Malo sam čitala postove ,komentare na drugim blogovima i uočila dosta internet ljubavnih priča i pričica.
Razočarenja uglavnom .Svi interet ljubavi osuđuju.
Kažu da iza tastature zamišljaju savršenu osobu na osnovu reči razmenjenih pa se onda razočaravaju.
Pa se pitam...nije li tako i na javi ?
Zar i onda kada nam se neko dopadne ne idealizujemo,stavljamo ružičaste naočare,zamišljamo da je ta osoba baš onakva kakva bi mi želeli da je ?
Zašto bi internet ljubavi bile izuzetak ?
U vremenu nemaštine,nezaposlenosti,u vremenu kada i izlazak na piće predstavlja luksuz internet nam dođe kao najjeftinija zabava.
Mogućnost upoznavanja je uvećana.Ljudi koliko želiš.Svi se podaci nide na tacni...
Mnogi pomisle kako iza tastature može da se krije svako.
Istina lako je kriti se iza nje i ispisivati reči.
Ta osoba može da bude manijak,parverznjak...kako god želite.
Međutim nije li tako i na javi?
Zar i se i iza očiju i priče ne može kriti ista takva osoba ?
Kako to možemo da znamo ?
Mnogi imaju iskustvo da se čarolija izgubi kada se vide uživo na javi.
Ja sam živi dokaz da tako ne mora da bude.Da čarolija može da bude još veća kada se na javu prenese.
Uostalom koliko je samo brakova skopljeno od parova koji su se na internetu upoznali ?
Ljubav ne bira niti mesto niti vreme.Zašto onda osuđivati ?
Ako mene pitate,upoznati nekoga na internetu jednako je kao i upoznati nekoga u prodavnici.
E sada šta dalje sledi to je druga priča.
Najbolje je hitno preneti sve sa tastature na javu .
Dalje...biva baš kao i u ostalim ljubavima.
Dakle niti priča niti oči ne mogu da budu merilo...Sve je rizik.
Ako bih kojim slučajem imala šansu da se vratim u prošlo vreme i imam mogućnost izbora -tu bih priču ponovila.Učinila bih isto.
Sada međutim ne bih nikada ponovila priču.
Ne zbog nekakvog lošeg iskustva ( koje ne ubrajam u loše uostalom )
Jadanput je bilo sasvim dovoljno.
Pomalo konfuzno.Priznajem.
Šta drugo očekivati od princeze nemira ?
Pozdravljam Vas.
Ne znam da li volim ili ne volim kišne kapi
Nekako Te uvek prizovu
Više volim zimu jer se zimi misli lede a telo trne
Jesen nego proleće jer mi kiše dušu čiste
Posmatram te u odsjajima svetiljki
Munje kao da tvoje ime prizivaju
Znaš li šta ja volim ?
Da me gledaš onako bezobrazno dok mi čupaš kosu nežno
Da me ljubiš onako pohotno dok me podižeš
Šta je uopšte trenutak ?
Mera za večnost ?
Mera za nepostojanje ?
Mera za neuhvatljivost ?
Znaš li Ti..hajde pitam te sada lepo ...
Znaš li Ti da se sreća gramima meri ?
Da ju je nemoguće uhvatiti ?
Ona se migolji kao riba nekakva kada je uhvatiš
Klizi nam niz ruke kao vreli pesak
Izvire iza tamnih oblaka pa se vešto ponovo pod nji skriva
Koliko košta gram sreće ?
Čitav život ?
Mrvicu nade ?
Parče mira ?
Ležim na krevetu u nekakvom polu snu
Shvatam da nisam zaspala
Da te sanjam budna
Da ponovo iskačeš iz uglova
Da je svaki maleni tračak odsjaja tvoj nepostojeći lik
I onda dolaziš
Šunjaš se
Mučiš me
Napadaš mi telo dodirima nestvarnim
Ja samo želim da te dodirnem
Da vidim da li si stvaran
Da te okrznem vrhom prsta pre nego što ponovo nestaneš
Ako nisi stvaran kako je moguće da te tako osećam ?
Kako to da me progoniš ?
Da mi svake noći sipaš u telo otrove ?
Šta Ti misliš ?
Da li je trenutak mera za sreću ?
Želim da brojim trenutke
Da od njih gradim čitav jedan malecni život
Nestvaran
Svet u kome smo samo Ti i ja
Bez ikoga
Ičega
Dovoljni sami sebi
U taj bih život da uronim onda kada oči mi se sklope
Onda kada mi grudi orobiš rukama a telo stavljaš na muke
Onda kada si grub tek toliko da osetim svu jačinu ljubavi tvoje
Onda kada iscrpljeni ležimo jedno pokraj drugog i ćutimo
A onda nestani baš tako kao što si i došao !
Izgubi se u kišnim kapima !
Sakri među oblacima umirenim od munja !
Sreća se ipak trenucima meri
Ako je tako onda jedan trenutak sa tobom života vredi
Hajde sada lepo nestani baš kao što si i došao !
Izgubi se i pusti me da snevam u miru.
Gledam kroz prozor u tminom obavijen dan.
Kao da je umotan nekakvom folijom.Kao kada su svetla prigušena.Onda kada želite da stvorite romantičnu atmosferu.
Hiljadu me briga pritislo pa ne znam kada će se koja završti.Nisu to one brige zbog kojih sam nekada očajavala.Zaprvo možda bi nekada zbog njih i očajavala ali sada samo želim da se završe.
Razmišljam kako se čovek uvek nekako više razočara u male stvari.One velike se lakše pregrme .Prebole.
I još sam jedno došla do zaključka.Koliko Vam život pruži toliko Vam i oduzme.Kao da postoji nekakva vaga koja večito meri.
Ko visoko leti treska u zemlju .Istina je.Ali se zato nakon toga ponovo vine ka nebu.
Često imam običaj da kažem bolje da se ne deševa ništa nego da se dešava nešto loše.
Ali jedna sam od onih koju ravnodušnost ubija.
Možda sam baš zbog toga večito zarobljena u nekakvim nemirima.
Nikada nisam mogla da se skrasim.Na jednom mestu.U jednom gradu.U jednoj državi.U jednoj ljubavi.
Nekada sam se vezivala za ljude,za stanove,automobile,stvari.
Sada više ne.
Shvatila sam da je sve prolazno.Sve se jednom promeni.Kada to tako prihvatiš sve izgleda drugačije.
Neko mi je u jučerašnjem komentaru napisao da ne uzvraćena ljubav najviše boli.
Vremenom sam shvatila da niko nije vredan da zbog njega patim.Dobro,brak je nešto sasvim drugo.Nisam tu u pitanju ja nego moje dete.I ne patim za mužem.
Ali kada steknete određen broj iskustva shvatite da patnja za nekim nikuda ne vodi.
Jedno klik sasvim je dovoljno da shvatite da Vas neka osoba ne zavređuje i krenete dalje.
Misija je postignuta.
Uspela sam da izgradim taj zid oko moje duše i ne dopustim nikome da me povredi ( pri tom ne mislim samo na ljubav..),da svi oni koji to pokušaju razbiju noseve o njega.
Ali pitam se da li će tako biti i ukoliko mi se bude dešavalo nešto lepo ?
Da li ću i tada biti ravnodušna ?
Ograđena ?
Ledena ?
Razočarana nisam.Ogorčena još manje.
Taj zid je svakako dobro imati oko duše, u današnjem svetu u kome preovladavaju zloba,zavist,sujeta,laži,varke,obmane ....
Samo potrebno ja da na njemu otvorim malecna vrata kroz koja će moći da prođe ljubav.
Samo to.Jedino to.
Možda će se tada delić moje duše odlediti.
Čujem ptičice kako pevaju.Spuštam glavu na jastuk.Želim da zaronim u san.
Možda ću u carstvu snova moći da osetim ono što ne mogu na javi.
Možda će baš u snovima deliće moje duše biti odleđen.
Novi Sad.
Čitav dan sam u nekakvoj frci.Jurim.Žurim.
Konačno nađoh malo vremena za sebe i sopstvene misli.
Volim da se družim sa njima.
Moj zaključak o čeveku kao najsebičnijem biću na svetu se nastavlja.
Sledeće pitanje koje sam postavila sama sebi jeste :
Da li se mi zaljubljuemo u osobu ili u samu ljubav ?
Pa malo prevrćem po vezama i vezicama.Braku...
Volim da volim.To je istina.
Bez ljubavi sam tako isprazna.Bleda senka.Nepotpuna.
Međutim ne mogu da se ne zapitam da li sam bila zaljubljena u ljubav ili u mupkarce sa kojima sam bila u vezi ?
U zaljubljenosti idealizujemo.Ne vidimo ništa.Kao kada gledamo u sunce pa nas njegovi zraci zapljusnu i od silne svetlosti ne možemo da vidimo.Kao da oslepimo.
Upravo tada,dok smo zaljubljeni stvaramo osobu u glavi kakvu bi mi želeli da imamo.Idealizujemo je.Smatramo da je kao stvorena za nas.
Uživamo da se osećamo zadovoljno.Da budemo voljeni.
Da li se mi zaprvo kada se iznova zaljubljujemo zaljubljujemo u sami sebe?
U naš odraz koji vidimo u toj osobi ?
Odbljesak ?
Reflekciju našega bića ?
Ili se možda najpre zaljubimo o ljubav pa tek onda u osobu ?
Volimo da volimo .Ali volimo da volimo zato da bi bilo voljeni.
Da bi se osećali poletno.
Srećno.
Ispunjeno.
Kada sam bila zaljubljena recimo da sam pisala za tog nekog.
Sada shvatam da pišem tom nekom koji ne postoji.
I ponovo pišem iz srca jer možda želim da se pojavi.
Ali ja ga ne poznajem.
A opet,volim da volim.
Čak i kada neko umre,ne patimo toliko zato što je on otišao nego zato smo smo mi ti koji će biti tužni zbog njegovog odlaska.
Tako je i u ljubavi.
Volimo ljubav samu po sebi i nas u njoj.
Da li zaista volimo tu osobu ili samo volimo da nas ona voli nikada nećemo saznati.
Ne zamerite ponovo,ovo nisu nikakve teorije o ljubavi.Samo neka moja razmišljanja dok mi misli vrdulaju tokom večeri.
Spuštam glavu na jastuk u nadi da će me san ubrzo dočekati raširenih ruku.
Pozdravljam Vas.
Jutro.
Tmurno.Sivo.Pomalo vetrovito.
Opet ima neke čari buditi se sam uz otvoren prozor i vetrić koji ti miluje lice.
Gledam u nove sandalice koje sam kupila Anđelu.
Tako su malecne.Slatke.Ljubičaste.Kao nekakva bonbonica umotana u šareni papir.
Razmišljam da li će se radovati kada ih vidi ? Kada ih stavi na svoje nožice ?
A onda shvatam da ću se zaprvo radovati ja kada je budem videla kako se raduje.
Sve što radimo radimo isključivo zbog i za sebe.
Tako je i u ljubavi.
Ma koliko trdimo da zaprvo volimo osobu mi smo sa njom zato što volimo da budemo sa njom.Zato što se uz nju osećamo lepo,zaljubljeno,moćno.
Pa se pitam ima li i jedna jedina stvar koju radimo zbog drugih ili opet sve radimo samo i zbog sebe ?
Izreka da treba nekoga da pustimo da ode ukoliko ga zaista volimo jedna je od mojih omiljenih.
Ne možemo nekoga da zadržimo ukoliko se ljubav ugasila.
Čak i da ostane tu fizički svako od nas ima svoje carstvo osećanja,ljubavi.
Često to opovrgavamo želeći da ljubav zadržimo,prigrabimo.Ali kada ljubav nestane za to u isto vreme znaju dvoje.
Problem je što u našoj sebičnosti ,opsenama koje stvaraju senke u našem umu samo želimo da bude kao nekada.Da nikada ne nestane.Da vratimo nazad ono što je bilo .
Jednu stvar ipak zaboravljamo.
U mometu kada pustimo tu osobu.Oslobodimo je i dozvolimo joj da ode,mi zaprvo oslobađamo sebe.Dajemo krila sebi.
I opet ta moja teorija da sve u životu radimo samo i zbog sebe.Sve se vrti u krug.Kraja nema.
Možda je tako i dobro.Na posletku čovek i jeste najusamljenije stvorenje na planeti.
Može on imati porodicu.Biti zaljubljen.Imati prijatelje...
Njegov je um usamljen.
Niko ne može misliti u naše ime.
Tu usamljenost smo stvarali vekovima.A možda je ona nastala kada i prvi čovek.Rodila se zajedno sa njim.
Opet,sloboda je jedini uslov ljubavi.
Najpre treba da je pružimo sebi.
Eto to su samo neka moja zapažanja i razmišljanja ovoga jutra uz kaficu ( koju sam počela da pijem ).Ne kažem da su ispravna.
Ali opet šta je u današnje svetu ispravno i ko to uopšte može da zna ?
Pozdravljam Vas i želim Vam da obojite ovo sivilo bojama ljubavi.
Dolazi ovamo grešniče !
Ti,što čežnju mi lomiš pa je onda vešto smeštaš u svaki
Čas
Minut
Sekund
Dolazi razvratniče !
Zašto uvek moraš da se pojaviš u
Munjama
Vetrovima
Kišnim kapima
Senkama ?
Zašto ne mogu da te osetim u letnjem povetarcu ?
Naslutim u zraku sunca ?
Omirišem u tračku vedrog neba ?
Ne,ne želim da ti vidim lik
Ne želim da ti znam ime
Ne želim da znam išta o tebi
Šta će nam to ?
Bespotrebne stvari
Sitnice
Tričarije plitkog materijalog sveta
Koje se tako važnim smatraju
Mi smo to prevazišli
Jači smo od toga
Našli smo se u nekom drugom svetu
U svetu reflekcije umova
Otisaka duša
Izlivenih snova
Dolazi ovamo kada ti kažem !
Ti što greješ me u hladnim noćima
Prekrivaš u ledenim zorama
Ti što slećeš mi na kapke pa ih poljubcima darivaš
Koliko sam puta samo želela da te oteram
Da me više ne mučiš
Ne proganjaš
Ne pratiš u snovima
Snovi su opasni prijatelji
Tako puno umeju da daju
Tako da mnogo pruže
A onda ti sve otmu zorom i keze ti se u lice
Dolazi ovamo gospodaru mog uma !
Prinče tame
Vlasniče mašte moje
Zar moraš da me imaš čitavu ?
Svaki delić moga tela ?
Tako si blizu a tako daleko
Duše su nam se spojile na raskrsnici večnosti
Tela kao da su jedno iako se sreli nismo
I zašto bi ?
Ponovo ti tričavi detalji
Zar ne znaš da duše putuju ?
Da one nikada ne nestaju?
Zar ne znaš da se jednom spojene duše nikada ne razdvajaju?
Ni za milion godina
Ni za hiljade vekova
Naše su duše odavno spojene
Ovekovečene
Okovane
Srasle jedna uz drugu
Moja se duša nalazi u tvojoj kao suza u oku
Biser u školjci
Mesec u oblaku
Znaš li ti adresu ?
Možeš li mi reći ?
Možeš li me odvesti ?
Tamo gde duše stanuju
Pa da se jedanput uselimo u taj grad
Tu ulicu
Tu kuću
I smirimo u večnosti.
Ovoga jutra sam odlučila da se smešim.Skuvala sam sam sebi kafu.Onu običnu tursku,grčku ili kako već želite, kafu koju inače nikada ne pijem.Sada udišem njen miris i gledam u nebo koje poseduje možda izvesni obris sivila ali meni baš tako odgovara.
Sinoć sam rešila da zatvorim poglavlje svoga života i okrenem sasvim novi list.
Kraljica drame kakva jesam,taj završetak sam nekako morala da obeležim.Možda se ništa teoretski nije dešavalo ali u mome umu svakako jeste.To je najvažnije.
Da vidimo,mužu sam poslala mail u kome sam mu saopštila da ni on ni ja nismo važni.Da je važno dete.Napisala sam mu da se pretnji ne bojim.Da sam postala potpuno drugačija ,da me ništa ne dotiče ali da je jedino što me dotiče život moga deteta.Napisala sam mu da se vrati.Ukoliko ne želi da se vrati ( nikoga ne možemo primorati na to a ja najmanje to želim ) da pokušamo da uspostavimo normalnu komunikaciju.Zbog i samo zbog deteta.Obavestila ga da sam zakazala u savetovalištu kako nam je odredio sud.
Šta sam dobila zbog toga što sam deliće duše ostavila u pismu?
Ponovo uvrede.Neće on ni kumunikaciju ni savetovalište .Ja sam takva.Onakva.Ja sam sve .Da normalno komunicira ni pod razno.
Šta će mi takav čovek ? Ukoliko nije u stanju da učini minimalno za sopstveno dete,moram ovo reći možda je pomalo surovo i nikada mu u životu nisam branila niti ću braniti da vidi dete ali možda ni za dete nije najbolje da živi sa takvim čivekom.
Kad je bal nek je bal.Kada se okreće novi list onda zatvarate sve iz starog poglavlja.Barem ja tako činim.
Poslah mail i Tom nekadašnjem mom.Zahvalna sam mu ja na svemu.Bilo je lepo što se pojavio onda kada je trebalo da se pojavi.Puno sam od njega naučila.Ali dalja komunikacija ni čemu ne vodi niti mi je potrebna.Podsećanje i osvrtanja još manje.
Ispijam gutljaj kafe.Razmišljam kako bi ponekada mogli da promenimo nešto.Krenemo od sitnica.Pojedemo neko jelo koje nikada nismo voleli da jedemo.Prošetamo se krajem u kojem nikada nismo bili.Promenimo prodavnice u kojima se oblačimo.
Možda i jeste u tome stvar.Ljudi se menjaju.Ali to ne umemo da vidimo od silnih kuknjava i osuda.Uvek treba da krenemo od sebe.
Možda je ključ svega u promenama.
I još nešto,sestra mi je rekla jutros nešto što pokušavam odavno da kažem Vama.
Većina smatra kako ne treba biti iskren.Kako nas iskrenost nikuda ne vodi.Kako treba taktizirati.Prikočiti.
Upravo ta većina ne shvata da iskrenost uvek i uvek sve pobeđuje.
Ispijam kafu.Gledam u hotele kroz bosa stopala i smešim se.
Otvaram potpuno novo poglavlje svoga života.
Bilo je krajnje vreme da tako učinim.
Primila sam platu.Bednu.Možda je to samo deo a možda je i čitava.Neznam više.Tu negde ,dovoljna je da se pokriju računi .Možda.Sa prenosom telefona i adsl om teško.
Rešavam da odem u tržni centar i častim sebe nekom sitnicom.Nije važno.Tek onako.Samo da se obradujem.Neka bude jeftino.Sitno.Slatko.Samo da barem na trenutak osetim zadovoljstvo.
Onda se presvlačim.Isprobavam da vidim kako će da mi stoji.Kada vidim da mi sevršeno stoji onda se još više iznerviram i pitam zašto sam uopšte dolazila.
Ponovo preteće poruke.Pa onda neki mailovi bivšeg.Prelećem preko slova potpno ravnodušna.Shvatam da me više ništa ne dotiče.Zvuk na telefonu sam odavno isklučila a razmišljam kako bih mogla da slomim telefon (tako sam i sudiji rekla da ću učiniti) i odmorim se od svega.
To moje ravnodušno stanje traje neko vreme.Pomalo počinje da me plaši.Pitam se da li bih reagovala kada bi mi se dogodilo nešto lepo ? Da li bih i onda bila ravnodušna ?
Izgleda da se zid koji sam izgradila oko sebe pretvorio u bodljikavu žicu.
Takva sam i želala da postanem.Da isključim emocije.Otupim na prostakluke,gluposti,uvrede.
Uspela sam.
Kupujem neku suknjicu,dajem novac na kasi,izlazim iz prodavnice i odjednom osećam da mi srce ubrzano lupa.Dlanovi postaju ledeni.Znoj obliva lice.A bol se proteže od grla do pluća.Gadna aritmija.Jedno su vreme prestale.
Žurim ka stanu koji se nalazi u neposrednoj blizini.Spuštam telo na krevet.
Pijem tabletu za aritmiju ali nikako ne prilazi.Počinje pomalo da me plaši.
Tek nakon više od pola sata aritmija prestaje.Osećam se bolje.
A onda...istina je da je moj um otupeo.Prestao da reaguje ali telo izgleda ipak nije.
Pade mi na pamet.Sve je to jedan povezani mehanizam.
Možda upravo sve fizičke bolesti potiču upravo iz našeg uma.
Koliko sam puta rekla sebi ,šta će mi zdravlje kada nemam ovo,ono,šta god.
Greška !Sve imamo kada smo zdravi.Zdravlje i jeste najvažnije.Sve možemo kada smo zdravi.
Ali i ljubav i sreća i zdravlje se nalaze upravo u našem umu.
I zato ne treba da jedni drugima želimo njih u čestitkama nego da tamo pokušamo da ih pronađemo.
Umivam se Hladnom vodom ,srećna što se bolje osećam.
Ako ništa drugo barem sam shvatila da sam ipak živa.
Volim prve zrake jutarnjeg sunca.Volim da širom otvorim prozor i povetarac mi pomiluje lice .Volim da posmatram reku automobila koja se sliva niz bulevar.Bilborde.Prolaznike.
Kroz misli mi se prepliće ovih dana jednom pitanje.
Da li se u životu voli samo jedanput ?
Pri tom mislim samo na pravu ljubav.Istinsku.Jedinstvenu.
Sanjarenja kaže da je neko rekao da se voli samo jednom a da se nakon toga zaljubljujemo u ljubav.
Ima istine u tome.Barem sam ja tome sklona.Da se zaljubljujem u samu ljubav.Ne znam da li ide baš tim redosledom.Možda sam bila zaljubljena u ljubav i pre te ljubavi .Ali sam potpuno sigurna da je ta ljubav bila jedina istinska i prava.
Sećam se tog peroda.Toliko sam bila srećna da sam govorila sebi da mogu da umrem budući da sam iskusila nešto što mnogi nisu.
Ništa nisam zahtevala.Tražila.Očekivala.To osećanje mi je bilo potpuno dovoljno.
Nisam imala petlje da se borim za tu ljubav.Pobegla sam i verila se.Razlike su bile prevelike.Nisam se borila kako ne bi povredila naše porodice.Ne ponosim se time ali kada bolje razmislim ponekada je dobro što se ljubavi završe dok su još čiste,ne ukaljane,nevine.Tako ih pamtimo čitavog života i takve ostanu u našim srcima.
Ne kažem da bi vremenom ljubav nestala.Ali rituali svakodnevnice bi je iskrzali,istrošli,pohabali.
Te ljubavi se nikada ne setim sa setom nego sa radošću.Čudno pomalo priznajem.Ali tako je.
Nakon toga sam se verila,udala...Ljubavi je bilo i biće.Svaka je ljubav priča za sebe.Jedistvena na svoj način ali samo se ta zauvek urezala u moje srce.
Da li stvarno tako ?Da li se u životu voli samo jedanput ?
Da li su sve ostale ljubavi kopije.Balansiranje potreba,požude,privrženosti,planova,navika...
Ne pametujem.Na teoretišem.Ne mudrujem.Možda nemam ni dovoljno godina da sudim.Ja samo pitam.Želim da znam.Volela bih da mi neko kaže.
Da li se prava ljubav dogodi samo jedanput u životu ?
I nakon svega.5 godina se nismo videli.3 čuli.Ne prođe niti jedan jedini dan a da ga se ne setim barem na sekundu.
I znam da će tako biti do kraja moga života.Ne žalim se.Ne vraćam u prošlost.Srećna sam što sam tako nešto iskusila.Verujem da mnogi nisu.
Ako mene pitate ,iako merodavna da sudim nisam,samo se jednom u životu voli.
Zatvaram prozor.Navlačim farmerice.Idem da iskoristim dan.
Lep dan želim i Vama.
Volela bih,tako bih volela da me ponovo gledaš onako požudno.Obuhvataš pogledom dok prekrštam noge u haljinici.
Volela bih da me ponovo gutaš očima.Privlačiš divlje k sebi dok pogled mi se gubi u daljini.
Volela bih da ponovo pijemo ono vino da spustim stopala na tvoje butine i smešim se.
Volela bih da se ponovo izgubim u tvome zagrljaju,da mi misli nekud odlepršaju.
Volela bih da ti se ponovo smestim u naručje .Da ćutimo i gledamo zvezde.
Da mi uvijaš pramen kose dok mi spuštaš usne na vrat
Pitam se zašto li smo se nas dvoje sreli ?
Da ugasimo vatre ili da ih rasplamsamo ?
Pobedimo vetrove ili se u njihovim vihorima izgubimo ?
Pitam se zašto si Ti,baš Ti morao da dođeš u moj život ?
Da izmeniš me ?
Ponovo oblikuješ ?
Načiniš novu ženu od mene ?
Isklešeš moje čitavo biće od požude ?
Načiniš me robinjom strasti ?
Vlasnicom čežnje ?
Prosjakinjom dodira ?
Zar ne znaš da je opasno vatrama se igrati ?
Umeju one da gore,trijumfalno plamsaju,pobedu donose
Umeju i da se izneneda ugase
Žednog te ostave da kroz pepeo hodiš
Da snevaš u žudnji
Patiš u tami
Da li Ti znaš da strasti uzimaju isto onoliko koliko i daju ?
Rekoh Ti jednom,nisi me slušao
Strasti imaju neke veze sa djavolom
Kada bolje razmislim one uzimaju više nego što daju
Krunu ti postavljaju
Dijamantima obasuju
Pa te onda u blato bacaju
Rite Ti odevaju
Ostave da čezneš dok se njihove senke vešto igraju sa tvojim umom
Tada te nemiri posećuju
Igraju nekakvo kolo oko tvoga srca
Prepliću se
Tkaju prekrivač kojim ti telo miluju
Volela bih da ponovo ćutimo u tami
Da mi dlanovima obuhvatiš lice
Spustiš usne na moje
Probudis me
Volela bih da zajedno tonemo
U trenutku večnosti
Potpuno sam svesna da će ovaj tekst mnogi zaobići.
Napisah ga na jednom drugom mestu pa sam pomislila da bih možda mogla i ovde.
Najpre ću napomenuti da niti je moj stil niti želim da pišem na ovakav način ali nekada neke stvari treba napomenuti.
Ne mogu da ne primetim kako ovde,u našoj zemlju ljudi gledaju na sex.Mogla bih da kažem žene ali neću sada da banalizujem.Ima nas raznih.Nismo svi isti.
Dakle na sex se ovde gleda kao na :
Nešto ružno
Prljavo
Pogrdno
Najstariji zanat
Hopa cupa
Sex se zaobilazi u širokom luku a ljudi koji pišu o sexu smatraju jadnicima,bludničarima.Nemam nameru da pišem o sexu na način na koji ste možda pomislili ali one koje pišu o njemu podržavam.
Izgleda da nikako da shvatimo da je u ovim vremenima sex najveći izvor užitaka.
Ne mogu da ne primetim da na sex kao nešto pogrdno gledaju možda oni koji nisu naučili da uživaju u njemu pa ga se na neki način stide.
Sex nije ništa niti loše niti ružno niti pogrdno.Dokle god se tako bude gledalo na njega dotle ćemo i tonuti sve dublje.
Patnja je dobro došla.Sreća nije poželjna.Užitak je užasavajuć.
Ne razumem šta toliko loše ima u sexu ?
E sada,važno je i na koji se način on prezentuje.To je istina.Prostakluci svakako poželjni nisu.
Ali upražnjavati sex,pričati o njemu,pisati...Zar nije to nešto najlepše ?
Ne,nije ovo nikakva reklama za Sex i grad ali jednostavno mi se smučilo da živimo pod nebom zatucanih pravila i okrećemo glavu kad god nam se on pomene.
Danas je izgleda jadno kada neko ume da živi i uživa.
Ako je tako neka je.Nikada neće znati oni koji ga izbegavaju čega se odriču.
Sve Vas pozdravljam.
Jutro.
Ispijam kafu na novoj terasi ,mom omiljenom kutku u stanu i gledam u lepo uređen prostor oko Hayata i Continentala.Poslednjih dana mi je prešlo u naviku da konzumiram kafu.Meni koja kafu ne pije ( osim ledene koja se zbućka na brzinu ).
Razmišljam da li da krenem u NS ili da ostanem ovde još jedan dan.Potrebno mi je još malo mira.Da barem još jedan dan budem u tišini,bez ljudi.Da razgovaram sa sopstvenom dušom.
Mislim o tome kako sam čitavog života tragala za tim nekim.Prizivala ga u mislima.Maštala .Sanjala.A kada bi se pojavio težila sam za samoćom.Mirom.
Taj mir pomalo počinje da me plaši.Ponekada mi je potreban kao vazduh.Bez njega ne mogu.
Rečenice tipa -Pronaćićeš ti nekoga me nerviraju.
Zašto bi svi morali da pronađemo nekoga ? Priča o drugoj polovini je prevaziđena.Jedan čovek čini obe polovine.Potrebno je samo da ih spoji.
Možda je baš to i potrebno svima nama.Da pronađemo sopstvenu drugu polovinu.
Ne želim da postanem jedna od onih ogorčenih žena koje mrze čitav svet zbog svega što im se izdešavalo.Toliko sam ih puta susrela na javi.Gledala na malim ekranima.Čitala.
Nikada nisam krivila nikoga nakon raskida.Ljubav je takva kakva je.Ne možemo nekoga promeniti.Ne možemo se večito buniti zato što se dogodilo ovako ili onako.Prihvatam stvari i zahvalna sam na svemu što mi je ta osoba pružila.
Potrebno je bilo mnogo godina da tu moju tzv veštinu usavršim.Nije tako bilo oduvek.
Nekada sam i ja besnela .Krivila sudbinu.Često i sebe...
Sada ne.Dogodi se kako mora da se dogodi.Mi smo i tako samo marionete.Zavaravamo se da povlačimo konce a zaprvo igramo već unapred predodređenu predstavu.
Odbijam da poverujem u priču o dve polovine.Čovek i žena se spoje samo u trenutku sexualnog čina.Tada su jedno.To i jeste nešto najlepše.
Ali kako se tela razdvoje razdvajaju se i celine.
Svaki čovek ima dve polovine.Ponekada potpuno suprotne.Ponekada slične.
Činjenica je međutim da se obe nekako uklapaju i čine celinu ali da neki od nas nikada ne uspeju da te dve polovine sastave.
Možda bi trebalo da se orijentišemo na to.
Ljubav je sama po sebi najlepša. Ona je kruna života.Onda kada nje više ne bude bilo,verovatno neće biti ni nas.
Ljubavi se nikada neću odreći.
Ali druga polovina je u nama.
Nekada se vešto sakrije.Nekada izranja i smeši nam se.Nekada osetimo da je tik celina ali ona se izmigolji i pakosno smeši onoj polovini za koju se tako često zavaravamo da je celina dok zaprvo žudi upravo za tom drugom polovinom.
Ponekada tražimo suviše od života a opet potrebno je tako malo.
Ljubavi odlazi,dolazi,ne pita,ne kuca,ne bira,traži....
Ali ta druga polovina,koju toliko tražimo ,zbog koje toliko očajavamo je zaprvo u nama.
Dovršavam kafu.Ipak sam rešila da ostanem ovde još jedan dan i kupim sebi još jedno parče mira.
Pričaj ! Pričaj ,tako ti svega sestro šta se dogodilo ? Zbog čega si tako zadihana ? Raščupana ?
Pogledaj se na šta ličiš !Kao da si išla u borbu a ne na večeru !
-Ona je bila tamo.Prokletnica ! Mislile smo da nam je prijateljica,prodavala nam je lažne osmehe,reči podrške...
Pusti to Marija ! Bes ni čemu ne vodi.Ako ti je protivnica a ti se udruži sa njom !
-Šta to govoriš sestro ? Nisi li um prodala drugome nekome.Nekoj bezdušnici što nezna za milost?
Govori šta se dogodilo ?!
-Zakačila se za njega kao pijavica nekakva .Drži ga,ne pušta ga.Pogled joj kao u kakve hijene.Šara ponosno prisutnima.Gleda me i pakosno se osmehuje.
Marija !Ti si se sa njom potukla !
-Zar me ti sestro niti malo ne poznaješ? Kada bih se ja zbog muškarca tukla ?Naročito zbog idiota koji ljubav ne poznaje.Koji nije uspeo da ljubav prepozna ni u pričama,oživi u snovima.Koji je daje za prstohvat soli.Ne ume da oseti.
Kako to sada Marija ? Zar nisi govorila da je on taj koji te u nebesa diže ? Taj koji ti sreću dariva ! Koji se rodio da bi sa tobom bio ?
-Sestro,zar nisi ti ikada volela ? Zar neznaš kako je lako uzdići voljene ?Svecima ih načiniti ?
Ko bi rekao ?Bili ste tako skladan par ?
-Skladnosti nikuda ne vode sestro.Sličnosti su samo zamke u koje neizostavno upadamo !
Srca !Potrebno je da se srca spoje .
Nisi li govorila da vaša srca kucaju kao jedno.Da pomeraju kazaljke na časovniku ljubavi?
-Ljubav se završi kada otkuca ponoć sestro.Odlazi poput vetra koji je sunce oteralo.
Šta se dogodilo ?
-Mislila sam da ću mu se osvetiti ako odem drugome u naručje.Da će mi platiti.Da će osetiti barem delić gorčine koju u srcu osećam ja.
Bila si sa njim ! Govori !Zato si takva ! Rekoh ja da si se grešna rodila !Senkom sumnje prekrivena.Nemirima odenuta.
I kakav je ? Kakav je novi ljubavnik ? Sada s pravom mogu tako da ga nazovem !Jesi li sada srećna kada si mu telo ponudila ? E moja sestro ,misliš li da će se sada nešto promeniti? Da će se prokletnik vratiti ? Gde ste bili ? Video Vas je ? Moram priznati,možda i ima izgleda da se vrati !
-Nisam bila sam njim !
Karmin ti je umazan uprkos tome što si pokušavala da popraviš,jedna bretala pokidana,kosa raščupana !Marija šta se dogodili ?Brzo govori !
Zašto me tako čudno gledaš ? Šta ti je ?
Ne ,ne ,ne, odbijam da poverujem !Ne !
Bila si sa njim ! Bila si sa bestidnikom ! Uprkos svemu ! Bila si ? Ne gledaj me tako pokajnički!
Bila sam sa njim.
I šta ćeš sada? Misliš da ćeš tako brak spasiti ? Misliš da se jednim činom sve postiže ?Misliš li da to sve rešava ?
-Naprotiv.Mislim da se moj brak upravo završio.
Odlomak.
Šetam ušćem.Shvatam da je konačno došlo vreme za moje omiljene papuče ali da od silnih briga to nisam uspela da primetim.Platu još uvek nisam primila.Morala sam da svratim do muževe firme da uzmem nekakvu potvrdu budući da on to nije želeo da učini .Bez nje nema ni plate.
Samoća mi prija.Makar i na jedan dan.Da se isključim iz svega.Jedan dan.Nije to ni jedan dan.To je samo jedno popodne.Ponekada je i to dovoljno.
Osećam se pomalo čudno.Svašta mi se nešto izdešavalo ovih dana,danas...imam osećaj kao da me ništa više ne dotiče.Uvrede,pretnje,nevolje...sve kao da prolazi kao pokraj mene i kao da se sve dešava nekom drugom.
Ne glasam za razvod.Nisam želela da se razvedem.Ali činjenica je da razvod jača,snaži,čini nas otpornijim.Izgradimo oko sebe zid kako nas drugi ne bi povredili.Ukoliko pokušaju da to učine samo udare o njega i razbiju nos.
Da li je to dobro ? Neznam.
Pomalo bih volela da se vratim u ono vreme kada sam se smejala,volela,plakala kada su se sve stvari činile važnim.
Pitam se da li sam prestala da živim ili sam tek to počela da činim.
Ljubav.Ljubav jedina ne umire.Sve nestaje.Sve se menja.Ona se regeneriše,vraća.Ne pita za vreme,za mesto,za razlog,želje...Uvek se nekako vrati i baci na nas čaroliju.
Pitam se ako stvarno ništa ne osećam da li ću osetiti nju ukoliko se pojavi ?
Da li će ona uspeti da me probudi,dotakne,dokaže mi da sam živa?
Nisam sasvim sigurna u to.
Šta smo mi bez ljubavi?
Mehanizmi koji funkcionišu na gorivo svakodnevnih potreba ?
Roboti bez srca i duše ?
Ljubav ,jedino ljubav nas održava.
Šta kada je nema ?
Volela bih,tako bih volela da me ljubav dotakne.Samo da proverim da li sam živa.
Srećna sam što ću večeras biti sama sa sopstvenim mislima.Daleko od svega.U mom svetu.Ne misleći ni na koga i ni na šta.
Samo se molim da me misli o ljubavi ponovo ne opsedaju.
Pravila sam se blesava.Žmurila.Trpela.Uvrede.Kritike.Pljuvanje svakodnevno ovde na blogu.
Ovaj blog nije nikakakav blogograd.To je blog selo.Moram priznati da se razlikuje zaista od svih blogova .Ovaj blog je prvi blog na koji sam došla.Ostavljala sam ovde dušu svoju.
Svakoga dana otisak moje duše je ostavljen upravo ovde.
Odjednom mi se smučilo sve.Sve mi je bilo nekako preusko.Pretesno.
Reših da malo promenim blog servis.Pozitivno sam se iznenadila,moram priznati.
Najpre ljudi ima više.Zatim čitaju i oni koji ne pišu blogove,ne samo oni koji pišu.Mišljenja su različita.Koliko ljudi toliko mišljenja što dobija čar.Komentari su potpuno nepristrasni...
Da vidimo razloge zbog kojih većina ostaje upravo na ovom blogu
1) Svako može da piše šta stigne i kada stigne.Objavljuje se bukvalno sve.
2) Svako može da ima hiljadu nikova i blogova.Da se presvlači,oblači...
3) Svako svakoga može da vređa .Ne može ništa nikome niko da prijavi.Uvrede ostaju zapisane.
4) Svako može da uđe u grupicu tzv. klan .
5) Komentari se ostavljaju milo za drago.Ja tebi,ti meni i uglavnom retko ko novi ostavi i dođe( možda bi i ostavili ali se plaše da ne pripadaju grupici )
6) Svi se ovde manje više znaju.Novih ima retko a i kada dođu odu jer ne pripadaju grupicama.
7) Svako može da dobije dijagnozu,analizu,psihološkog profila iako nije naručio.
8) Tekstovi se uopšte ne gledaju.Gleda se samo osoba koja ih piše.
9) Postoje blogovi koji nemaju nikakav smisao ili samo pljuju a opet eto ih ovde sa gomilom komentara trijimfuju.
Mogla bih još da nabrajam ali ne želim.
Otišla sam na drugi blog ali ovde ostajem jedino i isključivo zbog dragih mi ljudi koje sam ovde upoznala.
Shvatite kada nekoga pljujete pljujete samo sebe .Sebe oslikavate u tom pljuvanju a ne tu osobu.Sebe prikazujete.
Ne mešajte Tanjanu ni sa kim ! Bila je sa Markom pa šta ? Nije više.Nije više sa njim ni u kakvom kontaktu.I kada je bila sa njim ona je Tanjana.Ličnost za sebe.Pisala je onako kako se osećala i to će činiti i dalje.
Dakle postoji u ovom selu i lepo nešto a to su dragi ljudi koje sam ,potpuno sigurna svi susreli.Možda ste se sa njima upoznali na javi.Možda i niste ali ne možete poreći da su Vam dragi i da su Vam se uvukli u život a srećni ste zbog toga.
Na ovakve postove neću da trošim više ni živce ni energiju.Pisaću kao što sam uvek radila.Iz srca.
Predlažem da ne trošite ni Vi jer su upravo ovakvi postovi poprište svađa i vređanja.
Sigurna sam da niko od nas to ne želi.
Blog ne treba da bude niti cirkus niti utegnut seminar ili sastanak.Blog treba da bude opuštajuće mesto.
Ne moramo svi da se volimo.I da to želimo ne bi nikada uspeli.
Ali možemo da budemo pristojni jedni prema drugima koliko to naše vaspitanje nalaže.
Sve Vas pozdravljam !
P.S. ukoliko se i nakon svega nabrojanog objavi post.
| « | Decembar 2025 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
