Princeza nemira

Ponovo sam sama.Na dan,dva,tri sasvim dovoljno da napunim baterije i razbistrim misli.

Sestra me je opet provukla kroz sitno rende.Da,da učini ona to s vremena na vreme kada je potrebno da mi otvori oči,spusti me sa oblaka ili jednostavno osvetli baterijom mračan put.

Ona je ujedno jedina osoba u mom životu koja može donekle da kvrcne moju svojeglavost i natera me na razmišljanje a ne retko ni na odluke.

Razmišljam kako je uprkos svemu sto je preturila preko glave ta žena zaista po meni najsnažnija na svetu.Pa u svakom slučaju moj je uzor i srećna sam sto je imam iako ume da me proturi kroz pomenuto rende toiko da se nekoliko puta zavrtim oko sopstvene ose i zapitam gde sam.

A onda shvatam...

Mi smo zaprvo ono što smo prema drugima.Svaki naš potez koji prema njima pravimo čini nas.

I nemojmo se zavaravati.Svaki naš ovde ostavljen komentar makar i iz zezanja bio,svaki post,svako privatno dopisivanje bas kao i na javi izgovorena reč ili delo čini nas.

I sve se to oslikava u odnosu prema drugima.

Lako je u vezi biti dobar sa nekim.Kada nas čarolija zapljusne a sve posmatramo kroz ružičaste naočare.

Ali ono što čini našu pravu ličnost je odnos nakon napr.raskida ili razlaza.

Pljuvanje po bivšima.Po nekom sa kim si do juče delio krevet,misli,srce pa i život i potpuno jednako kao i da pljujemo sebe.

Isto je i sa nekadašnjim prijatelima.

Do juče i u vodi i u vatri danas neprijatelji.To nikako nikada razumela nisam.Ljudi imajte poštovanja jer ukoliko raspaljujete po bivsim prijateljima samo opisujete sebe.

A onda...tu su i sadašnji prijatelji.

Slažem se ja da je kritika potrebna kako bi uvideli neke stvari koje sami sebi ne želimo ili jednostavno nemamo snage da priznamo i ja tu kritiku upravo samo od prijatelja i razmatram.

Ali znate šta...ponekad je potrebno iz prijatelja izvući i ono najbolje ili čak i ono što nije pretvoriti u najbolje.Tu na scenu stupa moja sestra koja ma koliko da nema dlake na jeziku i kaže bolje i više nego najveći moji kriticari uvek sve okrene na pozitivno.

Ma koliko mi radili na sebi,usavršavali se,učili,putovali...naš smisao se ogleda jedino u odnosu prema drugima.U pružanju,prenošenju iskustava,znanja ili samo u onom najjedostavnjem ophodjenju.

Zato ne zaboravite.Svaka reč,svaka radnja,svaka žaoka,svaki smeh,svaka kritika,svaka pohvala drugima...sve smo to mi.

Tako se najbolje odajemo i prepoznajemo.

Usavršavajte se,radite na sebi ali sta to sve vredi ako sve to imate samo za sebe i u sebi.

Onoga momenta kada nesto progovorite ili napišete ma koliko je prekrivamo zavesa sa uma se zaprvo povlači i jasno ga ocrtava.

Drugarica iz Londona mi je uvek govorila rečenicu koju ću pamtiti čitavog života a tako je se često pridržavam:

-Ukoliko nemam nešto lepo da kažem ja jednostavno cutim.Tako je bolje.Tako u svoj dosije ne unosim mrlje.

Duše se ne čitaju iz očiju ili likova,duše se čitaju u našem ophodjenju prema drugima.

Ne znam za Vas ali ja lepim stvarima uvek navlačim osmeh na sopstveno lice

 

 

Tanjana  Vam želi lepo veče puno ljubavi!