Pre iyvesnog vremena dobih jedan komentar na moj post kako je svaka naredna ljubav sve veća i
uvek je baš ta po nama prava.
Pomislih kako dama koja je komentar
ostavila nema pravo jer je prava ljubav samo jedna i ne može da se
poredi sa niti jednom drugom niti može da ima kopiju.A onda...pre neki
dan dobih mail.
-Znaš Tanjana tebi je svaka ljubav naveća i najjača i svaka je ona prava.
Pa se malo osvrćem po prošlosti.Da,shvatam da je onaj komentar imao smisla.
Svaka
moja ljubav u tom trenutku bila najsnažnija i najveća.Pa sam ih još
razvrstala u najveću ljubav,požudu,u veridbu u brak....svaka je po
nečemu bila posebna i najveća upravo po tome.
Sada shvatam da je
to tako bilo zato što sam ja od njih posebne pravila.Veličala ih i
slavila.I svako je u mojoj okolini imao utisak i čudio se kako se baš to
sve samo uvek i samo meni dešava.
Samo su moje ljubavi bile
posebne i najjače jar sam ih ja takvim činila.I svaka je definitivno
nadmašila predhodnu za barem jedan stepen( po nekada i mnogo više).
A
ja sam uverena bila da svaki naredni put volimo manjim intenzitetom
zbog predhodnih razočaranja.I delića srca koji su sa predhodnom ljubavi
odneti u nepovrat.
Gledam sestru kako više od godinu dana želi
uporno da iskontroliše emocije i ne unosi ih toliko u vezu.Kako ni sebi
nije želela da prizna da se zaljubila.
Gledam većinu ljudi oko
sebe kako to radi isto potpuno.Svesno se ograđuje na početku zbog
eventualnog povređivanja.Ne pristaje na kompromise.Odmah odustaje od
ljubavi ukoliko im nešto nije po volji.
A onda i sebe.Koja...pa recimo slično čini.
Preterane emocije ništa mi u životu nisu dobro donele.
Onoga trenutka kada Vi počinjete da se približavate osobi ona se odaljava od Vas.Najbolje bi bilo da se čitavog života igrate mačke i miša.Ali to je ne moguće.Međutim čim ta igra prestane obično prestaje i veza.
Žene
bi trebalo da se od malena obučavaju u školama kako da vešto uvek tu
igru igraju i nikada se ne predaju.Umesto što sam se naslušala gomilu
gluposti bespotrebnih,jezika koji su davno izašli iz upotrebe trebalo je
da nas uče kako da muškarce večito intrigiramo i izmičemo im.
Muškarce bi opet trebalo da uče kako ponekad nije zločin iskazati ono što
osećaju i kako se neće istopiti ako ih žena sopstvenim srcem dotakne.
Supružnike
bi opet trebalo da vaspitavaju kako brak nije kavez iz kog povremeno
treba da iskoče i pronađu nov plen pa se onda ponovo vrate u njega .Kako
brak nije mirna luka već takođe bojno polje.I kako potpisivanjem da ste
zakonski sa nekim u vezi ništa od tih igrica ne prestaje.Samo pomislimo
da prestane.Uljuljkamo se i tada sve puca.
Ne pucaju brakovi zbog preljuba.Na protiv,takvi brakovi obično opstaju.Brakovi pucaju zbog ušuškavanja u ustaljeno.
Prostor
je mali.Prepun pirana i tek po koja bezazlena ribica koja čuči i čeka
svoj momenat da se poučena predhodnim iskustvima u piranu pretvori i
pridruži im se.
Niko nikoga ne štedi.Svako gleda samo sebe.
Slavi se bezobrazluk.Oni koji varaju svrstavaju se u heroje.
Oni
koji bace pred pirane emocije shvate da su ih iste rastrgle na sitne
komade.Zbog čega?Zato što bi te iste pirane želela da mogu da ih
imaju.Ali ne može to svako,znate.
I kako se onda ponovo upustiti u vezu sa svim emocijama ?
Onda
lažemo sebe da ulazimo bez emocija .Možda tako bude na početku ali
ubrzo nas one savladaju ,osvoje naše srce kao nekakvu trvđavu i
trinfuju.I sve u krug.
Još malo pa ćemo svi nositi natpise BEZ EMOCIJA,MOLIM
Ili bi trebalo da smisle novu reč za konstataciju NE ŽELIMO DA BUDEMO POVREĐENI.
Koliko god da mi pokušamo da ih iskontrolišemo i zamišljamo da imamo nad njima vlast.One zavladaju nama.
Možda
je jedna ljubav prava ali sa ostalim živimo ostatak života i zato bi
nam bilo svima bolje da odbacimo tu konstataciju i prihvatimo svaku
trenutnu ljubav kao nejveću .
Barem ja znam da tako uvek uradim.
Tek kada izađem iz nje počinjem da razvrstavam kategorije :)
Želim Vam lep ostatak dana!
Mislim da sam ove godine čekala septembar više nego ikada.Puno me toga
očekuje u drugoj polovini godine.Konačno se završilo vreme godišnjih
odmora.Nikada nisam volela to mrtvilo koje pružaju letnji meseci.
Sa dolaskom septembra u kom sam i rođena ko o čemu ja o ljubavi.
Iskreno meni nikada nije bilo
jasno odkud ta potreba da moramo da budemo sa nekim.Kao da smo bolesni
ako smo sami.
Da li je to zbog pritiska okoline ,društvenih shvatanja ili jednostavno našeg straha od samoće.
Ja
razumem potrebu za ljubavlju.Potrebu za onim posebnim osećajem,potrebu
za sexom.Sve to razumem.Ali ne razumem opsednutost da napr.živimo sa
nekim ili se venčamo sa njim.
Možda zato što mi nije prijatno da sa nekim provodim 24h i da me vidi u svim izdanjima.
Možda i zato što mi je preko potrebno to moje vreme i mir kog se ne bih odrekla nikada.
Nekim
slučajem u vezama i braku sam taj deo za sebe uvek posedovala samo sam
često pomišljala kako bi bolje bilo da se vratim u onaj period kada sam
živela sama.
Jedan komentar na moj post na drugom blogu je na mene ostavio utisak.Otprilike je glasio ovako.
-Samo
jurimo za ljubavlju ,za tim osećajem a onda kada nam se dogodi
udaljavamo se.Da li zbog želje za samoćom ili iz straha da ponovo ne
budemo povređeni.
Razmišljam kako žena ulazi u vezu sa potpisom dosijea NJEGOVA SAM DOK SE NE UTVRDI SUPROTNO.
Nasuprot
njoj muškarac je muškarac je mišljenja da je za sve potrebna
zasluga.Oni uvek ulaze sa nekakvim oprezom.Uvak imaju neko rezervno
osećenja u šteku i naravno što je ključno ne planiraju kao mi žene koje
ulaskom u vezu osmišljavamo plan i program za do kraja života.
Eto
ponovo razloga zašto sam birala te nemoguće i nedodirljive.Budućnost
nikada sa njima nije bila zagarantovana pa samim tim i planovi.
Čini se da se definitivno u sve nas uselio nekakav strah.
Strah da zakoračimo u nešto novo.
Strah da raskrstimo sa starim.
Strah da volimo kako ne i bili povređeni.
Strah od toga da nećemo imati sopstveno vreme i da će nam se život preokrenuti naopačke.
A najviše od svega strah da ćemo ostati sami i ne voljeni.
Što nas dovodi do glavnog straha koji sve ove strahove objedinjuje STRAHA OD LJUBAVI.
Pa onda sve što je lepo baš iz tog straha nazivamo jadnim i patetičnim.Ismevamo.Uništavamo.Progonimo.Ocrnjujemo.
Sve sve samo da oteramo taj strah koji nas je kao čitavo društvo zadesio strah od ljubavi.
Zaprvo mi i ne pokušavamo da ga istisnemo.Samo okrećemo vodenicu na drugu stranu i vrtimo se u krug.Mislite izmišljam?
Dobro,onda mi kažite...
Ko je od Vas u skorije vreme ili koga znate ko je nešto veliko učinio iz ljubavi ?
Ko je život promenio iz ljubavi ?
Stavljamo ljubav na prvo mesto samo kada kukamo u pesmama i pričama.Na javi je međutim potpuno drugačije.
Veze se završavaju pre nego što i započinju.Brakovi razvode bez valjanih razloga zbog svake sitnice.
Ja bih rekla...upitanju je upravo strah o kome pišem.
Svi smo mi ljubavi gladni a malo ko je spreman od nas da je konzumira u pravom obliku.
Gledam
u mog usnulog Anđela i iskreno se nadam da će se mlađe generacije manje
posvećivati elektronici i tehnici koje budućnost nazivamo te shvatiti
da se prava budućnost krije jedino u ljubavi.
Želim Vam lepo veče!
Kosa mi prosuta na jastuku.Obrazom dodirujem hladan saten.
Moja se osećanja kovitlaju,lome,plešu,nadmeću.
Od čitave te igre zaprvo shvatam da su se konačno primirila kao zatišje nakon bure.
Pokušavam da već nekoliko dana uhvatim to jedno jedino osećanje koje mi dušu ispunjava.
Da ga nekako izvajam.Isklešem.Pretvorim u nekakav jasam oblik koji ću prepoznati.
Pokušavam da ga objasnim sestri,dragim ljudima.Njima možda i nekako uspevam da ga definišem.
Ali sebi...sebi nikako.
Kao da gledam u nekakav tekst.Umesto slova crne se mrlje po papiru razlile.
Ali onda shvatam da nije do teksta.On je jasno ispisan.Moj se vid zamaglio.Kao kada se probudimo pa tek oči otvorimo.
Ako bih sada rekla da sam tužna lagala bih.Tuga se ne ocrtava u mojim očima.
Ako bih rekla da sam nesrećna varala bih.Nesreća ne stanuje u mojoj duši.
Ako bih rekla da patim obmanjivala bih.Patnja se ne nazire na mome licu.
Pa onda ponovo slažem ta osećanja.
Shvatam da sve potiče iz srca.
A da sam ja svoje davno zatvorila.
Dosta se ono lažnih predstava nagledalo.
Dosta se i slatkih priča naživelo.
Kolačića nade izkrickalo.
I mina vere potrošilo.
Shvatam da nije tako strašno imati ograde i zidove oko srca.
Oni uvek nekako mogu da se poruše.
Ali šta kada shvatite da njih više nema?
Da vam je srce zauvek zaključano a stražari odavno otišli na spavanje.
Šta kada shvatite da Vas je oblio spokoj ravnodušnosti pa Vas ne štedi vas nemilice ?
I sada svakim danom kroz život koračam uzdignute glave i odsečnih koraka.
Ne osvrćem se.
Tek po nekom uputim osmeh dok iz očiju sevaju varnice.
Igram po nepisanim pravilima.
Uzmičem tek po nekada.
Postavljam telo na lavirinte sudbine ne štedeći ga.
Igram se minutima i danima kao igračkama.
Ne sanjam više bludne snove.
Čak me i nemiri obiđoše,krunu mi sa glave skinuše.
Osmeh mi na lice nacrtaše.
Starh iz poleda obrisaše.
A ja ...čučim pred sopstvenim srcem i ne mogu da sa njega skinem katance.
Ne,nije za to potrebno vreme.
Niti neko ko će poskidati šifre sačinjene.
To ne može niko do mene.
Ponovo želim da objasnim sebi.
Vijam misli od delića duše satkane.
Nisu jaki oni koji su spokojni i mirni.
Koji za sobom imaju redove vojske.
Jaki su samo oni koji se sami bore.
Oni koji umeju da vole.
Kredit ravnodušnosti bez limita.
Osvajam bez ikakvog štita.
Al šta vredi...kad sama čučim pred vratima sopstvenog srca...
Nemoćna da obijem katance.
Čitam post Marcantonia i razmišljam...ko može da je toliko zaludan ,dokon i prazan da ide od bloga do bloga i krade postove.
Pomislih da se iskreno Marco zeza.Možda je sve umislio.Možda ponovo teatar.
Kad ono lepo neko prekopirao moj post sa drugog bloga.
I to od naslova pa preko reči do reči.
Bez ustručavanje objavio ovde post i raspalio na sva zvona.
Zaista reči nemam.
Bastet i post Švaleracija-preljuba možete pročitati na karike.com.princezanemira.
Iskreno...volim kada se moje reči prenose...
Zato ću samo da pozdravim basted i zahvalim se na reklami.
Ovim postom takođe apelujem na sve otimače da se pozabave sopstvenim životom i napišu bilo šta o sebi...sve je bolje nego copy-paste.
I eto eventualno upozorim čitaoce na krađu.
Ne umem drugačije a se borim sa nepravdom osim...osmehom.
Ukolko neko ima drugi predlog rado ću ga pročitati...
Želim Vam laku noć!
Imam neki utisak da ovo leto nikada neće da se završi.Možda jedino ja ne
funkcionišem na ovolikim temperaturama.Topi mi se telo,misli...
Reših
da večeras gledam jednu od onih mojih toliko nerealnih romantičnih
komedija.Shvatam da se u skoro svakoj radi o tome kako pronaći,upoznati
gospodina pravog i naravno kako ga privoliti da te zaprosi.
Nikada
nisam ni volela realne filmove.Toliko imam svega toga na javi da mi još
jedno potvrđivanje nije potrebno.Zato domaće filmove i ne gledam.
Međutim,čitajući
svojoj kćerkici svaki dan pred spavanje po jednu bajku i prevlačeći laž
preko sopstvenih usana živeli srećno do kraja života ne mogu da se ne
upitam...
Da li naslovi budućih romatičnih komedija ili knjiga sa šernim koricama treba da glase:
KAKO PRONAĆI GOSPODINA NORMALNOG?
U
društvu kome živimo,prepunom spletki,varki,laži ,
mreža,maski,trikova,obmana veliki je luksuz postavljati visoke
kriterijume i zahtevee.
Naročito ono što mi žene u tabelama sopstvenih umova umemo ubeleženo.
Da treba da ima crnu kosu.
Pozamašan račun.
Da je stambeno obezbeđen.
Da ima dobar posao.
Određen bračni status i slično...
Jer upravo ti pravi sa svim navedenim uglavnom imaju popriličan manjak dasaka u glavi.
Muškarca osvaja lepota kod žena.
Ženu međutm uglavnom osvaja sve ostalo kod muškarca.
Samo znate postoji jedna razlika.
U ljubavi žena daje čitavu sebe.Menja se.Oblikuje prema muškarcu dok muškarac uvek ostaje sebi dosledan.
Žena
često zapada u mrežu.Obično to čine žene koje su povređene,slomljene pa
ih lovci koji vrebaju dočekaju poput ranjenih košuta i celivaju sve dok
ne ojačaju.
A kada stanu na noge ne mogu više da ih prate i obično odlaze drugoj žrtvi.
Idealno ne postoji.
Postoje
samo kombinacije savršenih slika u našim umovima koje smo godinama
proizvodili pa ih nespretno prenosimo u naša očekivanja.
Kada
zapadnemo u stanje čarolije sve se briše.Svi naši raniji prohtevi.Sve
granice.Na sve pristajemo.Sve odobravamo.Sve nam je moguće.
Ali...tada je već kasno.
Zato svima predlažem da ukoliko u čaroliju još uvek nisu uspeli ili su joj na pragu dobro razmisle o svojim željama i prohtevima i sve ih sliju u jedno...
Nakon svega što se oko nas dešava
Zlostavljanja
Psihičkog maltretiranja
Poremećenosti u raznim oblicima
Zlobe
Pakosti
Ljubomore...i još mnogo čega što nabrojah ...
Treba da za jedini cilj postavimo sebi samo jedan uslov
Da je taj neko normalan!
Džaba nam i luksuz i lepe reči,sva bogatstva sveta i plemićke titule ako...
Taj neko nije stvoren za nas.
Moda bogatog ili kako to drugačije nazivamo pravog treba da se preobrne u normalnog.
Eto tu su neka moja razmišljanja ove sparne noći...
Isto važi i za surotan pol.
Želim Vam lep dan!
Ponovo sam sama.Na dan,dva,tri sasvim dovoljno da napunim baterije i razbistrim misli.
Sestra
me je opet provukla kroz sitno rende.Da,da učini ona to s vremena na
vreme kada je potrebno da mi otvori oči,spusti me sa oblaka ili
jednostavno osvetli baterijom mračni put.
Ona je ujedno jedina
osoba u mom životu koja može donekle da kvrcne moju svojeglavost i
natera me na razmišljanje a ne retko i na odluke.
Razmisljam
kako je uprkos svemu sto je preturila preko glave ta žena zaista po meni
najsnaznija na svetu.Pa u svakom slucaju moj je uzor i srecna sam sto
je imam iako ume da me proturi kroz pomenuto rende toiko da se nekoliko
puta zavrtim oko sopstvene ose i zapitam gde sam.
A onda shvatam...
Mi smo zaprvo ono što smo prema drugima.Svaki naš potez koji prema njima pravimo čini nas.
I
nemojmo se zavaravati.Svaki nas ovde ostavljen komentar makar i iz
zezanja bio,svaki post,svako privatno dopisivanje bas kao i na javi
izgovorena reč ili delo čini nas.
I sve se to oslikava u odnosu prema drugima.
Lako je u vezi biti dobar sa nekim.Kada nas čarolija zapljusne a sve posmatramo kroz ružičaste naočare.
Ali ono sto čini nasu pravu ličnost je odnos nakon napr.raskida ili razlaza.
Pljuvanje po bivšima.Po nekom sa kim si do juče delio krevet,misli,srce pa i zivot i potpuno jednako kao i da pljujemo sebe.
Isto je i sa nekadašnjim prijatelima.
Do
juce i u vodi i u vatri danas neprijatelji.To nikako nikada razumela
nisam.Ljudi imajte poštovanja jer ukoliko raspaljujete po bivšim
prijateljima samo opisujete sebe.
A onda...tu su i sadašnji prijatelji.
Slazem
se ja da je kritika potrebna kako bi uvideli neke stvari koje sami sebi
ne želimo ili jednostavno nemamo snage da priznamo i ja tu kritiku
upravo samo od prijatelja i razmatram.
Ali znate šta...ponekada je
potrebno iz prijatelja izvući i ono najbolje ili čak i ono što nije
pretvoriti u najbolje.Tu na scenu stupa moja sestra koja ma koliko da
nema dlake na jeziku i kaže bolje i više nego najveći moji kritičari
uvek sve okrene na pozitivno.
Ma koliko mi radili na
sebi,usavršavali se,učili,putovali...naš smisao se ogleda jedino u
odnosu prema drugima.U pružanju,prenošenju iskustava,znanja ili smo u
onom najjedostavnjem ophodjenju.
Zato ne zaboravite.Svaka reč,svaka radnja,svaka žaoka,svaki smeh,svaka kritika,svaka pohvala drugima...sve smo to mi.
Tako se najbolje odajemo i prepoznajemo.
Usavršavajte se,radite na sebi... Ali šta to sve vredi ako sve to imate samo za sebe i u sebi.
Onoga momenta kada nesto progovorite ili napišete, ma koliko je prekrivamo, zavesa sa uma se zaprvo povlači i jasno ga ocrtava.
Drugarica iz Londona mi je uvek govorila rečenicu koju ću pamtiti citavog zivota a tako je se često pridržavam:
-Ukoliko nemam nešto lepo da kažem ja jednostavno ćutim.Tako je bolje.Tako u svoj dosije ne unosim mrlje.
Duše se ne čitaju iz očiju ili likova,duše se čitaju u našem ophodjenju prema drugima.
Ne znam za Vas ali ja lepim stvarima uvek navlačim osmeh na sopstveno lice.
Želim Vam lep ostatak dana!
Zar se na nebu stvarno igraju nama ljudima kao šahovskim figurama?
Pa nas razmeštaju,nameštaju,povlače poteze jednim potezom sudbine
Zar nas niti malo ne štede ?
Igraju se nama nemilice ?
Nije li dovoljan samo jedan jedini malecni trenutak da figura sklizne sa polja ?
Nismo li mi stojali na toj tabli kao kralj i kraljica i posmatrali sa trona ?
Pa onda zauvek bačeni u tamnicu šahovske kutije
Nismo li se izgubili i skrenuli sa staze ljubavi ?
Ali...
Nećemo večeras da brojimo figurice
Nećemo ni da pričamo pričice
Nećemo ni čežnji da krademo minute
Znaš,moram Ti nešto reći što izgleda nikada shvatio nisi
Nije žena sitna ako crvene tepihe prostire pred Tobom
Nije prosjakinja ako pred kapijama Tvoga srca čuči i moli
Nije ni prokleta ako ume svim srcem da voli
Nije ni jadna ako se od ljubavi razboli
Snaga žene ogleda se u recipročnom odnosu sposobnosti umeća patnje i ljubavi
U njenom pogledu koji razara i najmračnije sile,pogledu zaljubljene žene
Mislima koje mora isušuju,stene pomeraju,mislima u ljubav zavijene
Kada je pogledaš rekao bi da liči na kakvu prognanicu
Lice ispijeno,kosa umršena,odežde pohabane
Svi je zagledaju,kao da stoji u kakvom izlogu
Kao da nikada nisu videli ljubav jedne žene
E ta,upravo ta žena jača je od svih zvezda
Ta se žena ume i sa mesecom boriti
Ume ona i najsnažnije sile razoriti
Ne bi li dospela da svoje ljubavi
Gledaš me u mislima
Pitaš se gde li se ta žena skrila
Pred Tobom žena kose u plavim loknama
Haljina od najfinijih tkanina
Pogled gord,neumoljiv
Držanje graciozno
Osmeha nema
Misliš sve će pred sobom razrušiti
Kišu će jednim potezom isušiti
Varaš se mili
Ne ide to tako
Snaga u ženi leži samo kad iskreno voli
Izgleda još nisu uspeo da shvatiš
Naizgled prosjakinja ona je žena bila kraljica
Na dodir srna ona je žena bila lavica
Na pogled u prašini ona se žena u zlatu valjala i sva bogatsva sveta posedovala
Na pokret sluškinja ona je tada bila vila
A ova...
Ova koju vidiš pred sobom...
Ova koja Ti se ponosno kezi u lice
Koja ti gazi stopala štiklama
Usne žednim ostavlja
Ona...ona je samo obična žena
U duši prazna
Srca istrošena
Ona je žena ponosno blistala na šahovkoj tabli sudbine
Ova, tako otmena, leži u mraku šahovske kutije
Ćutimo.
Ispijaš me pogledom.
A tako bih Ti...hiljadu želja ispričala pokretima
I još toliko snova darivala poljubcima
Tako bih Ti tajne razotkrila dodirima
Tako bih...Te prevrnula na pod
Raskopčala Ti najskrivenije fantazije
Vinula te u nebo
Ali mi samo ćutimo...
Kao da nešto slutimo
Kao da bih se sve raspršilo kada bih Ti rekla reč il dve
Kao da već smo jedno drugom rekli sve
Kao da...su sve kockice poslagane
Gledam te
Sediš
Prelaziš kažiprstom preko ivice čaše
A onda ti pogled pada na moje butine
Smešim se
Ne uzvraćaš osmeh
Zašto mesec ne čuje moje čežnje ?
Okrećeš se
Primičem ti se sa leđa
A ti me grubo odguruješ
I opet...
Ćutimo
Vasiona nije dovoljna da ispuni taj malecni prostor koji se nalazi među nama
A bio bi dovoljan samo jedan pokret tvoje ruke
Da prekrati sve naše muke
Pruži nam sokove koji u raju se ispijaju
Ponudi obed od slasti sačinjen
Tada bi se možda oči Tvoje osmehivale
Tada bi i usne drukčije kazivale
Tada bi mi telo svojim prekrio
I nakon slatke borbe najednom utihnuo
A onda...možemo da ćutimo
Tišina je slatka
Kada se konzumira u dvoje.
Da li čuješ ponekada uzdahe koji se u kišnim kapima obijaju o oluke ?
Da li Te ponekad zaboli rame pa malo provrtiš njime ?
Da li Ti pogled zastane na nekoj tački ,tek onako iznenada ?
Iako misliš da sam iz Tvog života nestala
I da je naša ljubav davno prestala
Iako ti oblaci sada iscrtavaju lik druge
Tu sam ... opet nema me
Tu sam da Ti srce nateram da bržu melodiju svira
Tu sam i da Ti snove ispunim uzdasima
Tu sam da stavim Ti glavu na rame
Tu sam i da Ti kada si tužan sećanjima bojim dane
A opet...nema me
I samo se pojavim kada nebo proizvodi munjama varnice
Ostavim trag u senci koja se ocrta na zidu
Svoj pogled u ogledalu kada ga para oblije
Pa je jednim potezom šake obrišeš
I on sa njom nestaje
Tu sam..a nema me
Igram se tvojom oštrom kosom pre nego pođeš na spavanje
A ti se meškoljiš,češkaš,okrećeš,kao da me tražiš u mislima
Opet...ne vidiš me
A onda ideš po stanu razbuđen
Kao da su te sustigle misli zloslutne
Tražiš me u svakom kutku
Uzimaš sa ormara lutku
Ne nalaziš me u njenom liku
Pitaš se šta Ti je
Dal su te možda otele nekakve sile magije
Kao da čuješ zvukove
Da osetiš dodire
Boriš se pokretima
Piješ sa usana
A nikoga trenutno pokraj tebe
Otišla ja sam davno u beznađe
Krila mi široka kao u grabljivice
I samo se okrenem po nekad
Uputim ti pogled
A on Te gde god da si sustigne
Pa Ti sve uspomene sruči na srce
Tugom Ti obasja lice
Dušu lomi nemilice
Tu sam...a nema me
Odnelo me sećanja vreme
Čučim na oblaku
Svijena u naručju meseca mladog
Zvezdama brojim uzdahe
I...sećam se
I nemoj da pitaš gde sam
Dal ima me?
Možda me je odnelo vreme jedne ljubavi izgubljene
Ali sam uvek tu ,kraj Tebe
Nikada!
Samo su nam se srca u jednom momentu preklopila pa svirala istu melodiju.
Nikada Te nisam ni volela!
Samo sam grabila telo Tvoje ,ispijala ga kao žedan vodu.
Samo sam lik tvoj prepoznavala u svakoj šari na oblaku.
Nikada te nisam ni želela!
Samo sam usne Tvoje ljubila kao da zora neće svanuti.
Igrala se dodirima kao povetarac sa granama.
Okreni se sada i idi!
Idi što dalje od mene !
Sa Tobom sam samo gubila vreme
Načinjala već zatvorene teme
Bacala se u besmislene dileme
Nikada te nisam ni tražila !
Sam si došao
U gnezdo se svio
Dok sam Ti padala u krilo
I jecala od zadovoljstva
Lepo ti kažem idi a Ti si ponovo tu!
Ne tražiš
Ne zoveš
Ne pitaš
U srce mi nezvan svraćaš
Budiš me nemirima
Uspavlljuješ poljubcima sećanja
Dok Tvoj osmeh u mesecu blista
Nikada !
Nikada Tvoja nisam bila
Varala sam te drhtajima
Lagala dodirima
Obmanjivala nakon borbe smirajima
Sad zaviri u sećanja
Okreni lice prošlosti
Možda čak nikada nisam ni postojala
Možda su samo one iskrice koje se pojave kada sklopiš oči isrtale moj lik
Obris moga tela
Možda si samo sanjao...
Sve što si imao samnom.
Miluje ga.Grli.U krilo mu se smešta.
Pokušavam da srcem um dotaknem.
Nikada mi to za rukom polazilo nije.
Uvek ga je nekako zaoblilazilo.Bežalo od njega.Često se i prestrašivalo.
Čak i kada bi se susreli okrenuli bi se i jedno od drugog pobegli.
Kao sunce od kiše.
Mornar od kopna.
Zvezde od zore.
Pitam se kako sam to uspevala uvek da biram pogrešne ?
Da li sam rođena sa nekakvom greškom pa grešne k sebi privlačila ?
Kada bi se pojavili moje je srce bežalo daleko od razuma.
Uplitalo se,preskakalo prepreke,skakalo u vatre samo da što dalje pobegne.
A ja sam za njim išla.
Pratila ga u stopu bespomoćna,kao kakva prosjakinja.
Slušala sve njegove naredbe.
Povinovala se kao robinja pred vladarom.
A kada bi se srce i razu dotakli ,sve se raspršivalo.
Nestajalo.
Gubilo se.
Do nove naredne trijunfalne pobede.
Srce je uvek bilo na tronu.
Razum bespomoćno čučao na podu.
Možda...možda sam ja tako i želela.
Možda sam žudnjom strah prizivala.
Šta će mi on ako je stvoren za mene ?
Šta će mi kada jutrima sama volim da se budim ?
Čeznjom u noći prizivam njegove dodire?
Šta će mi kada bi to značilo kraj slobode ?
Početak nečega u šta ne bih volela da se upletem
Možda je zato moje srce biralo pogrešne
Ono se čak nikada nije ni združilo sa srcem tog nekog
Ritam se otkucaja nikada nije ujednačio
Svirali su različite melodije
Ponekad...činilo bi se kao da ujednačeno izvode rapsodiju
Ali baš kada bih pomislila da je ona ritam kojim se zajedno kreću otišla bi svako na svoju stranu
A moje je srce nastavljamo da svira
Mogla bih se zakleti da čini se kao da je od papira
Pa se presavija,cepa,nikada mi ne da mira
Upija tugu koja se po njemu ispisuje
Note nove melodije
I baš kada pomislim da delići njegovi pretvorili su se u konfete
Ono se iznova rodi
Jače nego ikada pre
I opet...bira pogrešne
Kao da hoda slepim ulicama čarobnog grada
Kao da nikada se ne pita koliko bi bilo srećno kada...
Biralo bi one druge
One koji ga tako često posećuju
Ostavljaju tragove na njegovom papiru
Beleže recke od ljubavi protkane
Staze budućnosti ucrtane
A ono ih tako vešto odbacuje
I bira...pogrešne
Svetlost je konačno u tamu utonula
Ne vidim mu više ime ispisano u zvezdama
Srce polako ide ka razumu,hoda po ivicama dok obasipa ga tama
Možda će ovoga puta otkriti ...
Da razum mu nije neprijatelj.
Bojim se da će sve to tako....
Biti do nove pobede
Srce nad razumom uvek se izdiže
Iako je od papira
A razum od postojane stene
To mi ipak ne smeta da dušu tvoju potražim mislima.Da te prizovem željama.
Ne,večeras neću o požudi.Neću o tamnim silama strasti koje ujedaju puštajući svoje otrove.
Šta je uopšte telo ?
Maska kojom prekrivamo pukotine duše.Njene greške,nabore,sitne nesavršenosti.
Oklop koji nam služi za međusobno komuniciranje ,površni odabir.
Šta li su onda dva ljubavnika osuđena da razgovaraju sopstvenim telima ?
Voće bez semena
Nebo bez zvezda
Oganj bez plamena
U njegovim očima pogled gladne zveri
U njenim odraz straha
Ne,to nismo Ti i ja.
Ako bih Ti rekla sada da oči sam ogledala u ogledalima ljubavi,ne bi mi poverovao.
Ako bih ti šapnula da tajnim čuvarima večnosti dojavila sam da naša je ljubav besmtrna,laž bi mi sa usana pročitao.
Ako bih ti otkrila da čučala sam kraj potoka posebnosti one koju čarolija rađa u osvit ljubavi grešnicom bi me nazvao.
Nisi kraj mene a opet samnom si.
Protkao si svaki delić mojih misli.
Šta je uopšte telo do instrument po kojem duše sviraju ?
Šta su opšte misli do gozba koju nam one serviraju ?
Šta su uopšte želje do slasti koje tako vešto ispijaju ?
Nisi kraj mene a opeti svojim mi mislima melodiju šapućeš
Zavlačiš se nečujno u moje srce
Ne,neću večeras o požudi
Neću o tome kako su me otele strasti
Večeras nam tela ne trebaju !
Nismo mi omoti,ljušture,kore
Ne plutamo po površini koju život skraja
Naše su duše večnošću preklopljene
Osuđene da lutaju putevima beskraja
Odolevaju one svim životnim nepogodama
Svim silama koje igraju se nama
I znamo šta god da se desi
Stanuju one na istoj adresi
Uvek su jedna tik uz drugu
Kao da leče svoju tuge svoje melemima zanesenosti beskrajne koja u njima sja
Kao da znaju da ti ia j smo stranca dva
Jedna drugom dobro poznata
Tela nam odvojena
Duše okovane
Srca na stup srama postavljena
Telo je samo prividna laž
Opsena,senka,sunce varljivo što sja
Duša ....duša se jedino računa.
Otvaram ga.
Gledam u nebo.
Tamni oblaci šaraju svetle.Povlače se neravnomerno kao nemirni talasi.
Sve liči na nekakav grad.Ledeni grad.
Šta mi uopšte Zemljani znamo ?
Možda se tamo gore neke druge priče pričaju.
Možda se druge stvari cene.
Možda...tamo postoji neki sasvim drugi svet.
Kažu mi da sam grabljivica
Hladna srca i opasna lica
Doneli me vetrovi sa visokih planina
Sad sedim i snevam među oblacima
I nekako uvek završim među vrapcima.
Krila su mi suviše široka
Umem sa njima da hitam nad okeanima.
Istinu u nebu tražim danima.
Ostajem često skopljenih krila.
Pitam se...
Zar grabiti život danas najveći je greh ?
Zar treba čučati zarobljen okovima ,umotan korom lažnih ideala ?
Čekati bolje noći ?
Nadati se da lepo će doći ?
I čamiti večno u samoći ?
Kažu i da sam bestidna sasvim
Da grabim i šaku prašine kada treba
Da ne pitam kad volim
Grizem snove
Krilima se penjem do neba.
Nisam ja sanjala dvorce velelpne
Nisam ni odežde zlatnim vezovima protkane
Nisam ni krčage dukatima napunjene
Samo sam ljubav čekala
Oštrim je kljunom grabila
Vijala
Sustizala
Na trenutke hvatala
A onda krila sklapala i shvatala
Da ona se uhvatiti ne može.
Možeš je pomirisati
Iz daljine pogledati
Na trenutak dotaknuti
Al beži kao od grabljivice obična ptica
Možda sam samo pogrešno birala
Jatima se drugim pridruživala
Sad gledam sama sklopljenih krila
Čini se kao da nekada sam bila
Na oblacima ljubavi.
Ili sam sve to samo umislila
Svojim željama usnila
Ispisala čežnjom u zvezdama.
Gledam u nebo povijenog kljuna
Krila mi crna kao kod noćnih leptirova
Vera se od mene vinula
Šta mi vredi srce bez zida ?
Koga je briga za razum bez stida?
Šta će mi ovolko široka krila ?
Kada uvek završim među vrapcima.
Danas je jedan od onih dana kada sve moram da uradim a ne radi mi se
ništa.Samo se vrtim po stanu.Spremam kuću.Pa sebe .Pa opet kuću...
Sve nešto polovično.Kao da sam u nekom polu snu.
O ovoj temi sam dosta pisala ali je čini upravo ona uvek intrigantna a aktuelna.
Rekoh ja da se ovde u virtueli sve preuveličava i da poprima različte dimanzije.
Svi smo ovde super.Svi ovde sve možemo...sve ono što na javi ne možemo.
Vidite,ma koliko da sam sanjar umem da budem surovo realna .Ponajviše prema sebi.
Umam ja malo da dodam,našminkam,preuveličam kao i svi mi ovde ali suština je uvek ista.Jezgro je realno.To se jedino računa.
Toliko puta čujemo da nako kaže ili ponovi puta u toku dana reči laž ili istina.
Šta je uopšte prava istina ?
Da li tako nešto postoji ?
Ko zna šta je prava istina kada za mene nešto može da bude istina a ze nekoga drugog ne.
Nismo
svi isti.Samim tim različito gledamo na stvari.Za mene nešto može da je
lepo.Za nekoga drugog ružno...primera milion.Da se ne zamaramo.
Važno je kako mi vidimo istinu,dakle važna je iskrenost.
Najpre iskrenost prema sebi a onda prema drugima.
Međutim nekako mi se čini da u ovom svetu,u kom vladaju spletke,obmane i varke izgovorena iskrenost najčešće zvuči kao laž.
To donekle ima logike.
Toliko smo opsednuti reklamama,utrkujemo se za više,za bolje,pri tom u ovoj zemlji najčešće se utrkujemo i samo za hleb.
Znate,ponekada se i sama plašim da napišem onako kako je a da pri tom ne ispadne kao da je sve namešteno.
Toliko smo počeli da se pretvaramo u želji da izgledamo i delujemo bolje da se sama nit i suština svega izgubila.
Naravno u virtueli je na sceni samo um.
Nema dodatnih rekvizita varljivih za oko.Tričavih materijalnih sitnica koje nam magle vid.
Samo jedno izgleda zaboravljamo.
Upravo zbog toga,ovde smo svi isti.
Jednaki.
I
upravo zbog toga ako lažemo druge ,kojima to što pišemo ili pričamo
verovatno nije toliko bitno do nama samima jer čovek je kako %u01
Kušala sam ih svakoga dana,svakoga časa, pa od njih na posleku gladna ostala
Ne trebaju mi ni želje ,
Da ih vijam kao dete loptu ,da mi se vraćaju kao nekakav bumerang
Ni od želja se nasladila nisam
Samo sam u vatre dospevala pa u njima dogorevala
Ne trebaju mi ni snovi,
Da me na kratko na tron postavljaju
Da me miluju,služe kao princezu kakvu
Pa me onda jadima na ne milost ostavljaju
Ne treba mi ni čežnja
Noćima da me prekriva jorganom sačinjenim od tvojih dodira
Pa mi onda jutrom rane zadaje ,kikoće se zlobno
Varljivo nestaje
Ne trebaju mi ni reči slatke
Da se njima gostim,ispijam ih kao vodu sa izvora
Pa od njih žedna ostajem
Ne treba mi ni istina
Šta će mi prazne reči umotane u surovo prividni ideal
Šta će mi da znam kako je
I ko uopšte zna dal tako je kako je
Ne trebaju mi ni planovi
Da se njima gušim,lovim ih kao pčela cvetove
Pa onda istima zid nade rušim
Trebaš ....trebaš mi ti
Da zajedno minute poljubcima brojimo
Da nebo našim uzdasima bojimo
Trebaš mi da se ponovo spojimo
I nestanemo u onim nestvarnim linijama oblaka
Tela nam spojena promene oblik
I izgube se na večnom putu beskraja
| « | Septembar 2023 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | |
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
