Kosa mi prosuta na jastuku.Obrazom dodirujem hladan saten.
Moja se osećanja kovitlaju,lome,plešu,nadmeću.
Od čitave te igre zaprvo shvatam da su se konačno primirila kao zatišje nakon bure.
Pokušavam da već nekoliko dana uhvatim to jedno jedino osećanje koje mi dušu ispunjava.
Da ga nekako izvajam.Isklešem.Pretvorim u nekakav jasam oblik koji ću prepoznati.
Pokušavam da ga objasnim sestri,dragim ljudima.Njima možda i nekako uspevam da ga definišem.
Ali sebi...sebi nikako.
Kao da gledam u nekakav tekst.Umesto slova crne se mrlje po papiru razlile.
Ali onda shvatam da nije do teksta.On je jasno ispisan.Moj se vid zamaglio.Kao kada se probudimo pa tek oči otvorimo.
Ako bih sada rekla da sam tužna lagala bih.Tuga se ne ocrtava u mojim očima.
Ako bih rekla da sam nesrećna varala bih.Nesreća ne stanuje u mojoj duši.
Ako bih rekla da patim obmanjivala bih.Patnja se ne nazire na mome licu.
Pa onda ponovo slažem ta osećanja.
Shvatam da sve potiče iz srca.
A da sam ja svoje davno zatvorila.
Dosta se ono lažnih predstava nagledalo.
Dosta se i slatkih priča naživelo.
Kolačića nade izkrickalo.
I mina vere potrošilo.
Shvatam da nije tako strašno imati ograde i zidove oko srca.
Oni uvek nekako mogu da se poruše.
Ali šta kada shvatite da njih više nema?
Da vam je srce zauvek zaključano a stražari odavno otišli na spavanje.
Šta kada shvatite da Vas je oblio spokoj ravnodušnosti pa Vas ne štedi vas nemilice ?
I sada svakim danom kroz život koračam uzdignute glave i odsečnih koraka.
Ne osvrćem se.
Tek po nekom uputim osmeh dok iz očiju sevaju varnice.
Igram po nepisanim pravilima.
Uzmičem tek po nekada.
Postavljam telo na lavirinte sudbine ne štedeći ga.
Igram se minutima i danima kao igračkama.
Ne sanjam više bludne snove.
Čak me i nemiri obiđoše,krunu mi sa glave skinuše.
Osmeh mi na lice nacrtaše.
Starh iz poleda obrisaše.
A ja ...čučim pred sopstvenim srcem i ne mogu da sa njega skinem katance.
Ne,nije za to potrebno vreme.
Niti neko ko će poskidati šifre sačinjene.
To ne može niko do mene.
Ponovo želim da objasnim sebi.
Vijam misli od delića duše satkane.
Nisu jaki oni koji su spokojni i mirni.
Koji za sobom imaju redove vojske.
Jaki su samo oni koji se sami bore.
Oni koji umeju da vole.
Kredit ravnodušnosti bez limita.
Osvajam bez ikakvog štita.
Al šta vredi...kad sama čučim pred vratima sopstvenog srca...
Nemoćna da obijem katance.
Čitam post Marcantonia i razmišljam...ko može da je toliko zaludan ,dokon i prazan da ide od bloga do bloga i krade postove.
Pomislih da se iskreno Marco zeza.Možda je sve umislio.Možda ponovo teatar.
Kad ono lepo neko prekopirao moj post sa drugog bloga.
I to od naslova pa preko reči do reči.
Bez ustručavanje objavio ovde post i raspalio na sva zvona.
Zaista reči nemam.
Bastet i post Švaleracija-preljuba možete pročitati na karike.com.princezanemira.
Iskreno...volim kada se moje reči prenose...
Zato ću samo da pozdravim basted i zahvalim se na reklami.
Ovim postom takođe apelujem na sve otimače da se pozabave sopstvenim životom i napišu bilo šta o sebi...sve je bolje nego copy-paste.
I eto eventualno upozorim čitaoce na krađu.
Ne umem drugačije a se borim sa nepravdom osim...osmehom.
Ukolko neko ima drugi predlog rado ću ga pročitati...
Želim Vam laku noć!
| « | Avgust 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
