Princeza nemira

VLADAR TIŠINE
2011/07/15,21:59
Slušam zvuke tišine .

Misli me ponovo sustižu.Jure me kao nekakvu prognanicu.

Shvatam da ja ne bežim od njih.Samo se nekako izmičem,vragolasto vrpoljim.

One mi pričaju o Tebi.

Razmišljam kako je meni uvek bila potrebna određena doza samoće.Bez nje nikako nisam mogla.

Tih nekoliko sati u kojima sam sama sa sobom.Sa onim mislima uz koje pomalo patim ali koje izgleda tako često namerno prizivam.

Naručujem ih kao hranu na kućnu adresu.

Na dostavi uvek ispisano Tvoje ime.

Možda je onaj sa Kipra bio moja najveća ljubav zbog toga što sam uz njega imala tako puno prostora.Bila sam sa njim a opet,satima i satima sama.

Možda si i Ti to što jesi meni samo zato što sam znala da nikada nisam mogla da te imam.

Možda sam ja rođena da budem sama.

Ne,nemoj me pogrešno razumeti.Ne kukam ja sada nad svojom sudbinom .Ja samo počinjem da konačno slažem slagalice mojih osećanja i misli.

Ta neodoljiva potreba za samoćom rezultirala je da nikada ne mogu da budem u vezama koje guše.

Mene guši sve što je 24 h neprekidno,ma koliko bilo lepo ili dobro.

I noćima volim da sam sama.

Da me greju tvoji dodiri koje u isto vreme sanjaš ili zamišljaš Ti.

Volim kada nam se misli sretnu a srca pripiju jedno uz drugo.

Volim i kada samoća po zidovima ocrtava tvoj lik.

Da li to tako samo ja osećam ?

Jesam li ja unikatan stvor koji prelazi granicu ludila ako o samoći snevam i kada sama nisam ?

Da li tako može da se voli ? U tišini ?

Nikada nisam volela sve savršeno i sve srećno u životu

Uvek je moralo da bude ono nešto nesavršeno,greška...

Da...upravo greška koja život čini zanimljivim

Pomalo sam volela svoje tuge

Pomalo ih i prizivala kada ih bilo nije

Opet ...izgleda da neki ljudi jednostavno nisu stvoreni za druge polovine

Ti ljudi sami sa sobom čine savršen sklop

Retkima dozovole da se uvuku u njihove pukotine

Možda oni ne umeju da vole

A možda...možda jedino oni to umeju

Nije ljubav to što si sa nekim neprestano zajedno

Što jedete,pijete,zadovoljavate ostale potrebe

Ljubav nije zadovoljavanje potreba

Ona se izdiže iznad njih

Zato...zato se najbolje voli u tišini

Gledam u Tvoje odraze

Kao da ništa ne dostaje

Najgore od svega je što ne znam da li bih volela da ponovo budeš tu kraj mene

Ili da te zauvek ovako volim ...

Dok sanjam u tišini

Ne mogu ni sa tobom ni bez tebe

Opet...večni si vladar moje tišine
GRICKAM ŽIVOT...
2011/07/14,19:14
Anđeo je sam tatom u polu satnoj šetnji.Ko bi rekao da roditeljstvo može da podrazumeva pola sata dnevno sa detetom kako bi se sprala krivica i ali baš ništa više od toga.

Primećujem tamne kolutove oko očiju,otežane kapke.Ne kuvam kafu jer nemam ni vremena da je popijem čak i da želim.

Umorna sam od svega a najviše od ljudse zlobe koju primećujem svud oko sebe kad god se okrenem.

-Primećujem da te mnogi mrze.To je vidiš znak uspeha,kaže mi u mailu drago biće.

-Princezice treba da se zabrineš ako te tapšu i ako ti misle dobro.Kaže mi jedna osoba nakon čijih reči se uvek bacim u razmišljanje.

Priznajem ja sam se uvek pecala na one ljude koji su preterano ljubazni i tobože mi uvek žele dobro.

Samo sam uvidela da ti isti ljudi ne mirišu sreću.Ukoliko je primete kod mene u komšiluku uporno se trude da mi dokažu da nije to tako.Da sam samo umislila da sam srećna.Da je za sreću potrebno nešto drugo.

One koji su u početku samnom oštro sam odmah odbacivala.

Šta će mi oni ?Mislila sam.Život je i tako težak.Samo mi trebaju ono koji iz mene izvlače sve loše ,postavljaju to na srebrni tanjir i serviraju mi to za večeru.

To donekle ima logike.Na nama je da odaberemo sa kim kako i kada ćemo se družiti ili biti u kontaktu.

Ovo prvo međutim nema nikakve logike.

Čitav svoj život ( čitaj od moje 2.god ) imala sam najbolju drugaricu.Kada sam patila uvek mi je bila rame za plakanje.Kada sam se venčavala nije želela da mi bude kuma.

Lepo je kada patimo.Ali ne daj Bože da budemo srećni ako ostali nisu.

Šta znači uopšte ljosnuti o dno ?

Mnogi se toga toliko plaše da večito stoje u mestu zadovoljavajući se mrvicama.Običnim.Ustaljenim navikama.I nikada nikada ne uspevaju da polete smeste se na oblake.

Što se mene tiče ja sam za let.Pa nek i ljosnem.Podići ću se snažnja.Bolje i to nego da čekam u mestu i kradem dane sopstvenog života u ravnodušnosti i ništavilu.

Ako me je išta život naučio to je da ga ja grabim pre nego što on počne da grabi mene.

Imam utisak da zloba isplivava na površinu kod lažnih moralista,samozvanih mudraca,osoba potpuno nesigurnih u sebe kojima je tuđ neuspeh ( ako tako nešto uopšte postoji,ali oni ga tako nazivaju )potreban kao plen piranama ne bi li opravdali sopstveno nezadovoljstvo.

A život protiče.Ne čeka na nas.Ne pita nas za želje i planove.

Zaista mislim da jedva da smognemo vremena da ugrabimo sopstveni život a ne da se bakćemo sa analizom tuđih i živimo od toga.

Što se mene tiče....ume život i mene da grabi ,gricka kako god želite.Međutim sve dok i ja uspem da gricnem njega barem povremeno znam da je sve u redu :)

Kada bi se svako od nas orijentisao na soptveni život uvideli bi da materijala za grickanje ima koliko želite iako se nekada čini da možemo o njega zube da polomimo.

Sve dok grickamo svoj dobro je.

Od tuđeg se nikada najesti nećemo pa i da su pred nama gozbe čitave sa po 300 jela u ponudi.

Samo kad svoj grickamo možemo i na kolač na naiđemo pa i na čokoladu.

Što se tiče tih ljudi o kojima pišem...njih će uvek i biti.Uvek je lakše uspostavljati račun za tuđ život nego za svoj.

Eto viditi zbog čega želim pisac da postanem.

Želim da se zavučem pod pokrivač,grickam bademe,pijem ledeni čaj i stvaram sopstveni svet u mojim romanima.Pobegnem od ljudi.

Nažalost i tamo me uvek dočeka isto to što i na javi.Ali barem znam da sam ja sve to režirala.


Princeza nemira želi Vam lep dan.Gricnite i danas koliko god možete od života :)
MOGU JA SVE TO...
2011/06/27,23:48

Kada ruke nam se sklope gubim se.Saplićem.Zaplićem.Ne umem da ti vidim čak ni lice.

Kada usne na moje spustiš nestajem.Selim se u nestvarno.Ponese me vrtlog čarolije pa onda svakim delićem sebe osećam priče koje mi njima kazivaš.

Kada telom prekrijem tvoje nema me.Sebe ne prepoznajem.Ja više nisam ja.Kao da posmatram iz daljine.Pa se onda iz daljine čudim otkud svi ti pokreti mojim telom izvedeni.

Tako ti utičeš na mene.

Osećam da su našu ljubav stavili na  neki test.Strašne sudove sa dvorova davnih vekova.Dželate koji krvoločno čekaju da presudu izvrše.

Kao da nam nisu verovali kada smo im govorili.Kao da ne veruju našim pokretima Mislima koje jedno drugom šaljemo iz dana u dan.Srcima koja su spojena pa zajedno počivaju negde daleko od naših tela.

Pa sada sve treba da dokazujemo,Iskazujemo.Objašnjavamo.Pravdamo.Demantujemo.

Mogu ja to...nije mi teško.

Mogu i pred strašne dušmane izaći glave uzdugnute.Mogu im pod noge baciti naše snove.Mogu i jačinom gromova i munja našu ljubav meriti.Mogu ih pobiti osmehom voljene žene.

Mogu svojom ljubavlju sve tvrđave porušiti.Carstva osiromašiti.Mora i reke osušiti.

Mogu se ja i sa dušmanima boriti.Mogu ih otrovati krvlju svojom našom ljubavi protkanom.

Mogu ih zalediti pogledom zaljubljene žene koja ne poznaje granice pa ih vešto obiti o njene stene.

Mogu sa Anđelima pakt sklopiti da čekaju nas jednom negde,tamo na nekom boljem mestu.,sviju pod krila svoja,nikada nas od njih ne otrgnu.

Mogu sakupiti sve ove dane naše razdvojenosti pa ih uvezati kanapom u vreću,kroz prozor izbaciti.

 Mogu se boriti i sa kišama.Sušiti ih vatrama strasti što niz naša tela se prelamaju.

Mogu i vetrove umiriti šapatom tihim sa tvojih usana na jastuku kraj mene izreknutih.

Mogu ja biti tvoja iako ničija nisam.U srce ti se zaplesti pa iz njega nikada ne izaći.

Mogu ti pokretima tela svog najstrašnije tajne otkrivati.

Sve ja to mogu...

Da li ti to...možeš podneti ?

 

VELIKE ŽENE
2011/06/23,21:31

Šetam tržnim centrom.Vidim da se rasprodaja priprema.Isprobavam neke haljinice,šorčiće...ništa mi se specijalno ne dopada.Ništa me ne privlači.Treba mi nekakav izazov.Da učinim ono što nikada nisam.Nešto novo.Promene.Koliko ih imam to ih više priželjkujem.

Razmišljam kako ljudi kao da ne dozvoljavaju da budeš srećan.Patnja se prihvata.Sreća nikako.

Onaj ko ume da živi je nemoralan.Rasipan.Zašto bi majka jednog deteta mogla da nosi mini suknju ili troši novac na krpice ? Pobogu pa rodila je dete i sada stop sa životom.Sećam se kako  mi je muž govorio "Ti si sada udata žena" kao da zbog toga treba da prestanem da živim.

Svako ima da ponudi neki savet.Nagovesti kako nije dobro što si srećan.Razvela se ( ne svojom voljom ) prihvatila slobodu .Nikako ! To ne može !Ona je prolupala što je dobila svoje parče mira.

To je jedna od ljudskih osobina kojih se gnušam.Ukoliko vidimo da je neko srećan uporno pokušavamo da mu kažemo da bude oprezan.Jer zašto bi Bože moj bio srećan.Otud i one izreke tipa ko visoko leti nisko pada,sreća je lepa dok se čeka...i niz drugih.

Zašto bi neko bio srećan kada mi nismo ?

Kvazi moralisti napadaju,osuđuju,vređaju...sve samo u cilju da dokažeš da ne  možeš da se raduješ.

Ako umeš da izađeš i provedeš se nisi dobra majka.Ako kupiš nešto za sebe ne brineš o detetu.

Ne smem ni da napišem šta nastupa ukoliko izađeš sa nekim.

Čemu sve to ?Zar nije smisao života koji niti malo lak nije da ga ulepšavamo što je više moguće ?

Te žene,žene koje su vekovima unatrag pa sve do danas umele da ugode sebi žive svoje živote su nazivane najpogrdnijim imenima.Preljubnice,kurtizane...kako još sve ne.

Mnogi međutim zaboravljaju da su takve žene istoriju pisale,da su ostajale zabeležene.

Da su uspevale carstva da osiromaše,ratove da pokrenu,stene da pomere.

Svim tim ženama jedno je svojstveno.Umele su da žive ne obazirujući se na svet.Da uživaju u  raskoši,opstaju u bedi,napajaju sopstvena čula,zadovoljavaju sopstvene potrebe.

Zar ih treba kriviti ?

Zar ih treba osuđivati ?

Zar  pre nego što uperimo u nekoga prst najpre ne treba da ga okrenemo ka sebi i zapitamo se da li umemo da živimo sopstvene živote i da li je kasno da to naučimo da činimo ?

Takve žene mogla bih kao mnogi da nazovem žene sa greškom ali ja ću ih nazvati VELIKE ŽENE.

Nakon svega što mi se izdešavalo jedno sam naučila-da uživam što je više moguće ,makar me to i života koštalo !

 

Sve Vas pozdravljam i želim Vam laku noć.

 

 

 

 

 

VEČERAS SAM TI SVOJE MISLI POSLALA
2011/06/22,21:47

Htedoh da ti ispričam jednu priču.Priču u kojoj su glavni junaci poljubci koji se šunjaju  našim telima.Istražuju skrivena mesta.

Htedoh da ti pripovedim jednu bajku u kojoj ti i ja smo u onom "Živeli srećno do kraja života" koje se nalazi na samom kraju teksta.

Htedoh da ti pesmu opevam.Rečima ti trzaje u srcu mamim.Na licu grčeve ocrtavam.

Htedoh ali neću.

Svoje sam misli poslala večeras u zamak srca tvoga.

U njemu još hiljade drugih.Gužva nekakva.Takmičenje.Nadticanje.Jurnjava.Grabež.Pometnja čitava.

Moje su misli u bele odežde odenute.Od čežljivih snova satkane.Uzdasima proštepane.

One se ne igraju.Ne zapovedaju.Ne izriču laži slatke,medom obasute.

Moje misli knjigu obećanja ne ispisuju.O ogradu očekivanja se ne sapliću.Na livadu planova ne svraćaju.

One se samo vešto skrivaju od strela otrovnih što šalju im Bogovi ljubavi zapovednički.

Štite od obmana želja koje nameće razum mučki.

Moje su misli hitre,koračaju tiho,jedva čujno.Zalaze u najskrivenija mesta srca tvoga.

Dolaze krišom na prstima.Odlaze pompezno ostavljajući za sobom tragove suza ne isplakanih,žudnje što se kroz um provlači pa ga na najslađe muke postavlja.

Ne bore se one sa tim tvojim drugim mislima,što u zamku srca tvoga zauzimaju počasna mesta.Ne sede sa njima na uzvišenim položajima.Ne ispijaju vina od potreba spravljena.

One ih naprotiv miliju,smeše im se,polako iz pod svoje okrilje uzimaju.Pod nevidljiv plašt postavljaju.

Polagano,ne nametljivo na vrhovima prstiju uvlače se u odaje zamka velelepnog kog srce je tvoje godpodar,i smeše detinje iskrenim osmehom.

Ne ,neću ti večeras pričati.Neću ti ni slovo ispisati.Neću te željom orobiti.

Samo...samo ću poslati misli svoje u zamak srca tvoga.Pa nek u njemu noćas snevaju,najlepše pesme opevaju,neka te strastima odevaju,na mekom jastuju čežnje snevaju.

Pa nek izjutra nestanu u oblacima,čekaju da tamo pošalješ i ti misli svoje,pa se sa njima zauvek sjedine,ispare i pretvore se u kišne kapljice koje čitavim svetom šetaju i nikada,nikada ne nestaju.

 

TIŠINOM ISPISUJEM TVOJE IME
2011/06/20,21:56

Ne čujem vetar,čuje on mene.

Ne čujem kišu,kišne kapljice igraju ples oko mene kao kakve balerine.Pa se sapliću,zapliću,tope na telu,umivaju mi lice.Gase usana žeđ.

Ne čujem gromove i munje što mi sobu osvetljavaju.Senkama se igraju.Viču tvoje ime.

Čujem...tišinu.

Dobro mi znanu.Drugaricu nemirnih noći.Sestru beskrajnih misli.

Kažu ljudi najgora je tišina

Pitam se zašto je onda meni dobra vila

Uz nju umem da snevam,da volim,da među oblake se vinem

Tišinom ispisujem tvoje ime

Beležim tvoje dodire

U tišinu umem slike da upletem

U svakoj od njih nas dvoje

Smešimo se,tražimo,dozivamo,skrivamo,mamimo,volimo

Tišinom i zvezde dosežem

Novoj se zori radujem

Stvaram nove oblike onoga što smo imali

Onoga što bili smo mi

Tišinom plodove ubiram

Njima se sladim,sokove upijam

Tišinom te prizivam

Njom ti i pesmu opevam

Tišina...

U njoj smo se skrili

Kao da nikada nismo ni bili

Kao da našu ljubav smo snili

Jorganom tuge je prekrili

Tišinom ja sve umem

Umem i tamu da razumem

Umem da vešto isklešem reči

Obojim žudnju što kao kruna blista

Nasmejem tugu

Ugasim nemir

Pustim te da lutaš u beskraju

Tišinom brojim misli svoje

Slavim ih

Sakupljam

Uzdižem

Zavlačim ti ih u srce

Tišinom ispisujem tvoje ime

 

GDE JE NESTALO ONO NEŠTO LEPO ?
2011/06/19,11:05

Šetam se kejom.Gledam u Savu.Ispisujem šta ću da izreknem na parnici u sredu.Nisam uzela advokata.Bolje se osećam kada sama iznosim sopstveno mišljenje.Od srede će se život podeliti.Ja tebi ono.Ti meni ovo.Gde su nestala sva ona obećanja ? Zakletve ?Planovi ? Ljubav ?

Misli mi lutaju ka promociji knjige na kojoj sam sinoć bila.Svaka ponaosob pesma je prožela moju dušu.Recenzent,žena kojoj se neizmerno divim i kojoj sam zahvalna što me je pozvala je u obraćanju prisutnima izjavila da se takva ljubavna poezija,poezija u kojoj se prošlost i budućnost ogledaju u ogledalu sadanjosti danas izgubila.Da gotovo da je i nema.

Razmišljam u kakvom vremenu živimo.Niko više kao da nema sluha za ljubav.Za lepo.Sve što je lepo se omalovažava.Ismeva.Smatra patetičnim.Kritikuje.Osuđuje.Ne gleda.Pored lepih stvari prolazimo jednostavno okrećući glavu.Kao da će nas povrediti ukoliko pogledamo u njih.

Sa druge strane divimo se glupostima koje oči bodu.Prepiskama.Omalovažavanju.Blaćenju.Uvek imamo da izjavimo nešto ružno.Lepo gotovo nikada.

Kao da smo izgubili sopstvene živote pa nam trebaju tuđi da ih živimo.Sve ono što ne umemo sebi da kažemo i te kako umemo drugima.Tu smo vešti na račima.

 Kao da zaboravljamo da stvaramo.Oblikujemo.Ostavljamo nekakve tragove za sobom.Načinimo nešto naše.

Zagazili smo duboko u glupost.Bespotrebno .Nevažno.

Privlače nam pažnju zlodela.Nikako dela.

Znam da je sve danas instant pa i ljubavi ( da ne kažem veze ) ali to je jednostavno posledica ovog vremena.Nemamo strpljenja ni za šta.Volje za borbom.Plutamo po površini.Davimo se u lažnom moralu.Ispijamo sujetu .Orijentišemo se na zlobu.

Gde je tu ono nešto lepo ?

To lepo kao da po pravilu zaobilazimo.Teramo kao nekakvu bolest.

Izgubili smo svaki osećaj za lepo.

To smatram bolešću ovoga doba.

Dajte mi malo lepog,na kašičicu samo.Nahraniću se i biću sita danima.

To su bila samo neka moja zapažanja i razmišljanja ovoga jutra nikako pametovanja ili mudrovanja.

 

Sve Vas pozdravljam i želim Vam lep dan !

 

 

 

LUTAM TVOJIM MISLIMA
2011/06/17,23:45

Nemoj večeras ono znamo se ,ne znamo se

Kriješ se ,pojavljuješ se

Odlaziš,dolaziš

Volimo se,ne volimo se

Igraj večeras pošteno

Pa se prikaži ponosno

Nemoj da te moj pogled prži

Reči bodu

Usne na muke bacaju

Budi večeras fer

Ne glumataj zavodnika

Iskusnog vojskovođu

Putnika nemernika

Prevejanog ljubavnika

Budi ono što nisi

I ako se pretvarati moraš

Daj mi ključ od odaja Tvojih misli

Samo onih u kojima sam ja

Pa me provedi njima ponosno

Prošetaj samnom do trona

Nek budem na njemu jedan tren

Pređi mi šakom preko tela

Otkopčaj mi čežnju

Dok ti u krilo padam

Uzdahe Tvoje kupujem

Pa mi podari trzaj

Grč slatki

Neka se ocrta na usnama mojim

Lutam Tvojim mislima

Put mi dobro poznat

Znaš li koliko si puta već nasilnički pokušavao da me izbaciš ?

Znaš li koliko puta sam sama bežala ?

Hodala ,lutala hodnicima prepunih lažnih slika

Iskrivljenih ogledala

Slepih ulica

Komlikovanih lavirinata

Izlaza nikada ni od kuda

Molio si ,znam,da me iz tvojih misli izbace

Preklinjao

Čitava bogatstva plaćao

Samo da me više ne bude

Da me prašina sećanja izbriše

Još uvek sam u njima protiv svoje želje

Igraj večeras pošteno

Kose  mi žudnjom umršene

Haljina od snova na pod spala

Stopala bosa po trnju strasti gaze

Mislima Tvojim lutam

Od suza isplakana  kristalna stena

Takni je pogledom

Sruši je dodirom

Postavi je na Tvojih misli tron

Pa nek ne lutam samo večeras

Samo večeras igraj pošteno

 

 

 

 

OTROVI PROŠLOSTI
2011/06/15,21:27

Gledam u svetla grada.Ne želim večeras da se ogledam.Kladim se da bih u ogledalu ugledala tugu.Pravo njeno lice.Kladim se da bi mi se ponovo nakezila.Pokazala mi zube.Dokazala da je ponovo nekako uspela da dođe na tron.

Šta je naš život ?

Kutija papirnih maramica koje na posletku budu istrošene ?

Pakla cigareta ?

Biblioteka pročitanih i ne pročitanih knjiga ?

Često se zavlačim u onaj deo sa pročitanim knjigama.Skidam prašinu sa njih pa ih ponovo iščitavam.Radnja mi dobro poznata.Likovi još bolje.

Iščitavam sve dok se listovi potpuno ne iskrzaju a korice ne promene boju.

Sve dok ta knjiga zaista više ne može da se čita.

A onda shvatim da mogu da produžim dalje,samo nekoliko koraka i naletim na nove,još uvek ne pročitane knjige .Sa interesantnijim sadržajem i inspirativnijim koricama.

Izazov

Iskušenje

Otvaram ih s vremena na vreme.Tek onako otškrinem .Pa ih onda hitro zatvaram kao da će me reči ispisane u njima opeći.

Vreme je da krenem dalje

Misli su mi umorne

Pokreti iscrpljeni

Duša sneva u nekom polu snu

Srce zauvek zarobljeno na obali ,među stenama

Gazim nekakvom mračnom stazom

Stazom bez osvetljenja

Bez putokaza

Saplićem se.Zapinjem.Padam.Podižem se.Nastavljam.

Kao po pravilu pogrešne biram

Nisu oni krivi

Kriva sam ja što izgleda uživam da patim

Da ih slavim sve dok mi dušu ne iskrzaju

Pa je u pepeo pretvore

Krenula sam dalje

Puteva na hiljade

Želje se istrošile

Vera ponosno sneva

Nada odavno na put otišla

Ništa me više ne dotiče

Mračne sile oko mene igraju ples

Kikoću se

Prepliću

Ravnodušno ih gledam kao da mi ništa nije

Kao da sam se u ledeni dvorac zatvorila

Kapije straha pred njim postavila

Ključ odaja zauvek skrila

I sada sedim u njima

Ispijam otrove prošlosti

Kruna na glavi od nemira mi blista

Nek me otruju jednom zauvek

Pa nek se probudim kao nova

Na nekom drugom mestu

Na  nekoj drugoj planeti

Negde gde je prošlost zauvek izbrisana

Uvejana u snegove sadašnjosti

Potopljena u maglu budućnosti

Nek mi Anđeli krunu nemira skinu

I vinu me među oblake

 

 

 

 

 

 

 

POVRATAK U DETINJSTVO ( UZ POMOĆ PRIČALICE )
2011/06/13,20:15

Vraćam se sa promocije Pričalicinih knjiga.Torba mi prepuna svakojakih knjiga.Osim kjiga prepuna je i ponosa.Znam tačno koliko truda treba da bi se napisala jedna knjiga.I još ne znam koliko puta uvećano da bi se ista izdala.

E upravo zato sam ponosna kada god sam pozvana na promociju neke knjige.

Međutim ovog popodneva...nije to bila uobičajena promocija.

Ovog popodneva sam barem na kratko uspela da se vratim u sopstveno detinjstvo.

Setila sam se koliko sam volela bajke.Iščitavala sam ih.Gutala sa polica narodne biblioteke kao nekakvo dete šarene bonbone.Hranila se njima.

Ljudi danas svaku bajku povezuju sa živeli srećno do kraja života...Niko se nikada ne zapita koliko mudrosti ima u bajkama.Koliko istine.Koliko pouka.

Sećam se kako sam kao devojčica sve odgovore tražila u bajkama.Iščitalavala ih po nekoliko puta.

U detinjstvo ( pa čak ni u par meseci u natrag se ne bih vratila iz jednog razloga.Bila sam preterano osetljiva.Ranjiva.

Ljudi to kao da omirišu pa onda krenu da razdiru.Onda bih se povlačila u sopstveni svet i čitala bajke.One su bile moj vazduh koji udišem.

Svaki put kada pročitam Pričalicinu priču ja ponovo zakoračim u taj svet.Čist.Iskren.Ne iskvaren.Ne ukaljan zlobom i sujetom.Lažima i prevarom.Jasan.Ne nametljiv.

Ko danas uopšte piše bajke ?

Svi pišemo nekakve tekstove radi sebe,za druge,posvećene nekoj osobi kako god...

Ali ko se u ovom svetu uopšte bavi nekim delom koje ne čini samo i samo zbog sebe ?

To se ovih dana ne prestano pitam.

Ovog popodneva pronašla sam jedan od odgovora na ovo pitanje.

Za trenutak sam se vratila u ono vreme ,vreme kada sam verovala,bila nadom okupana,željama obučena.Kada ništa nije bilo ovako surovo komplikovano.Kada mi je sve izgledalo moguće.

Kada sam verovala da se i zvezde dotaći mogu.

Čast mi je i zadovoljstvo što sam posetila ovu promociju.Još veća što sam upoznala Pričalicu lično.

Zahvaljujem se ,ponosim se što poznajem nekoga ko je jedan od tako retkih ljudi ( ponekada pomislim da ih uopšte više i nema ) ko se bavi pisanjem  najvažnijim bićima.Našim Anđelima .

I naravno,zahvaljujem se što ću imati šta svom Anđelu da čitam :)

Pozdravljam Pričalicu a Vama svima želim prijatan ostatak večeri.

P.S.Nije moj stil da pravim izveštaje sa promocija niti da opisujem iste ali ovome jednostavno nisam  mogla da odolim.

DVOGLAVA ALA
2011/06/12,10:51

Najviše volim kada se jutrima sama probudim.Kada shvatim da hitno ustajanje nije neophodno.Da mogu još malo da se razvlačim po krevetu.Tek onako.

Jutrima su  mi misli čistije.Bistrije.Jasnije.Jutrima skidam zamagljene naočare i jasno vidim.

Ovoga jutra međutim probudila sam se sa istim onim  mislima sa kojima sam sinoć u krevet pošla.

U mom životu kao da postoji nekakva neman.Dvoglava ala koje sve razara.Jede.Gricka.

Možda zbog toga što uvek biram ne moguće.Nedodirljivo.

Ali opet,kada bi ljubav birali i uspeli nad njom da kontrolu imamo onda to i ne bi ljubav bila.

Ta dvoglava ala me prati kao kakva senka zloslutna.Traži me i kada me nema.Čeka u zasedi.Povuče se na trenutke.

Tada pomislim da sam trijunfovala.Pobedila.Smešim se.

I baš kada na tron kročim eto je ponovo tu.Da mi kaže da me nije zaboravila.

Največa ljubav-paf !

Veridba-paf!

Brak-paf !

...-paf !

Kao da sudbina igra šah samnom pa me matira.Šahira.Pafira.

Gricka ta dvoglava ala sa užitkom.

Pogled joj opčinjujući.Opijam se njime.Ali tek što joj se približim iz njega munje sevaju a otrov sa usana ističe.

Možda bi trebalo da se udružim sa njom.Prihvatim je takvu kakva je.Pomilujem je.

Možda će jedino tako uspeti da ode od mene.

Kofere svoje ponese i zauvek nestane.

Slušam zvuke tramvaja koji se  mešaju sa cvrkutom ptica.Gledam reke bulevara kroz stopala kako se ukrpštaju,prepliću,rastavljaju...

Dvoglava ala stoji nadamnom i pažljivo me posmatra.

 

Sve Vas pozdravljam i želim Vam lep ostatak dana !

 

 

 

IZAZOV
2011/06/11,15:32

Ne volim kada mi muniti prolaze kao sekunde.Sati kao minute.Nedelje kao dani.

Ne plašim se smrti niti starenja ,plašim se brzok proteka vremena.

Odjednom sam shvatila da prolazi toliko brzo da nemam više nikakvu kontrolu nad njim.Ne mogu da prigrabim kao nekada što sam umela.

Pitam se koliko smo u stanju da prihvatimo nove izazove,učnimo nešto potpuno novo,neočekivano.

Toliko smo postali ušuškani u okrilje ustaljenih rituala svakodnevnice da od novog nekako bežimo.

Gotovo uopšte više ne rizikujemo.

Poznato.Ustaljeno.Bez ikakvih promena.Provereno.

Mislimo tako je bolje.

A onda se se  izgubimo u proverenoj rutini i zaboravimo  kako izgleda kada jednostvano probamo da skočimo.

Možda zato što smo uglavnom padali,razbijali noseve.Pa sa sada zavlačimo u krilo oprobanog.

Kao nekakvi roboti koju funkcionišu na gorivo istovetnog.

Što smo stariji,manje se usuđujemo da rizikujemo.

Mislimo ništa više nije vredno toga da ljosnemo direktno na zemlju i zakaljamo lice u blato.

Ali u istom momentu potpuno zaboravljamo da ukoliko ne skačemo,večito stojimo u jednom mestu .Ne postoji šansa ni da se u oblake vinemo.

Samo hrabri skaču.Kukavice ostaju na litici i čekaju da vide šta će se dogoditi.Dopuštaju sebi da život posmatraju sa nekakve ustaljene visine.Potpuno jedolično.

Skrivaju se od izazova kao od zaslepljujućih zraka sunca pa navlače naočare ne bi li ih zaobišli.

Koliko smo se u životu puta usudili da učinimo nešto potpuno novo,drugačije ?

Nešto što će možda promeniti čitav naš život.

Ako i uradimo nešto takvo skloni smo da o tome prepričavamo godinama.

A vreme ne čeka.

Život ne čeka.

Sve bih dala da ponovo dođem u iskušenje da barem omirišem izazov.

Njih obično kudimo.

U stranu slanjamo.

Zapostavljamo.

Ostavljamo ih da trunu na polici čekanja.

Bežimo od njih kao od zaraze nekakve.

Oblilazimo ih.

Opet oni su tu.Svakoga dana.U svakoj minuti.

Čuče skriveni i čekaju na nas.

Potrebno je samo da pružimo ruku i prihvatimo ih.

Samo oni koji skoče mogu i da se vinu u oblake.

 

Sve Vas pozdravljam i želim vam prijatan ostatak dana !

 

 

ZRNCE PRAŠINE
2011/06/10,21:19

Glava na jastuku

Pogled uperen ka nebu

Ruke prekrštene na grudima

Razne se misli kroz moj um provlače

Pa se onda pitam

Gde li sam to bila ?

Šta sam to snila ?

Na kom sam kraju sveta svoja krila svila?

Vetar sudbine me nosio kao nekakvo zrnce prašine

Smeštao na talase mora i okeana

Stapao u vrelini pesaka pustinje

Hladio na stenama visokoh planina,tamo gde nikada nikoga nema

Zrnce je prašine dalje lutalo

Kivitlalo se u vihorima

Gubilo u košavama

Sletalo u carstva

Dopiralo do oblaka

Hitalo kroz ritove i močvare

Šume zapuštene

Smeštalo se na trenutke u okrilje latica

Odbijalo o stene

Provejavalo niz vodopade

Uvek je to zrnce tražilo druga zrnca,prašnu

Mesto gde će se konačno smestiti 

Svoje maleno gnezdo sviti

Pitalo se  kako to da mu nije mesto među kamenčićima na oblama

Zrncima među plodnom zemljom

Prašnom u šljunku

Nije to zrnce tražilo nedostižno

Tražilo je samo mesto gde će senastaniti

Gde će konačno mirno biti

Na nekim je mestima duže ostajalo pa se ponadalo da je to ono mesto koje je uporno tražilo

A onda bi ga vetar ponovo odneo

Luta to zrnce i danas uporno

Kiše ga ne brišu

Snegovi ne veju

Sunce ne prži

Možda baš zato što je tako malecno

Pa uspeva da odoli svim iskušenjima nekako

Manje od pahulje

Kapljice kiše

Manje od zrnca inja

Konačno je to zrnce shvatilo

Nisu za  njega carstva

Nisu ni beskrajne šume

Ono i ne pripada prašini

Toliko je malecno da se čak i sa njom nekako mimoiđe

To je zrnce ponosno sada

Zato što je shvatilo da ne može sobom da vlada

Da taj dar ne propada njemu

Da ima ko će o tome da brine

Pa da ga ponovo u visine vine

Kovitla

Baca

Miluje

Ljubav mu daruje

 

 

 

REČ,DVE O BLOGU. RS...
2011/06/09,13:53

Sedim na podu zgrčena.Trebalo mi je dosta vremena da uspavam Anđela.

Dopada mi se jedna sopstvena osobina.Nikoga od svojih bivših ljubavi nisam nikada kriivila.

Nakon što bi se veza završila lepo bih je spakovala u dosije i zalepila na fasciklu nalepnicu lepa sećenja.To sam isključivo radila zbog sebe.Pamtila samo ono lepo.Ružno brisala kao da nikada nije ni postojalo.Kada bih nekada na trenutak želela da zavirim u taj dosije prelistavala bih stranice sećanja sa osmehom na licu.

Kako međutim,kako da se prisećam nekoga po lepom kada mi preti da će me uništiti 24h dnevno ?

Kako kada za sve pronađe kontru pa ni dete neće da odvede kod lekara kada je to potrebno?

Ne mogu.Jednostavno ne mogu.Umorna sam od svega.Isrcpljena.

Ne postoji lep ili srećan razvod.Razvod je sam po sebi grozan.Možda postoji samo pristojan razvod.Ali moj svakako to nije.

Mislila sam da će vremenom biti lakše ali čini se da sve teže postaje.U ovoj zemlji ne igraju ulogu ni socijalne službe ni sudije.Svako može da radi šta želi.

A onda dođem ovde da olakšam dušu.Ispišem šta mi leži na srcu pa mi iskoče raznorazne utvare i veštice i nakače mi se još na hiljadu problema na vrat.

Ko ovde nekoga uopšte zaista poznaje da bi sudio i kritikaovao ?

Ko zna kakav je čiji život ili u kakvoj se situaciji nalazi neko ?

Jedino što možemo da znamo je ono što pročitamo ili komentarišemo.Da li je to dovoljno da se sazna sve o jednoj osobi ?Svakako da nije.

Ovde bi trebalo da se gledaju tekstvovi koje ispišemo.Ali se izgleda gledaju samo osobe.Namerno kažem ovde na ovom blogu jer verujte da na drugim blogovima nije tako.

Zato pre nego što napadete,kljucate u mozak i grizete pomislite kako čak i da tu osobu poznajete ( a ne poznajete je uopšte ) ne bi trebalo to da činite.

Što se mene tiče na utvare sam oguglala.Orijentisala sam se na dobre ljude.Prijatelje koje sam ovde stekla i na koje sam ponosna.

Bilo bi dobro da svako od nas to učini.Možda onda ovaj blog jednoga dana postane nalik drugima.

Dolaze ovde novi ljudi sa prelepim tekstovima.Zapažam da ih niko ne čita.Ili ako ih čita niko ne daje nikakav komentar.

Samo se vrte jedne te iste osobe kao na ringišpilu .Kao da niko novi nesme da dođe.

Previše mi se toga lošeg izdešavalo.Najgore je što se još uvek dešava.

Kakve je to posledice ostavilo po mene ?

Ništa me više ne dotiče.Ne pogađa.ne interesuje.

Da li mislim da je to dobro ?

Ne mislim.

Iskreno,volela bih da barem znam da još uvek umem da patim.Ali mislim da ne umem ni to.

Osvrnite se oko sebe ,pogledajte soptveni život,Obratite pažnju na prelepe teksove koji Vam možda promiču .Cenite tekstove.Pustite osobe.Svako ima svoj život i zna kako da ga živi.Nikome nisu potrebne ničije dijagnoze.

Postoje ovde osobe koje su velikog srca,uvek spremne da upute po koju lepu reč i ulepšaju dan.NJima se posebno zahvaljujem jer su ušetale u moj život onda kada mi je bilo najpotrebnije.

Ovaj članak nije nikakva najava odlaska sa bloga ili slično.

Nisu moj stil teatralni odlasci sa pompeznim povratcima.Ali i one koji to rade ne osuđujem uopšte.Svi smo različiti.To tako treba da posmatramo i da prihvatimo jedni druge baš onakvima kakvi smo i nikako drugačije.

 

Sve Vas pozdravljam i želim Vam lep ostatak dana.

 

OSVRT
2011/06/08,10:16

Volim kada mi dan započne uz jaku crnu kafu.Kada uspem da ugrabim parče mira.Odvojim vreme za sebe.Posmatram automobile i slušam njhove zvuke koji se mešaju za zvucima tramvaja.

Bliži se parnica.Vreme odmiče ubrzano.Klizi nemilice .Uvek me sve to podseća na onaj pesak koji curi niz peščani sat.Minuti,sati,dani,nedelje...sve se nekako stapa.

Osećam se čudno.Taj se razvod toliko razvlači.Čini se kao da se već davno okončao.Da sam davno otpočela neki drugi život.Novi život.Ali da sada treba samo sve da se ozvaniči.

Nekakvi događaju se odvijaju u mom životu a ja ih posmatram ne osvrćući se.Kao da se događaju nekom drugom.Kao da nisam u čitavoj toj priči.Jedino i jedino što može da me dotakne jeste u vezi mog deteta.I kao u inat upravo me to dotiče.

Nas dve otpočele smo neki drugi život.U novom stanu.Same.Vezale se jedna uz drugu.Provodimo zajedno dane i noći.

Kada se osvrnem par meseci unazad vidim izuzetno ranjivu ,iskrenu osobu.Osobu koja ume da voli i smeje se.

Ova druga ja,nova je ,potpuno je drugačija.Izgradila je oko sebe zidove,bodljikave žice,štitove .Ništa više ne može da je dotakne.

Ponekada,samo ponekada na momente izviri stara ja.Ali nova ja je dočeka i odgura u stranu.

Možda je sve to tako i trebalo da se dogoditi.Ovaj svet nije mesto za staru mene.Sanjara punog vere i ljubavi.

Ovaj svet je zaprvo pravo mesti za novu mene.Bez previše očekivanja.Nadanja.Planiranja.

Ponekad...dok se gledam u ogledalu,okrznem pogled stare mene.Zamišljen.Uplašen.Ali istog momenta navučem osmeh ,iz očiju počinju da mi izviru varnice.

Za samo nekoliko dana postaću i zvanično slobodna žena.

U tom me je smeru odvela raskrsnica.Jedno što ću ovoga puta uraditi biće da sa osmehom sledim njen put i kažem sebi da je taj put već bio određen.

Samo da sam ga tek sada lutajući pronašla.

Ponoviću za kraj rečenicu koju možda mnogi neće razumeti.

Jaki su oni koji umeju da pate.Oni koji kada ih udare u obraz pruže drugi.Oni koji znaju da će nakon patnje sreća doći.Oni koji umeju da vole.

Svi ostali samo prividno plutaju na površeni uvaljani u prašinu ništavila.

 

Sve Vas pozdravljam i želim Vam lep dan.

 

 

 

 

 

 

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 ... 29 30 31  Sledeći»
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu