Izlazim iz tramvaja.Kišne kapljice polako počinju da mi kvase kosu,lice.Volim kišu.Ali više volim da je posmatram kako pada dok sedim pokraj prozora.
Nije da baš volim da mi uništi sveže isfeniranu frizuru.Ubrzavam korake.Ulazim u stan.Oblačim šorc i majcu.Vezujem rep.Stajem pod klimu da se rashladim.
Prisećam se...ne,ne želim ničega da se prisećam.Ako sve utvare moraju da dođu na bal vampira kada se mesec pojavi ,ne moraju sada.Još uvek je dan.
Šta se dešava nakon kraja jedne ljubavi ?
Kada sa nekim prekinemo,raskinemo,završimo...da li to onda znači da smo zaista slobodni ?
Čini se ako je ljubav bila prava da svaki put njenim završetkom delić duše umanjuje.
Šta vredi što nam je telo slobodno kada je duša okovana ?
Šta vredi što Taj neko nije u našim životima kada je još uvek u nama ?
Treba da prođe određeni period.Idemo dalje.Nailazi neko drugi...bla bla truć.
Šta to sve vredi kada nakon svakog kraja ljubavi stavljamo lance na našu dušu i orobljujemo je ?
Šta vredi što više nemamo Tog nekog kada ga naš ume i srce poseduju ?
Pravi prekid nikada nije fizičke prirode.Odemo ,odselimo se,napustimo ga i mislimo sada to je to.Zavaravamo se.Ljubav još uvek ostaje kao stanar naše duše.
Čini se da nakon svršetka postaje podstanar.
Kao da rentira deo duše koji plaća i čeka da se iseli.
A onda zbog neplaćenih računa plaća duša.Dobrim svoji delom.
E onda se zavaravamo kako smo ojačali.Kako nas niko više neće povrediti.Okivamo dušu lancima i katancima pa ne dozvoljavamo drugima da u nju uđu.
Greška !
Jaki su samo oni koji imaju sposobnost da pokidaju lance i katance.
Mislimo ljubav je skupa.
Život bez ljubavi se plaća mnogo više.
Jaki su samo oni koji umeju da vole.
Otvaram prozore.Treba mi svetlost.On i tako samo noću dolazi.Vešto skida lance sa moje duše i u nju se zavlači.
Napomena:Ponekada pišem kao da pišem u ime svih nas.Nije tako.Nemojte mi zameriti.To su samo neka moja zapažanja i razmišljanja.
Želim Vam ugodno veče.
Danas je jedan od onih dana.Kada sam otvorila oči želela sam samo da se prekrijem jorganom preko glave i ostanem u krevetu satima.Da ne čujem nikakve zvukove.Na doručkujem.Jednostavno da ostanem u krevetu čitav dan.
Čitav jučerašnji dan provela sam spremajući stan.Anđeo je jutros trebao da dođe od tate .A onda mi je on u poslednjem trenutku javio da će ostati još jedan dan kod njega.Uzeo je odmor.Prvi put od kako se odselio me je zamolio.Iako sam ja bila ta koja sam ga molila da dodje po nju u NS zato što je nije video više od 3 nedelje.Pristala sam.Ali sada se osećam prazno.
Kao po običaju,dolazim na blog.Iščitavam Vaše tekstove.Jedno sam vreme gotovo prestala da to činim .I sada kada malo uporedim čini se da je svaki za nijansu bolji.Snažniji.
Pa se onda pitam za koga mi pišemo ?
Uvek krećem od sebe.Volim da kažem da pišem za sebe.Čak i kada pišem nekome,čak i kada bi volela da taj neko pročita pišem za sebe.
Sve je to ok ali ako pišemo za sebe zašto objavljujemo na blogu ?
Zbog čega ti tekstovi ne čuče u folderima računara ili rokovnika vidni samo za naše oči ?
Pisanje za publiku ili pisanje publici ?
Ima to svojih nekim prednosti.Čini se da se svaki put trudimo da napišemo snažnije.Ostavimo bolji utisak.Zašto ? Zato što nećemo jedini čitati.Čitaće još neko.
Da li mi zaprvo pišemo sebi i za sebe ili za publiku ?
Često sam se raspravljala sa prijateljima ovde ( namerno kažem prijateljima jer se sa onima koji to nisu ne raspravljam ) o tome za koga i zašto pišemo.Uporno tvrdila da pišem za sebe.
Sada više nisam sigurna u to.
Svi mi,pišemo pomalo i za druge.Ma o čemu pisali.Da se dopadne drugima.Čitanost nas podstiče da se trudimo.Crpemo nepresušne ideje.
Uostalom ne bi ni bilo zanimljivo da svi ti prelepi tekstovi koje sam ovde pročitala ostanu ne pročitani.
Zašto bi se onda razlikovali od zabvljača ?
Cirkusanata ?
Pevača ?
Mađioničara ?
Na posletku,mi i jesmo od svega toga po malo.
Ili kako bih volela da često istaknem...
Poslovicu na koju nas je nedavno podsetio moj prijatelj Janakis ,malo preokrenutu ali ista joj suština...
Piše onaj ko nezna.Onaj ko zna ne piše :)
Na žalost,nemam taj luksuz da ostanem u krevetu čitav dan.Tako bih želela ali to nije moguće.
Sklanjam prekrivač u stranu ,gledam u bulevare koji se ukrštaju.
Novi me dan zove.
Sve Vas pozdravljam i želim Vam lep dan.
Odlazim.
Rekla sam Ti to.
Mene zaprvo nikada nije ni bilo.
Možda si me samo umislio.
Od sopstvenih fantazija načinio.
Možda sam bila samo proizvod tvojih čežnji u osamljenim noćima što svijaju se nad gradom
Kada bolje razmislim naša je ljubav bila kao vetar
Neuhvatljiva
Nevidljiva
Gotovo nečujna
Obeležena fijucima koji uzdahe stvaraju
Ponekada letnji povetarac.Blag.Milovala naše sjedinjene duše.
Ponekada uragan koji se uvija u nekakv vir,vrtlog.Nosi sve pred sobom.
Pitam se da li je taj uragan bio toliko snažan da je odneo i mene?
Odlazim
Stojim na nekakvoj raskrsnici sa koferima u rukama
Koferi prazni
Teški
Ruke umorne od nošenja
U njima su nekada bila lažna osećanja
Čežljivi pogledi
Reči kojima si me kupio.Koje sam sakupljala kao nekakvo blago dragoceno.Reči koje su u mome umu slike rađale.
Na njima Ti i ja.
Preplićemo se
Smejemo
Volimo
Reči koje sam smeštala u svaki delić svoga srca.Pa ih onda uvezivala.Tkala.Spravljala od njih prekrivač od oblaka.
Razmišljam zašto li nosim te kofere kada u njima nema ničega ?
Zašto ih uzaludno vuklim ?
Kao da se nadam da ću ih ponovo napuniti
Kaži mi...hoće li Ti biti lakše sada kada odem ?
Hoćeš li lepše sanjati ?
Hoće li ti se neka druga pojavljivati u snovima ?
Hoćeš li se buditi sa olakšanjem ?
Reći sebi...eto i ova je otišla..sada je bolje
Osećam snažan vetar kako mi se zanosi u lice
Prepliće kosu
Podiže haljinu koju uporno pridržavam
Koferi padaju na zemlju
Pa ih onda grčevito grabim u panici da ih silina vetra ne odnese
Kao da ću nešto izgubiti
Kao da će to nešto promeniti
Kao da ćeš se ponovo stvoriti tu ukoliko ih otvorim
Znamo da nećeš
Nikada Ti tu nisi ni bio
Bio si samo delić neba
Odsjaj mesečine u moru
Mrvica snova
Izmišljen
Zamišljen
Umišljen
Da li sam te imala u jednoj minuti,sekundi,trenutku ?
Da li je ona stotinka samo meni pripadala ?
Ovoga puta spuštam kofere
Ostavljam ih da stoje pokraj puta
Možda naiđu neki ljubavnici pa ih pokupe
Možda u njima večnost pronađu kao što mi nismo
Prolazim pokraj kofera i ne osvrćem se
Naša ljubav i jeste bila vetar
Umela je ona i kosti da ledi
Prevede preko mora
Oblaka
Prostranstva
Planina
Odlazim
Neću se nikada vratiti
A onda se odjednom stvaraš predamnom
Iskačeš iz vrtloga pa me pitaš
Zar ne znaš da vetrovi nikada ne umiru ?
Oni se možda primire
Povuku
Dozvole suncu da ih prekrije
Ali se uvek iznova vrate
A onda... nestaješ
Eto vidiš
Ponovo je ispalo da si Ti taj koji je otišao
Iako sam ja bila ta koja je kofere spakovala.
Žovot me podseća na nekakav lavirint.Moj život.
Ranije sam imala običaj da kažem da me podseća na kocku ali sada shvatam da je kocka suviše prosta .Jednostavna.
Čini se da su ti beskrajni hodnici satkani od vere,nade,očekivanja toliko ispreplitani da postoji samo jedan jedini izlaz,koji možda nikada neću pronaći.
Tereni su posuti trnjem o koje se neprestano bodem.Stopala su mi krvava ali nastavljam da hodam. Kao po nekakvom vrućem pesku.Staklićima koji me neprestano bockaju.
Kada sam bila mlađa neprestano sam sanjala jedan te isti san.
Lavirint koji ima četri izlaza.
Jedan je vodio do pustinjskog peska.
Drugi na more.
Treći na kaktuse.
Četvrti na poljanu.
Znala sam da izlazi postoje ali sam ih uporno tražila.Kao da sam ih gledala kroz nekakvo staklo.Znala da su mi tik pred nosom a opet sam nailazila na slepe ulice.Udarala o zidove.Tek što bih došla do jednog.Nešto me je snažno vuklo u vraćalo nazad.
U snu nikada nisa uspela da pronađem niti jedan uzlaz.
Da li je tako i u životu ?
Da li je život lavirint kojim neprestano koračamo i trudimo se da pronađemo nekakva rešenja dilema,problema,želja,očekivanja...?
Da li postoje više izlaza ili samo jedan jedini čije se senke obijaju o zidove pa projektuju lažna vrata ?
Ko smo Mi ?Mrvice u kosmosu ? Prah prašine koji se zavarava da je čitav univerzum ?
Ponekada pomislim da niko ne može stvari da preuveliča kao mi ljudi.
Kada se problemi završe shvatimo da je sve bilo u našoj glavi.Da smo sve sami isprojektovali,uveličali,ubacili u potpuno drugu dimenziju.
Svi smo rođenjem ubačeni u lavirint.
Toliko smo se puta zavarali da u ruci imamo mapu koja vodi do izlaza.
Toliko puta pokušali da je kupimo.
Toliko su nam puta prodali lažnu mapu sa šerenim listovima i ne tačnim rešenjem zagonetke.
Mapa je zaprvo samo u našem umu.
Smeštena u malecnom njegovom deliću .Ponosno čeka i kezi nam se u lice.
Kao da nam govori da iako ona postoji,treba da pronađemo put bez nje.
Ostaje na nama da li da je neprestano tražimo,trošimo sopstveno dušu u pokušaju potrage ili jednostavno shvatimo da je nikada nećemo pronaći i da možda baš u tome leži lepota života.
U beskonačnoj potrazi.
Pozdravljam Vas i želim Vam prijatan dan.
Ovo može samo meni da se desi.Spremila sam se.Skockala.Obula štikle ( čitaj štikletine na kojima sam se jedva ali graciozno dovukla ) i poljubila vrata književnog kluba.Taman sam se pripremila da uživam u stihovima,preskočim čitanje istih,pobegnem malo od problema koji me more kad ono šipak.Nije ovoga ponedeljka.Narednog je.
Premotavam film u glavi.Shvatam da sam dobila preko maila program.Možda sam ga ja i pročitala ali sam u sopstvenom umu iskonstruisala kako mi odgovara i radila po svom.
A onda shvatam da to radim čitav život.Smeštam u svoj um nekakvu sliku koja možda nema veze sa realnošću pa se nerviram ukoliko se ne realizuje.Mrštim.
Možda to i jeste najveći problem.To što me ponekada ( da ne kažem gotovo nikada ) ne zanima svet oko mene.To što sam toliko obuzeta time da živim sopstveni život da mi ponekad upravo on promakne pred nosom a ja gledam u njega kao u nekakav avion što uzleće u oblake.
Mislim da je to generalno problem svih nas ( čast izuzecima ).Svi i sve vidimo onakvim kakvim bi želeli da to bude.Veoma često i tu neku osobu koja je sa nama.Nismo mi sa njom zbog toga što je ona takva kakva je.Mi smo sa njom jer bi želeli da ona bude onakvom kakvom je zamislimo.
A onda slede razočarenja,depresije,kuknjave,patnje...
Onda skrajamo u našim umovima nekakvu slku.Savršenu sliku o našim životima.Ne shvatamo da je život izvan okvira njenog rama.Da se ne odvija unutar njega.
I onda zapinjemo pa zapinjemo da ga smestimo u taj ram ali ne ide nikako.Sve pokušavamo da to učinimo ali nikada ne probamo da polomimo ram,razdelimo ga i pustimo život da uđe u to što smo u umu stvorili.Da se pomalo ispreplete sa tim.Možda bi tada nešto uspelo da se ostvari od onoga što smo zamišljali.
Ali ne.Ponovo ne.Ta savršena slika je u našim umovima netaknuta.Možda smo u njoj zamislili porodicu.Posao koji bi voleli da obavljamo.Kuću kakvu bi želeli da imamo.Možda samo nekoga ko će nas voleti i koga ćemo mi voleti.Možda sve to zajedno.
Nikako da shvatimo da je život sve što nam se dešava izvan tog ukletog rama koji nam tako često kreše krila i dovodi nas do ivice ludila.
Sva naša razočarenja potiču iz te savršene slike.Zato je i nazivam ukletom.
To Vam je kao da gledate da neko pred vašim očima živi život baš onakav kakav ste zamislili.Gledate to pred sobom a ne možete da imate.
Pa onda ide ona priča.Tražim posao.Stan.Ljubav.Ali nikako da se uklopi sve istovremeno.Čak i da se uklopi nešto uvek fali.A zašto bi se uopšte uklopilo ?Zato što smo sve to naslikali na tom platnu u našim umovima.Pa nas onda nervira ako život razlije temperu i umesto srca naprimer postavi mrlju.
Kada se te slike jedanput otresemo.Kada bi izmislili nešto čime bismo mogli da je obrišemo.Ili kada bismo jednostavno shvatili da život nema veze sa onim što stvaramo u našim umovima ( uprkos propovedanoj kreativnoj vizualizaciji i razmeni pozitivnih energija bla bla truć )
Život se odvija van naših umova.A mi to možemo ili da prihvatimo ili da zauvek gledamo u tu sliku.Savršenu sliku.Ukletu sliku.
Sliku koja nam se kezi u lice kada nam je najteže.
Za život nije dovoljna jedna slika.Potrebna su prostranstva i poljane.Mora i planine po kojima se iscrtavaju dugine boje.Nije dovoljna jedna mala,malecna slika u okviru čijeg rama želimo da živimo.
Dobih još jedan dan odmora.Ima da izbacim tu ukletu sliku iz glave barem na jedan jedini dan.Inače ću ponovo da lupim nos o zatvorena vrata ( ovoga puta ne književnog kluba ).
Sve Vas pozdravljam i želim Vam prijatno veče.
Umorna sam od svega.
Od lažnih ljubavi
Lažnih prijatelja
Lažnih obećanja
Želim da čitav svoj život zamenim
Da sve bude novo,drugačije,bolje
Da zaboravim sve što se izdešavalo
Da kliknem na dugme i obrišem sve
Jedino da tu ostane moj Anđeo
U životu nas uvek dočeka ono od čega bežimo
Ne živimo život kakav smo odabrali
Živimo život kakav nam je ponuđen
Osvrnem se ponekad na misli one malene devojčice koja je nosile mamine štikle i maštala
Šta sam tada želela
Brak ?
Porodicu ?
Da postanem poslovna uspešna žena ?
Šta sam od toga dobila ?
Ništa
Pitam se kada to postajemo roboti ?
U kome momentu života nam se um i srce preklapaju i ugrađuju u oklopnu masku koja funkcioniše na obaveze i rituale svakodnevnice ?
Kada to prestanemo da se pitamo šta smo želeli i počnemo da odrađujemo život,ne da ga živimo ?
U kom trenutku zaboravimo šta smo želeli i prestanemo da se nadamo ?
Ništa u životu nije savršeno
Nikada neće ni biti
Ne težim ja ka savršenstvu
Skladnosti
Znam da ih nikeda nema
Težim ka nekakvim osećanjima
Da prestanem da se osećam kao nekakva mikrotalasna koja zvukom obaveštava da je kraj još jednog dana
Zavaravamo se da smo stekli nekakva iskustva ako napunimo određene godine
Pa mislimo da sve znamo
Očekujemo previše pa se razočaravamo
Večito nešto tražimo
A onda u jednom trenutku dolazi i ta rečenica,toliko čuta sa mojih usana
Život je trenutak
Šta je onda sve ostalo ?
Pepeo ?
Ekran bez slike ?
Kućica bez puža ?
Ko nam je ukrao snove ? pitam se
Ko ih je ukrao meni ?
Da li sam konačno shvatila da nikada nije ni trebalo da ih imam ?
Da su oni samo šarena laža
Papirić u kome nema bonbone
Interesantne korice knjige praznih listova
Sada više ne sanjam
I ne nadam se
I ponekad...samo ponekad
Setim se kakve sam planove kovala
Sa kakvim uverenjima živela
Kako se nadala
Verovala
Čitav jedan život imala u onoj malecnoj moždanoj vijugi
Crtici
I onda je sve nestalo
Kao da se film prekinuo
Pozorišna predstava okončana bez aplauza
Svi otišli kućama
U publici ostala samo ja
Glumci mi dobro znani
Scenario uporno pratim u programu koji sam kupila na ulazu u pozorište za jeftine pare
Ali shvatam da su me prevarili,ništa se ne odvija po pogramu
Ili sam možda samo promašila predstavu
A onda se zavese sklapaju
Čuje pljesak mojih dlanova
Samo mojih
Gase reflektori
I sve nestaje
Oluja.
Znaš li Ti kako kišne kapi u mom novom stanu udaraju o prozore,obijaju se o krov,čuju kao da preti smak sveta ?
Znaš li kako se munje poigravaju ,prepliću,sudaraju,odbijaju,pa onda vešto iscrtavaju Tvoj lik ?
Umorna sam od svega
Od ispisanih reči
Pročitanih reči
Ispričanih priča
Svih nevolja koje su me zadesile u istom momentu pa me vijaju kao nekakvog zločinca
Umorna sam od borbe
Od saplitanja
Udaranja o kamenje
Znala sam da ćeš doći sa kišnim kapima
Ti kao da si u nekakvoj zaveri protiv mene
Ulaziš kroz polu odškrinut prozor na mome srcu a ja Te puštam
Umesto da ga lepo zatvorim !
Zabravim !
Kako ću ?
I kada sam to učinila provalio si
Pronašao šifru,ključ,obio bravu
Znaš šta
Oduvek si mi ličio na nekakvog prodavca lažnih osećanja
Reči
Kao piljari što se cenkaju za groš ili dva
Nudio si ih nemilice
Tobože poklanjao
Mnoge su na Tvoje laži padale
Ne i ja !
Ne umem da se cenkam !
Uvek plaćam punu cenu
Lepo se zahvalim na robi koju mi podariš i odem
Šta vredi što odem kada si Ti tu ?
Kada su se sve moje misli protiv mene urotile
Svađam se sa njima danima
Sa snovima više i ne komuniciram
Oni su sa Tobom
Mene više i ne poznaju,ne gledaju
Znam, znam sve znam
Trebalo je najpre da pitam
Koliko košta kapljica ljubavi
Ne da tako uzimam kao da imam sva bogatstva ovoga sveta
Kao da smem da dozvolim sebi luksuz i rasipam
Znam zašto sam se kod Tebe zaustavila
Na tvojoj tezgi je pisalo rasprodaja
Znaš kako sam slaba na rasprodaje ?
Kupila bih i robu sa greškom samo ukoliko je cena manja
Mislim popraviće se
Zašiti
Zakrpiti
Odseći onaj končić,onaj mali što visi i kvari čitavu stvar
I onda će biti po mojoj meri
Baš onako kako sam želela
Oh,kako li sam se samo prevarila
Robu sa greškom nikada ne možeš popraviti
Ma koliko se trudio
I kada zašiješ tragovi se poznaju
Uvek ostane ona malecna ivica končića kojA kazuje da je on tu bio
Robu sa greškom možeš samo zameniti
Ali kada to učiniš neće to biti to
Neće to biti ona prva stvar koju si ugledao sa ushićenjem
Biće to samo zamena
Znaš li kako to znam ?
I moje srce na sebi grešku ima
Susrelo se sa Tvojim na polici
Iznad je pisalo rasprodaja
Svi su zagledali,uzimali,smeškali se
A onda je Tebe neko kupio
Pa si i sam prodavac postao
A ja sam konačno sa police sišla
Do tvoje tezge došla
Uzela ljubav bez pitanja,upozorenja,cenkanja
A onda čitavim srcem svojim platila
Kiša polako prestaje
Kišne kapi odlaze
Sa njima i Ti
Znam,vratićeš se
Ponovo onako snažno udarati o prozore
Ali neću Ti više otvoriti
Nije sada više stvar u tome da li ćeš Ti uspeti da otvoriš
Brava se zaglavila sa unutrašnje strane
Moje strane
Ni Tvog ni mog srca više nema na onoj polici
Vidi ovako,Ti polako počinješ da se uvlačiš u moj um
To nije niti malo dobro !
Što se Ti više budeš uvlačio u njega ja ću se izvlačiti iz tvog
To nećemo ni Ti ni ja.Zar ne ?
Budimo realni
Kažu da se u životu prava ljubav dogodi jedanput,eventualno dva puta
Šta je sa pravom požudom ?
Znaš ne pričam Ti sada o onom mehanizmu usne na usne,telo na telo...znaš već
Pričam o pravoj pravcatoj požudi
O onoj požudi koja ti um pomeri
Podari Ti najveće užitke
Od koje načisto poludiš
Misliš sada imao sam ja žena ,telesnih zadovoljstava bla bla
Sve je to u redu
Svi smo ih imali samo to ne izričemo naglas
Ali koliko Ti se puta zaledila krv u žilama ?
Koliko si puta nestao u drugom vremenu?
Srce zavaralo ?
Svi kude požudu
Kažu da ona nikakva ljubav nije
Da je plitka
Kratkotrajna
Hladna
O čemu li misle Ti ljudi ? pitam se
Da li su je nekada zaista iskusili ?
Možda smo tako nešto okusili samo Ti i ja ?
Šta misliš ?
Požuda je večito na nekakvo stubu srama i stoji pod nogama ljubavi
A kladim se da je ona glavna
Da vlada našim umovima
Telima
Da čeka svoj trenutak
Svoju slavu
I kako Ti rekoh požuda jedina ume da bude jača od ljubavi
Uz nju se želje tope
Misli nestaju
Fantazije rađaju
Šta su dva ljubavnika do dva oblaka koja prolaze jedan preko drugog i nestaju ?
Šta su do osuđenici na kraj pre početka ?
Šta su do dve senke bića koje ne umeju da se pogledaju ?
Kažu da je požuda samo omotač,celofan,kora
Da prazna ljuštura u koju se ljubav smešta
Oni koji to kažu...poznaju li snagu njenu ?
Znaju li da požuda može živote zaustaviti ?
Njima se igrati kao dete kakvom igračkom
Lepo Ti kažem,požuda je na tronu
Ona ima onu jačinu koja može zvezde da preokrene
Pa ih razmesti u druge dimenzije
Ume da pomeri stene
Spere sve mađije
Zato Ti kažem
Ljubav je kraljica
Vekovima ponosno na njoj kruna blista
Ali prava požuda,ona koja se dogodi jedanput,najviše dvaput u životu
E ta požuda je na tronu
O tome Ti pričam
Snovi su me oduvek fasciniali.Kao mlađa uporno sam pokušavala da zadobijem odgovore na pitanja u vezi njih.
Snovi su nešto ne dokučivo.Mistično.Iskrena da budem,pomalo sam se pribojavala da pišem o njima.Možda upravo zbog toga i nisam u skorije vreme.
Postoji toliko teorija o njima .Opet,čini se da niti jedna nije prava.Dokazana.Realna.
Šta su uopšte snovi ?
Gde ode naša duša kada sklopimo oči a um se preseli u drugu dimenziju ?
Dva su me pitanja okupirala još kao devojčicu.
Šta se dogodi sa našim dušama kada napustimo ovaj život o( tome ću drugom prilikom) i šta su zaprvo snovi ?
Mnogi veruju da su snovi delići naše podsvesti koji se saklupljaju u jedan bokal pa izlivaju u jednu celinu.
Drugi opet veruju da su snovi predskazanje budućnosti.
Kao mlađa sam imala jednu svesku u koju sam zapisivala snove.Sanjala sam tako slikovito.Nekako precizno.Čitav jedan život odvijao se u carstvu snova .A onda sam zapisivala sve čim sam se budila bojeći se da nešto ne ispustim.
Mnogi zapisi se se ostvarili.Nebiste poverovali koliko se u snovima krije ključ naše budućnosti.
Jedan je međutim san ostavio utisak na mene do dan danas.
Isti,potpuno isti san sanjale smo ja i moja nekadašnja najbolja drugarica.U isto vreme.
Sećam se da sam ja počela da joj pričam a ona nastavila.Nije to bio nikakav prijatan san.
Na žalost,ostvario se nakon nekog vremena.
Od tada čvrsto verujem u snove.Verujem da u njima leži puno odgovora na pitanja koja sebi postavljamo.
Verovatno i ti sanovnici koji su naši preci ostavili nisu ispisani tek tako.
Nisam od onih koji veruju u njih.Nisam ni od onih koji veruju da ako sanjaš nešto lepo,desi ti se nešto loše i obrnuto.
Ali verujem,čvrsto verujem da kada sklopimo oči um selimo u neki drugi svet.
Možda je nekada on ogledalo naše podsvesti.Možda sanjamo ono čime smo okupirani.Ali verujem da je to samo površnski sloj snova.
Kao što svi znate snovi se sastoje iz više faza.Predskazanje budućnosti sledi u onoj pred neposredno buđenje.
Fasciniralo me je i to što snove tako brzo zaboravljamo.Ukoliko ih ne zapišemo odmah nakon budjenja oni odlete ,izmigolje se i zauvek nestanu.
Sećam se da sam u nekoj knjizi pročitala da je jedan naš poznati književnik svake godine sanjao isti san.Sanjao je kako se spušta niz stepenice.Svake godine je bila jedna stepenica manje.Dan pred smrt sanjao je da stepenika više nema.To je rekao svojoj ženi i zapisao.
Lično verujem da u snovima možemo da vidimo budućnost.Da nam oni daju odgovore na pitanja koja sebi često postavljamo na javi.
Verujem da se um seli u drugu dimenziju.
Nekada sam mislila da kada naše srce prestane da kuca duša večito ostaje da luta u carstvu snova ? Da li je zaista tako ?
Činjenica je međutim da danas na snove gotovo da i ne obraćamo pažnju.I kako bi ? U trci sa decom,poslom,novcem i svemu ostalom što nameću rituali svakodnevnice ko bi još imao vremena da analizira snove i pronalazi značenje istih ?
Neke će stvari za ljudski rod zauvek ostati nedokučive.
Šta smo mi ljudi uopšte postigli i izumeli za sve ove godine postojanja ?
Da li smo nešto otkrili ?
Jedino što smo uspeli da ostvarimo je kako da komuniciramo jedni sa drugima na sve moguće načine.Kako da sami sebe zabavljamo.Kao nekakvi cirkusanti.
Za nekim ćemo pitanjima samo večno tragati.I možda nikada ne dobiti odgovore na njih.
U snovima se odvija jedan sasvim drugi život.Život u kome se prošlost,budućnost i sadašnjost vešto preliću i čine jednu celinu.
Zarobi me !
Prišunjaj mi se u misli dok mi mesečina miluje lice a staklići njene svetlosti se obijaji o tvoju senku
Sipaj mi u um čini.Načini ga potpuno nedostupnim
Večeras ne želim ništa da znam
Ni o čemu da razmišljam
Nikakve priče da slušam
Želim samo da budem tvoja
Zarobi me !
Ispijaj svaki delić tela mog
Želim da osetim tvoj dah na svome vratu
Poljubac na butini
Ruke u kosi
Zarobi me !
U nekakvom drugom svetu
Tamo gde strasti se ispijaju kao krčag vina
Tamo gde srca kucaju ujednačeno
Tamo gde žive oni koji bi dušu za nebeske dodire prodali
Želeo bi Ti da Tvoja sluškinja budem,znam
Da ljubav prosim kao mrvice kakvog hleba
Da te slavim kao kakvog gospodara
Možda bi samo želeo da budem tvoja devojčica
Zarobljena u igračkama
Neće to ići dragi moj
Zar neznaš da imaš posla da princezom nemirima okovanom ?
Princeza ume da
Preklinje
Moli
Voli
Srce u tvoje spušta
Ali sa prvim zracima sunca nestaje
Zato Ti lepo kažem
Zarobi me !
Okuj mi srce dodirima
Miluj mi telo poljubcima
Dotakni dušu tek da vidiš da li postoji,da li je živa
A onda umnoži moje nemire
Budi im prijatelj
Nema ovde više nikakve devojčice
Ona je nestala kada zvezde su se pojavile
Od devojčice žena
Od sluškinje gospodarica
Od prosjakinje princeza nemira postala je
I zato me zarobi !
Okuj
Zatvori
Ne ispuštaj večeras iz ruku tvoji spretnih
Mesec neka nam svedok bude
Zvezde publika
Dok plešemo čaroban ples ljubavi
Dok se naša tela prepliću
Uzdasi odjekuju
A onda nestani pre nego što vidiš kako...
Princeza nemira umire kada je zora dotakne
Dok pijuckam jutarnju kafu i rešila sam da pročitam jedan stari post moje sestrice.Još uvek verujem.Tako se zove.Prelećem preko slova.Pomalo me podilazi jeza ali sa njom i osećaj neverovatne snage,jačine.
Svašta se nešto ozdešavalo u mom životu.Izdešavalo nije prava reč.Dešava.Svašta se nešto u mom životu dešava.Ne želim često ovde da izlažem sopstvene probleme .Ne želim da pišem da živim od 18 h mesečno ,da muža koji nikako da postane bivši ne interesuje da li mu dete ima za pelene i hranu.Da ga ne interesuje ni da je vidi.Da vučem bolovanje da me ne bi otpustili i dok me ne otpuste.Da dobijam svakodnevno pretnje.Ima tu još puno toga ali to nije tema ovoga posta.
Ono o čemu želim da pišem je vera i nada.
Istina je.Kada nekome ponudiš srce na tanjiru ( ne mislim samo na ljubav nego i na sve ostalo ) za uzvrat Ti pruže vrećicu u kojoj se nalaze iseckana vera i ispasirana nada.
To je nešto što je čini se odlika ljudskog roda.Želeli mi to ili ne.
Međutim vera i nada imaju neverovatno moć regeneracije.Čak i da ih uništite uvek će ostati onaj mali ,malecni delić njih koji preti da će se uvećati i razrušiti vetrom sve ostalo.
U izreku,kada Ti jednom slome srce nikome više ne veruješ ne verujem .
U svetu,šarada,maskarada,laži,sujete,pohlepe,utrkivanja,blaćenja zlobe srce jednostavno nekada mora da bude slomljeno.To je deo života.
Međutim nevolje su nam i nametnute zbog toga da bi ugradile u nas odbranbeni mehanizam.
Nije ni o tome ovde reč ali nije loše napomenuti.
Svima nam je srce bilo slomljeno.Šta to sada znači ? Da treba da se zavučeno u mišju rupu i stidljivo grickamo sir ?
Da u tu istu rupu ne pustimo više nikoga u želji da nam ne otme parče tog sira ?
Da se pretvorimo u čelične ljude koji su pred svetom moćni,jaki,veliki,rečiti a onda se grčimo u krevetu i prevrćući razmišljamo o svojim ranama ?
Svakakvih je ljudi bilo i biće.
Ima onih koji Vas nisu zaslužili.Ima i onih koje Vi niste zaslužili samo preko toga prelazite olako i nesvesno.
Međutim ima i onih koji zavređuju Vašu pažnju,poverenje i ljubav.
Da li sada,upravo sada kada me je sve pritislo toliko da sam i sopstveno zdravlje narušila treba da kažem gotovo,kraj !Ne verujem ljudima.Oni su ovakvi onakvi.Ne verujem da ću ikada sresti nekoga ko je tamo negde i čeka da baš mene sretne ?
Možda je potrebno da tako učinim ali me mogu to.
Od ljudi ne treba previše očekivati.Oni su kao i Vi samo obični smrtnici.Prevelika očekivanja vode svim najdubljim razočarenjima .
Ali nikada ne treba prestati verovati.
Ako sam i izgubila hiljadu osoba koje su mi tobože upućivale lažne osmehe i podršku a dobila samo jednu koja je bila iskrena ne žalim.
O tome Vam govorim.Onoj prozorčić na srcu uvek treba da bude odškrinut.
Ali taj prozorčić poseduju samo velika srca koja se ne plaše da vole.
Upravo se ovaj post nadovezuje na post moje sestrice.
Toliko joj se toga izdešavalo a ona je i dalje pozitivna,nasmejana.Ume ona da plače,oh da.Ne ume da se skriva iza maske čeličnih žena i glumi da je vesela onda kada nije.
Ali veru nikada nije izgubila.
Nisam je izgubila ni ja.
I kada plačem
Molim
Volim
Nerviram se
Pokušavam da odbacim od sebe kamenice koje mi se približavaju
Verujem.
Verujem da će sutra biti bolje i da na ovom svetu još uvek ima iskrenih i ljudi ne okrznutih zlobom i sujetom.
Verujem da će se moje muke okončati.
Verujem i da Taj neko negde postoji i čeka da upozna baš mene.
Još uvek verujem.
I dokle god je tako,svesna sam da sam živa.Da se nisam zaglavila u nekakvim senkama života.
Da živim život punim plućima.
Ovih dana retko čitam postove na blogu.rs.Pročitam tek po koji ,dragih mi osoba .Malo sam želela da se smirim od ove pomalo nenormalne atmosfere .Ali to je razumljivo.Kada je sredina mala sve vrline i mane lako dolaze do izražaja.
Ljudske slabosti,vrline,sujeta,pohvale,osude....sve je to izraženije nego recimo u nekoj većoj sredini.Ima svega toga i tamo ,naravno.Baš kao i na javi.
Nije to tema kojom ću se danas baviti.Iako bih o njoj mogla u najmanje desetak postova.
Dva su komentara na moj post učinila da se nad njima duboko zamislim .
Dakle pitanja koja sebi postavljam je da li smo iza tastature jači ?
Da li smo mi ovde zaista mi ?
Da li smo u realnom svetu ogoljene duše ?
Da li nas to plaši pa zato dolazimo ovde ?
Teško je upoznati ljude.To važi i za javu i za blog.Teško je nekoga zaista dobro poznavati.
Da li zaista golimo naše duše iza sopstvenih reči ?
Iskrena da budem,ne mislim da je tako.Onaj ko ume da se predstavlja na javi isto tako to ume da čini i na tastaturi.
Onaj ko želi da uporno beži od sebe bežaće i na javi i na tastaturi.
Onaj ko kritikuje i omalovažava,hrani se pljuvanjem,činiće to i na javi i na tastaturi.
Onaj ko ljubi i tapše radi reda činiće to i na javi i na tastaturi.
Onaj ko je iskren biće iskren i na javi i na tastaturi.
Ima još mnogo primera.
Da li čovek zaista ogoli dušu rečima ?
Postoje i oni koji spretno i umetno umeju da koriste reči.Da se prikazuju mudrima,hrabrima,odvažnima....to je istina.
Ali isto će to činiti i na javi.
Ima i onih koji ne umeju da barataju rečima ,napišu,reč,dve pa su opet iskreniji od onih koji to pokušavaju da objasne odom ili hvalospevom.
Ima i onih koji se večito udružuju ne bi li bili jači.
I toga na javi koliko želiš.
Potpisala sam taj komentar.Napisala da je istina da ovde ostavljamo dušu a na javi hodimo kao prazne ljušture.Sada to opovrgavam.Iako sam moram priznati dugo mislila da je tako.
Potpuno smo isti.Na blogu ili na javi.U stvarnom ili u virtuelnom svetu.
Reči nisu moćne koliko sam mislila da jesu.Imaju one moć i da uzdignu i da spuste i da otkriju i da pokriju...sve to je istina.
Ali dela i postupci nas oslikavaju.
Njih na reči prenosimo pa to dolazi ovde do izražaja a na javi možda ne toliko.
Eto,to je jedina razlika između virtuelnog i stvarnog sveta.
Sve Vas pozdrvaljam.
Rano jutro.
Voz lagano kreće.Na sedištima tek po koji putnik.
Zaljubljen par tinejdžera se kikoće.Ljube se.Šapuću glasno.
Ostali putnici su se šćućurili .Pritežu uz tela svoje jakne,džempere.
Uzimam lap top i počinjem da pišem.Voz najednom ubrzava.Shvatam da ništa od pisanja nema.
Pomalo se neriviram.
Uzimam knjigu.Uviđam da je dugo nisam čitala.Nekada sam gutala i po 6 knjiga mesečno.
Tek što prevrćem list,gospođa koja sedi na sedištu do mog započinje priču.
Rekoh Vam.Ne volim to.Nikada nisam volela da budem u kontaktu sa ljudima.Nisam umela.Ne volim da slušam priče .Neumem ništa da odgovorim.
Možda je zbog toga i blog iskustvo novo za mene.Možda sam zato otišla i na onaj drugi.Da pišem u miru.
Nije to zato što ja ne volim ljude.Niti ne volim da čujem njihove priče.Jednostavno imam ponekada toliko problema na javi da sam zanesena njima.
Žena nastavlja da priča.Ne obazire se na to što ja prozborim tek po koju na njenih 100.
A onda...samo čujem kako odzvanjaju reči koje je izgovorila.
"Muž mi je umro pre nekoliko godina.Znate,gadno je to.Kada Vas nešto u životu iznenada zadesi .Tada se čitav vaš život promeni.Nikada više ne bude isto.Vi ne budete isti.Oni koji kažu pred Vama je život,biće bolje.Lažu.Ne bude ! Bude drugačije ali nikada bolje.Da li ste čitali Hemingveja ? Kaže da se čovek za svaku veliku lošu stvar,gubitak koji mu se dogodi smanjuje.Verujem u to..."
Njene reči ponavljam u sebi nekoliko puta.
Ispituje me.Govorim o razvodu.Bez mnogo detalja.
Razmišljam kako je u pravu.Najgore je kada nas nevolja nenedane zadesi.
Kada se čitav naž život iz korena promeni.
Nije strašno to što se promeni život.On ima svoj tok.Možda se on i ne menja.
Promenimo se mi.
Postajemo neko drugi.
Iskusniji.
Jači.
Hrabriji.
Smeliji.
Ali mi više nismo mi.
A onda uporno pokušavamo da dokažemo sebi da smo oni stari.Da se tako ponašamo.Da ubeđujemo druge da smo oni stari.Ali ne ide.
Nismo mi više ista osoba ma koliko bi nekada želeli da budemo.
Mislimo da iznenadimo sebe kako reagujemo u raznim novonastalim situacijama.Nekada se ponosimo.Nekada se stidimo.Ali svakako čudimo.
Zašto ? To ne činimo Mi.To sve čina potpuno druga osoba u čiji smo se um uvukli.
Kada mi je bilo najgore,kada sam se zbog razvoda gušila u suzama sestra mi je izrekla rečenicu ( možda sam je i ispisivala ali toliko je moćna i iskrena da moram da ponovim )
"Taj tvoj te je izmučio.Dušu Ti je slomio.Biće još gore.Biće svega.Patićeš.Ali to se sve dešava sa razlogom.On će te uništiti.Ranjenu sahraniti.Iz pepela ćeš se podići i izaći kao potpuno nova osoba.Jača !Hrabrija !" Tako kaže natal.
Dugo mi je vremena trebalo da shvatim i prihvatim da ja više nisam ja.Da sam se potpuno promenila.
Kada Vam se dogodi nešto iznenada.Nešto što ste mislili da Vam se nikada ne može dogoditi.Postanete neko sasvim drugi.
Najgore od svega je što shvatate da Ti vaši štitovi koji su postavljeni kao odbranbeni mehanizam od zlobnika,onih koji žele da Vas povrede ,a upravo takvi nekako uvek biraju osetljive duše,ranjive duše, ne možete više da uklonite.Oni postaju deo Vaše ličnosti.Deo Vas.I kada želite da i sklonite ,ne ide.Tu su.Keze se svima ostalima.Onim zlobnicima.Ali i Vama.
Kao da govore da treba da ih prihvatite.
A onda...ti se štitovi polako uvlače u vaše srce,vaš um,telo.Orobljuju ga.
Ponosni ste.
Ali Vi više niste Vi.
I sada dok sedim i posmatram proplanke ,kao da vidim onu staru sebe.Kao nekakvu ranjenu devojčiu koja plače čvrsto stežući barbiku.Devojčicu koja je verovala.Umela da se smeje isto tako kao što je i plakala.Iskreno.Od srca.
Prepoznajem je.Ali znam da to više nisam ja.
Ne znam ni da li bih želela da budem.
U ovom svetu svakako se ne isplati.
Zato iskustva i jesu važna.Zato nas muke jačaju.One nam se i serviraju da bi u nas ugradili odbranbeni mehanizam.
Život je more kojim svi moramo da plivamo.Ponekada ne umamo.Neko nam priskoči na trenutak u pomoć i pruži nam pojas za spasavanje.Ali taj pojas nija naš.Moramo da ga vratimo.
Nevolje nas uče da plivamo.A da plivaju mogu samo jaki.Za osrednje i slabe nema milosti.Oni tonu.
Uporno tražimo obalu da se odmorimo ali nema je.More života obale ne poznaje.
Opraštam se sa ženom i izlazim iz voza.Stapam se sa rekom ljudi u mom omiljenom gradu.
Meseče !
Zašto se uvek plašim kada treba da se promoliš među tamnim oblacima ?
Zašto zadrhtim svaki put kada ugledam te opijajuće zrake,nenametljive,čarobne ?
Zar ne znaš koliko duša nosiš na sebi meseče ?
Duša koje gledaju u tebe i mole se
Koliko si se ispovesti naslušao
Koliko ljubavnika nagledao
Koliko priča naživeo
Uprkos strahu čekam svake noći da se pojaviš
Da uživam u tvom milovanju
Senci koju bacaš na jastuke moje
Onom čudesnom osećanju koje se rečima ne da opisati
Tišini koju bojiš svojim odsjajem
Meseče !
Možeš li nešto da mi učiniš ?
Možeš li moje molitve da uslišiš ?
Dovedi mi ga !
Njega !
Nemoj se ponovo samnom igrati i iscrtavati u svom odsjaju njeogov lik!
Nemoj me mučiti,ispitivati,propitivati
Dovedi ga !
Želim da mi ruke spusti na uzglavlje kreveta i ostavi me potpuno nepomičnom
Želim da u sekundi nestanem,izgubim se
Da nas ponovo prigrliš
Znaš li ti meseče koliko je potrebno da bi se izvajala jedna ljubav ?
Sekunda,minut,dan,godina ?
Znaš li kako se ljubav rađa ?
Kako se oplakuje ?
Kako umire ?
Kladim se da znaš meseče
Ta tvoja svetlost koja opija nastala je upravo tako
Svaki joj poljubac staklić nadenuo
Svaki uzdah krunu načinio
Onaj čin...onaj kada se tela sklope
Kada postanu jedno
Taj ju je čin stvorio
Zato je i takva ta magična svetlost
Opevana u pesmama,pričama,bajkama
Nepostojeća
Opet tako snažna
Baš kao taj čin o kome Ti govorim
Imaš ga,opet ga nemaš
Dobiješ,pa ga za tren izgubiš
Misliš li nekada meseče na izgubljene duše koje nebom hode ?
Posipaš li ih tom tvom opijajućom točnošću ?
Grliš li ih ?
Svijaš li ih u naručje svoje ?
Večeras neću ljuta biti
Neću suze prolivati
Čekaću strpljivo
Čežljivo
Didire njegove prizivati
I moliti da mi ga dovedeš
Kosa mi zlatna po jastuku rasuta
Ponovo se uplićeš u nju
Dok ja prizivam jednu dušu
I molim se
Dovedi mi ga večeras .
Jutros kada sam se probudila zatekla sam na inboxu mail od skora mi veoma drage osobe.
Otprilike je glasio ovako:
U mojoj kući postoji nekoliko soba.Jedna je zaklJučana.Ona sa sobom nosi sve loše uspomene.Uspomene vezane za brak koji se okončao.Za sve neuspehe.Sve što bih želeo da zaboravim.Zaključao sam je.Ne ulazim u nju.
Druga soba vezana je za moje detinjstvo.Tu su sve moje igračke.Tople uspomene.U nju rado svraćam.U njoj uglavnom boravi moj sin kada dođe kod mene.
Treća soba je potpuno prazna.Zidovi su ogoljeni.Na njima nema nikakvih slika.U njoj je samo lapo top a tako često provodim vreme baš u njoj.Ta soba nema prozor.Ali ti svakoga dana ulaziš kroz njega sa svojim tekstovima.Znaš li zašto su zidovi prazni ? Zato što na njih želim da okačim samo drage uspomene koje proživim sa dragim ljudima.
Moram priznati da sam ostala iznenađena.
U današnjem vremenu u kome se budimo sa sujetom,doručkujemo laži,ručamo zlobu,večeramo ljubomoru a za užinu nam serviraju prevare i obmane pitam se koliko možemo da se otvorimo prema osobama koje tek upoznamo i koliko od svoga srca možemo da ima poklonimo ?
Nakon toliko razočarenja ( obratite pažnju ne pišem samo o ljubavima ),lažnih prijateljstava,osoba koje su nas izneverile, koliko smo uopšte spremni da prihvatimo nekog novog ko nam je upravo zakoračio u život ?
Možda draga mi osoba koja mi je poslala mail ima pravo.Možda jedan deo srca treba zaključati,onaj sa lošim uspomenama,u onaj drugi sa lepim rado svraćati a jedan ostaviti potpuno čist sa tek malecnim prozorčićrm za nove ljude koji se pojave u našim životima.
Prekoravam sebe zbog toga što sam postala sumnjičava.Rezervisana.Što ne verujem više da postoje ljudi koji žele da Vas puste u svoje srce a u Vaše da zauzmu delić ne želeći pri tom da taj delić izbodu.Zgnječe.
Želim da otvorim taj prozorčić na srcu,uporno želim ali bravica se pokvarila a ja uporno polušavam da je popravim.
Koliko uopšte danas verovati novim osobama koje se pojave u našim životima ?
Ponekada nam se od samog početka učini da osobu znamo čitav život a onda nas baš ona izneveri.Ponekada imamo loše mišljenje o nekoj osobi a eto baš ona ostane uz nas onda kada nam je najteže.
Jedno je sigurno.Ni od koga nesmemo previše očekivati.Napokon,prijatelji su samo obični smrtnici.Ljudi,jednaki kao i mi.Prevelika očekivanja i posesivnost samo guše i uništavaju.Baš kao i u ljubavi.
Ali možda je ipak potrebno da postoji samo onaj maleni,malecni delić u srcu u koji smo i nakon silnih razočarenja spremni nekome da poverujemo i pustimo ga u naš život.
Želim Vam lep dan.
| « | Decembar 2025 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
