lik
Opet ,um potpuno drugačiji.
Nesputani
Divlji
Požudni
Kao da te gledam sa njom
Pričate
Smejete se
Dodirujete
Pokušavam da se ubacim u njeno telo ali ne ide
Samo posmatram
Ti,Ti kao da si bacio nekakve čini na mene
Pa me promenio sasvim
Pa se sada tražim
Dozivam
Molim
Uzalud
Ta moja sestra mi se izveštačeno kezi
Kaže da se nikada neću vratiti
Da je ona sada ja
Da me je potpuno zamenila
Krunu nemira mi oduzela
Na tronu me smenila
Ne mogu da se pomerim
Telo mi obamrlo
Duša u nekakvom nemirnom spokoju
Um na trapezu
A onda Vas opet gledam
Vidim ,srećni ste
Pa je uzimam za kosu,vučem,otimam
Samo da na njeno mesto ponovo stanem
Ona me i ne vidi
Vidi samo tebe
Ne,Ti mora da si bacio na mene nekakve čini
Pa me potpuno promenio
Dušu mi oduzeo pa je smestio u tvoje srce
Telo mi zarobio da pripadam samo tebi
Usne mi zauvek okovao da samo tvojim pripadaju
Gledam u bliznakinju
Smeje se onim čudnim opčinjujućim osmehom
Grli te
Mazi
Poljubcima dariva
I ti si srećan
I gledaš samo u nju
Mene kao da i ne vidiš
I ponovo...ponovo pokušavam da se ubacim u njeno telo
U njen um
Ne ide
Da,to mora da su čini nekakve
Koje su mi srce zarobile
Princeza nemira noćas na tron stupa
Štitom svojim od žudnje lupa
I čeka te...
Gledam u bliznakinju
Možda sam to ipak samo ja
Napeta
Uzburkana
Od nemira satkana
Hvala Vam što ste tu.
Pre nekoliko godina živela je jedna sirena.
Sedela je pokraj mora.Slušala njegove zvuke.Opijala se njima.
Svakoga dana zaranjala u prostrano kristalno plavetnilo.
Ono joj je bilo čitav svet.
Govorila je kako se rodila da bi u njemu živela.
Drugi su joj govorili da se pazi.Da u moru ima ajkula.
Ona im je odgovarala da na zemlji ima ajkula i pirana koje su opasnije.Koje razaraju umove,kidaju srca,riju po duši.
Sirena je pokraj mora sedela.Bacala kamenčiće u njega.Ispovedala mu se.
More je strpljivo slušalo sve njene tajne.Odgovaralo joj .Pričalo sa njom.Tešilo je.Milovalo.Hrabrilo.
More je upijalo sve njene suze a osmesi su se uveličavali u njegovom bistrom odsjaju.
Sirena je najviše od svega volela da pliva.Igra balet na vodi.Pronalazi zabačene stene i odmara se na njima ne bi li dozvolila sunčevim zracima da je miluju.
Njena zlatna kosa uvijena u lokne bi se tako često preklapala sa njima.
Sirena je volela pokraj mora.
Bogatog mladog princa.
Taj princ bio je iz nekog drugog mora.
Sve ribe,ajkule,morske zvezde i ostali stanovnici podvodnog sveta protivili su se njihovoj ljubavi.On je iz drugog mora,Ti treba da odabareš nekoga iz ovog mora,Ti si naša,govorili su.
Sirena i princ se nisu obazirali.
Ubrzo su shvatili da čak i velika ljubav ne može protiv svih.
Odvojili su se.Sirena se vratila na kopno i udala za skromnog čoveka.Bogatstvo joj nikada važno bilo nije.Mislila je da će sa tim skromnim čovekom da sve stvori.Verovala je u to.Trudila se.Zalagala da napreduju.Iako usled ribljeg repa nikada nije mogla da bude kao sav normalan svet.
Taj skroman čovek govorio joj je kako su njeni prohtevi previsoki jer je na bogatsvo navikla,budući da je bila nekada sa princem.
Sirena mu je govorila da to nije važno.Da je važna ljubav.Porodica.
Taj skroman čovek je naglašavao da je on ,upravo on, zaradio svaki dinar.
Naša se sirena nije obazirala.Pustila ga je da priča.Ona je znala svoje vrednosti.
Skroman čovek ju je napustio.Sirena se pitala zbog čega.Uporno joj je govorio da je voli ali da sa njom ne može.Sireni nije bilo jasno mnogo toga.Sve dok nije shvatila.
Novac.Novac je izgleda glavni razlog.Princ ga je imao.Skroman čovek nije.
Ne,njoj,ona za novac nije marila.NJoj je važno bilo samo more.Ona je za more živela.Sanjala ga je.Tražila.Nedostajalo joj je.
Skroman je čovek otišao a sirenine suze su počele da teku u more.Morska vila je od svake od njih oblikovala se biser.
Biseri su lutali morem.Rasejani.Sjajni.Puni bola.
U moru je raspisana potraga.Onaj ko uspe da zgrabi biser,njemu će sirena pripasti.
Muški rod podzemnog sveta je pokušavao.Tek što bi ga uhvatili on bi se izmigoljio i pobegao.Ne retko biser bi se i otapao,raspršivao.
Sirena je sedela i plakala na steni pokraj mora.
Verovala je da nikada niko neće da uspe da uhvati biser od njene suze.
Jednoga dana ugledala je njega.
Lep i bogat,pravi princ.Ne onako klinački nego onako baš pravi.Sa sve štitivima i osmesima koje joj je upućivao.
Princeza ga je pozdravila.Oduševila se.Nije međutim znala da je uspeo da uhvati biser od njene suze.
A onda ju je pogledao,nasmešio se i pružio joj prelepu ogrlicu od nanizanih bisera.Ogrlica je bila toliko duga da se prostirala čitavim morem.
Rekao joj je da su to njene suze.Da ih po poslednji put dodirne a onda da će ogrlicu baciti u more,tamo gde i pripada.Da im više nije potrebna.
Sirena ga je poslušala.On,upravo on vratio je ogrlicu od njenih suza u more.Ona ga je poljubila.
I sada ih možete videti kako sede na steni i posmatraju zalazak sunca zagrljeni.
NJihov pogled se prostire duž tirkiznog prostranstva.
Oni jednostavno znaju da njemu pripadaju.
Hvala Vam što me čitate.
Nazovi me samo na tren,samo da ti kažem nešto
Nazovi me na sekundu,trenutak jedan ,samo da ti šapnem reč ,dve
Nerviram se,kidam se,grčim se
Nazovi me
Ukoliko to ne učiniš,onda ću ponovo da ti se prikradem u snove
Da te mučim poljubcima
Bičujem pogledima
Okujem dodirima
Nazovi me samo na kratko
Samo da ti čujem glas
Samo da čujem kako ćutiš
Samo da te osetim
Nazovi me,samo na delić sekunde
Samo da znam da si tu
Da me nisi zaboravio
Da mi smehom dan obojiš
Opet,vidiš ,možda si Ti u pravu
Možda se ono što imamo ne može rečima opisati
Možda su reči suviše male
Suviše sitne,ne dovoljne
Ako to što osećamo ima nekakav oblik onda se on rasteže,proteže
Svakoga dana je sve veće
Snažnije
Kao da smo zapali u nekakav trans
Izgubljeni u vremenu
Sastavljani u prostoru
Oslikani u večnosti
Kada si pored mene ništa za mene ne postoji do tvoja dva oka
Smešno je što je tako i kada pored mene nisi
Trans opčinjujeće deluje
Zarobljena nekakvim činima
Optočena strastima
Iza rešetaka nemira
Čekam i čekam samo to
Samo taj trenutak
Delić večnosti
Kapljicu magije
Onda kada usne stavljaš na moje
I polako se gubimo i nestajemo
Ponekada me nervira što si toliko savršen
Što uvek umeš sve da objasniš
Uvek sve da opovrgneš
Nervira me što sam pred tobom nemoćna
Što nekada ne umem čak ni da te čujem
Trans opčinjujuće deluje
Bace me u tvoje srce poput loptice kakve
Uspavljuje u tvojim očima
Hipnotiše u tvome pogledu
A onda me zoveš
Ćutim
Zaboravljam šta sam želela da kažem
Ponovo trans
Gubim se
Pitaš me zar mi je poziv potreban da se uverim u ono što već znam?
Ćutim
Dugo je trebalo vremena
Sumnje mi najbolje drugarice
Strahovi kume
Od nemira mi na glavi kruna
Dugo je trebalo da poverujem
Da tako nešto uopšte postoji
I zato sada više ništa važno nije
U snovima svojim večeras čekaću te ja
Gostiti te dodirima
Ljubiti te pogledima
I živeti ....samo za tebe
Trans opčinjujuće deluje.
Posvećeno Njemu.
Jutro.
Budi me Anđeo.Otprilike je 6 h .Kažem joj da još malo dremne ona meni da pod hitno ustanem!Naravno,ona pobeđuje.
Shvatam da neću moći da odem na zakazan razgovor za posao jer mog ( još uvek ne ali nadam se uskoro ) bivšeg muža ne zanima da mi ikada pomogne i pričuva dete.
Razgovor je tekao ovako sinoć
Ja- Zamolila bih te da Anđela pričuvaš sutra pre podne.Veoma mi je važno.Pa onda objašnjavam sve...
On-Uopšte me ne zanima to je tvoja briga
Ja-Kako to misliš moja briga ,ona je i tvoje dete?
On-Ti si tražila da budeš zakonski staratelj!
Ja-Nisam ja staratelj ja sam majka i nisam tražila ja sam dete rodila!
On-Neću je nikada pričuvati kada tebi odgovara!
Ja-Odustajem.
Shvatam da bih mogla da odem na razgovor sa detetom u naručju .Možda bih izgledala kao Erin Brokovic.Možda bi me primili.A onda kontam da bi verovatno moja devojčica prerondala čitavu firmu i da bi nas izbacili na glavačke.
Rešila sam da odem na pijacu a onda shvatila da sam ozbiljno ugrozila budžet.Nakon što su mi čarobnim vagama,onim na koje koliko god čega stave uvek bude željena kilaža,izmerili verovatno 3 krastavca manje nego što bi trebalo vratili su mi 100 din manje .Vratih se ja u jednom momentu kod te žene po svoj novac.Ćorava baka nije videla-dobijam objašnjenje.Odustajem.
Vraćam se kući.Anđeo se penje na sve moguće radijatore i stolove.Zvoni telefon.
-Ovde sup !
Pitam šta sam zgrešila.Da ih možda nije nazvao moj bivši da kaže da ga zlostavljam.Ne bi me čudilo u ovoj zemlji ništa.
-Da li ste vi izgubili novčanik? pita ljubazan glas.
-Pravo da Vam kažem nemam pojma
Proveravam u korpi kolica i shvatam da jesam.
Dok sam završila razgovor Anđeo se ponovo popeo na sto i prosula punu čašu vode pa se onda igrala u barici sva srećna.
Shvatam da želim da Tog mog čujem samo na sekundu,samo na jedan tren.
Želim da ga pozovem ali nesmem.Ima uvek gomilu nekakvih poslovnih obaveza.Neznam gde je,šta je.Zovem ga ipak.Ne javlja se.
Sestra mi javlja da poruke ne stižu,shvatam da verovatno ni njemu nije stigla moja.
Ne želim ja da razgovaram sa njim.Želim samo nešto da mu kažem.Da razjasnim...U ljubavi samo neki nesporazumi.
Želim da mu napišem.Zašto me ne zove samo na jedan tren?
Zove me konačno.Sve je jasno.Zadovoljno se smešim iako ga gotovo i nisam čula od Anđela koji se popeo na radijator i glasno smejao.
Uspavljujem Anđela puna tri sata tokom kojih je ona mene više uspavala.
Zatim odlazim u sup.Hm ,mladi neki supovci ,nisu loši.Nikada do sada nisam ni obratila pažnju...Smešim se zadovoljno.Dobro da glavu nisam izgubila.Pred parnicu sam prilično napeta.
Nekakve reči izviru iz mog srca...samo za njega.A onda shvatam ...ne mogu.Kada pišem za njega potrebno mi je posebno stanje svesti.Mir.
To ću učiniti večeras.
Bio je ovo sasvim običan dan princeze nemira.
Hvala Vam što ste tu.
Večeras kada sunce zađe sa trona,
Kada tama tiho,nečujno dođe
Neću se uvući u najlepšu haljinu
Neću obuti omiljene cipele
Neću te pitati da li me voliš
Umesto haljine u krpe odevena
Stopala bosa i zgrčena
Kosa duga i umršena
Večeras ću se praviti da nisam tvoja
Neću te gledati onako požudno,bezobrazno
Neću ti osmehe krasti
Neću slušati šta mi govoriš
Umesto pogleda šapat tihi
Tek po koja reč,ne bi li znao da sam živa
Dodir da shvatiš da nestvarna nisam
Večeras ću ti u snove doći
Otimati ti najslađe trenutke
Buditi te
Činiti te nemirnim
Tražiti srce tvoje
Pa se sa njim vešto igrati
Večeras i samo večeras
Neću da slušam slatke reči
Neću da osetim požudne dodire
Neću da te istražujem
Možda je dovoljna reč dve
Koja će osušiti moje suze
Načiniti me ponovo živom
Večeras kada nemiri dođu
Zaključaću srce svoje
Neću ti dopustiti da me za kosu vučeš
Da mi prislanjaš usne na uvo
Neću te pustiti ni da mi se diviš
Zato sam se krpama odenula
Da ti ne budem lepa
Da me ne prizivaš
Ne tražiš
Ne sanjaš
Večeras vino neću piti
Neću ni tugu prolivati
Snevaću u tišni
Večeras u zvezdama neću tražiti tvoj lik
Neću ni tamu šarati nadom
Neću dopustiti čežnji i žudnji da mi se prikradu u telo
Umesto na kolenima na vrhovima prstiju
Tanano ću se provlačiti u tvoju dušu
Da me osetiš,tek ne bi li shvatio da postojim
Da me dodirneš srcem
Večeras kada svi u san pođu
Onda kada tišina ovlada a strahovi izađu pred svoje dvorove
Kada spustim sve štitove i potpuno se otkrijem
Kada me sumnje ponovo posete
Bosa ću tronom hoditi ja i šapnuti ti
Večeras ,samo večeras,
Ne pričaj mi o ljubavi.
Hvala Vam što ste tu.
Nekada davno živela je jedna devojčica.
Crne kose, uplašenog pogleda,debeljuškastih butina.
Na sebi je obično imala izbledele farmerice,široke majce,patike.
U rancu večito baletanke i barem jednu knjigu bajki.
Ta devojčica se retko,veoma retko smešila.Sve je shvatala suviše ozbiljno.
Govorili su joj da ne treba tako.Da život čine osmesi.
Nije marila za to.
Živela je za ljubav.Čekala princa.Verovala u bajke.Nadala se.
Prekrivala se prekrivačem satkanih od snova,nade,želja.
Umivala lepim rečima iščitanim u knjigama.
Verovala da će jednoga dana te lepe reči biti upućene njoj.Baš njoj.
Nije izlazila često sa vršnjacima.
Posmatrala ih je sa tarase kada bi od obaveza imala vremena.
Igrala je balet.Svirala klavir.Pisala pesme.
Verovala.
Verovala da negde tamo,postoji neko ko je čeka.
Neko ko će je voleti i sa kim će podeliti život.
Neko ko se rodio baš zbog nje.
Neko ko je zacrtan u zvezdama.
Stvoren u snovima.
Neko ko je voli,samo ga ona još uvek ne poznaje.
Ništa nije dalo pomutiti njenu veru.
Živela je u potpuno svom svetu,blizu a opet tako daleko od drugih.
Jedne večeri se pogledala u ogledalo.
Osoba koju je videla u odrazu nije se mogla prepoznati ni po čemu.
Lokne prefarbane u zlatnu boju.
Butine omršavele.
Na nogama visoke potpetice.
Pogled gord,ponosan.
Lažan osmeh.
Na glavi kruna od nemira.
Staklići od sumnji i strahova ponosno na njoj blistaju.
Menjaju boje.
Blješte.
Lepa je ta žena.
Lepša od one crne uplašene devojčice.
Zgodnija.
Ponosnija.
Nasmejanija.
Bajke više ne čita.U njih ne veruje.
Snove više ne sanja jer je shvatila da se od njih gine.
Prestala je da želi ,jer je naučila da sopstvene želje mogu da unište.
Tek ponekada,ponekada pogled joj odluta,zagleda se u daljinu...
I onda se može nazreti,tek nazreti pogled one stidljive devojčice
A onda se ponovo vraća onaj gord,zaštitnički.
Onaj iz kog sevaju munje.
Osmesi.
Ne,nije taj pogled lažan.
Naprotiv.
Upravo taj pogled stvarinji je od pogleda one uplašene devojčice.
Taj pogled stvorio je život.
Onaj je pogled stvarala mašta.
Ta je devojčica davno nestala,sa njom i pogled.
Isprale ga suze
Obrisalo vreme
Sagoreli snovi
Ova žena....
Naučila je da više ne veruje
Tako se bolje živi.
Sakuplja kosu u punđu.
Prekršta noge.
I ne pokušava da više pronađe niti obris pogleda one devojčice.
Ne želi to.
Taj ju je pogled skupo koštao.
Hvala Vam što me čitate.
Noć.
Bulevar je obavijen tamom.Čini se da je večeras tama naša drugarica.
Misli mogu da lome.Da savijaju.Da oblikuju.Da peku.
Čujem ih.Ne želim to.Prekrivam uši dlanovima pa onda dlanove u kosu zarivam.
Imam osećaj kao da igraju balet.
Kao da plešu na pozornici i zarivaju špiceve u daske.
Kao da igraju po muzici koja iz pozadine svira.
Želim da ih uhvatim.
Trčim za njima praveći piruete,arabeske,plijee.
Ne umem da ih sustignem.
Uspeju uvek da mi umaknu.
Kao prokletstvo nekakvo.
Predstava.
Imam osećaj kao da čitav svoj život posmatram iz daljine.
Iz sedišta publike.
Kao da gledam film nekakav.
Kao da ja nisam ja.
Kao da čekam da se završi.
Da poene prebrojim.
Snove dosanjam.
Isplatim račune.
Povučem crtu.
Kao da će nov život krenuti.
Kao da će se sve promeniti.
Kao da ja više neću biti ja.
Da ću biti neka druga ja.
Odvažnija
Snažnija
Tajanstvenija
Kao da više neću mariti
Da ću se sa sudbinom pomiriti
Šta je sudba do krčag tuge?
Koja se sliva niz noći duge
Koja se topi
Kalja
Nestaje
Nemir nam stvara
I onda...tiho u noći
Ćini se kao da ćeš doći
Pa te tražim
Zovem
Mislima oblikujem
Nestvarno dodirujem
Ne,nisi ti to
To mi se samo učinilo
Onda se preispitujem
Analiziram
Tragam
Ne,više to nisam ni ja
Princeza nemira večeras je na tronu
Ponosno se smeši
Pogleda u nebo uperenog
Telo svoje dodiruje
I ponosno uzvikuje
To sam samo ja
Nikada ,nikada ničija
Kudim se mislima
Mazim se snovima
Dozivam strahovima
Jer ja sam ja
Strepnjom okovana
Tugom okićena
Požudom ukaljana
Ja...neka druga ja
Od života stvorena.
Gasim svetlo.Nestaje i onaj odsjaj na prozoru.Tama.Tama u tišini.Takoje najbolje.
Kasno popodne koje se polako pretvara u veče.
Šetam sa Milicom po Delta Cuty ju i razgledam prodavnice odeće kao u ,kako jednom anam reče galeriji.Cene su se ponovo vinule a meni plata ovoga puta kasni samo mesec dana tako da nisam uspela da kupim ni ešarpu.Ne treba bazati po prodavnicama kada niste pri novcu.
Pričamo o svemu i svačemu.Na posletku,sve se svodi na muškarce.Pitam je zbog čega muškarci misle da su baš oni neuhvatljivi? Zašto su oni kao nešto nedodirljivi?
Milica se smeši. "Tanjana pa tebe ni muž nije uspeo da uhvati ti si..."
Zastaje za trenutak razmišljajući da li da nastavi.Znam šta želi da kaže ali se nadam da to neće učiniti.
"Osim...njega" tiho progovara. Gutam knedlu a pogled mi skreće u stranu.
On.Ne,nikada se nisam usudila da pišem o njemu.Nikada! Bojala sam se da mu naglas ime izgovorim.Danas,u samo jednom danu pomenuli su mi ga i Milica i muž.Upoznala sam ga kada sam imala 21 god.On 23.Sve se odvijalo na Kipru.Prava ljubav.Ona baš prava.Nevina.Neiskvarena.Iskrena.Prava.Opet, nemoguća.Ne želim sada o razlozima.Teški su i ogromni.Možda su upravo oni činili tu ljubav toliko snažnom.Neznam.Petljali smo se 5 godina a onda kada smo raskinuli on se provlačio kroz sve moje veze do zaključenja braka.Tu je bio kraj.Šta god da se dešavalo uvek sam se vraćala njemu.Uvek.I uvek na Kipar.A on...uvek me je dočekivao pa iznova kao da ništa nije bilo.Kao da se podrazumevalo da budemo zajedno.Kao da drugačije nije moglo.Nemoguća ljubav kažem Vam.Nemoguća! Opet najveća.Poslednji put sam ga čula pre tri godine.Nazvao me je samo da pita kako sam.Rekao je da će me uvek voleti.Ma gde bila i ma šta radila.Sećam se bila sam na poslu.Izašla sam iz kancalarije da udahnem vazduh pa onda nisam uspela da se pomerim sa mesta pola sata nakon što smo završili razgovor.
Sećam se i kako se napio ( inače ne pije nikada) veče pred moju svadbu.Zvao me je i plakao.Sve mi slike sada kroz glavu prolaze.Kako je kuvao za mene.Češljao me.Brisao mi suze...Ne ,ne....Ne želim ni da mislim o njemu,ni ime da mu pomenem.Ne!
Ti si volela samo njega.Dobila sam danas poruku od muža.Gluposti,nisam te prevarila...Znam da nisi.Ali si volela samo njega i to je činjenica.Sada imamo dete.Njega treba staviti na prvo mesto.Šta je bilo bilo je,bio je moj odgovor.
Sada Milica...
"Pa nije me uhvatio ni on.Nismo se venčali!" spremno odgovaram.
Milica ćuti.Gleda me onim njenim pogledom od koga i u sebe uspem da posumnjam.
"Da,niste se venčali" kaže nekako tužno.
I onda shvatam.Ja i jesam kao nekakav vetar.Često želim da privučem muškarce samo zato da bih videla da li mogu da ih osvojim.Slavim ljubav.Živim za nju.
Teško da sam povetarac.Ukoliko je tako onda nisam svoja.Moj život je statičan i ja kao da nisam ja.Ne umem u miru da živim.
Možda su bure i uragani prava reč za mene.Može Taj neko da bude pored mene ali to nikako ne znači da sam njegova i da mu pripadam.
Kao nekakva pahulja koja se istopi čim dodirne dlan. Kap kiše koja pada na vreo asfalt.Suza koja klizi niz obraz.
Ponekada pomislim da je trebalo da se rodim kao muškarac.Žene me i onako nikada razumele nisu ( čast izuzecima) .
Možda sam ja i rođena da budem sama.Izvan kaveza.Izvan okvira.Izvan granica.Da volim Tog nekog u tišini dok sanjam na javi i pišem.
Dok brojim zvezde i tražim u njima njegov lik.Dok čekam i žudim.
Vetar može da ponese,zavrti te u vihoru,mozak ti pomeri.Ali nikada ,nikada ne možeš da ga uhvatiš.
"Hej,pričaj mi o Tom tvom,čitam te svaki dan.Čini se da je savršen.Ako ti nećeš da se udaš za njega ja hoću!" spašava me Milica.
Smešim se.Zahvalno je gledam.Nastavljam priču o Tom mom.Smejemo se.Kikoćemo.Zabavljamo.
A onda...vraćam se kući.Izlazim iz tranvaja i ubrzavam korake.Želim da što pre stignem kući.
Odmah uzimam telefon u ruke i zovem.Ne znam zbog čega.Mobilni sam čitavo vreme nosila sa sobom.Mogla sam i ranije.Zovem ga.Sekretarica na Grčkom objavljuje da taj broj ne postoji.
Hvata me panika.Ne postoji? Kako? Nemoguće.Prvi put da nije dostupan! Prvi put za deset godina.
Onda zovem drugaricu sa Kipra i ispitujem situaciju.
"Želeo je da dođe u Srbiju da se ne bi udala.Odselio se u Ameriku!Niko više nezna gde je on "
Suze mi klize niz lice.Samo sam želela da mu čujem glas.Samo da vidim kako je.Ne zato što ga volim .Zaboga nismo se videli jedno 4 godine ako ne i više.Želim samo da znam da li je dobro.
Prekidam vezu.Ponovo zovem.Ponovo sekretarica.Čujem telefonski signal.
Možda je tako bolje.
Osećam lupanje srca.Ovo poglavlje sam davno završila.Nikada nije trebalo da ga ponovo otvaram i kopam po sećanjima.Sećanja mogu da unište.
Sve moje priče imaju srećan kraj tako da se blogerima izvinjavam na malom odstupanju.
Rano popodne.
Zamislite,javili su da postoji mogućnost da Persefonina zabava bude otkazana! Strašno! Ne mogu nigde da je pronađu.Nema je danima! Uspostavila sam sa njom komunikaciju.Rekla mi da se zabava održi bez nje.Svašta.Zabava bez domaćice.Ne ide to.Ko zna šta će se još do večeras izdešavati!
Ovaj moj me strašno nervira.Stalno ide na Jupiter .Vraća se.Nestaje.Kaže mi da dođem kod njega na Jupiter.Ne mogu.Ja volim svoj narod.Eto bio je na kratko i ponovo otišao.Mislim znam da je tamo na visokoj funkciji ali ja sam ljubav njegova.Kaže mi da sam kao ja ljubomorna a ovamo ga nervira što na zabavu idem sa našim predstavnikom.Svašta.Šta ćete,nikada muškarce nisam razumela a opet nekako oni su mi uvek i najbolji prijatelji i bolje me od žena razumeju.Kako je to moguće neznam.
U te žene ne računam moju sestru Vilu sa duplim krilima.Nakon što sam pogledala izveštaje o predskazanjima za našu planetu, moram Vam reći da sam se dobro zamislila.Svašta nešto očekuje nas Marsovce koji za ljubav živimo.Izgleda da je ljubav veoma skupa i da neće biti baš tako kao što smo zamišljali kada smo se ovde doselili.Ali ..hm ..neću da odajem.To je ipak tajno.Sestrica mi pokazala u poverenju.Ona mi stalno predskazuje i šta će biti sa tim mojim i gotovo nikada ne pogreši.Zbog toga me je ponekada i strah da je pitam...Uradi ona to i kada je ne pitam.Na tome sam joj posebno zahvalna.
Sestra i ja morale smo da kontaktirano ministarku za iskrenost nesanicu.Pre nekoliko hiljada godina nesanica je bila ministarka za istinu na Zemlji.Ovde na Marsu dobila je drugu titulu iz potpuno razumljivih razloga.Mi Marsovci smo večito zaljubljeni.Vid nam je od ljubavi zamagljen. Smatramo da istina prava ne postoji.Istina je ono što svako od nas vidi.Dakle iskrenost samo kod nas igra ulogu.Nesanica nam je malo razjasnila oko budućnosti neke stvari.Sve kako ona kaže tako i bude .Ali polako.Ni to nesmem da odajem.
Filmetric kao što sam već napomenula ima veoma važnu ulogu.Ratnik mira.Nekada,nekada su ljudi ratovali.I kada se objavi rat svi su učestvovali.Zamislite to.Pa to je strašno.Čitav narod da strada i gine zbog tamo nekih različitomišljenika.Uh.Strašno.Sada je to drugačije organizovano.Bore se samo dva čoveka.Pa ko pobedi. Zar nije tako pravednije? Hvala Bogovima pa smo konačno i to uveli.Koliko umemo da budemo pametni mi ljudi još više umemo da budemo glupi.Veliku sreću imamo mi Marsovci što imamo filmetrica.Do sada nikada,nikada nije izgubio.Da jeste već bi bili pod vlašću Zemljana.Hvala mu.Ide u borbu naredne nedelje da nas spašava! Znam da će ponovo pobediti ali...obavestiću Vas.
Gledam u svaštarnik .Nerviram se .Na zabavu treba da krenem sa našim predstavnikom Janakisom.E vidite,on je za Mars najviše učinio.Mirnim putem .Da,slušam ga slušam ga, sve što mi govori,bez pogovora.On je moj nadređeni.Predpostavljeni kako želite.A kome na Marsu nije?Ipak to ne pokazuje u privatnom životu.Nije se uobrazio i naučio je da razdvoji privatno od poslovnog.Sama to ne umem često tako da mu se divim.Naš predstavnik naredne nedelje putuje na Zemlju.Uh.Znam da će gadno biti.Uporno on pokušava da Zemljane i nas pomiri.Čak im je lek za zlobu isporučio u velikim količinama .Ne pomaže.Oni nas ne vole i dalje.Predložio mi je i ja da krenem sa njim kao njegov pomoćnik.Nesmem.Ja se na zlobi topim kao na ringli.Uništili bi me.On kaže da ne bi.Ja kažem da bi.Pustiću ovoga puta njega da ide sam.Možda naredni put...Možda nikada...Iako ja se tu ne pitam mnogo.On je taj koji određuje.
Pre zabave treba da idem na još jedan čas.Čas bodrenja i hrabrenja.Taj čas vodi Jovan s.s.Međutim baš kao ni Persefone nema ni njega.Sve je nešto naopako krenulo.Nerviram se.
Taj moj me zove i kaže mi da će čitavu zabavu pratiti pomoću specijalnog uređaja koji nadmašuje i svaštarnik i vremeplov.Povezuje prošlost,sadašnjost i budućnost.Ovde na Marsu još uvek nemamo te uređaje.Možda je i bolje tako .Ali kud baš ona da ima? Uh! Život je težak ponekada.
Još samo tri sata a ne znamo da li će zabave biti.Sudeći po nama Marsovcima zabava na posletku uvek biva.Takvi smo mi.
Gledam u tu moju prelepu haljinu boje šampanjca Provlačim prste kroz zlatne lokne.Odjednom dolazi Taj moj.
"Rekla sam ti nikada nikada ne dolaziš dok se spremam!" umalo da ne vrištim.
"Nisam želeo ,zaista ali ovi uređaji...sve se pomešalo i prošlost i sadašnjost i budućnost..."
Smešim se.Nije važno što sam u pidžama šorcu.Nije važno ni što nemam šminku na licu.Nije važno ni što mi frizura nije uredno nameštena.Jednostavno ništa više nije važno.Važno je samo da je tu.
"Kako funkcioniše taj uređaj?" pitam ga pomalo sumnjičavo.
"Zar je to važno? Važno je da sam te voleo i u prošlosti,da te volim upravo sada i da ću te voleti u budućnosti!"
Spušta usne na moje i istog trenutka sve zaboravljam.
Posvećeno Janakisu.
Petak veče je vreme kada moj Anđeo ide kod tate.Tada imam vremena da se posvetim sebi u potpunosti.Nekako uvek krećem od fizičkog izgleda jer preko nedelje ne stižem da obavim sve što sam planirala.
Mišljenja sam da žena može možda da isijava iznutra i bude voljena ali ne može niti jedno niti drugo ukoliko se brižljivo ne neguje.
Samo mi žene znamo koliko je preparata potrebno za negu jedne žene.Farbe,kremice,losioni,serumi,gelovi,maske,depilatori,epilatori,lakovi...uh sve mi se pomuti u glavi od nabrajanja.Uopšte ne razumem kako uspevamo da kupujemo hranu pored svega toga.
Dakle nakon što sam se istuširala,namazala nokte na nogama i izmenjala jedno tri različite maske gledam se u ( tako nam popularno na blogu danas ) ogledalo i razmišlam.
Nikada,nikada nisam bila prosečna.
Nemojte me kriviti da sam suviše gorda ili nadobudna.Uobražena ili preterano samopouzdana ( ok,ovo poslednje možda i jesam ponekada)
Ne trvrdim da sam preterano lepa.
Ne tvrdim da sam preterano zgodna.
Još manje tvrdim da sam preterano pametna.
Ne tvrdim da se moja posebnost ogleda u tome da sam bolja od drugih.Ne!
Nikada se jednostavno nisam mirila sa tim da budem prosečna.
Da li preuveličavam neke stvari i da li sam to činila sa mojim ljubavima?
Smatram da nisam.U našoj zemlji je sve što je lepo patetika . Takođe sve što je lepo deluje isuviše nestvarno i nemoguće.Nisam veličala moje ljubavi i pravila filmove od njih.Neke se međutim stvari ne mogu izbeći.Samo jednom Vas u životi zadesi magija i čarolija.
Ja koja za magiju i čaroliju živim u stanju sam da prodam i sopstveno srce da bih uživala u njima.Neke se stvari jednostavno dese.Prenesu na javu i mi tu ne možemo ništa.Čini mi se da su na javi još čarobnije ali ko sam ja da sudim?
Moji postovi tipa TEŠKO JE VOLETI TANJANU nisu niti malo slučajni.Mama me ne razume.Često me ne razume ni moje voljeno biće a ne retko ni sestra vila ,osoba najsličnija meni.
Samo ja mogu ,i čak i iz meni samoj nepoznatih razloga da tek onako iznenada ,potpuno ne predviđeno učinim neku stvar ili promenim osećanje.
Mogu u jednom danu da se zagrejem ili ohladim.Mogu da mučim sebe i prolazim kroz raznorazne patnje ili da jednostavno kliknem ,završim priču i nikada ne u nju ne vratim.
Shvatila sam da je teško mene razmeti,još teže voleti.Teško je opstati samnom i kao prijatelj .Možda.Ne znam.Iako prihvatam ljude takve kakvi jesu i nikada ,nikada ne želim i da pokušam da ih promenim.Svako je na svoj način poseban.
To što stavljam sebe ispred svih nije za ponos.Ali naučila sam da ukoliko to ne učinim niko to neće učiniti umesto mene.
Ne krijem emocije.
Ne sudim.
Ne kritikujem.
Ne vređam.
Ali prosečna nikada i nikako.
Možda upravo i baš zbog te moje težnje da ne budem prosečna moj život liči na nekakvu buru sa uraganima koji pred sobom ruše,kidaju,razaraju.Ponekada i samo proteknu bez posledica znatnih.
Možda sam zbog toga prihvatala sve šanse i pokušavala da ih veličam i pretvorim u još veće.
Možda sam zbog toga lutala po stranim zemljama i tražila se u raznoraznim kulturama.
Neznam.
Možda sam upravo zbog toga shvatila da moram da imam sopstveni mir i budem donekle sama.
Osobe kao ja se nikada nikada potpuno sa nekim ne razmeju.
Uvek postoji ona malecna nit koja Vas razdvaja od ostalih.
Nesmem ni da pomislim kako me posmatraju osobe sa kojima nisam bliska i koje dovoljno ne poznajem,barem toliko da mogu da predvide neke stvari.
Jer mene niko zaprvo ne poznaje.I mislim da će veoma teško biti da to ikada iko učini.
To se izgleda zove sve samo ne prosečna.
Gledam u svoje ogoljeno telo.Toliko sam godina pazila na liniju i zbrajala kalorije da mi je čitav život u tome prošao.
Tek sada kada sam izgleda brinula o svemu osim o kalorijama,potpuno mi se sviđa ono što u ogledalu vidim i mogu sam ponosom da kažem da sam sobom zadovoljna.
Što se ostalog tiče,budući da sam ukapirala da me je veoma teško razumeti i voleti,znam da postoje osobe u mom životu koje se svakodnevno trude i daju sve od sebe.To mi je potpuno dovoljno.
Taj neki,treba da razume samo trenutak koji se kao nekakvim čudom u maguju pretvara.Meni ništa nije potrebno drugo.Ta magija rađa se sama po sebi i tu nema šta mnogo da se razume.
Zato sam i odlučila da živim sama.Izgleda da je jedino sloboda veća od ljubavi.
Znam da će mnogi misliti da je ovaj post možda preterano zbrkan kao i često moje misli.Mišljenja sam da je upravo on jedan od najpreglednijih do sada napisanih.
Ovaj post posvećujem Milici i sestrici Vili sa duplim krilima koje su uz mene i onda kada me ne razumeju i koje me vole i onda kada ne misle da ispravno postupam.
Jutro.
Budim se kao u nekakvom bunilu.Telo mi je potpuno onemoćalo.Duša kao da se sa njim stopila.
Kako se osećam manje od nedelju dana pred parnicu?
Tužno.Uplašeno.Iscrpljeno.Zbunjeno.
Ne umem da opišem.Jedno poglavlje moga života će se zatvoriti.Mnogi kažu da ću započeti novi život.Ja opet mislim da je sve to samo zavaravanje.Da je taj tzv.novi život samo nastavak starog,sa svim repovima koji on sa sobom vuče.
Mnogi su mi poželeli ostvarenje svih mojih snova.Zahvaljujem se od srca.Ali pomalo je čudno,znate.Ja više snova i nemam.
Teško je kada se snovi rasprše u deliće.Dogodilo mi se to jedanput nakon raskida veridbe na Kipru,pre braka.Dugo,zaista dugo trebalo mi je da ponovo složim deliće mozaika.Ako me pitate,čini se da taj mozaik nikada nije nakon toga bio potpun.
Živela sam,planirala,pomalo se nadala,udala.Onda sam pomislila da sam se prevarila.Da je mozaik ipak tu.Da se sklopio sam od sebe.Da nije bilo potrebe da ja nameštam deliće.
U jednom trenutku,većina kockica je bila tu.Pomislila sam da čak može čitav da se sklopi.Pažljivo sam ga promatrala,kao da nisam mogla sasvim da poverujem da se slika nekako slaže i dobija oblik.
Sve je bilo kao u snu nekakvom.
Onda...polako...svaka kockica mozaika počela je najpre da menja mesto a onda da se udaljava od mozaika.Uporno sam pokušavala da je vratim.Uglavim.Zalepim.
Zatim su počele da se menjaju boje kocikica.Od duginih do tmurno sivih.Da variraju. Svetle na suncu.Tamne na kiši.Potpuno se manjaju na vetru.
Uprkos svim mojim pokušajima shvatila sam da se mozaik nikada više neće oblikovati u sliku.Previše kockica nedostaje.Neke su nepovratno izgubile boju.Neke su promenile oblik.Smanjile se,iskrzale.
I sada se pitate kako to mogu da budem u jednom trenutku preterano srećna u drugom preterano tužna.
Pitam se i ja.Čudno je malo kada ti se dešavaju u životu najteža i najlepša stvar pa ih onda nekako ispreplićeš.Imaš osećaj kao da od dva mozaika pokušavaš da sklopiš jednu sliku.
Onda se uporno trudiš ali ne ide.Moj život sada ne liči na mozaik.Više liči na nekakav ekran kompjutera na kome se slike menjaju munjevitom brzinom iz sekunde u sekundu.
Uporno pokušavam da proučim jednu ,makar na nekoliko minuta.Ne uspevam.
Ako me pitate da li još uvek verujem u snove? Ne verujem.Ne pokušavam više da sklopim nikakav mozaik.Ne očekujem od života da to uradi umesto mene.
Želim samo da osetim svaki oblik,veličinu i boju kockice istog rasutih izvan okvira.Želim da ih dodirnem i osetim njihovu glatku ili rapavu površinu.
Posmatram taj okvir.Nekako je izbledeo,kao da je dugo stajao na kiši.Kao da je vreme počelo da ga briše.
A onda shvatam .Nije taj okvir ono što čini život.Kockice...one su te koje ga čine.Svaka od njih simbolizuje po jedan trenutak.Loš ili lep. Jedan jedini trenutak. Upravo ti trenuci život čine.
Gledam u nedovršen mozaik.Kockica tek po neka.Razbacane su na nekakvog sivoj površini.Nemaju dodira jedna sa drugom.Kao da je svaka izvučena iz nekakvog drugog mozaika.
Onda shvatam da osnova u okviru nije sive boje.Ona je zaprvo ružičasta samo mi se ponekad učini...kao da mi se vid zamagli.Ta osnova je ružičasta.NJu čini moj Anđeo.Sve ostalo je manje važno.Nadam se da će njen život složiti potpuniji mozaik.Lepši.Svetlijih boja.
Što se mene tiče,osnova je najbitnija.Neki su ljudi jednostavno rođeni da žive izvan okvira koje postavlja društvo i pravila koja ono nameće.Samo tako umeju da osete miris slobode.
Hvala Vam što ste tu.
Budim se rano izjutra.
Odmah se hvatam za tastaturu ne bih li misli složila.
Onda krećem da se nađem sa tobom.
Nikada nisam imala sestru a kada sem je konačno dobila rešila sam da izgleda sve nadoknadim pa sam svaki minut sa njom na vezi.
Kuckam,smešim se idem da se vidim sa tobom.
Lutam ulicama,tražim nekakvo mesto.Ne suviše izloženo.Ne previše zabačeno.
Smeštam se.
Zatim dolaziš ti.
Naručuješ kafu.Naručujem i ja.Ubrzo shvatam da ja kafu i ne pijem a naručila sam duplu,zamisli.
Ti onda počinješ da pričaš i pričaš ali me u isto vreme hipnotišeš i sve što čujem je bla bla bla.
Pričaš o nekakvim poslovnim poduhvatima,dijagramima,grafikonima,putovanjima.
Zar ne shvataš da ja kada sam sa tobom ne vidim ništa oko sebe ?
Pleteš nekakvu mrežu pa se u nju sam zaplićeš.
Govore mi da ne budem sa tobom a ja nikako ne odustajem.
Mislila sam da me lažeš pa sam uvidela da sam se prevarila.
Odjednom se sve neke sumnjive reči potvrdjuju kao istina.
I opet ti pričaš i pričaš a ja ništa ne čujem.
Gledam u tvoje oči i ponovo me hipnotišeš.
Nerviraju me ljudi,zvukovi iako ih više i ne čujem .
Ništa ne postoji za mene oko nas kao da smo se prebacili u nekakvu drugu dimenziju.
Misliš da si neuhvatljiv a ne shvataš da je mene još teže uhvatiti.
I ponovo pričaš i pričaš pa prozborim koju i pitam te šta sam ti ja?
Radost
Sreća
Svetlost
Med
Vino
A onda ponovo pričaš i ja samo čujem ono što želim da čujem.
Kažem ti da ne prestaješ da lažeš. Ako lažeš a onda laži do kraja života.
Pokušavao si nešto kao da pobegneš a vidiš i sam da ne možeš.
Nemoj više da mi pričaš jer kada sam sa tobom ništa ne čujem.
Ovakve si redove Ti nekada pisao a sada to čini moje srce.
Ne želiš sve da mi kažeš,hoćeš da ispadneš tajanstven pa na kraju sve sama provalim.
Nije to meni ništa važno ,jedino da me ti voliš.
Ubeđuješ sebe da nije tako pa onda shvataš da si nemoćan.
Tako bih volela da smo sami ali to bi bilo čini se isuviše opasno.
I opet mi nešto pričaš a ja te ljubim ne bi li prestao.
Jer možeš ti da pričaš šta želiš,ja te ništa ne čujem.
Znam ja dobro ko si ti.
I baš te takvog volim.
Ali hej! Zar ne shvataš? Kada sam sa tobom zvukovi i slike ne postoje!
Postojimo samo ti i ja.
I ovoga puta više nismo stranci.
Ne zaboravi !Ja sam tebe smuvala!
Ljubiš me onako muški,strastveno,neodoljivo.Stavljaš mi dlanove na obraze i....
Kao nekakvom čarolijom eto me u stanu i perem sudove.
Nisam li sve to samo zamišljala?
Stiže mi poruka od sestre vile i kikoćem se .Širim i prenosim sreću mom Anđelu koji uporno pokušava da izbaci sve igračke kroz terasu.
Ovaj post posvećujem mojoj Milici ( zna ona zašto ).
| « | Decembar 2025 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
