Na svaštarnicima su objavili uzbunu.Izgleda da će danas Zemljani ponovo pokušati da napadnu.Ne razumem zašto im je toliko stalo da nas unište.Nije fer.Pre nekoliko stotina godina svi smo bili isti narod.Živeli na Zemlji.Ali njiihovi preci su bili baš takvi kakvi su oni danas.Nasilni.Bez ikakvog osećaja.Za ljubav.Za lepo.Predanja u vremeplovu govore da su jedno vreme morali i da plaćaju za ljubav.Pa to je strašno.Za tako uzvišeno osećanje mesečni račun.Nije samo to u pitanju.Kazne su se plaćale i za lepe reči.Lepe gestove.Moja pra pra cukun baka zamalo u zatvor da zaglavi zbog istih.Ali nebojte se.Nije.
Oko 3100 godine,grupica ljudi je organozovala pobunu.Ta grupica zagovarala je pristojno ponašanje,lepe reči.Ljubav.Ta je grupica zaprvo živela za ljubav i od ljubavi.
Ovaj naš Mars ,bio je samo turistička destinacija.Medjutim grupica je bila uporna.Konačno nekolicina se iselila ovde.To su naši preci.
Od tada zemljani pokušavaju da nas unište.Istina imaju moderniju tehnologiju od nas.Medjutim to im nije ,na našu srecu, pošlo za rukom.
Gledam neke video zapise iz vremeplova.Moja pra pra cukun baka je izgledala isto kao ja.Nekada davno ljudi su verovali u reinkarnaciju.Medjutim ,sebični kao i obično,shvatili smo da nije dovoljno samo da se duše sele.Tada je nastalo masovno kloniranje.Iako čar leži u tome da bude što više raznovrsnih ljudi i lica,mi ljudi(pa čak i mi Marsovci) odlučili smo se za klonove.Vezu sa budućnšću.Nastavak nas samih.Tako sada večno živimo.Čim nastupi smrt kloniraju nas i za nekoliko godina ponovo se radjamo.Eto zašto više ne moramo da imamo decu.I onako nas ima previše.
Romaticari,kakvi smo uvek bili,odlučili smo da prekinemo (naši preci zaprvo ali nema veze) trediciju da žene nose ista odela i frizure.
Ne,tako nesto za nas je nedopustivo!Zato su nasi Blagosloveni preci rešili da ponovo nosimo duge haljine,kao u Rimljanskom dobu.
Da.Bila je tu skupština i zasedanja iz koje epohe će se odeća nositi ali izabran je taj period.
Iskrena da buden to je bilo toliko davno da neznam ni kako su se tragovi sačuvali.Nemojte da zaboravite one magnate koji s vremena na vreme obrišu sećanja iz vremeplova...pa tako ni sami neznamo šta je i kada bilo i ne možemo da se vratimo u to vreme.
Pitate se kako ovde na Marsu funkcioniše život?
Vidite mi ovde za ljubav i od ljubavi živimo.
Sklapanje poznanstava i spajanje ljudi glavna nam je preokupacija.
Ništa se ne plaća novcem.Samo lepimm rečima.Gestovima.
Moj dragi će danas doći kod mene.Znate li koje je njegovo zanimanje?Komunicira sa ostalim planetama i pregovara oko toga da se neki njihovi meštani presele ovde ne bi li nas bilo što više.
To je veoma važno zanimanje, znate.Ponosna sam na njega.
Uostalom možda jednom uspemo da nadmašimo Zemljane i sredimo ih.
Uh!Znam da ne bi trebalo tako da govorim.Samo se ponekad razbesnim.
Tako se nešto neće dogoditi u skorije vreme.Njih ima mnogo više.
Taman kada pomislimo da je sve ok,pojave se i razaraju.Dzabe im te njihove letilice kojima mogu da stignu na sve planete kada polako izumiru.
Zloba ih nagriza.Svadjaju se oko kloniranja.Koliko će puta koga klonirati da bi jedan čovek nadvladao ostale .Tako da sada polako svi počinju da lice jedni na druge.Dogovaraju se i medjusobno uništavaju klonove.To je strašno.
Nedaju se oni medjutim.Vidite koja je godina i koliko svadja a oni još uvek traju.
Kako je krenulo moraćemo na Veneru uskoro.
Kažu da je tamo neki fin narod.Oni kažu da umeju da vole samo telesno i fizički.Mislim gluposti.Ali dobro.Svaka planeta za sebe.
Ako odemo tamo,promenićemo ih mi.Možda nas ima manje ali nekako uspemo sve da nadvladamo.
Pre nekoliko godina,javili su da će zemlja biti uništena.Jedan Yemljanin je prebegao na drugu planetu i pokušao da šalje otrovne sastojke u njihove tablete(koje imaju umesto hrane,to dobro znate).U želji da ne propadnu,Zemljani su ga imenovali za svog predstavnika.Pa to je strašno.Ali vidite ,to je već njihova stvar.
Ja sam srećna.Obučena sam u dugu belu haljinu.U predelu grudi se provlaci zlatna traka.Na nogama imam rimljanke .Polovina kose mi je sakupljena na temenu a druga polovina slobodno pada u kovrdzama.
Smešim se.
Gledam u stvaštarnik.
Ista sam pra čukun čukun baka!
Konačno vidim da je vreme.Pritiskam dugme i on je pored mene.
Taj moj čovek.
Bez njega ne mogu.
Ovaj post posvećujem VILIBEZKRILA(koja za ljubav i od ljubavi zivi),MARCUANTONIU( koji nije više na blogu ali sam sigurna da čita),ALEKSANDRU88(koji mi je svojim komentarom pružio inspiraciju za ovaj tekst),PERSEFONI (koja je vec stanovnica Marsa ali nas ponekada obidje) i svim ljudima koji se ne plaše da vole.
Jutro.
Gazim po dubokom snegu.Kao da hodam po nekakvoj šumi.
Nerviram se što u prodavnicu nisam krenula skijama(nije da baš dobro umem da skijm ali šta ćete bolje i skije nego čupave čizmice koje efikasno izgledaju samo u izlogu prodavnice).
Grupica ljudi se prepire oko besplatnih novina.Svadja preti da se u tuču pretvori.
Ubrzavam korak koliko je to moguće ne bih li se sklonila.
"Izvinite,mogu li nešto da Vam kažem"?čujem glas iza sebe.
Okrećem se.
Sumnjičavo gledam u čoveka ranih četrdesetih.
"Izgledate zaista prelepo".
Gledam u njega zbunjeno.Ko je sada ovaj čovek?Odkud mu pravo...?pitam sebe u mislima.
A onda razmisljam...
Lepa reč.Danas ju je tako retko čuti.Lepe reči kao da smo zaboravili.Spakovali ih u kofer i poslali natrag zajedno sa prošlim vremenima.
Čudimo se kada nam ih neko izgovori.
Analiziramo zašto je to učinio.
Lepe reči izasle su iz mode.Luksuz postale.Ukoliko lepo govorimo preti nam ludačka košulja.
Ukoliko lepe reči slušamo čini nam se da su lažne,neiskrene,neistinite.
One koji lepe reči izgovaraju osudjuju.Prevarantima i zovu.
Prestali smo čak i da mislimo o lepom.
Samo obaveze.
Posao.
Računi.
Plate.
Cene.
Izbori.
Gužve.
Svadje.
Štrajkovi.
Kradje.
Lepog ni od kuda.
Pojavi se tek ponekad poput nekakvog čarobnjaka koji zatim ubrzo prognan bude.
Kao da nas može zaraziti pa da i mi ne daj Bože govorimo i mislimo lepo.
Ukoliko vredjamo iskrenim se smatramo.
Ukoliko blatimo na tron nas postavljaju.
Ukoliko niti jednu jedinu reč lepu nemamo pobedjujemo.
Neću tako.
Ne mogu tako.
Nisam ja iz te priče.
Sanjam i dalje.
Živim za lepo.
Uprkos strahovima koji mi dušu razaraju kopljima ,branim se lepim.
Gledam još uvek u čoveka, zbunjenog pogleda.
Teško je reći da jutrima mogu lepa da budem.
Kosa raščupana.
Lice umorno od neprospavanih noći.
Farmerice izbledele.
Na jakni sam verovatno ponovo promasila da zakopcam dugme(nekim čudom to opazim tek kada se vratim kući).
Lepa.Nikako.
Taj čovek je medjutim odabrao mene baš.
Da mi ulepša dan.
Ugreje dušu.
Mirisom jutro započne.
"Hvala Vam" tiho kažem smešeći se.
Koračam u suprotnom pravcu.
Znam da on gleda u mom.
Ne okrećem se.
Tražim prvi izlog ne bih li videla sopstveni odraz u ogledalu.Ne bih li videla zašto sam baš danas toliko lepa.
Verujte sve je kako sam i opisala.Zaboravila sam tamne kolutove oko očiju koji redovno gostuju na mome licu.
Kaiš od jakne koji se gotovo vuče po podu.Rascupanoj kosi(koju bih kada smo već kod toga trebalo da što pre ofarbam)
Snegom nakvašene čizmice .
Uprkos tome,taj čovek je uspeo u svojoj misiji.
Navukao mi je osmeh na lice.
Cak ću možda i pomisliti da ovoga jutra izgledam pristojno.
Ovaj post posvećujem svima onima koji se ne plaše da izgovore lepu reč i ne zaziru od iste.
Lepe reči svima su nam potrebne.
Veče.
Koracam lagano klizavim trotoarom.
Nisam ponela kisobran.Nisam stavila beretku.
Želela sam da osetim sneg.Da me dodirne svojom svežinom.
Besni prolaznici me guraju u stranu.Popreko gledaju.Mršte se.
Kako da poBogu idem lagano kada se krećem medju užurbanim ljudima?
Ne znaju oni.Da znaju, možda bi i razumeli.
Tražim ga.Tog nekog.
Stranca koji ce doći u moj život i osvojiti moje srce.
Stranca koji će uneti vedrinu u moj život.
Nekog nestvarnog.
Nadrealnog.
Vanzemaljskog.
Nekoga ko sada hoda svetom paralelnim aili ciji će se svet ,kada se pronadjemo ukrstiti sa mojim i postati jedan.
Onda će nam biti smešno pri pomisli da smo mogli da provedemo toliko godina razdvojeni, dok se poznavali nismo.
Nekoga ko će prihvatiti moje mane.
Zavoleti moje vrline.
Nekoga ko će speti da me nasmeje.
Dobih na moj tekst jedan komentar o kome neprestano razmišljam.
Na moje pitanje ‚‚Šta da žena radi kada ostane sama‚‚ komentar je glasio "Da pažljivije bira sa kime će da se zabavlja ".
Uvažavam ovaj komentar.
Ali se plašim da nisam dovoljno mudra da ga realizujem.
Kako da znamo da li je taj neki koji se pojavi onaj pravi?
Kako da prepoznamo?
Ispitamo?
Zar svi to tako ne govorimo a onda nas ljubav pogodi i nastavimo da hodamo kao kakav slepac bez štapa?
Zar onda kada smo očarani umemo da procenjujemo?
Imamo li kakvih garancija da je osoba koja je sa nama prava i da smo načinili pravi izbor?
Ljubav je kao kakva kula od karata.
Prelepa.
Veličanstvena.
U isto vreme pomalo nestvarna.
Prividno izgleda stabilno.Medjutim ukoliko izvučete samo jednu kartu,ona počinje polako da se ruši.Karte se stapaju na dno jedna za drugom sve dok od čitave kule ne ostane ravna površina.
Neki od nas pokušavaju ponovo izgrade kulu od istih tih karata.
Uspeju da slože nekoliko redova pa onda pokunjeno odustaju i karte se ponovo ruše.
Nečije karte su pak toliko vremenom zgužvane da ne umeju da slože ni prve dve.
Neki pak uspeju da ponovo izgrade čitavu kulu,istina nesto drugačiju od predhodne ali svakoga minuta gledaju u nju sa starhom da se ponovo ne poruši.
Jedno je medjutim sigurno,niko od nas nema nikakvih garancija niti poznaje zivotnu vremensku prognozu kako bi bio dovoljno siguran koliko će vremena ta kula izdržati.
Vetar je nekada isuvise slab,pa kulu samo pomiluje.
Nekada je pak sruši iz temelja samo jednim pokušajem.
Nekada ostavi njen prvi red koji na posletku dočeka sunce.
Nikada ne mozemo znati šta nam donosi sunce a sta mesec.
Jedino sto nam ostaje jeste da uživamo u kuli dokle god možemo.
Da ne pitamo suviše.
Ne analiziramo.
Ne tražimo.
Da prihvatimo tu kulu bas takvu kakva je.
Veličanstvenu.
Imala sam takvu kulu.
Oluja ju je porušila.
Odnela svaku kartu na suprotnu stranu.
Novu kulu treba oprezno graditi.
Kartu po kartu.
Promišljati izmedju postavki karata.
Ali onda.....
Onda se to i ne zove ljubav.
Onda se u njoj ne može uživati svim čulima.
Nije ona tada jedisntvena.
Samo vašar šansi i prilika.
Rasprodaja osećanja.
Štit strahovanja od samoće.
Takvu kulu ne želim.
Želim kulu koja će se iznenadno stvoriti.
Bas kao u bajci.
Bez promišljanja i analiziranja u pratnji njihovih drugarica sumnji.
Baš takvu kulu.
Jedinstvenu.
Veličanstvenu.
Samo moju.
Kulu nove ljubavi.
Uvlačim promrzle dlanove u dzepove.
Mladić koji mi dolazi u susret me ramenom odguruje u stranu.
Naši se pogledi susreću.
Ne to nije on,pomislih.
Kada ga budem ugledala,oči mu samo videla...
Znaću...
To je onaj pravi.
Biću sigurna da je tako.
Hvala Vam što ste tu.
Jutro.
Pijem ledenu kafu i gledam svoj odraz u ogledalu.Povlacim kais bademantila i posmatram sopstveno telo.
Trideset i jedna mi je.Normalno je da s vremena na vreme proverim da li je sve na svome mestu,razumecete me.
Prisecam se kako sam razmisljala pre nekoliko godina.
Pre tridesete(mozda i pre dvadesete) citala sam u raznoraznim casopisima kako treba da nakon tridesete strogo povedemo racuna o sebi.
Dakle ,sto pre da pocnemo da koristimo kremu protiv bora(nekoliko vrsta njih,razume se,za podrucje oko ociju posebno).
Kako treba da redukujemo ishranu jer ce nam se sve sto pojedemo nakon tridesete zalepiti na telo.Pa i voda.
Porodjaja smo izgleda najvise trebale da se plasimo buduci da se nakon njega telo toliko izoblici da ga ne prepoznajemo u ogledalu.
Takodje treba dobro da pazimo na odevne kombinacije.Mini suknja adekvatna vise nije.NIkako.Ukoliko je nosi nakon trideset zena se bludnicom smatra.
Cesto cujem kako ljudi kazu da bi sve dali ne bi li se vratili u djacko doba.
Iskrena da budem to nikada ne bih ucinila.
Bila sam isuvise zbunjena.Preosetljiva.Ranjiva.Nesigurna.
Osnovnu sam provela odlazeci svakodnevno na balet i iscitavajuci bajke sa polica Narodne biblioteke. O odeci nisam marila.Mama me je cesto korila zbog toga.Ona mi je kupovala odecu.Govorila mi je da treba da stavim samo malo maskare i sjaja za usne i da cu videti kakav se efekat postize.Nisam je poslusala.
Srednju provodim u takmicenju da budem namodernija i najlepsa.Najpopularnija.Da izlazim na aktuelna mesta...citam pretezno Balzaka i Dostojevskog.Ocarana sam njima.
Fakultet prvodim u ucenju i putovanju.Vezama i vezicama nesigurnim. Brojenju kalorija.Citanju svega i svacega(pa i casopisa ako smem da priznam).
Za sve ove periode vezuje me nekakva nesigurnost.Zelja da se zakoraci u svet odraslih.
Porodjaja sam se pribojavala najvise.
Kako ce sve proci?Kakvo ce mi telo biti nakon njega?
Imala sam tesku trudnocu.Iz porodilista sam izasla u omiljenim farmericama.Dobila sam Andjela.
Nista se strasno dogodilo nije.
Zato zelim da apelujem na sve Vas,zene koje imate preko trideset.
Sada smo konacno svesne sebe.
Svojih mana ali i svojih kvaliteta.
Pustite onu pricu da zena isijava samo iznutra.
Ona je polovicno tacna.
Zena isijava iznutra ali isto tako to treba da cini i spolja(Balkan je ovo je ne zaboravite ) .
Naucite da sebi posvetite vreme,makar i pola sata tokom dana.
Naucite da sebe stavite na prvo mesto.
Naucite da je bolje da kupite suknjicu na rasprodaji nego 2 kg mesa.
Naucite da je nekada bolje provesti vece uz omiljenu knjigu nego sa losim drustvom.
Pre od svega navedenog,naucite da volite sebe ,bas takve kakve jeste i da ne dozvolite da iko tu vasu ljubav prema sebi ne pomuti.
Godine,nesigurnosti,strahova,preterane ranjivosti...su za nama.
U ovim godinama treba da uzivamo u svom liku,telu ali isto tako i iskustvu i znanju koje smo stekle.
Tridesete su godine za uzivanje.
Ponovo navlacim bademantil i zadovoljno se smesim.Telo izgleda bolje nakon porodjaja?
Kako je to moguce?
Drage moje ,sve je to stanje svesti.
P.s nemojte zaboraviti da redukujete ishranu :) i jos nesto,mini suknje se ni po koju cenu ne odricem!
Posveceno svim zenama koje su presle tridesetu.
.
Kasno popodne.
Navlacim na sebe ogrtac i sklapam poslednju stranicu knjige.
Procitala sam je.
Priznacu Vam nesto,ponovo sam se usudila i procitala jednu od onih knjiga sarenih korica i izazovnih naslova."Kada ostanes sama" od Sile O'Flenigen.
Kako da je ne procitam?Naslov me je zainteresovao.Sadrzina ispisana na koricama takodje.
Medjutim,sada,nakon zavrsetka shvatam da nikada iz ovakvih knjiga nista nauciti necu.
Ne kritikujem pisce,nemojte me pogresno razumeti. ljudi u drugim zemljama zive potpuno druagcije zivote.Ja pak imam tu ne volju da se nesvesno poredim sa glavnim junakinjama.
U ovakvim knjigama ljubav je glavna tema.
Ne tako retko i u mome zivotu.Priznajem.
Ne mogu da se ne zapitam kako bi te glavne junakinje(makar i u romanima)obitavala da osim ljubavi izgube i posao?Nemaju novac za stan?Nemaju novac ni za osnovne potrebe?
Da li bi i tada samo o ljubavi raspredala spisateljica?
Glavnu junakinju je ostavio decko(da dobro ste procitali decko,ne muz) i sada depresiju leci tako sto se posvecuje svom poslu u kome je na rukovodecem polozaju.Kako bi tugu ublazila resila je da ode kod rodjake u London a nakon toga su joj ponudili posao u Parizu.Poseduje skup,lepo opremljen stan i tugu leci kupovinom.
Sta mi u Srbiji da radimo kada nas neko ostavi a pri tom nemamo ni posao?Stan?(dobro imam ga ali to je posebna prica)Osnovne potrebstine?
Sta da radimo kada smo paralisani preprekom koju je pred nas zivot postavio?
Kada ne mozemo da probleme resimo povecanim brojem radnih sati jer je ovde posao nemoguce pronaci?
Kada sakupljamo novac kako bi preziveli?
STA DA ZENA RADI KADA OSTANE SAMA?
Najpre postaje obazriva.
Veruje tek po nekom,rodteljima mozda najvise i eventualno jos jednoj osobi pride.
Novi muskarac?
Moze samo u horizontali ,ali kada ga opali pesnicom pa se prevrne(izvini vilosaduplimkrilima ovo sam od tebe uzela:)
Nova ljubav?
Tesko.
Strah zbog stare je prevelik.
Strah da ce ta nova ljubav pretvoriti u prah koji ce vetar odneti nagriza joj srce.
Sve ce doci na svoje,kazu.
Da li je tako?
Da li nakon jednog izgubljenog zivota zaista moze sve doci ikada na svoje?
Da li zena koja je ostala sama treba:
Da sazaljeva sebe?
Da se da u promet?
Da se zabavlja?
Da odtuguje?
Cini se da je odgovor ne moguce pronaci.
Mozda cu to jednoga dana i uciniti.
Do tada,uvek cu imati ove knjige sa sjajnim koricama.
Sadrzajem koji inspirise nadrealno.
Necu ih se odreci.
Pustam kosu da mi pada niz ramena i zakljucujem
Ko sam ja da sudim?
Mozda sve te junaknje imaju samo normalan zivot.
Mozda smo mi u ovoj zemlji zaboravili sta to znaci.
Hvala Vam sto ste tu.
Jutro.
Zima se vratila.
Mislila sam da smo je otpratili ali ona je ponovo zakucala na nas prag resena da nam nagovesti da ne zeli da ode.
Resila sam da ovoga jutra da po ko zna koji put okrenem nekoliko brojeva telefona koje sam pronasla u oglasima za ponudu posla.
"Dobro jutro,pronasla sam oglas na intenetu..."pokusavam da zvucim poslovno.
"Samo ukoliko niste zaposleni" sece strog zenski glas.
"Zaposlena sam ali pred otkazom" branim se.
"U tom slucaju ne moze.samo iskljucivo ne zaposleni" ne odustaje.
'Izvinite ali ovde se radi o honorarnom poslu" dosetih se "Obavlja se 3,4 casa dnevno"
"To nema nikakve veze.Morate biti potpuno nezaposleni"
Vidim da nema svrhe da se borim.Resih da okrenem drugi broj i vidim sta jos u ponudi stoji.
"Dobar dan...javljam se povodom oglasa..." ponovo zvucim nekako zvanicno.
"Mozete doci .Primljeni ste" cujem muski glas usiljeno ljubazan.
"Primljena?Ovaj, kako primljena ?Nisam Vam nista o sebi rekla" sada sam zainteresovana.
"To je u radu.Znate za marketing je potreban talenat"
"Znam to bavila sam s marketingom u jednoj tekstilnoj firmi" naglasavam.
"Nema problema.Dodjite,koliko vec danas"
Pitam za adresu,sva presrecna.
Mozda cu dobiti posao!
Mozda cu cak i platu dobijati.
Mozda cu posedovati taj luksuz pa je dobijati redovno.
"Znate,ovde dolazite samo po flajere a radno mesto nije pozicionirano"
"Kako to mislite"? pita u cudu.
"Ne znam koji deo grada cete prvo da obilazite"
"Deo grada?Ne razumem"
"Ovaj posao je znate veoma odgovoran.Vi klijenta morate da ubedite da koristi nase usluge"
"Da li cu imati neko sediste"?
"Ko jos danas u Srbiji ima sediste"?
"Zahvaljujem se na razgovoru.Dovidjenja"
"Vasa stvar.Ispustate dobru priliku"
"Znam.Hvala.Dovidjenja"
Jos jednu priliku da napadam ljude po ulicama i stanovima zasigurno cu vec dana dobiti.
Ostao je jos jedan oglas.
Razmisljam da li da okrenem broj.
Javlja se starija zena.
"Javljam se...."
"Znam.Dete vidite,ovako stoje stvari.Ovaj je oglas raspisan tek radi reda.Na te pozicije ljudi su vec primljeni.Mozete doci a ne morate"
"Hvala Vam"saopstavam sa postovanjem.
I zaista sam joj zahvalna sto me je na vreme resila muka.
Pitam se..zasto je u ovoj zemlji toliko tesko pronaci posao?
Zar vise nisu dovoljne diplome?
Znanje jezika?
Iskustvo?
Na polozaj direktora dolazi se direktno sa fakulteta sa "zanjanjem" bivseg direktora po roditeljskoj liniji(samo roditeljskoj i nikako drugacije-kriza je sada ostali rodjaci tipa tetke.stricevi...ne pomazu).
Danas je tesko dobiti posao cak i preko stranke.I daako ste narocito aktivni u vreme izbora.
Diploma ne pomaze.Mozda Vama licno da ,ali pri zaposlenju nikako.
Iskustvo nikako,jer oni bi da se poducavate po njihovom nekom sistemu i nikako ne valja ukoliko ste vec poduceni.
Tehnoloskih viskova sve vise.
Radnici se odpustaju u velikim kolicinama.
Mladi sa diplomama se bore za mesto prodavaca .
Svi nesto rade ,opet niko nista ne radi.
Kakva je ovo drzava?
U sta su nas oni koji nas "vode" pretvorili?
U nekakve robote koji kao slepi koracamo stazom zivota i bojimo se cak i da se nadamo.
U muve koje udaraju o prozore i padaju.
U bica bez nade.
Koliko ce vremena proci dok se citav ovaj sistem ne normalizuje.
Koliko god da je potrebno,mi svakako do tada zivi biti necemo.
Sada me vise i nije strah za sebe.
Naucila sam da zivim potpuno bezciljno.
Strah me je za nasu decu.
Strah me je da za robote ne izmislimo i mozak.
Hvala Vam sto ste tu.
Vece.Posmatram pahuljice kako plesu caroban ples oko svetliljke.Lepo je kada se sneg posmatra dok ste ususkani i pijete toplu cokoladu.
Citavog dana skakucem po stanu u penjuaru,tela namazanog raznoraznim kremicama i namirisanog parfemom.
Pocela sam sa detaljnim pripremama.Depilacija,frizura,pedikir,manikr,obrve...
Cekam da dodje on.
Mastala sam o njemu ali se nikada videli nismo.
Neznam kako izgleda.
Ne poznajem ga.
Opet cini se kao da ga citavog svog zivota znam.
Oblacim sorc ,cizme i dzemper.
Nemstam frizuru i nanosim sjaj za usne .
U restoranu u kom smo se nasli vlada topla atmosfera.
Svaki je sto odeljen separeom.
Smestili smo se u onaj koji je najzavuceniji.
Tek onako,da se sklonimo od radoznalih pogleda.
Da uzivamo jedno u drugom.
Ispijamo vino dok posmatramo sneznu idilu.
Ubrzo shvatam da ne vidim dalje od njegovog lika.
Kao da niko tu osim nas ne postoji.
Onakav je kakvog sam ga i zamisljala.
Bas onako, pravi.
Za mene.
Takav i nastup ima.
Odmeren.
Odvazan .
Ponosan.
U isto je vreme i zabavan.
Zasmejava me.
Unosi vedrinu u moj zivot.
Pazljivo slusa svaku moju izgovorenu rec.
Cuti i govori bas kada to treba da cini.
Njegov me pogled hipnotise.
Ocarava.
Mami.
Smejemo se.
Grlimo.
Ljubimo.
Bas kao da smo sami.
Da nikoga oko nas nema.
Kaze mi da sam posebna.
Princeza.
Da me je cekao citav zivot.
Cutim.
Ne odajem mu da sam i ja cinila isto.
Na rastanku poljubac.
Dug.
Nestvaran.
Caroban.
Ne zelim da se ovo ikada zavrsi.
Zelim da potraje zauvek.
Bas taj,jedan jedini momenat.
Bas taj poljubac.
Osecam da mi nesto steze lice.
Izgleda da mi se maska skorila.
Ustajem iz fotelje jos uvek od sna omamljena.
Spiram masku sa lica.
Ponovo zurim u sneg sa prozora.
Topla cokolada je postala ledena.
Takav izgleda i postoiji samo u snovima.
Nije sada to vise ni vazno.
Vazno je da sam jos uvek opcinjena.
Hvala Vam sto mi dajete snagu.
Bulevar je prekriven belim prekrivacem.
Cujem zveckanje lopatica sa kojih ga otresaju.
Vidim tragove stopala svud po stazi.
Trotoar podseca na kakvu reljefnu kartu.
Nekakvo cudno osecanje mili mojim telom.
Steze ga.
Grci ga.
Uvija.
Izoblicuje.
Kada bolje razmislim mozda i nije u pitanju telo.
U pitanju je dusa.
Kao da ju je nekakvo cudoviste u kandze stavilo.
Kao da je razvlaci poput nekakvog gela.
Sa njome se poigrava.
Treska je o pod.
Ponovo uzdize da bi naredni pad bio jaci.
Osecam kako mi dlanovi trnu.
Srce se trka sa milionitim delovima sekunda.
Slabost prozima citavo bice.
Strah.
Da to je strah nekakav.
Osetim ga s vremena na vreme.
Onda kada sam na javi a ne u svom svetu.
Umem da mu se narugam.
Da ga oteram.
Zube mu pokazem.
Pretim mu da ce ga dusa i srce rastrzati.
Ali onda...bas kada sam ususkana ...
Kada pomislim da je otisao na godisnji odmor.
Ponovo je tu.
Stoji predamnom kao strasilo kakvo.
Udruzen sa svojim prijateljicama sumnjama dusu mi razara.
Guram ga od sebe.
Suocavam se sa problemima ne bih li ga naterala da ode.
Zadajem mu udarce jake.
Posipam ga prahom sacinjenim od lepih stvari.
Ne vredi.
Ponovo se pojavi.
Razvod.
Posao.
Stan.
Zar sve mora u mom zivotu da se desava bas u isto vreme?
Zar ne moze jedno po jedno?
Polagano.
Ovoga puta strah je snazan.
Ispunjava citavo bice moje.
Ledi mi dusu.
Srce u okove stavlja.
Krezi mi se u lice.
Ne zelim da me porazi.
Ne zelim da se povucem.
Ne zelim da me pobedi.
Po prvi put u zivotu resih da ga ne teram.
Da mu zube ne pokuazujem.
Da mu ne pretim.
Samo.....
Samo mu se smesim.
Milujem ga.
Hrabrim.
Kazem da cu biti uz njega sve dok je samnom.
Da cu ga najlepse ispratiti kada bude bio spreman da ode.
Hvala vam sto ste uz mene.
Koracam zustro ubrzanim koracima.
Vracam se sa "Veceri boemske poezije".
Tanane pahulje unose mi se u lice.
Ulicno osvetljenje oslikava u baricama.
Stihovi knjige koju nosim u torbi greju mi dusu.
Premotavam film unatrag.
Da.Nije to bio san.
Pozvala sam ga sedne pokraj mene i to je ucinio.
Poklonio mi je svoju knjigu sa posvetom.
Ohrabrio da citam zajedno sa ostalim pesnicima iako to nisam planirala.
Tog coveka,kome sam danas po prvi put pruzila ruku cini se poznajem citav zivot svoj.
On mi se javljao u snovima.
Savetovao me na javi.
Ohrabrivao u pokusajima.
Na semaforu crveno svetlo.
Razmisljam o njemu stavljajuci beretku.
Cini mi se da mi je vid nekako zamagljen.
Kao da se teturam polagano po trotoaru.
Odjednom...kao kakvom carolijom,prilazi mi on.
"Imate iskustva"
Ne znam da li konstatuje ili me pita.
Razmisljam.
Da li da mu kazem za deset romana koje sam napisala?
Da li da mu priznam za sve svoje pokusaje?
Da li da mu priznam da pisem blog?
Gledam u njegove oci pune pronicljivosti.
Vedrine u isto vreme.
Kako da mu ista kazem?
Sta sam ja naspram ovog coveka?
Mrva naspram pogace?
Cvet naspram bogate baste?
Kapljica naspram litara?
"Nemam" tiho odgovaram.
"Deluje kao da imate" uzvraca mi.
Osecam da mi obrazi gore od uzbudjenja.
Srce poskakuje od ponosa.
Dusa zahvalno miluje.
"Hvala" jos tise kazem.
"Znate,reci cu Vam nesto"
Slusam.
Bicu besplatno pocastvovana.
"Za satiru ne treba da izmisljate ljubavnice i ljubavnike.Ne treba da filozofirate!Dovoljno je samo da pogledate i osvrnete se oko sebe.Ona je tu oko Vas"
Smesim se.
Osvojio me je za citav zivot.
Ocarao.
Kaze da ide u suprotnom pravcu.
Pruza mi stisak ruke.
Kao omamljena nastavljam put.
Zapinjem o stiklu i padam na zemlju.
Ne ,veceras nisam pila vino.
Veceras sam opijena poezijom.
Otresam blato sa sebe i nastavljam da koracam.
Ponosna.
Ovaj post posvecujem MILIVOJU JOZICU-JOZI cijim sam prisustvom bas kao i stihovima veceras bila pocastvovana.
Najsrdacnije se zahvaljujem i Sanjarenjima sto mi je pruzila kartu za neki sasvim drugi svet.Svet kome pripadam.
Koracam uscem.
Dlanovi mi se lede.
Vetar kosu rasipa.
Pravim krupne korake.
Gledam tinejdzerke kako izlaze iz trznog centra kikocuci se.
Lepe su.
Mlade su.
Za moj ukus ,suvise nasminkane.
Vracam se mislima u moje detinjstvo.
Moje odrastanje.
Secam se kako sam puno toga zelela od zivota.
Pravila velike planove.
Iscekivala buducnost sa tolikim zarom.
Imala sam jedan rokovnik u koga sam zapisivala zelje za narednu godinu i cvrsto verovala da ce se ostvariti.
Nikada nisam bila zadovoljna trenutnim uspehom.
Ne.
Uvek sam zelela bolje.
Vise.
Lepse.
Ako prodjem odlicna tuzna sam sto nisam skroz odlicna.
Ako idem u Rim nerviram se sto nisam bila u Barseloni(iako sam i nju posetila vec naredne godine)
Ako se ja dopadam dobrom i lepom decku,ponosu razredan naseg ,zelim bas onog iz starijeg razreda koji vazi za najveceg zavodnika.
Ako je sve potaman onda se nerviram sto jos uvek zavrsila fakultet nisam.
Ili zato sto se jos uvek nisam udala.
Ili zato sto ne mogu da se skockam i pocnem da radim(odlazak u skolu je tako dosadan).
Sada znam da nisam bila u pravu.
Trcala sam uvek za "jos" i "vise'.
Nisam umela da uzivam u sadasnjosti.
U trenutku.
U lepom danu.
U drustvu.
U ljubavi.
Kada sam ostvarila sve sto sam zapisala u onom rokovniku nastala je praznina.
Imam sve ,ustvari nemam nista.
Moj zivot kao da je izgubio tok.
Govorila sam sebi kako mi nedostaje avantura.
Rizik.
Adrenalin koji venama mojim struji.
A onda...onda se sve raspalo.
Citav moj zivot.
Na desetine delica.
Suzama sam umivala lice.
Bolom cistila dusu.
Tugom bojila dane.
I konacno lekciju naucila.
Trenutak.
Ovaj trenutak.
Trenutak u kome se nalazimo upravo sada.
Za njega treba da zivimo.
U njemu da uzivamo.
On da nam zvezda vodilja bude.
Ukoliko propustimo da uzivamo u njemu,zivot nam medju prste klizi kao nekakav sitan pesak.
Promice pokraj nas.
Odlazi.
Gledamo ga sa tugom.
A moze sve da drugacije bude.
Mozemo da se jednostavno nasmesimo i kazemo sebi da necemo ziveti za
Proslost.
Buducnot.
Cak ni sadasnjost.
Samo za taj,jedan jedini
Trenutak
Koji protice upravo sada.
Okrecem glavu od tinajdzerki.
Ponosno se smesim.
Znam da ce im trebati mnogo vremena i truda da to nauce.
Znam i da ce nauciti.
Znam da ce onda srecne biti.
Posveceno svima onima koji umeju da uzivaju u zivotu i onima koji su na dobrom putu da ovladaju ovom vestinom.
Tama se polako spusta na bulevar.
Vece nikada tuznije.
Stavljam dlanove uz vrat ne bi li ih ugrejala.
Ne uspevam to da ucinim.
Razmisljam.
U braku vise nisam.
I to je proslo.
Sta sada ocekujem od zivota?
Sta ocekujem od ljubavi?
Da li sam prestala da verujem u nju?
Da je trazim?
Da je zelim?
Da o njoj sanjam?
Kakvu ljubav zelim?
Pravu.
Nestvarnu.
Nebesku.
Onu koja se tako retko nalazi.
Ljubav sam slavila.
Od ljubavi poginula.
I sada...
Ne treba mi ona ljubav od koje se zivi.
Ne treba mi buducnost.
Treba mi trenutak.
Jedan jedini trenutak dodira i vecnosti.
Senka privremenog ludila.
Odsjaj fantazije.
Da me neko pospe caroljom u kojoj cu se bez bojazni zavrteti.
Miluje dok dodiri ne pocnu da se pretvaraju u vecnost.
Trazi u snovima.
Slavi na javi.
Nemojte da mislite da verujem da ce to trajati citavi vecnost.
Do kraja nasih zivota kao u bajkama.
Ne.
Znam da nece.
Upravo zato i zelim to:
vanzemaljsko
vanvremensko osecanje.
Osecanje koje se tako cesto opisuje,opevava,prepricava a tako retko nalazi.
To jedinstveno stanje svesti.
To privremeno ludilio.
Cistu,
Nicim okovanu,
Caroliju
LJubav
Gledam svetla grada.
Mozda se bas u nekoj od tih iz daleka malecnih lampica krije....
Ne sigurno nije.
Ponovo sanjam na javi.
Hvala Vam sto me citate.
Jutro.
Nakon nekog vremena odlucujem da pritisnem dugme na daljinskom upravljacu i vidim sta sta se desava u cirkusu.
Koja je tacka trenutno na trapezu.
Oprezna sam,znate.
Predhodni put kada sam to uradila bila sam negativno naelektrisana citavog dana.
Ukoliko me budu uplasile surle slonova koje dostizu cak do gledalaca samo cu ponovo pritisnuti dugme i sve ce nestati kao kakvom carolijom.
Ovoga jutra na sceni su akrobate koji pred nama izvode skokove i lete poput kakvih ptica te se preplicu u vazduhu.
Sareni kostimi.
Sljokice.
Perje.
Govore o :
Letovanjima,koje je najbolje da uplatimo jos od danas ne bi li prosli jeftinije.
Provodima u Beogradu i burnom zivotu koji iz noci u noc buja.
Trznim centrima kojima nisu naskodili demonstracije, nego su naprotiv tokom njih postali poseceniji.
Dijetama.
Citav taj cirkus lici mi na nekakav magazin sa sarenim koricama.
Kolac sa mnogo krema a veoma tvrdom i tankom korom.
Bikini pod bundom.
Pitam se da li im je zaista ponestalo tema ili nam pak namerno prezentuju sarene korice i privlacne naslovene ne bi li bez razmisljanja kupili knjigu?
Madjionicari izvode jeftine trikove .
Narod vise i ne tapse ali im dopusta da svaku tacku izvedu do kraja.
Istu tacku ponavljaju po nekoliko puta.
Nakon toga sledi pauza u kojoj nam igraju trbusne plesacica obucene u sandalice i majce bez rukava na minusu.
Smese se i dok nas izvestavaju o crnoj hronici.
Preklapaju izazovno noge ne bi li muzeve pronasle.
Sto se zivotinja tice ima ih svih vrsta.
Dobrocudni slonovi koji skrecu paznju uglavnom samo svojim velicinom.
Majmnuni koji skakcucu na trapezu ne prestano vracajuci se iznova nakon svake tacke.
Tigrovi koji pokazuju zube.
Grizu.
Grebu.
Unistavaju .
Svojom lepotom se hvale.
Fontane od obojene vode koje plesu u ritmu muzike koji drugi sviraju.
Bacaci nozeva koji su davno prestali da gadjaju metu.
Njihovi ranjeni pomagaci koji ostaju na pozornici i nakon uboda.
Mozda im je ponestalo tema pa iznova vrte iste tacke.
Mozda nikada nisu ni umeli da odigraju one koje su valjane.
Mozda je jednostavno lakse orijentisati se na sjaj i sljokice umestona sustinu.
Mozda su i oni shvatili da je vreme da se povuku ali ne zele to da urade.
Sve dok je naroda bice i cirkuske predstave.
Mozda ce tapsati tek po neko.
Mozda to vise niko nece ciniti.
Ona ce se ipak izvoditi.
Nismo kupili karte za cirkus.
Poklonili su nam ih.
Samo jednim klikom ponovo se nalazim u svojoj sobi.
Razmisljam o dijeti o kojoj su govorili.
Mozda su zeleli da nam kazu da je hleb preskup i da je po nase zdravlje bolje da ga zaobidjemo.
Hvala Vam sto trpite sve moje stilove pisanja u uprkos tome me jos uvek citate.
Rano popodne.
Proveravam na svom svastarniku racune.Ne mogu da verujem koliki sam racun za vazduh dobila.Strasno!I to samo za balkon.Iskrena da budem nisam ni izlazila ovog meseca puno.Kada samo razmislim o tome da je vazduh nekada bio besplatan a ljudi nisu umeli da ga cuvaju!Eh,svasta je nesto tada postojalo.
Kada smo vec kod racuna za vazduh trebalo bih da uplatim i racun za ljubav!I za to ce da me oderu!Za to sto cu sa nekim porazgovarati preko svastarnika i taj neko me tesiti,slati mi poljubce,govoriti da me obozava treba da izdvojim bar 1/4 nedeljne zarade.Nije to malo.Uostalom po cemu se mi zene danas razlikujemo?Imamo iste frizure.Ista ruzicasta odela.Ne mogu da verujem da su nekada nosili razlicitu odecu.Gledala sam neka secanja u svastarniku iz vremeplova.Toliko se novca ulagalo na odecu i vrtelo oko nje.Da ne pricam o frizurama.Sminki.Kozmetiki.Ah valjda je dosta vremena trebalo da prodje da bi mi ljudi nesto naucili.
Ako mi naredni put kada budem uplatila ljubav ponovo budu poslali u svastarnik nekakvog smutljivca koji ne ume normalno ni da voli vec samo mehanicki odgovara na moja pitanja,kunem se,ima da odem na Mars.Tamo je bila moja prijateljica.Sa njom svaki dan pricam preko svastarnika.Verujem joj.Kaze da su na marsu muskarci mnogo bolji.Iskreniji.Stvarniji.
Istorija govori da se nekoliko muskaraca i zena preselilo na mars oko 3100 godine.Sve vise sam uverena da su to oni koji su umeli da vole.Ljubav lepim recima da iskazuju.Sada su na Marsu njihovi potomci.Izgleda da je ta osobina prelazna.
Zato sakupljam novac da odem na Mars.Istina,sada cena karte za letilicu nije toliko visoka medjutim kada ste vezani poslom ovoliko i ne zaradjujete dovoljno...sta da Vam pricam.
Pitate se koje je moje zanimanje.Prezentujem neke informacije iz vremeplova narodu.Trebalo bi da me mnogo vise placaju!Nije fer!Kako bi inace ljudi znali sta je bilo i sta ce biti,gledali video zapise svojih predaka?Sta bi uopste ko znao da nije nas koji se time bavimo?
Ali to se medjutim ne postuje.Da bi danas covek imao novac potrebno je da poseduje letelice,fabriku za svastarnike...koga briga za istoriju i buducnost.
Otvaram svoj svastarnik.On je moje drugo ja.Isto razmisljamo.Preko njega sve saznajem.Sklapam ljubavi.Prijateljstva.Posao.Neumem da shvatim kako su ljudi nekada ziveli bez njega.Po video zapisima imali su nekakve cudne spravice koje su nazivali telefonima i ogromne lap topove.Svasta!Tako nikada ne bih mogla da zivim.
Neka moja cukun cukun cukun(ne znam ni sama koje mu to koleno dodje) baka je volela da pise.Mislim da se tada to zvalo blog.
Sacuvano je sve sto je napisala medjutim ja tu nista ne razumem.Mnogo je vremena od tada proslo.Puno se toga izdesavalo.Ljudi su bili cudni.
Prija mi da citam posto imam i te video zapise medjutim ne razumem puno toga.
Izgleda da se osecanja tada nisu kupovala?
Ili...hm... ne verujem da su ljudi bili toliko bogati.
Kada bi mi danas tako pisali ne bi imali za tablete.Samim tim ni zivi ne bismo bili.Strasno.
Medjutim ne skodi da citam.Zamisljam to vreme.Verujem da je tako zaista bilo,osim ukoliko se neki svastarnik magnat ponovo poigrao pa izbrisao sva secanja i ubacio potpuno nova-to rade retko znam.Uostalom to ne zelim da znam.
Zelim da uzivam u pricama.Pesmama.Objasnjenjima.
Ukoliko mi dosadi,mogu uvek da odem na Mars i pronadjem tog muskarca.Tu,danas, na zemlji,izumrlu vrstu .
Muskarca koji ume da voli i oseca.
Stavljam dlan na svastarnik i odlazim u stanje mirovanja.
Nekada su ljudi imali taj luksuz da sanjaju.
Danas o tome ne mozemo ni da mastamo.
I mastanje je skupo.
Posveceno Marcuantoniju, Aleksandru88,Janakisu, Suky-ju, Gasstro city, Jovanu ss ,Mc dreamy-ju ,Sanjam ,Mandraku ,Filmetric ,Nemanji ...i Vilibezkrila (koja za pet muskaraca vredi!) Ukoliko se neko nije pronasao u posveti a pri tom zna da i na njega mislim izvinjavam se.
Jutro.
Kisne kapi kvase mi kosu.
Miju mi lice.
Natapaju odecu.
Izjurila sam iz kuce.
Kisobran ponela nisam.
Korim sebe zbog toga.
Komentar koji su mi predhodnog dana uputili Marcantonie "Prvo skocis pa kazes hop" i Mandrak "Prvo hopi pa kazi skoc" naveli su me na razmisljanje.
Brzopleta.
Da,takva sam oduvek bila.
To je bolest koja se izleciti ne moze.
Skacem pre nego sto kazem hop.
Zelim sve odmah i sve sada .
Sutradan nikako.
Tada me vec zelja prodje.
Brzam.
Hitrim.
Gresim.
Udaram o prepreke kao o nekakvo ostro kamenje ali briga me nije.
Nerviram se nakon toga ali se ne kajem.
Obecavam da ce naredni put drugacije biti pa nikada ne bude.
Znam.
Dobro znam.
Sve to moze:
Odmerenije.
Umerenije.
Mudrije.
Lukavije.
Promisljenije.
Misticnije.
Pokusala sam tako.
Da sacekam.
Da promislim.
Da ocutim.
Da precutim.
Sve to samo u cilju da bih sebe zastitila.
Da osudjena bila ne bih.
Nisam uspevala.
Klela se sebi da cu drugacije postupati.
Ali naredni put bih bivala posuta magicnim prahom i ponovo isla kraljevstvom ciji je gospodar njegovo visocanstvo,srce moje licno.
Sve u cilju samo da carolija ne ne nestane.
Da se ne izgubi.
Da je put od mene ne odnese.
Mislite li da smatram da je dobro zato sto sam takva?
Ne smatram.
Moze to i drugacije.
Ali to onda nisam ja.
Zurim ne bih li pobegla od kisnih kapi i sto pre stigla do kuce ali urotile su se protiv mene.
Sto je vise zurim one padaju sve jace.
U sve vecem broju.
Gledam svoj odraz u ogledalu koje se nalazi u izlogu prodavnice.
Rascupana sam.
Moja sveze isfenirana kosa izgubila je svaku formu.
Smesim se.
Sminka se ipak razmazala nije.
Ne izgledam tako lose.
Hvala vam sto ste me prihvatili upravo ovakvu kakva sam.Svesna sam da je to bio tezak zadatak.
Godinama u natrag muci me jedno pitanje.
Kako ljudi u ovoj zemlji uspeju da prezive?
Potrebe za potrosacku korpu od mesecne plate su vece.
Visina racuna svakoga meseca skace poput nekavke loptice na feder nakacene.
Odeca u nasoj zemlji skuplja nego u ostalim(zaBoga ipak je Srbija ovo,centar sveta).
Onda razmisljam.
Uprkos svemu tome,
U supermarketima po pola sata stojim u redu dok na kasu ne stignem.
Svi idu na letovanja i zimovanja.
Trzni centri vecito prepuni.
Svi imaju nove mobilne telefone(ok mozda su ih toBoze dinar platili ali ne zaboravite da upravo taj jedan dinar kosta nekada vise nego mesecna plata).
U frizerskom salonu cekam najmanje po sat vremena.
Kafici prepuni ,mesta nigde.
Ukoliko odlucim da vikendom u Mek odem zadrzacu se na kasi barem dva sata u njemu.
Mladi studiraju uprkos visokim skolarinama.
Svi smo zaglavljeni u istom liftu .
To kao da nam vise i ne smeta.
Kao da vise i ne zelimo da iz njega izadjemo.
Kao da nam vazduh i sunce potrebni nisu.
Ukoliko smo zaposleni treba da imamo srecu da bi platu uopste dobili.
Ukoliko nismo treba da slavimo ako dobijemo posao.
Ukoliko smo ga konacno dobili treba da letimo od srece ako nas ne otpuste kao tehnoloski visak.
Ukoliko kupujemo u sos marketima treba da hrlimo u njih od rane zore da bi namernice dobili cak po 2 dinara jeftinije.
Ukoliko smo tuzni reci ce da problema imamo.
Ukoliko smo srecni zalice se da normalni nismo.
Ukoliko prezivimo ludu srecu imamo!
Iskrena da budem,poci cu najpre od sebe.
Tako uvek cinim.
Tri ormara puna odece imam i samo ih dopunjujem.
Pola sam sveta obisla.
Nikada u dzepu dinara nemam.
Sto bi moja blog sestra Vilabezkrila rekla
Dobro dosli u rijaliti sou survajvor ,
24 casa dnevno!
365 dana u godini!
Srbija uzivo!
Hvala Vam na paznji koju mi poklanjate.
| « | Decembar 2025 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
