Kasno popodne.Citavog dana vetar i sunce su se smenjivali .
Razmisljam kako je slicno sa mojim zivotom.
Najlepse stvari desavaju se kada sam najtuznija a najtuznije kada sam najsrecnija.
To me ponekada pomalo plasi.
Ne dopusta mi da budem previse tuzna ili previse srecna pak.
Proveravam mail.
Poruka sa facebboka.
Moj bivsi(da ,da bas onaj iz posta DECKO KOJI MI JE POKLONIO RUZE )prihvatio me je kao prijateljicu.
Sa novim prezimenom.
Dugo sam razmisljala da li da mu posaljem poziv.
Nesto mi nije dalo mira.
To sam ucinila.
Nisam se uspanicila tada(toliko je godina proslo od kada smo se poslednji put videli).
To sam ucinila upravo danas.
Onda kada sam potvrdu dobila.
Razmisljam o tome kako ce videti moje fotografije.
Kako ce videti kako izgledam sada ,nakon desetak godina.
Videce moje prijatelje.
Sve kao na dlanu.
Sta se to sa nama ljudima dogodilo?
Da li smo poceli toliko brzo da zivimo da nemamo vremena za upoznavanje,ispitivanje?
Onu neku car .
Misticnost.
Sve nam je postalo dostupno.
Fotografije.
Prijatelji.
Zivoti.
Duse na blogu preslikavamo.
Suvise smo lenji za zavodjenje.
Suvise gordi za upoznavanje.
Nesigurni za ocaravanje.
Jednim klikom na dugme sada imamo sve.
Jednim potezom sve saznajemo.
Imamo citave zivote na dlanu.
Medjutim nikada se ne zapitamo sta smo dostupnoscu izgubili?
Lepe reci.
Iscekivanje.
Osvajanje.
Sve to strano nam je postalo.
Dobili smo sve kao na dlanu.
Opet,sve smo isto tako i izgubili.
Jednim potezom kaziprsta,vidim fotografiju na kojoj je taj moj bivsi sa decom.
Nekakva cudna jeza telo mi prozima.
Zasto li sam kopala tamo gde ne treba?
Proslost treba ostaviti zakljucanu.
Tako ce kada je otvorimo uvek biti onakva kakve je se secamo.
Otpisujem ga sa liste.
Ne zelim vise nista o njemu da znam.
Bio je deo moga zivota.
Neka tako i ostane.
Hvala Vam sto ste tu.
Jutro.Stapic zimske vile dotakao je drvece koji drhti na vetru i obojio njegove grane u snezno belu boju.
Sivo nebo igra trijumfalni ples ne zeleci da se skloni sa pozornice.
Osecam,nesto mi prozima citavo telo.
Pokusavam da zaustavim to osecanje ali to je nemoguce.
Siri se.
Jaca.
Nadvladava citavo bice moje.
Shvatam.
Ceznja.
Skrivena u srcu kao u kakvoj skoljci.
Ranjiva poput duse mlade.
Gipka poput gimnasticara.
Pojavi se s vremena da vreme tek da oglasi da zivi smo.
Pipci joj veliki.
Umeju da prigrle.
Telo mi podrhtava na vetru kao nekakva grancica.
Dlanove promrzle u dzepove stavljam.
Dusu mi greje ceznja.
Ah,kako je ceznja lepa kada joj se nada.
Kada se o njoj sneva.
Kada pod svetloscu njenom zivimo.
Neko sam vreme bez nje ostala.
Pitala se zasto je pokupila svoje kofere i od mene otisla.
Cekala zbunjena.
Plakala nocima.
A onda...bas kao u bajci nekakvoj,
prigrlila me je krilima svoijim i nasmesila se.
Prijatelj u hladnim nocima.
Kuma u ledenim zorama.
Jedna i jedina.
Neponovljiva.
Njeno velicansvo u svom sjaju beskrajnom.
Ceznja.
Ceznem,dakle postojim.
Hvala Vam sto me citate.
Jutro.
Nakon sto sam se uverila u posti da mi plata stigla nije odlucujem da castim sebe necim lepim u trznom centru.Necim sto ce mi zagrejati dusu.
Bolje osmeh na licu i prazni dzepovi nego puni i tuga,slozicete se.
Pola sata kasnije lutam prodavnicama kao opijena.
Sarene tkanine,dzemperici,suknjice,pantalone,marame,farmerice...sve mi nekako leluja pred ocima.
U sarene mrlje se pretvara.
Uporno trazim ono zbog cega sam dosla ali ne mogu da nadjem.
Tako Vam je to.
Na posletku stavljam pred kasirku mini suknju (verovatno hiljaditu po redu) koju cu kada dodjem kuci samo sloziti u ormar sa izgovorom da u kupovinu nisam isla uzalud.
Konacno izlazim iz centra resena da gradom prosetam.
Osecam hladnocu.
Da li zbog praznih dzepova ili ostrog vetra, nisam sigurna.
Ponovo lutam.
A onda...zastajem pred izlogom i glasno uzdisem.
Divim se.
Zelim da je dotaknem ali cini se tako nestvarnom.
Kao sneg bela.
Posuta sitnim perlicama.
Bas kao u bajci.
Njeno velicanstvo u svom sjaju VENCANICA.
Secam se...
U vreme kada sam bila devojka sanjala sam o vencanju.
O coveku koji ce me u zajednicki zivot uvesti kao nekakvu princezu.
O vencanici.
Konacno,dosao je i taj dan.
Vencanje bese zakazano.
Verenicki prsten sa dijamantom stavljen na domali prst.
A onda su dosle pripreme za taj jedan jedini dan.
Dan vencanja.
Dva meseca mi je trebalo da svaki dan idem u grad ne bih li pronasla haljinu u koju cu se presvuci nakon vencanice.
Restoran.
Muzika.
Burme.
Gosti...
Mogla bih do sutra da nabrajam a cini se da stala ne bi.
Sve to za samo jedan jedini dan.
Dan vencanja.
Nikada se vise ne bih vratila u taj period priprema.
Buka,trka,frka,rasprave,odabir gostiju...
Sve bih to volela da zaboravim.
Nista glamurozno verujte.
Ali nema veze,govorila sam sebi.
Taj dan ja nejvazniji dan u tvom zivotu.
Mora da se proslavi kako dolikuje.
Sve je konacno bilo spremno.
Restoran u Skadarliji.
Oko 80 tak zvanica.
Vencanica poznatog kreatora.
Haljina u koju sam se presvukla nakon nje.
I sada...tog dana se prisecam kao u nekakvoj magli.
Toliko sam brinula da li ce sve biti u redu da sam zaboravila da uzivam.
Moj(jos uvek ne zvanicno bivsi)muz se napio(ne pije inace).
Moja mama je dovela trubace koji nikako ne idu uz moj temperament(iako dobro,kada se tako gleda onda svadbu ne bih ni trebala da pravim u Srbiji).
Ispala je neka frka oko razmestanja gostiju.
Secam se samo sam...zelela da se sve zavrsi.
Toliko buke oko samo jednoga dana!
Toliko nervoze.
Priprema.
Zakazivanja.
Za samo jedan dan.
Dan vencanja.
Nakon svega, od toga dana ostaju samo fotografije.
Sada se pitam,zbog cega mi zene o tom danu toliko razmisljamo?
Kao da ce se tokom njega kao magicnim stapicem nesto promeniti.
Kao da smo osudjenje i krive ako se kojim slucajem ne dogodi.
Kao da nam on sluzi za sepurenje pred svetom.
Obavijanje ljubavi laznim krznom i kicenje perjem.
Zar ne shvatamo da je to samo dan.
Dan kao i svaki drugi.
Dan koji ce se zavrsiti pre nego sto je i poceo.
Vazno je sa kim ste na taj dan.
Sa kim ulazite u brak.
Koliko Vam ta osoba znaci.
Dan vencanja kao i svaki drugi samo sa gomilom laznih poljubaca.
Cestitanja.
Vitoperenja.
Iskazivanja.
Opet,sta god ja napisala,mlade moje princeze,znam da taj dan iscekujete vise nego ijedan drugi.
Znam da mastate o haljni iz snova i princu sa kojim cete provesti ostatak zivota.
Haljina se uvek moze pronaci.
Princ... to je Vas izbor.
Ulazim u prodavnicu vencanica i dodirujem haljninu sa izloga.
"Gospodjo, kako mogu da Vam pomognem"?pita me ljubazna prodavacica.
Odmahujem glavom i izlazim iz prodavnice a zatim trcim ne bih li se sto pre od nje odaljila.
Iskusila sam lazan sjaj glamura.
Nije mi vise potreban.
Ovaj post posvecujem mladim princezama koje krase ovaj blog kao zavezdice nebo.Majo-ultra,Behappy,Mesecino,Katy...ne cekajte taj dan.Zivite zivot.Radujte se.Dan kao dan.Vazno je ono sto za njim ostaje.
Ostalima preporucujem da ukoliko su u mogucnosti svrate na blog vilebezkrila.
Izvinjavam se blogerima,vilabezkrila nije u mogucnosti veceras da pise .Stoga dogovor vazi za sutrasnje vece.Vilabezkrila i Tanjana Vas pozdravljaju.
Jutro.
Na predlog mog vituelnog prijatelja Janakisa resih da nakon nekoliko nedelja pogledam vesti ne bih li zavirila u "stvarnost".
Stidljivo sam pritisnula dugme na daljinskom upravljacu resena da se uputim u siuaciju u zemlji.
Za svet me nije briga.I tako imamo dovoljno svojih problema.
I sta sam nakon nekoliko nedelja zatekla?
Nikakve promene.
Niko ne govori o cenama.
Niko ne govori o platama.
Niko ne govori u nedostatku radnih mesta.
Niko ne govori o korupciji.
Niko ne govori o nemastini.
Sveke druge sekunce cujem rec izbori.
Protesti.
Demonstracije.
Razmisljam.
Kome je u ovoj zemlji jos stalo do izbora?
Da li cemo zaista nesto promeniti novim izborima?
Odavno sam na njih prestala da izlazim.
Znate li zasto?
Zato sto u napred znam ishod.
"Pobedu".
Sve je toliko tuzno da je postalo smesno.
Vlast koja dodje samo nastoji da krade i obitava krpeci se koncima poput nekakve krpenjace.
Ponekada pomislim da u nasoj zemlji i ne postoji opozicja.
Da je sve jedna celina.
Svi su isti.
Niko se ne menja.
Ponekada neko da ostavku samo da bi o tome mogli u vestima da ponavljaju dok im reci o tome ne nestane a zatim se ponovo vrati i iskoci kao nekakav cupavac iz kutije.
Nekoliko poslova u ovoj zemlji treba da se radi da bi se normalno zivelo.
Ti poslovi nikako ne mogu da se nadju.
Zivot je sve gori.
Plate nize.
Cene vise.
Ponekada mi se cini da smo zaglavljeni u nekakvom lavirintu.
Slepe ulice.
Zidovi previsoki.
Izlaza hiljadu a niti jedan pravi.
Mislimo da smo do izlaza dosli.
Shvatamo da se varamo pa se vracamo pokunjeni u lavirint.
Plasimo se da zelimo.
Ne trazimo promene.
Prestali smo da kudimo.
Lutamo ulicama lavirinta boreci se za opstanak.
Predali smo se ni krivi ni duzni.
Ne cekamo vise bolja jutra.
Hvala Vam sto ste dosli u moj zivot i uneli u njega dugine boje.
Vece.Gledam svetla grada kako se prostiru u tami.
Dlanovi su mi ledeni.Uporno pokusavam da ih ugrejem ali ne uspevam u tome.
Moj brak nikako da se okonca.
Nekada mi je bilo nezamislivo da to zelim.
Ali sada nije.
Sada zelim da se to dogodi sto pre.
Ne zelim vise da plutam izmedju izgubljena kao stranac u Moskvi.
Zelim da odpocnem drugi zivot.
Novi zivot.
A onda...pitam se zasto to toliko zelim?
Taj novi zovot otpoceo je dana kada se on iselio.
Tako se i ponasao.
Jedino sam izgleda ja zivela u starom.
Nadala se.
Molila.
Pokusavala da spasem.
Nisam uspela.
Umorila sam se.
Sada vise to i ne zelim.
Taj novi zivot otvara mnoge mogucnosti.
Cini se da se nastavio upravo tamo gde je stao pre moje udaje.
Sa novim zivotom dolaze i "novi" ljudi.
Nove prilike.
Novi osmesi.
Onaj stari zivot spakovace se u kutiju koja ce se bolom otvarati.
Novi zivot,bice drugaciji od staroga onoliko koliko sama to budem dozvolila.
Razmisljam.
Jedan je zivot.
Nema novog ili starog.
Kutija je ista samo je papir kojim je umotana razlicit.
Zelim da ponovo mastam.
Da se smejem.
Da osecam.
Ali dokle god ovako plutam svaki pokusaj da to ucinim me omete.
Kao da lutam po nekakvoj stazi posutom trnjem.
Kao da se ubodem na svaki od njih iako ih vidim pred sobom.
Namerno tuda prolazim.
Kao u inat.
Noc nikako ne prestaje.
Dan nije ni na vidiku.
A ja to zelim.
Zelim da sunce pobedi mesec.
Zelim da sa ruza sasecem trnje.
Zelim da vidim kako noc ljubi zoru i sa ponosom joj ustupa mesto na pozornici zivota.
Zelim da zivim.
Grejem dlanove o unutrasnje strane butina.
Zatim ih stavljam na obraze.
Nisu topli.
Ali cini se da ce uskoro biti.
Hvala Vam sto ste tu.
Jutro.Bulevar je obavijen maglom.Uprkos grejanju u stanu,moje telo podrhtava od hladnoce.
Ispisujem nekoliko redova novog romana,zatim se vracam pod pokrivac i ponovo prelistavam sms poruke koje sam sinoc dobila od svog(jos uvek ne potpuno ali uskoro bivseg)muza.
U svakoj od njih nekakav cudan naboj,nagon.Mrznja ,rekla bih.
Mozda je i na njega,tipicnog Balkanca uticao dan zaljubljenih pa je resio da mi ih ispise.
Na svaku od njih sam odgovorila.
Korim sebe zbog toga.
Znam da ne treba tako.
Treba da ga ignorisem.
Da budem ledena princeza.
Da mu ostavim prostora da se zamisli.
Kako cu to drugacije postici no svojim cutanjem?
Ali ne.
Uvek imam potrebu da kazem.
Da napisem.
Da objasnim.
Za mene nikada nije dovoljno receno.
Nikada nije potpuni kraj.
Uvek postoji nesto da se doda.
Ne dopada mi se ta moja osobina.
Zelim da je promenim.
Zelim da naucim da igram igru macke i misa.
Nekoliko puta sam probala(samo na pocetku dok se nisam dovoljno zainteresovala za neku osobu).
Uspelo je.
Znam ,to je kljuc.
Treba da cutim.
Cutanje je zlato.
Cutanje je mudro.
Cutanje je velicanstveno.
Ali je ne umem da ga se pridrzavam.
Priznacu Vam nesto u poverenju:
Kada sam u vezi ,voljenog stavljam u centar kruga.
Isto to zahtevam i od njega.
Nisam toliko uskogruda,ne brinite.
To od njega zahtevam samo dok je u mome drustvu.
Centar samo i nikako drugacije.
Ne zanima me nista van toga.
Ne proveravam.
Ne ispitujem.
Ne trazim.
Zelim da tom nekom budem princeza.
Samo njegova.
Mnogi su mi zamerali zbog toga.
Govorili da puno trazim.
Zahtevam.
Zelim.
Napominjali mi da nisam centar sveta.
I nisam.
Oduvek sam znala da je tako.
Medjutim od toga ne odustajem pa makar sama bila citav zivot.
Zelim da budem njegova princeza.
Samo njegova.
Sta se izvan toga desava nije me briga.
Neka radi sta zeli.
Dok je u mome drustvi medjutim necu se pomiriti da budem nista manje .
Svaki njegov pokusaj da tu ulogu umanji udaljice ga od mene kao kamen koji namerno pokusavamo da sto dalje bacimo u more.
Slabi ce pobeci.
Hrabri ce ostati.
Nikada od te uloge u vezi odustati necu.
Njegova princeza.
Samo to.
I nista manje od toga.
Hvala Vam sto trpite sve moje hirove na ovom blogu ispisane iz dana u dan i nekim cudom jos uvek me citate.
Dan zaljubljenih.Vece zaprvo.Sama sam.Volim ponekada da odsamujem.Volim da uzivam u snovima.
Da bi uzitak bio potpun,potrudila sam se da se ulepsam sto sam bolje mogla.Narucila sam veceru iz restorana( dobro nije bas pravi resoran ,pizza ali sta sada, nemojte mi zameriti),obukla crnu haljinicu,crveni donji ves(za srecu ako Vas bas interesuje mozda mi nekakav vitez sasvim slucajno u snove dodje),pokupila kosu na temenu a ostatak ostavila da pada niz ledja i nanela sminku na lice.
Sada sama za stolom sedim i razmisljam.
Dan zaljubljenih.
Do pre neke godine smo gledali kako ga slave u Americkim filmovima.
Onda je odjednom na sva vrata i vrlo navalentno usao i u zivote gradjana nase zemlje.
Vecera,pice,krevet bla bla bla
Zar za ljubav razlog treba?
Zar samo jedan dan ljubavi treba da posvecen bude?
Zar ukoliko smo zaljubljeni to ne treba da slavimo svaki dan?
Sveti Trifun,cini se,ukoliko gresim oprostite mi, za njega ljudi toliko nisu znali dok taj Valentino nije pohrlio u nase zivote.
I razmisljam zbog cega sva ta drama oko ovoga dana?
Setila sam se vremena kada sam zivela na Kipru.Izlozi prodavnica,citavi spratovi robnih kuca,svi su oni bili prepuni sarenih poloncica crne i crvene boje.Srca raznoranih velicina,poklona umotanih u kutijce u obliku srca.Cak su i novine bile prepune reklama za ovaj dan.Te kako otici na jedan dan u drugu zemlju,na veceru,u banju...
I sve sve bas na ovaj dan.
Cini se da je marketinski trik uspeo a svi mi mu se podcinili.
Cilj je postignut.
Oni koji imaju partnera dobili su zadatak da ga izvedu ili mu kupe nekakav poklon i prirede iznenedajenje-trosenje novca u svakom slucaju.
Oni koji ga nemaju treba da se osecaju bedno zato sto bas ovaj dan nemaju sa kim da prosleve.
A onda pokleknu i ulepsaju se,kupe veceru ili neki komad odece ne bi li se bolje osecali.
I opet rezultat- trosenje novca.
Ima li i malo ljubavi u ovom danu ili se sve svelo na vestacke cestitke i sarene poklone?
Marketingski trik je uspeo.
Svi smo opcinjeni.
Zbog toga marketing(koji spada delom u moje zanimanje ironije li) ne optuzujem.
Zelim svim zaljubljenima da ovaj dan proslave srca punih ljubavi.
Takodje im zelim da se sutradan vole jos vise.
Onima koji to nisu zelim da to uskoro postanu.
Ljubav nas uzdize,jaca,povredjuje,cini da se osecamo kao da lebdimo.
Opija nas vise od svakog opojnog sredstva.
Cini nas nadzemaljskim bicima.
Sto se mene tice,ja cu veceras ipak proslaviti Sv.Trifuna.
Mozda naredne godine bude drugacije.
Zato dizem casu vina u vis i nazdravljam svima onima koji sami slave ovaj dan.
Zapamtite sa vama sam u mislima.
Oni u drustvu ce se vec nekako snaci.
Ovaj post posvecujem svima onima koji su vecars sami.Bas kao i ja.Dakle vilisaduplimkrilima,gasstro city,filmetric,mc dreamy,maji ultra,anam(njoj nesmem ups znam da nije sama izvinjavam se),sanjaM,Roksani...Verujte mi,nije to tako lose.Uostalom nismo sami!
Tokom boravka kod mojih roditelja u Novom Sadu ,proteklih nekoliko dana ,moj Andjeo uspeo je da isprevrce oba sprata kuce(svaku sobu i ormaric ponaosob).
U mojoj nekadasnjoj devojackoj sobi,na cijim su se zidovima nekada nalazili posteri raznih glumaca i pevaca ,a koja je sada tako ogoljena jer su moji roditelji iste poskidali i resili da je krece pronasla ja kutiju sa pismima.
Pisma su sacuvana od moje prijateljice iz Makedonije koju sam upoznala na letovanju tokom prvih razreda osnovne skole i sa kojom sam se dopisivala nekoliko punih godina.Ta pisma za mene predstavljaju neizmernu radost.
Kada je prevrnula kutiju sareni koverti rasuli su se po podu i tada ugledah...papiric na kojem je nesto ispisano.
Zgrabila sam papiric,stavila ga u dzep farmerica i sada kada sam se vratila u Beograd zelim da Vam prepisem reci koje sam na njemu ispisala.
NE POZNAJEM TE
NE ZNAM KAKO IZGLEDAS
GDE ZIVIS
CIME SE BAVIS
NEZNAM TI CAK NI IME
OPET,UMEM DA OSETIM TVOJ DODIR
KAO DA SI UPRAVO SADA TU KRAJ MENE
TVOJE USNE NA MOME VRATU
RUKE PO CITAVOM TELU
ZNAM DA CES DOCI U MOJ ZIVOT
ZNAM DA CES GA IZMENITI POTPUNO
ZNAM DA CES IZMENITI I MENE
ZNAM DA CE NAM SRCA KUCATI U ISTOM RITMU
ZNAM DA ME TI VEC POZNAJES
ZNAM DA ME ZAMISLJAS KAKO SE U VRTIM NA SUNCU U BELOJ HALJINI OD CIPKE
ZNAM DA ME CUJES KAKO TE DOZIVAM
ZNAM DA CES DOCI
ZNAM DA NIKADA OD MENE OTICI NECES
ZNAM DA CEMO SE VRTETI ZAJEDNO
TI I JA
STARNCA DVA
ZNAM DA CES ME UHVATITI ZA RUKU I POVESTI U VIHOR VECNOSTI
Gledam u papir na kome su ove reci ispisane.Nije pozuteo,iskrzan.Slova ispisana naliv perom jos uvek ponosno stoje na njemu i smese mi se.Datum kada su ispisana nije poznat.Cini se kao da je ispisano upravo sada.Savijam papiric i stavljam ga u nedra.Tu cu ga nositi .Bice mi blizu srca.
Ovaj post posvecujem svima onima koji su zaljubljeni.
Pokušavam da dođem do kompjutera dok mi se jedan bratanac obesio o vrat,drugi pušta muziku preglasno a moj Andjeo se uporno penje na kuhinjski sto.
Guzva.
Buka.
Trka.
Frka.
Šta bih dala za malo mira!
Onda mi u misli dolazi jučerašnje putovanje vozom i kako je otac dve devojke od otprilike dvadesetinešto godina (sestre ako sam dobro primetila) pratio u vagon i uporno im tražio mesto.
Sećam se i kako je mom(još uvek ne zvanično ali uskoro) bivšem mužu društvo bilo potrebno za sve.Čak i za odlazak u supermarket.
Pitate se kako sve ovo povezujem?
Sloboda i nezavisnost!
Dve veoma važne stvari.
Sama sam počela da živim od svoje dvadesete.
Preselila u Beograd i studirala.
Navikla sam na svoji slobodu.
Na svoj mir.
Tišinu.
Na to da izjutra pijem ledenu kafu i pišem.
Na to da uveče odgledam omiljen film uz kokice.
A onda...sam se udala.
I sve se promenilo.
Zaprvo udaja nije promenila moj život toliko koliko rođenje mog Anđela.
Moj život se pretvorio u
Buku.
Trku.
Frku.
Menjanje pelena.
Spremanje obroka.
Spremanja stana....
Onda sam tek videla koliko mir i sloboda znače.
Nisam umela da ih cenim dok sam ih imala.
Zamišljala sam idiličnu sliku porodice,toplog obroka,druge polovine moga kreveta koja je ugrejana.
Bilo je lepo dok sam za srećom tragala.
Dok sam o njoj snivala.
Sad znam trebalo je više da uživam.
Da se manje opterećujem.
Da ne analiziram i ne tražim toliko.
Da živim sa osećajem potpunosti i zadovoljstva a ne večito kao da mi nešto nedostaje.
Zato svi mi koji nemate partnera uživajte.
Usporite.
Naučite kako najpre da sami sebi budete dobro društvo.
Naučite da ispunjeno provedete čitav dan u kući ako je to potrebno.
Naučite da volite sebe.
Dokle god to ne uradite ne možete očekivati ni da će Vas drugi voleti.
Sada možda nemam partnera.
Andjela međutim imam.
Možda sam izgubila sreću.
Alo bogatstvo sam dobila.
Bogatsto koje cu uvek imati i koje mi niko oduzeti ne može.
Pa ipak ,i dalje se radujem vremenu koje ću provesti potpuno sama.
Vremenu koje ću posvetiti sebi.
Vremenu u kome ću uživatu u tome.
Onoga trenutka kada naučimo da budemo sami sa sobom naučili smo da živimo.
Hvala Vam što ste uz mene.
Pre podne.
Reših da nakon dužeg vremena tokom koga sam pretežno kupovala KFC piletinu i Kinesku hranu za poneti napravim jedan lep bogat ručak.
Tako se nađoh u super marketu.
Razgledam.
Analiziram.
Odmeramavam.
Gledam proizvode na akciji ne bih li prištedela.
Sabiram cene u sebi i kupujem namernice koje sam predhodno ispisala na papirić.
Još jedanput se presabiram i konačno dolazim na kasu.
Gledam koliko sam stvari natrpala u korpu.
Zar mi je sve to potrebno?
Imam dete koje ni dve godine još nema.
Naravno da jeste,zaključujem.
Prodavačica otkucava.Jedan proizvod,drugi...
Gospođa u redu iza mene me popreko gleda.Nervira se što valjda nemam samo hleb u korpi ne bi li što pre na red stigla.
Mrštim se na nju i vidim kako u korpi ima samo hleb i jogurt.
Bore na mom čelu se peglaju.
Odjednom mi je žao što možda ne može sebi više da priušti.
Možda bi i ona popila ledenu kafu,pila vitamine i uživala i bajaderama.
Ali nije u mogućnosti.
Dodje mi da istog momenta vratim većinu stvari koje sam stavila u korpu ali ne mogu to da učinim.Već polovina je otkucana i spremna za torbu.
"2600 dinara" kaže prodavačica ljubazno se osmehujući(zašto se osmehuju ljubazno samo kada potrosim više od hiljadu dinara?)
Rondam po novčaniku,izvlačim novčanice .
Konačno jedva sklapam potreban novac.
Od njega sam medjutim planirala da kupim i mleko za telo i losion za lice.
Sada vidim da će sve to biti nemoguća misija.
Izgleda da ako kupim jedno moram da se odreknem drugoga( nije ovde reč o luksuzu već samo o potrebi verujte)
Pružan novčanice a zatim proveravam račun(tu naviku sam tek od nedavno stekla).
Proizvodi koji su na akciji ispadoše da nisu.Akicija je verovatno davno prošla a cene ne samo što su se vratile već su gotovo dvostruko veće.
Razmišljam kako bi mnogo jeftinije bilo da sam ponovo svratila na kfc piletinu.
A onda....Gospode,političari samo pominju nekakvu potrošaku korpu.
Kako jedna plata skoro da je dovoljna za nju.
Niko ne pominje račune,kozmetiku,odeću,skolarine,letovanja,zimovanja,izlazke...
Kao da samo treba da jedemo pa i za to da nemamo!
Putujući po Evropskim metropolama uvidela sam da je hrana gotovo svuda jeftinija.
Ima li nižih plata od nasih?Nema.
Ukinuli su nam vize ali smo ostali u kavezu.
Orobljeni nemaštinom i gladju.
A opet,tržni centri puni.
Verujte mi na reč.
Svi samo razgledaju.
Sledeći put odoh ja na moju kfc piletinu.
Hvala Vam što me čitate i što ste uz mene.
Popodne.Budući da je moj (još uvek ne zvanočno ali uskoro)bivši muž prisvojio moj auto i nema nameru da ga vrati prinuđena sam da ispitujem lepote naše zeleznice.
Voz pun puncat.Jedva da može da se uđe u njega.
Naime da Vas obavestim,karta za voz košta duplo manje nego za autobus pa su se svi prebacili na isti.A onda nose pune kese svakojakih časopisa žute štampe ,grickalica i kokakole.Što Vam otprilike dođe na isto ali neću sada da kritikujem.
Što se mene tiče više volim da se vozim vozom ako već moram.
Sedam u kupe i počinjem da čitam knjigu.
Čovek preko puta mene neprestano gleda u mene.
Sa njim je prijatelj.Razgovaraju glasno.
Ne obracam pažnju.
Započinju razgovor samnom.
Deluju zabavno.Pričamo o svemu i svačemu.
Taman ću da prekratim put,kažem sebi.
Jedan od njih kaže da ga je žena napustila pre 4 meseca.
Kaže da je sa njim ostala devojčica i da mu žena nedostaje.
Kaže da su se svadjali svakodnevno ali da je tek sada video koliko posla ima oko kuće,deteta.
Jednostavno čovek kaže da ne može bez nje.
Predlažem mu da je pozove da se pomire.
On kaže da nema nikakve šanse za to.Da je sve gotovo.
Osećam gorčinu u grlu.Bol.
"I ja ći se razvesti ".Tiho progovaram.
"Koliko ste dugo rastavljeni" ?pita me.
"Isto kao i Vi,četiri meseca"
A onda..."Ne izgledaš uopšte loše" kaže odjednom.
"Hvala.Nisam u najboljem izdanju"odgovaram mehanički.
"Da li pušiš?Moja bivša je pušila to me je nerviralo"
Odmahujem rukom.
"Prestala si?"pita.
"Nikada nisam pušila"
"Ne deluješ mi tako"
Razmišljam šta to radim da ga navedem da to pomisli.
Cupkam nogom.
Preplićem prstima.
Šaram pogledom.
Ne,ništa od toga.
"Znaš šta ,meni bi baš trebala žena.Ne da se oženim ali da živim sa njom"
Gledam ga u čudu.
"Mogli bi da razmenimo brojeve.Ko zna šta tu može da ispadne"
"Ne može ništa da ispadne.Ja volim svoju slobodu"izgovaram naprasno a onda korim sebe zato što sam se uopšte upuštala u raspravu.
"Navaljuje da mu dam broj telefona"
Zbunjena sam.
Zar se danas poznanstva i ljubavi sklapaju u prevozu?
Zar se to više ne radi na nekakav suptilniji,romantičniji način?
Zar je ovaj svet spao na toliko niske grane?
Uostalom zar za oporavak nakon raskida nije potrebno da prodje neko vreme?
"Možeš...možeš me naći na blogu"kažem da bih se izvukla.
Želim da izađem iz kupea ali ne mogu.
Gužva je.
I onako svi zure u nas,u mene.
Voz konačno staje i ja izlazim.
Žurim.
Želim da pobegnem daleko.
Zar se žene danas zamenjuju kao maramice?
Zar se biraju po tome da li puše,umeju da kuvaju ili mese kolače?
Zar je ovaj svet stigao do svega toga?
Ako jeste ,ja onda nisam deo njega.
Nemojte se buniti što živim u svom svetu.
Ovaj mi ne odgovara.
Hvala Vam što me čitate.Sve Vas pozdravljam .
Letim po bulevaru okupanim suncem kao nekakva ptica.Skakucem od coska do coska i vadim raznorazne potvrde;za stan,sa posao,za bolovanje.
Vidim kako su zene spremno docekale lepo vreme pa izvadile iz svojih ormara suknjice,sorceve,baletanke i ponosno ih reklamiraju sa osmesima na licu.
Osecam nesto u vazuduhu...hm nisam sigurna sta tacno.
Prolece?
Svezinu?
Ljubav?
Stize mi komentar od virtuelnog prijatelja Janakisa.
Sta je to sa nasom Tanjanom?Princevi,zabci,tvrdjave,cvetici...da se nije z....?
Citajuci ovaj komentar shvatila sam u cemu je problem.
Dakle zivim u nekom svom svetu.
Potpuno drugacujem od realnog
Taj moj svet je obojen duginim bojama.
U njemu nema lazi,prevare,korupcije,kradje,ismejavanja,sujete...
E sada desava se da se te dugine bolje oboje u nijanse od sive do crne.
Tada nastaje frka.
Zaprvo tada se kao nekakvom letilicom spustam u relan svet.
Taj sve mi se ne dopada.
Uporno pokusavam da ga prefarbam u dugine boje ali ne ide.
Struzem tu crnu,sivu,braon predano,svakoga dana.
Ali ne ide.
Besna sam.
To iskazujem i u svojim tekstovima kritikujucu vlast,drzavu,politiku,situaciju u zemlji...
To sam ja.
Prava ja.
Stvarna ja.
Onda shvatim da sam se dugo zadrzala u realnom svetu pa se ponovo vracam u onaj moj.
Idilican.
Bajkovit.
Saren.
Upravo zbog tog sveta zamerali su mi mnogi: mama,prijatelji,(jos uvek ne zvanicno ali uskoro )bivsi muz.
Govorili mi kako neke stvari ne zelim da vidim.
Odmahivala sam glavom i kao u inat boravila u njemu.Mom svetu.
U tom svetu je toplo.
Ususkano.
Prijatno.
Potrebno je bilo mnogo vremena da bih ga sagradila.
Ogradila od spoljeg koji je uporno zeleo da ga pokvari.
Unisti.
A onda...jednga dana..potpuno nenadano.
Taj svet se srusio do temelja.
Trazila sam ga medju oblacima,maglom.
Osecala da je tu ali da sam vid izgubila.
Ali nisam ga nasla.
Onda...odlucila sam da polako sagradim novi.
Bice tesko.Znam.
Puno vremena ce proci dok to ne budem uspela.
Ovaj realan svet kezice mi se podrugljivo i uporno smisljati kako da porusi svaku ciglu koju sam naslagala.
Nerviracu se.
Proklinjati.
Plakati.
A onda cu mu se ja iskeziti .
Mnogo ce proci vremena od jedne do druge cigle koju cu postaviti.
Ponekada nedelje.
Mesici.
Godine.
Ali znacu da se cigle vise nikada nece porusiti.
Znate li zasto?
Zato sto mi niko nece pomoci da ih slazem.
To cu uciniti potpuno sama.
Tada ce se ovaj realan svet povuci poput nekakvog osudjenog prevaranta .
A ja cu uzivati u sopstvenom.
Tek po nekada svraticu u ovaj realan.
Samo da malkice sebi zakomplikujem zivot.
Pvaj post posvecujem mom virtuelnom prijatelju Janakisu cije tekstove citam sa nekakvim cudnovatim osecanjem...i tako cesto pomislim:ovo kao da sam ja pisala!
Kasno popodne.Lutam ulicama Novog Beograda u potrazi za kancalarijom advokata.Shvatam da se parni brojevi nalaze na jednom kraju a neparni na drugom kraju naselja.Stizu mi kritike da sam napisala nikakav tekst.Moj(jos uvek na zvanicno,ali uskoro bivsi)muz u inat ne zeli da mi dostavi potvrdu iz svoje firme i sada shvatam da sem sto prilozio nije dinar za dete tokom cetiri meseca ,zbog te potvrde necu moci ni platu da dobijem.
Konacno se vracam u stan.Ove veceri sam sama.Jos uvek sam u "Sama sebi mis"fazi i nakon penusave kupke nalivam sebi casu vina.
Razmisljam.Ne volim kako se ponasam kada se zaljubim.Zaista ne volim!
To bi otprilike izgledalo ovako.Najpre nekoliko dana razmisljam o tome da li mi se doticni gospodin dopada.
Zatim ili ga otpisem ili se desi klik pa pocne ono sto mi se nikako ne dopada.
Mastam o njemu.
Velicam ga u mislima.
Krojim zajednicku buducnost sa njim.
Vrline pretvaram u mane.
Sve gledam kroz ruzicaste naocare i sve mi odgovara ,cak i ono sto mi se nije dopadalo dok njega srela nisam tada pocinje da mi se dopada.
Ukoliko uvidim da je pokazao nekakvo interesovanja i pozvao me tu sve pocinje...
Dakle ,ja sam u svojim mislima vec stvorila sliku nase buducnosti pa se i ponasam kao da smo vec u njoj.
On jadan ne shvata u cemu se nasao a ja navaljujem,stiskam,gusim,guram i zivim buducnost u sadasnjosti.
Desava se da zbrise.
Nekada veoma elegantno i necujno a nekada na sva zvona glasno.
Onda se nerviram.
Ali to ne traje dugo.
Nerviram se vise zbog sebe.zato sto sam to dozvolila nego zato sto je on otisao.
Ubrzo ga zaboravljam ,obecavam sebi da me niko jedan period zanimati nece.
I onda...nailazi taj drugi.
Na greskama u ljubavi ne ucim.Pa se ponasam potpuno isto.
Taktika.
Da ,to je ono sto mi treba.Ali nisam drugarica sa njom bas kao ni sa balansom.
Ukoliko imam srece onda naidje onaj koji ne pobegne tako lako.
Nemojte da mislite da nije bilo takvih.Naprotiv.
Medjutim obicno sam ja terala njiih,bas onda kada bih uvidjala da su preterano zainteresovani.
Ako bih pak uspevali da prezive u mojoj blizini onda bi oni nenametljivo poceli da komanduju.
A ja se od kraljice pretvarala u slugu.
Ponovo bih tada skrojila zajednicku buducnost.
Ovoga puta cvrscu,sa stvarnim nitima ,nikako nitima satkanih od snova.
Tada bi da buducnost u mome srcu bila toliko cvrsta da je podsecala na nekakvu tvrdjavu u koju niko nije mogao da prodre.
I bas kada bih pomisljala da je tu tvrdjavu nemoguce srusiti,naisla bi vojska i svom jacinom je razorila.
Ali ne.Ja sam uvek zelela da je renoviram.Da je ponovo sagradim.Da bude toliko jaka.Napravljena od najjaceg materijala-ljubavi ciste.
Ljubavi sa temeljom poverenja i postovanja.
Dok bih je pokusavala restauraciji on bi je uporno rusio,zeleci da se raspadne u najsitnije parcice koji se nikada vise sastaviti ne mogu.
Ali ja sam se borila.Cekala.Prastala.Dozvoljavala sve i svasta.
Sve sve u cilju da tvrdavu ponovo postavim na svoje mesto.
Nekoliko puta se rusila.Jedanput pre braka pretila da se nikada vise podici nece.
Radnici priticali u pomoc.Slagali kamen na kamen.Gvozdjem je okovali.
I ...kao u bajci nekakvoj tvrdjava je zablistala poput nekakvog dvorca!
Spremala sam je,glancala,negovala,ubedjena bila da ce njen vrh nebesa dostici.
A onda....najpre se okrznuo njen delic,zatim se odronio veci deo.Kamecici poceli da padaju u talasima poput nekakve lavine.
Sve dok se potpuno nije sravnila i od nje ostala samo nekakva senka secanja.
Ljudi sada govore da je laz da je na tom mestu tvrdjava postojala.
Da je postojala samo nekakva kuca,mozda malkice raskosnija od kuca iz njenog komsiluka.
Znam da nisu u pravu.
Iako je vise nema,upravo ta senka jasno se ocrtava na goloj zemlji.
Vidim nekakav cvetic koji se polako promalja kroz zemlju i smesim se.
Tvrdjave nikada vise nece biti.
Mora biti da su ljudi u pravu.
Ipak sam ja sve to samo sanjala.
Posmatram cvetic kako mi se smesi i sunce kako ga obasjava.
Ispijam casu vina do kraja.
Mrzim kada se zaljubim.
Ovaj post posvecujem mom prijatelju Suky -ju.Njegova kritika nagnala me je da ga napisem.
1995.god.
Tada sam po prvi put posetila Venaciju.Na put sam krenula sa drugaricom.Priznaću Vam u poverenju obe smo slagale roditelje da idemo na ekskurziju (ona preko moje ja preko njene škole)kada su nas ispratili na stanicu i videli da nema nikoga od dece...uh o tome nekom drugom prilikom.Važno je da smo otišle.
Trg Sv.Marka.Vidimo dečaka od najviše pet godina kako za jednu ruku drži majku a u drugoj mobilni telefon.Koračamo iza njih nekoliko minuta.Ne prestaje da priča."Vidiš,ovde i klinac ima mobilni telefon a u Srbiji...ih ko zna kada će to stiči"!kažem druagarici čežljivo.
1996.godina.
Posetila sam Rim.Shvatam da mobilni telefon imaju i konjušari oko Koleseuma .Svi samo ne ja!
Po povratku iz Rima odlazim na sastanak sa dečkom koji mi se dopadao(ukoliko ste čitali redovno moje postove da,nije to onaj dečko koji mi je poklonio ruže već onaj drugi koji se meni dopadao ali koga nikako nisam uspevala da smantam!)
Čujem zrrrrrrr."Da li je to tvoj telefon?"pita me.Okrećem se oko sebe u čudu.Kakav sad telefon?Šta je ovom dečku?Odkud bih ja telefon imala u kafiću.Možda je na nekim drogama?pitam se u sebi.Ko zna sa kim sa ja to izašla!A onda...onako šarmantan sa neodoljivim osmehom na licu,iz kožne jakne vadi mobilni telefon.Zurim u njega sa oduševljenjem.Uh kada ću ja imati takav telefon?!
1997.godina
Konačno i ja za rodjendan dobijam prvi mobilni telefon!Mogu sa ponosom da tvrdim da još uvek imam isti broj uprkos godinama koje su protekle!I to jedan od prvih u NS ,onaj što počinje na 063 5...Kako sam samo srećna!Telefon istina liči više na toster po veličini i debljini ali ja ga ipak obožavam.Pobogu,imam telefon mobilni kao u "Dinastiji".Dobila sam ga prva u razredu.Prva medju društvom.Jedna od prvih u NS!Nekoliko dana nakon što sam ga dobila zvoni mi na čašu svoj jačinom.Ne umem da ga ugasim.Pojma nemam.Svi mi se smeju.Smejem se sa njima i ja!
2011.godina.
Danas svako ali svako telefon ima!To uopšte nije strašno.Drago mi je što je tehnologija napredovala.Lično ja,koristim i internet preko mobilnig ,pa vam tako šaljem komentare,proveravam poštu,besmučno kucam poruke.Mobilni telefon mi je dobar prijatelj.Bez njega ne mogu.
Medjutim primetila sam da mobilni telefoni zaista stvaraju buku.U tramvaju,vozu,lekarskoj ordinaciji,kod advokata,kod frizera,u pošti,u banci,u kancalariji,u prodavnicama,na ulici....samo čujem zvrrrrrrrr i to najglasnije moguće.A onda dreku.Kao da neko sa nekim razgovara preko plota pa se dere iz sve snage nadjačavajući se sa sagovornikom i ne obraćajući pažnju na okolinu.Čujem ih čak i u bioskupu i u pozorištu u toku predstave...zvrrrrrrr od kog ludim.Pa onda pesme i pesmice razne,mukanja,kokodakanja,veverice,dečiji plač...ma sve što poželite samo da je što glasnije.Samo i u svakoj prilici zvrrrrrrrr
Da li su ljudi zaista prestali da vode račune kako se ponašaju od kako im je mobilni telefon dopao u ruke ili im je on samo pomogao da otkriju svoja prava lica?
Da li je toliko teško samo za trenutak pomisliti da nismo samo na ovom svetu i da ljudi oko nas nisu zainteresovani da slušaju?
Da možda ne želimo da čujemo tuđe priče,žalbe,kikotanja,svadje tolikim tonom koji preti da će nam sluh oštetiti?
Da li je toliko teško jednostavno utišati zvuk na svom mobilnom telefonu,barem za nekoliko drvca (što bih ja rekla)?
Da li smo izgubili sebe od kada smo dobili mobilne telefone?
Neki ljudi bez preglasnog zvrrrrrrr izgleda ne mogu.Makar samo da bi se pohvalili nepoznatoj okolini da imaju najnoviji model nokije koji su ponosno okačili oko vrata.
Hvala Vam što volite da me čitate.
Dragi moji,
Nakon što mi je moj Anđeo lepio parčiće selotejpa u kosu(zato što smatra da selot.bolje lepi kosu nego papir ali to je već druga priča!) i nakon što sam je uspavala ,stajem pred ogledalo ne bih li skinula prčiće lepljive trake i gledam sopstveni odraz u njemu.
Pažljivo skidam parćiće i prolazim četkom kroz kosu a,zatim vezujem konjski rep.
Htedoh da se udaljim medjutim nešto mi nije dalo da se od ogledala odvojim.
Lepa sam.Govorim sebi.Uprkos tamnim kolutovima oko očiju od neprospavanih noći,ponekim novim boricama koje su mi prošarale lice i nosu koji sam uvek nekako želela da barem malo skratim(da ne kažem korigujem i vadim se na to da sam imala devijaciju),Zadovoljna sam sopstvenim izgledom.
Pa onda navlačim spavaćicu od tila,utrljavam kremu ,šetkam se po sobi kao po modnoj pisti i sama se sebi smešim u ogledalu.
Pitam se da li je moguće da u ogledalu vidim istu onu ženu koja se pre nekoliko dana sama sebi žalila na ne savršeno lice i umornu kožu?Da li je to ista ona žena kojoj haljina kupljena pre trudnoće nije stajala kao nekada?
Ne,ovo je sasvim druga žena.Potpuno zadovoljna sopstvenom savršenom linijom,posledicom dugogodišnjim bavljenjem baletom.
Onda razmišljam.Mnogi kažu da kada smo nezadovoljni i kada nam ne cvetaju ruže tražimo razloge za sva sitna nezadovoljstva i pronalazimo ih kao nastavnik učenike koje propituje.Kazu da nam tada sve smeta,pa i sopstveni izgled.
Ja Vam kažem da to nije tako.
Da li ćemo ili nećemo sebi biti lepi ne zavisi ni od viška ili manjka kilograma.Ne zavisi ni od bubuljice koja nam je napala lice.Ne zavisi čak ni od toga da li smo se spremili za večernji izlazak ili se pak spremamo za spavanje.Ne zavisi ni od toga da li smo trenutno zaljubljeni.
Da li smo sebi lepi ili ne zavisi samo od vile koja nam daruje samopouzdanje,vile koja ume da nas hvali,uzdiže ali isto tako koja ume da nestane i odnese svoj čarobni štapić sa sobom.
Da li smo sebi lepi ne zavisi od toga kako se trenutno osećamo i da li nas šamara ili miluje život.
Da li smo sebi lepi ne zavisi ni od toga da li smo lepi drugima ili nismo.
Upravo ta vila koja je zadužena za lepotu i samopouzdanje može od najlepše žene da načini najružniju i obrnuto.
Poseti nas nekoliko puta godišnje.Tada se veselimo uprkos svim problemima koji su nas zadesili.
I onda...s pravom umemo da kažemo da smo sami (da ne kažem same) sebi mis!
Volim tu vilu.Ponekada je prizivam da dođe i onda kada je nema.
Ali ona se nekim čudom pojavi uvek kada mi je najpotrebnija.
Napokon,zbog toga i jeste vila.
Još malo se šetkam po sobi.Stavila sam nekoliko kapi omiljenog parfema i sjaj za usne.Tek da osetim potpuno zadovoljstvo.
Hvala svima koji me čitaju i ostavljaju komentare.Beskrajno se zahvaljujem i onima koji me redovno čitaju a to ne čine.
| « | Decembar 2025 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
