Pusti me da se umirim.Da od svega pobegnem.da poslažem uspomene već jedanput na polIce sećanja.Ne da ih vučem sa sobom kao što što konzerve vuče automobil tek venčanog para u Američikim komedijama.
Da se sklupčam u sopstvenom umu.Uljuljkam u njega kao dete nekakvo.Bezbedna i sigurna barem na jedno veče.Na jedan dan.
Nek utonem u san i na nekoliko desetina,stotina godina.Pa se probudim onda kada se na ovu planetu vratiljubav.Da slavim sa ljudima.Slavili bi svi!Znam!
Iščekivanje se natovarilo na naša leđa.Zaposelo naše uove.Zaključalo srca.
Pusti me.Ništa me ne pitaj!
I kada korak napravim sopstvene želje pretvaram u prah!Brišu ih podsmesi iz zasede.Vrebaju iskrene duše.Teraju u ambar laži nametnutih.Ako ne uđeš u njega ludim te proglašavaju.Dvorskom budalom što istinu kazuje u svetu laži.
Ako malo dublje zaviriš u iste te duše videćeš da nisu tako crne kao što se čine.Neverom prekrivene čekaju neke bolje dane.Svojim se sivilom brane.
Zato me pusti.Pusti da se sa tugom srodim dok milujem zrake tišine.Da je već jednom zavolim.Da prihvati da je delić mene.Taj delić koji mi neprestano kazuje da se rodio samnom.Da će nestati onda kada i mene ne bude.
Vidiš da nisam rođena za ovo vreme,ovo mesto,ovaj svet.Da sam promašila raskrsnicu.
Trebalo je da se nađemo na onoj kod sreće.
Nije me briga.
Ko zna šta radiš.S kim si.Gde si.Gospodariš mojim mislima.Uvek te u meni ima.
Ne dam da te ukaljaju.Omalovaže.Ma nedam na tebe!Jer dok si moj i ja sa svoja!
A ti...
Ti mi samo pričaj večeras.
Pričaj mi o svemu.Pažljivo ću slušati.
Pričaj mi o moru.O ljudima.O ljubavi.O nama.
Pričaj ali ništa ne kazuj!
Čujem te ja...
Dok se budim,češljam,šetam
Nekako najviše kada mi se san primiče
Tada shvatam da mi maštanjem pričaš najlepše priče
One zbog kojih još uvek verujem
Iako sam nadu odavno izgubila
Pričaj!
Sve dok si u meni živeću
Nedaj da životarim kao nekakva ljuska,kora,otpadak
Idi od mene ako to već želiš
Ali tebe u meni mi ne diraj!
Ok,jasno je potpuno da je udvaranje iščezlo.Niko ni za šta nema strpljenja a najmanje za osvajanje na duže staze.Još malo pa ćemo početi (ako već nismo) hoćeš-nećeš-nemoraš bukvalno na prvi klik.
Večito jurimo za nečim.Za boljim,veći brojem.I naravno za sve krivimo zemlju.Večtu krizu.Ovo vreme...Hajde da kažem ok (mada ne mislim tako) ali dobro.Ja to sve vidim ovako...
Sve više čujem kako neko ima po nekoliko onih sa kojima se trenutno muva.Nije stvar u flertovima.Oni su normalni.
Situacije je nešto drugačija.Izašao sam sa onom.Nisam se nešto proveo.Dobar sex.Videćemo se ipak ponovo.Iste sam nedelje izašao sa ono drugom.E ona mi se baš dopala.Nismo imali sex ali sledeći put obavezno.E sada treba da se vidim i sa trećom.Mogao bi da padne tu neki sex.Uveren sam da hoće.I tako smo sve isprogramirali preko mailova.
Identično je i sa ženama.Gotovo svaka druga ima po njih nekoliko u šteku.Kao posle od njih odabere jedno ili shvati da nije niti jedan taj .Do tada su u otvorenim folderima.
E sada sve je to ok ali stvar je u tome što tih nekoliko njeovih ili njenih imaju po svojih nekoliko.A oni opet svojih nekoliko i tako u krug.
Setim se serija Prijatelja i Melrouza po sistemu svako sa svakim i kontam kako je bukalno tako sve postalo danas.
Niko se više ni za šta ne trudi jer ima te neke druge.Zašto bi se trudio kada su oni u šteku? Tako teče današnje muvanje.Proračun obračuna.
Tako se stvaraju potrebe.Iz njih veštačke emocije.Odsustvo udvaranja,borbe i naizad odsustvo ljubavi.
Od svih tih pročaruna,prilika ,ponuda na kaju niko nema nikoga.
Jer svako polazi od toga da ima rezevrvu.
A za rezervu je potreban original.
To često,međutim,zaboravljamo.
Jeste,sve je to simpatično i lepo.Treba koristiti prednosti ovoga vreena.Slažem se.
Međutim može se desiti da se uskoro svi probudimo i shvatimo da niko nema nikoga iako su svi imali svakoga.
Dobro,sve to ide u rok službe.To su samo čari današnjeg muvanja.
Nemoj da lupaš glavu i pitaš se zašto te neko više ne voli.Uoliko su u pitanju ljudi, to nikada nije bila ljubav.Bili su to samo prividni poljupci u vazuh i lažno tapšanje po leđima koje samo teret može da stvori.Treba li ti to?
Sa veštačkim perjem samo ličiš na plastičnu pticu usilenog osmeha.I kada joj se nasmeješ i kada se naljutiš na nju ona odgovara osmehom.Ubrzo shvataš da ne grli ona tebe.Grliš ti nju dok ti prsti trnu pod hladnoćom.
Ako je reč o toj nekoj osobi...
Ljubav nikada ne odlazi.Ona je u nama.Ne pokušavaj da je probudiš probudiš ,na prosto sačekaj da neko drugi to učii.
Uludi pokušaji ne ostavljaju traga ali brišu vreme.
Nemoj se igrati ljubavlju.Siliti je ili potcenjivati.
Ona tačo zna kada će doći po tebe.A kada ti čitavo telo i dušu obuzme ti ćeš zaboraviti sve i prepustiti joj se.
Tada ćeš prestati da se pitaš iz jednog jedinog razloga...
Jedostavno ćeš znati.
I niko i ništa neće moći da te uveri u suprotno.
To se zove moć ljubavi.
Nisam se vratila ovde ni zbog kakve čitanosti niti komentara.To je najveća zabluda.Imam svoje redovne čitaoce,i one druge koji se odazovu kada je tema interesantna,ne radi reda tek da bi se ostavio komentar.
Vode se polemike.Čuju različita mišljenja.Svako kaže šta misli o temi o kojoj pišem.Ne o meni...
Najveći razlog što sam se ovde vratila...
Nije nikakvo pljuvanje.Jer ja nikoga lično nikada nisam uvredila.Niti raskrinkavanje neharmoniče harmonije...ali jeste uvid kako sve to funkcioniše ovde
Na ovaj sam blog došla kada mi je najteže bilo.Ma dušu sam ovde ostavila.Negde sam pročitala kao postovi puni šminke.Kakva glupost.Ako sam igde ostavila sebe,ovde sam.
Kao su me čitali a zaprvo mrzeli.Čekali da se ma šta desi.Pa i za druge okrivljivali.
Ubrzo sam videla kako to ide ili se prikljnjaj grupici ili si izolovan.Ili ti svi ostavljaju komentare ili niko.
Naravno svi i uvek čitaju.
Pa mi je onda neko rekao kao da povećavam čitanost.Kao dokle ću.To je tek glupost najvećih razmera.Ovde postoji grupica.Možeš lepo i sam sebe da klikneš 200 puta i eto ti čitanost.
Pa onda svi čitaju komentare.Kakve postove.Ovde su postovi najmanje važni.
Ima da te ismevaju u postovima.Psihoanaliziraju.Da ti se nakače i pljuju te danima.
Žao mi je što je tako.Volela bih da svako čita ovde post zato što to želi.Ne zato što mora ili radi reda.Da se ostavljaju iskreni komentari.
Da svako ima pravo na svoje mišljenje bez da bude ispljuvan i ismejan.
Ali svi uvek polaze od onoga ne možeš promeniti svet...
Slažem se...
Ja to i ne pokušavam.Najpre sam se zapitala šta samnom nije u redu.Moguće da nije u redu sa mojim tekstovima...
A onda sam shvatila da je to tako samo i samo na ovom blogu.
I rešila da se vratim.
Mogla sam ja da povedem sa sobom ljude.
Ali zašto?Čemu?
E baš sam došla sama među pirane.Da vidim dokle će sve oo tako da ide
A ja ću biti tu
Čitaću i komentarisati ono što mi se zaista dopadne.Ne radi reda.Smešiti se na uvrede i verovati da će sve jednom biti drugačije.
Znam ja da se u ovoj zemlji na sve i za sve ćuti
Ali ako svi ćute zauvek.I niko nikada ne progovori...prećićemo svi zajedno leglo licimerja
Svaka velika ideja je na početku smešna izgledala
Masi se nikada nisam priklanjala niti ću.
Pa nek ide...kako god da to ide na blogu.r.s.
A ja ostajem ovde
Baš da vidim kako i dokle ide...
Nema ovo veza sa harmonijom nikakve.Ali dobro.Ništa nije harmonija.Nadam se da će jednom biti kao i na svim blogovima drugim noramalno.
I naravno pljuvanje mene od strane Lune kao dokaz i gluma prijateljstva nekakvog sve dokazuje na ovom blogu .
Srećom pa nisam poverovala.
Kakve bre harmonije?Pljuvanje pljuvanje i naslađivanje pljuvanjem.
Jedna napiiše post i ispljuje,drugi se kače i nastavljaju da pljuju.
E to je blog.r.s.
Tako ste oterali mnoge.
Ali ne i mene...
Ima da ostanem ovde i da pišem dok ne umrem.
Sve vas pozdravljam!
LJubav.
Nije njoj lako.Rođena je da bude kraljica svih osećanja.Da gospodari našim životima.Rođena je za tron!
A mi je uporno bacamo pod noge,u prašinu.Proizvodimo veštački sjaj,blede kopije koje njoj ni prineti nisu.Kopije kojih se ona stidi.Žmuri ,ne bi li izbegla njihov lažni sjaj.
Čuči u areni stida.U mraku.Skrivena.U uglu.U publici.
Gleda kako na pozornici defiluju materijalno,potreba,interes,nepisana pravila.
Spretno paradiraju,uporno se nazivajući njenim imenom.
Ponekad se iskrade.Otrči na pozornicu.Viče da je tu.Moli da je primetimo.Drmusa nam ramena.Preklinje da je pogledamo i nasmešimo joj se.
A onda shvata da nema skupocenu haljinu kao pomenute dame.
Njena je haljina tako jednostavna,bela prozračna.Samim tim izgleda nezanimljiva za ovo vreme
Ona ne šljašti kao raskoš
Ne zveči kao potreba
Ne sili kao interes
I zato je više i ne primećujemo
Možda je konačno došlo vreme da sebi priznamo da se ljubav s pravom naljutila na nas
Prizivamo je mi!O,da!Pravim imenom,pogrešnim načinima.A ona ćuti uplakana.
Pevamo mi o njoj,pričamo,pišemo ali ona dobro zna da je to samo ime.Ime ne znači ni čemu do zadovoljavanju onome ko ga izriče.
Preživela je ljubav svašta
Milione godine razvoja
Nikada nije odustajala
Ali sada...nije ona odustala od nas.Mi smo oustali od nje.Pa sve pravvdamo imenom njenim.A ona,sva lažna opradanja uredno beleži i zapisuje.
Nije ni čudo što nas ne čuje od zvečanja u areni stida
Prigrlila je uz sebe razumevanje,kompromis,pažnju,bliskost
Pa sa njima pogunute glave čuči i čeka da je primenitimo
Kako se uopšte može dogoditi to?
Poslali smo ponos da je otera
I opet izgleda kao da se ona naljutila na nas
A mi smo ti koji smo joj tako pohlepono kažiprstom pokazali vrata
Teško je sanjati kada pirane gladne čekaju da dograbe toj san kao plen i raskomadaju ga.
Jedna mi je čitateljka nedavno rekla da je u današnjem remenu bukalno potrebno izboksovati lepe trenutke.Dobro sam upamtila ovu rečenicu.Ali je trebalo vremena shvatiti da su snovi jedno a trenuci nešto sasvim drugo.
U vremenu potpunog odsustva morala,dosupnosti,nestanka pravih vrednosti biti sanjar je kao da ste maleno uplašeno gladno kučence u koje svi pilje na ulici.
Događaj po događaj,ljudi koji su prolazili kroz moj život (jer nas zaprvo određuju isključivo događaju i ljudi sa kojima kontaktiramo)učinili su da pređem na onu drugu stranu,kako ja nazivam ljudi robota.
-Bez preteranih emocija
-Bez velikih očekivanja
-Prihvatati sve kao potpuno normalno
Odstraniti period patnje jer on donosi samo bespotreban luksuz
Međutim uprkos svemu ne mogu da se ne osvrnem oko sebe i ne primetim kako svi komuniciramo našim nižim bićima.
Niže je biće odraz zadovoljenja sopstvenih potreba.
Više biće opet ne očekuje ništa.Ono obitava i egzistira samo po sebi.Zato verovatno tako retko promalja iz nas.
Sve smo sveli na potrebe.Ljubav je možda najviše istrpela.
Nje kao da više nema.Kao da uporno čeka pred zatvorenim vratima i moli da dođu neka bolja vremena.
Umesto ljubavi potrebe.Strasti.Sex.Potreba da sa nekim podelite život.Da vam neko ulepša život.Da budemo situirani.Porodično i potomstvom obezbeđeni.Da budemo na posletku voljeni.
U vremenu u kom živimo niže biće trijumfuje.Ono je postavljeno na tron.Zaboravili smo kako izgleda više.Zatvorili ga u podrume duša.
Čak i kada se pojavi klepimo ga i vratimo nazad.
Više biće potrebe ne poznaje.Kada se ono pojavi ne tražimo nekoga da nam ulepša život nego da mi ulepšamo nečiji.Ono ne poznaje nikakve uslove,nikakva pravila društva,nikakve običaje,ničija mišljenja...
Uglavnom se u današnjem vremenu sreće samo kada je u pitanju odnos prema našoj deci (iako je i to pitanje veliko jer decu opet pravimo i rađamo iz sebičnosti ,da bi ih imali zbog nas,zbog produženja vrste...) ali ok kada su ona tu.
Mislim da bi si trebalo da barem ponekada ako ništa drugo onda posetimo naše višie biće.
I tek po nekada dozvolimo nekome da mu se približi i porazgovara sa njim.
Znam,teško je pronaći danas osobu koja je to zaslužila.
Ali svaki je poraz bolji od nečega što nismo pokušali.
Ljubavne priče se u ovom životu smenjuju kao dani ili nedelje.Nije važno više da li smo u braku ili nismo.Priče se pišu.
I ne zaboravite ...dok žalimo za jednom pričom sudbina svojim perom uveliko ispisuje drugu.
Možda eto to i nije loše tako za ovo vreme koje tako često kritikujem.
Barem smo shvatili da do kraja života ne postoji.Jedino nam još ostaje da promenimo svršetke bajki.
Želim vam lepo veče!
|
|
|
Kako sada da objasnim...
Da ti kažem...što sam više sa ljudima to bih se više odvažila da se preselim u šumu.Lakše je sa vukovima.
Vuk barem rastrže plen samo onda kada mu je utroba gladna.Čovek kada mu je gladna duša.
Rodiš se.Vaspitavaju te kako je važna iskrenost,čast,poštenje.A onda shvatiš da sa njima kupuješ samo kartu do ludila.Podsmehe.Uvrede.Oči prepune mržnje.
Kud pobeći? Kada te senke zloslutnih i u snove sustižu.Šta promeniti? Kada se od jagnjeta i sam u vuka pretvaraš
Ne želiš to.Nije te zato majka rodila.Mora se.
Gledam ih.Gledam kako krvničkih pogleda gledaju u našem pravcu.Sreća se ne voli ,prinče
Ljudi kada sreću ugledaju ,ugledaju plen.Komad mesa za zabadanje oštrih čeljusti u njega.Komadanje.
Nemoj me pitati više gde sam.Ne tražim ništa.
Samo s vremana na vreme u sopstveno srce zavirim i tražim kutak.Kutak tišine.
Da se u njega zavučem.Sakrijem od jada i čemera,zla koje zemljom hoda noseći razna imena.
Daleko od svega,od svih makar i svi samnom bili u istoj prostoriji.
Ne tražim ja sreću,prinče
Tražim samo mir.Parče mira u ovom ludilu od vremena
Ljudi misle da nisi normalan sve dok lud ne postaneš
Mislila sam da je sreća ljubav,život sam po sebi,sitnice koje ti dan ispunjavaju
Sada znam da je sreća parče mira.Koje nam je svima tako neophodno a često ne umemo da ga nađemo.Stojimo na raskrsnici nepravde i očaja.Samo sebe ućutkujemo ne bi li se drugima priklonili
Tada dobijamo mir u društvu haos u duši
I hodamo kao ovce kakve za stadom vođeni prepisanom
Neću to,prinče!
Nisam se za to rodila!
Nemam više ni vapaja.Otišli za nekadašnjim željama.
Sada se samo skrivam u tom kutku sopstvenog srca.
Hranim ono dete u meni koje me održava i otpornom čini na svo crnilo koje se nad svetom nadvilo
Ne pitaj više gde sam!
Važno da se imamo u ovom ludilu ništavila
Da osmeh preko očiju navučem kada se setim Tvoga imena
Uvek sam ja sa Tobom
Makar me sve zle sile od tebe udaljavale
Važno je da si tu,u onom kutku srca koje sem tebe niko ne posećuje
Na koje je već duže vreme postavljena zabrana!
Tamo i bolestan zdravi
Nesrećan sreću miriše
Ne ljubljen ljubi
Tamo si Ti
Prinče mojih nemira
Tamo...Te od svega čuvam
|
|
|
Sestra me je opet provukla kroz sitno rende.Da,da učini ona to s vremena na vreme kada je potrebno da mi otvori oči,spusti me sa oblaka ili jednostavno osvetli baterijom mračan put.
Ona je ujedno jedina osoba u mom životu koja može donekle da kvrcne moju svojeglavost i natera me na razmišljanje a ne retko ni na odluke.
Razmišljam kako je uprkos svemu sto je preturila preko glave ta žena zaista po meni najsnažnija na svetu.Pa u svakom slučaju moj je uzor i srećna sam sto je imam iako ume da me proturi kroz pomenuto rende toiko da se nekoliko puta zavrtim oko sopstvene ose i zapitam gde sam.
A onda shvatam...
Mi smo zaprvo ono što smo prema drugima.Svaki naš potez koji prema njima pravimo čini nas.
I nemojmo se zavaravati.Svaki naš ovde ostavljen komentar makar i iz zezanja bio,svaki post,svako privatno dopisivanje bas kao i na javi izgovorena reč ili delo čini nas.
I sve se to oslikava u odnosu prema drugima.
Lako je u vezi biti dobar sa nekim.Kada nas čarolija zapljusne a sve posmatramo kroz ružičaste naočare.
Ali ono što čini našu pravu ličnost je odnos nakon napr.raskida ili razlaza.
Pljuvanje po bivšima.Po nekom sa kim si do juče delio krevet,misli,srce pa i život i potpuno jednako kao i da pljujemo sebe.
Isto je i sa nekadašnjim prijatelima.
Do juče i u vodi i u vatri danas neprijatelji.To nikako nikada razumela nisam.Ljudi imajte poštovanja jer ukoliko raspaljujete po bivsim prijateljima samo opisujete sebe.
A onda...tu su i sadašnji prijatelji.
Slažem se ja da je kritika potrebna kako bi uvideli neke stvari koje sami sebi ne želimo ili jednostavno nemamo snage da priznamo i ja tu kritiku upravo samo od prijatelja i razmatram.
Ali znate šta...ponekad je potrebno iz prijatelja izvući i ono najbolje ili čak i ono što nije pretvoriti u najbolje.Tu na scenu stupa moja sestra koja ma koliko da nema dlake na jeziku i kaže bolje i više nego najveći moji kriticari uvek sve okrene na pozitivno.
Ma koliko mi radili na sebi,usavršavali se,učili,putovali...naš smisao se ogleda jedino u odnosu prema drugima.U pružanju,prenošenju iskustava,znanja ili samo u onom najjedostavnjem ophodjenju.
Zato ne zaboravite.Svaka reč,svaka radnja,svaka žaoka,svaki smeh,svaka kritika,svaka pohvala drugima...sve smo to mi.
Tako se najbolje odajemo i prepoznajemo.
Usavršavajte se,radite na sebi ali sta to sve vredi ako sve to imate samo za sebe i u sebi.
Onoga momenta kada nesto progovorite ili napišete ma koliko je prekrivamo zavesa sa uma se zaprvo povlači i jasno ga ocrtava.
Drugarica iz Londona mi je uvek govorila rečenicu koju ću pamtiti čitavog života a tako je se često pridržavam:
-Ukoliko nemam nešto lepo da kažem ja jednostavno cutim.Tako je bolje.Tako u svoj dosije ne unosim mrlje.
Duše se ne čitaju iz očiju ili likova,duše se čitaju u našem ophodjenju prema drugima.
Ne znam za Vas ali ja lepim stvarima uvek navlačim osmeh na sopstveno lice
Često...
Često sam stajala potpuno doterana u redovima nade
I uvek bila među prvima kada se nudila
Ponekad mi se čini da ću na posletku izginuti od sopstvenih snova
Oni su ti koji mi daju krila,omogućuju šetnju po oblacima
Oni su me u tamnice realnosti surovo smeštali
Neretko ostavljali bez vode i hrane u vidu očekivanja
I baš kada bih pomislila da su potpuno izmakli,vraćali bi se u jatima prkoseći mi
A onda mi se pojaviš TI
Nestvaran kao kap kiše koja na dlanu pod zrakom sunca iščezava
Tek nedavno...shvatila sam da ja zaprvo i ne želim tako puno
Ali to zrno koje je neophodno da čuvam na dlanu teško je kao kakvo olovo
U njemu je sve
Čitav sled događaja potpuno odvojenih od naših života
U njemu smo mi
Tvoj dah koji na vratu osećam u hladno praskozorje
Trzaji koji noćima telo mi prekrivaju
Kap znoja koja mi nakon snova čiji si vladar jutrima klizi niz lice
Sve je u njemu
I što mi se bliže primičeš
To sam dalja sopstvenim snovima
Ali ne žalim!
Zrno je vredno koliko i suza nevinog deteta
Srećna sam kada ono u meni obitava
Ma ne treba mi ništa!
Nisam se za potrebe rodila!
Čitava haljina koju večito nosim,od snova satkana nije dovoljna...
Ukoliko nema tog zrna
Odlazi,vraćaj se,mrzi me,voli me
Zrno mi ne diraj!
Bez njega sam senka bez značenja
Dkle uspavala sam dete koje inače čuvam potpuno sama.Došla ovde premorena i šta zatičem?
Vi ste sedeli čitav dan i pljuvali mene.Naravno odnosi se samo na određenu grupicu.
Jedino što imam da kažem je da treba da se zapitate dal ste normalni ako ste toliko opednuti jednom osobom?I da li ste bezgrešni vi možda kada pljujete toliko?
Da li ste toliko gladni pljuvanja pa da mi se zakačite na vrat,obesite me i davite?
Koga sam ja to pa pljuvala?Koga uvredila?Kome sam nešto loše rekla?
Čim napišem post pojave se 10 ak odgovora u vidu postova kao u nekim basnama,pričama,glupostima.
Bolest.Jedino to mogu da konstatujem i sekta.
U životu 2 nika nisam imala.I tamo gde pišem pišem pod princeza nemira.
Komentari me ne zanimaju iz razloga što dobijam po 100 dnevno i ne stižem da odgovorim ni na njih.
Nemam ja nikakve grupice.Svi što su me čitali otišli su na drugi blog samnom jer ste im se smučili.
Kakvo gubljenje orijentacije?Smučili sa vašim uvredima i ulizivanjima.
Sa rođendanima,tapšanjima i osudama.
Nemam ništa sa belimočnjakom mada mislim da je sasvim ok ako je uspeo da uvidi kakvo je stanje.
Ako sam došla ,napisala post moje viđenje na blogu jer treba da me rastegnete ovde i ne prestajete da me pljujete dok ne odem?
Sve kako sam napisala tako je.Baš kao i uvek što sam pisala.
Ne možete vi niti iko drugi da oduzme pravo nekome da piše ovde.Sramota!
Da li vi vidite sebe koliko pljujete jednu osobu?
Zna da piše.Ne piše da piše.Šta ste bre vi i ko ste da sudite i osuđujete?
Sve što što ste me ispljuvali samo ste pokazali kakvi ste i sebe opisali.
To je slika ovog bloga i harmonije.
Da ti se zakače i pljuju te dok ne odeš.
E pa neću nikad da odem.
Ima da pišem ovde dok ne umrem.
Sramota.
Sekta.Eto to su pojedine grupice ovde oblikovane u jednu.
Od njih svi redom beže.
Udruženi napadate jednu osobu.Harmonija.Da,harmonija ludila pirana.
Čitamo se.
Pozdravljam vas sve!
Potpuno je jasno da sam u tvoj život došla neplanirano.U ruci ničeg od oružja.Samo želja i kišne kapljice koje me prate u stopu,kao da sam se sa njima rodila.
Negde je sigurno zapisano koliko ću se zadržati.Nedelju,mesec,nekoliko godina.To ne možemo da znamo.Može biti samo potpuno suprotno od onoga kako zamislimo.
Nisam došla slučajno.Razlog nije zanemarljiv.Možda izgleda bezazleno ali sigurna sam da neće tako izgledati za nekoliko desetina godina kada me budeš imao u obliku uspomene.Ne one na koju se namrštiš.Niti ona za kojom žališ.Ona koju tek ponekad skineš sa police sećanja poput nekakvog pehara.Pa strgneš prašinu sa nje i navučeš širok osmeh na lice.
Srećan što sam ti se jednom dogodila.Što sam posetila tvoj život i u njemu se tobom ugostila.
Zato ću se sada vešto probijati kroz tvoje želje.Krčiti javom snove.Sviti se pod slatke čežnje i strahove tvoje i tu obitavati neko vreme.Dok te želja ne mine.Ili još bolje otićiću kada ona postane najveća,kada kulminira.Jedino tako će onaj pehar uvek zauzimati počasno mesto na polici uspomena.
Razumeću te ćutanjem.Ne,neću narušiti tvoju tišnu.Potpuno sam svesna da bez nje ne možemo.Da nam je ona poput hleba neophodna.Da je se tako često odričemo.Ne retko gnušamo.Ali da bez nje ne bi bili ono što jesmo.
Ušuškaću se u postelju sadašnjosti kao da sam njena kraljica.Kao da ću zauvek tu ostati.Koga je briga?Lepo je verovati
Dodirnuću svaki delić tvoga bića.Prožeti ga strepnjom,ravnom onom sekund pre naslađeg užitka.Učiniti da i sklopljenih očiju vidiš me.
Kada budem potpuno uverena da sam zadatak obavila iskrašću se.
Krenuti ulicom prošlosti dok mi jedino društvo bude pravio zvuk lupkanja visokih potpetica po oblacima.
Poneću sa sobom deo tebe.Moj deo.Onaj koji sam osvojila.Koji mi pripada.
Vratiću ti ga kada se jednom ponovo negde budemo sreli.
Ti ćeš se narednog jutra probuditi.
Imaćeš utisak kao da su protekli vekovi.
Gledaćeš u oblake koji se poput bulevara prostiru duž tvog prozora
Osmehnuti se i pomisliti...
Jednom...bila je ona.
Žao mi je.Žao što oko mene ima toliko onih koji umeju da pruže ljubav i toliko onih koji istu ne mogu da prime.
Onih koji umeju da sanjaju i onih koji tako spretno umeju da ruše njihove snove.
Onih koji veruju i onih koji svojom neverom polako brišu njihovu veru.
Onih koji žele pravu ljubav i onih koji nude lažnu.
Onih koji se bore za ljubav srcem i onih koji isto oružje ostavljaju u stranu pre nego borba i otpočne.
Žao mi je što toliko ljudi ne dopušta da se ono osećanje koje ih zapljusne u ljubav pretvori zbog uporedbe sa predhodnim vezama,straha da će biti odbačeni,straha da će im bolje biti
Što jednostavno zatvaraju ljubavi vrata pred nosom kada se pojavi
Što upravo ti ljudi,koje niti malo ne mrzim nego žalim što uskraćuju sebe za veličanstveno sećanje, sreću one druge koje za ljubav žive ali se na posletku zadovoljavaju mrvicama i odlaze ili nastavljaju da se bore za nju pognute glave
Njih slavim!Ostati dosledan ljubavi u ovom vremenu,vredno je života!
Žao mi je što se kao po nekakvom nepisanom pravilu ovi koju nude ljubav i oni koji se smeju nad ponudom redovno sreću a nikako ne uklapaju
Radujte se ako umete da volite,makar i ne voljeni bili!
Ne ume to svako!Ljubav je osećanje od Boga dato!Hranite dušu njom.Biće joj potrebno za dalje obitavanje makar i kroz sećanje
Ne postoje jači niti hrabriji do onih koji umeju iskremo da vole!
I još nešto...
Ljubav je uvek savršena i uvek na tronu.Nikada ne znamo kada smo sa nekom osobom da li je prava ili nije.To vidimo tek kasnije.
Upravo je to i stvar sa ljubavi.Što uvek mislimo da je prava.
Uživajte i ne pitajte se.Budite uvereni da je to to uvek.Barem sam ja tako radila.
Uostalom zato ljubav i jeste kraljica osećanja i niti jedno je nikada neće nadmašiti!
Tužno.Ono što ovde vidim je ništa drugo nego tužno.
Čak i oni koji su nekada bili sami i svoji lepo su se stopili u grupicu na ovom blogu da bi kao opstali i šire bratstvo i jedinstvo.
Žao mi je.Ovaj blog je sve samo ne bratstvo i jedinstvo.
Ne želim da ostajem ovde da bi se nekome ulizivala,lažno ga tapšala i stvarala prividnu harmoniju obavijenu maglom.
Da se bavim ičijim životom ili da se kolektivno bave mojim.
Niti da izdajem knjige koje ću da delim međusobno.
Niti da širim nekakvu mržnju jer je ovde ima i previše sada i uvek je bilo.
Poljupci u vazduh ne čine jedinstvo.
Žena koja je izvrtala i pisala uvrnute postove o meni godinu dana te se bavila se mojim životom ovde glumi sveticu.
Sada ću da se vratim na svoje teme.
Ne priklanjam se ničujem stadu.Sama sam i svoja.Tako je uvek bilo.
Nadam se da će se vratiti ljudi koji su bukvalno pobegli zbog ove grupice.
I da će se gledati i ceniti tekstovi a ne privatna druženja.
Da će se isti tekstovi posmatrati kao tekstovi a ne služiti za psihoanalizu.
Jer ovo je javni servis a istina ovde važi za pljuvanje.
Sve vas pozdravljam .Naročite one koji nisu u "harmoničnoj" grupici i molim da ostanu i ne odlaze zbog iste.
Valjda će i ovaj blog postati jednom kao što su svi ostali u ovoj zemlji i na svetu.
Čitamo se.
Rekla sam sebi da ću ovde da čitam samo ono što me zanima a ne radi reda i da bi zarađivala komentare...zato sam ih isključila za sada.
Ali opet pročitah par.
Ne pišem ja ovde postove nikoga da pljujem.Najmanje sam ja ikoga pljuvala.Ako je pljuvanje onako kako jeste onda ne mogu ništa tu.
Ali slaviti ženu koja ovde sve pljuje zaista prevazilazi sve mere.To nije stvaranje društva nego razaranje.
A ovaj blog je koliko ja znam javni servis i nije ni u čijem vlasništvu.
Biti dobar sa nekim ko pljuje da bi se očuvalo društvo nije stvaranje društva.
Na protiv,to je teranje ostalih koji ne potpadaju u grupicu.
Sad ovde sve teče po sistemi ignoriši.
Nek me svi ignorišu sli svi znamo da su me svi uvek čitali i da će me čitati.
Ponavljam.Mene su ispljuvale ovde one koje umošljaju da drže blog a ne ja nekoga.
Što je najgore one ne prestaju.To nastavljaju da rade a svi ćute i kao ignorišu.
Žao mi je ali nema šanse da ćutim.
Niti da ignorišem.
Niti da pljujem.
Pišem onako kako jeste i uveć će tako biti.
Takođe mi ne treba analiza psihološkog profila.Niti da mi neko priča o kvalitetu pisanja mog.To dokazuju čitaci a ne sudije.
Izgleda da neki nikako da shvate da je ovo samo blog.
Mesto gde treba da dođemo,opustimo se,proćaskamo jedni sa drugima a ne da se napadamo,pljujemo,vređamo niti glumimo profesore,sudije...
Mesto gde će svako da napiše ono što želi a da ne bude ispljuvan
Barem ja to tako posmatram.
Pozdravljam vas
Čitamo se!
Pre neki dan napisah post ovde ali sam ga obrisala.Videla sam da ga je dosta vas pročitalo.Daleko od toga da sam želela da sopstvene misli obrišem, samo možda da ih malo bolje prefomulišem.To je bio razlog brisanja.A kako ne stigoh da napišem pre...eto me sada.
Većini vas je poznato da sam ovde pre izvesnog vremena pisala.Ostavljala deliće sebe.Upoznala drage ljude.I moram reći uz njih prebolela jedan niti malo zavidan deo svoga života.Blog se zvao kako preživeri razvod.Nisam ga preživela jer se još uvek nisam razvela.
Ne znam kakva je situacija sada ali u vreme dok sam pisala ovde ovaj blog su bukvalno držale 3,4 drugarice.Jedna od njih koju slavite danas je svakoga dana pisala izvrtane i uvredljive postove o meni.Sve dok mi se nije smučilo i dok nisam otišla.Isključivo zbog te 2,3 koje ti se okače dok te ne zadave bukvalno svojim glupostima.
Znam da nisam jedina za koju su se zakačile.Znam i za koga se kače.Za one koji pišu iskreno i iz srca.Zato svima onima za koje se kače savetujem da ostanu.
Ono što mi je najviše možda smetalo ovde je mali broj ljudi.Sve liči na selo.A onda i psihoanaliziranje pojedinih.Pa onda ne čitaju te zato što žele nego da ostave komentar da bi i ti njima...
Ove o kojima pišem ,drugarice ti se okače i ne skidaju se mesecima dok te najgore moguće ne izvređaju menjajući nikove.Niti te znaju niti poznaju ali daju sebi za pravo da te vređaju najstrašnije.
Oni drugi naravno ćute.Žmure i svi su fini sa svima.Ja tebi komentar.Ti meni i kao čitanost neka ogromna a ustvari čita te njih 20 najviše.
I svi super i sve super.
Otišla sam na drugi blog gde je sve nekako realnije.Nema onog jedan te ne čita iz grupe ne čita te niko nego je kako napišeš tako si čitan.Ako je tema interesantna čitaju svi.Ako nije niko, pa ne znam koliko da si popularan.
Imala sam tu sreću te su i najdraže mi osobe odavde došle tamo samnom.Smučilo im se konstantno pljuvanje ovde.Ima toga i tamo ali ne drži niko blog kao što je to ovde slučaj.
Stekla sam naravno i nove prijatelje,čitaoce koji me redovno prate a pomenute drugarice me nisu zaobišle ni tamo.
U svakom slučaju rešila sam da ponekad pišem ovde.Ne obazirujući se na gramatičke greške koje su odve važnije od teksta ,niti na veštice.
Zaključavam komentare samo iz jednog razloga.
Ne želim da moji postovi budu poprište borbi kako to ovde ume.Niti želim analize psihološkog profila sopstvenog od ljudi koji o meni ne znaju ništa.
Niti sam sklona svađama.
Pišem kako mislim i tako će uvek biti.
Niti želim da me čitaju zbog komentara.
Ovde ima dosta veoma dragih mi ljudi koje iskreno poštujem i cenim.Čitaću ih redovno.
Što se tiče mene,moguće da ću pisati o temama koje se mnogima neće dopasti ali budite uvereni da će biti predstavljane na najobjektivniji mogući način.
Pozdrav svima i čitamo se!
| « | Januar 2012 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | ||||||
| 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 |
| 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
| 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 |
| 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 |
| 30 | 31 | |||||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
