GRICKAM ŽIVOT...
2011/07/14,19:14
Anđeo je sam tatom u polu satnoj šetnji.Ko bi rekao da roditeljstvo može da
podrazumeva pola sata dnevno sa detetom kako bi se sprala krivica i ali
baš ništa više od toga.
Primećujem tamne kolutove oko očiju,otežane kapke.Ne kuvam kafu jer nemam ni vremena da je popijem čak i da želim.
Umorna sam od svega a najviše od ljudse zlobe koju primećujem svud oko sebe kad god se okrenem.
-Primećujem da te mnogi mrze.To je vidiš znak uspeha,kaže mi u mailu drago biće.
-Princezice treba da se zabrineš ako te tapšu i ako ti misle dobro.Kaže mi jedna osoba nakon čijih reči se uvek bacim u razmišljanje.
Priznajem ja sam se uvek pecala na one ljude koji su preterano ljubazni i tobože mi uvek žele dobro.
Samo sam uvidela da ti isti ljudi ne mirišu sreću.Ukoliko je primete kod mene u komšiluku uporno se trude da mi dokažu da nije to tako.Da sam samo umislila da sam srećna.Da je za sreću potrebno nešto drugo.
One koji su u početku samnom oštro sam odmah odbacivala.
Šta će mi oni ?Mislila sam.Život je i tako težak.Samo mi trebaju ono koji iz mene izvlače sve loše ,postavljaju to na srebrni tanjir i serviraju mi to za večeru.
To donekle ima logike.Na nama je da odaberemo sa kim kako i kada ćemo se družiti ili biti u kontaktu.
Ovo prvo međutim nema nikakve logike.
Čitav svoj život ( čitaj od moje 2.god ) imala sam najbolju drugaricu.Kada sam patila uvek mi je bila rame za plakanje.Kada sam se venčavala nije želela da mi bude kuma.
Lepo je kada patimo.Ali ne daj Bože da budemo srećni ako ostali nisu.
Šta znači uopšte ljosnuti o dno ?
Mnogi se toga toliko plaše da večito stoje u mestu zadovoljavajući se mrvicama.Običnim.Ustaljenim navikama.I nikada nikada ne uspevaju da polete smeste se na oblake.
Što se mene tiče ja sam za let.Pa nek i ljosnem.Podići ću se snažnja.Bolje i to nego da čekam u mestu i kradem dane sopstvenog života u ravnodušnosti i ništavilu.
Ako me je išta život naučio to je da ga ja grabim pre nego što on počne da grabi mene.
Imam utisak da zloba isplivava na površinu kod lažnih moralista,samozvanih mudraca,osoba potpuno nesigurnih u sebe kojima je tuđ neuspeh ( ako tako nešto uopšte postoji,ali oni ga tako nazivaju )potreban kao plen piranama ne bi li opravdali sopstveno nezadovoljstvo.
A život protiče.Ne čeka na nas.Ne pita nas za želje i planove.
Zaista mislim da jedva da smognemo vremena da ugrabimo sopstveni život a ne da se bakćemo sa analizom tuđih i živimo od toga.
Što se mene tiče....ume život i mene da grabi ,gricka kako god želite.Međutim sve dok i ja uspem da gricnem njega barem povremeno znam da je sve u redu :)
Kada bi se svako od nas orijentisao na soptveni život uvideli bi da materijala za grickanje ima koliko želite iako se nekada čini da možemo o njega zube da polomimo.
Sve dok grickamo svoj dobro je.
Od tuđeg se nikada najesti nećemo pa i da su pred nama gozbe čitave sa po 300 jela u ponudi.
Samo kad svoj grickamo možemo i na kolač na naiđemo pa i na čokoladu.
Što se tiče tih ljudi o kojima pišem...njih će uvek i biti.Uvek je lakše uspostavljati račun za tuđ život nego za svoj.
Eto viditi zbog čega želim pisac da postanem.
Želim da se zavučem pod pokrivač,grickam bademe,pijem ledeni čaj i stvaram sopstveni svet u mojim romanima.Pobegnem od ljudi.
Nažalost i tamo me uvek dočeka isto to što i na javi.Ali barem znam da sam ja sve to režirala.
Princeza nemira želi Vam lep dan.Gricnite i danas koliko god možete od života :)
Primećujem tamne kolutove oko očiju,otežane kapke.Ne kuvam kafu jer nemam ni vremena da je popijem čak i da želim.
Umorna sam od svega a najviše od ljudse zlobe koju primećujem svud oko sebe kad god se okrenem.
-Primećujem da te mnogi mrze.To je vidiš znak uspeha,kaže mi u mailu drago biće.
-Princezice treba da se zabrineš ako te tapšu i ako ti misle dobro.Kaže mi jedna osoba nakon čijih reči se uvek bacim u razmišljanje.
Priznajem ja sam se uvek pecala na one ljude koji su preterano ljubazni i tobože mi uvek žele dobro.
Samo sam uvidela da ti isti ljudi ne mirišu sreću.Ukoliko je primete kod mene u komšiluku uporno se trude da mi dokažu da nije to tako.Da sam samo umislila da sam srećna.Da je za sreću potrebno nešto drugo.
One koji su u početku samnom oštro sam odmah odbacivala.
Šta će mi oni ?Mislila sam.Život je i tako težak.Samo mi trebaju ono koji iz mene izvlače sve loše ,postavljaju to na srebrni tanjir i serviraju mi to za večeru.
To donekle ima logike.Na nama je da odaberemo sa kim kako i kada ćemo se družiti ili biti u kontaktu.
Ovo prvo međutim nema nikakve logike.
Čitav svoj život ( čitaj od moje 2.god ) imala sam najbolju drugaricu.Kada sam patila uvek mi je bila rame za plakanje.Kada sam se venčavala nije želela da mi bude kuma.
Lepo je kada patimo.Ali ne daj Bože da budemo srećni ako ostali nisu.
Šta znači uopšte ljosnuti o dno ?
Mnogi se toga toliko plaše da večito stoje u mestu zadovoljavajući se mrvicama.Običnim.Ustaljenim navikama.I nikada nikada ne uspevaju da polete smeste se na oblake.
Što se mene tiče ja sam za let.Pa nek i ljosnem.Podići ću se snažnja.Bolje i to nego da čekam u mestu i kradem dane sopstvenog života u ravnodušnosti i ništavilu.
Ako me je išta život naučio to je da ga ja grabim pre nego što on počne da grabi mene.
Imam utisak da zloba isplivava na površinu kod lažnih moralista,samozvanih mudraca,osoba potpuno nesigurnih u sebe kojima je tuđ neuspeh ( ako tako nešto uopšte postoji,ali oni ga tako nazivaju )potreban kao plen piranama ne bi li opravdali sopstveno nezadovoljstvo.
A život protiče.Ne čeka na nas.Ne pita nas za želje i planove.
Zaista mislim da jedva da smognemo vremena da ugrabimo sopstveni život a ne da se bakćemo sa analizom tuđih i živimo od toga.
Što se mene tiče....ume život i mene da grabi ,gricka kako god želite.Međutim sve dok i ja uspem da gricnem njega barem povremeno znam da je sve u redu :)
Kada bi se svako od nas orijentisao na soptveni život uvideli bi da materijala za grickanje ima koliko želite iako se nekada čini da možemo o njega zube da polomimo.
Sve dok grickamo svoj dobro je.
Od tuđeg se nikada najesti nećemo pa i da su pred nama gozbe čitave sa po 300 jela u ponudi.
Samo kad svoj grickamo možemo i na kolač na naiđemo pa i na čokoladu.
Što se tiče tih ljudi o kojima pišem...njih će uvek i biti.Uvek je lakše uspostavljati račun za tuđ život nego za svoj.
Eto viditi zbog čega želim pisac da postanem.
Želim da se zavučem pod pokrivač,grickam bademe,pijem ledeni čaj i stvaram sopstveni svet u mojim romanima.Pobegnem od ljudi.
Nažalost i tamo me uvek dočeka isto to što i na javi.Ali barem znam da sam ja sve to režirala.
Princeza nemira želi Vam lep dan.Gricnite i danas koliko god možete od života :)
| « | Jul 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 |
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
Generalna
