Pre podne.Trčim za svojim Anđelom koji uporno pokušava da se sakrije pod stolom.
"Zašto moraš da ideš pod sto"?pitam je. "Epo epo ,ode ode".Gleda me krupnim okicama i smeši mi se.Pogledom me zove da joj se pridržim.
Čujem mamu kako govori "Hej znaš ona Marina Perazić ,ona je sama odgajila dve ćerke onaj kreten sa kosom kako se ono zvaše....."
"Hej hej hej mama stop!Dobro znaš da me takve stvari ne interesuju!" kažem odsečno.
"Trebalo bi po nekada da te interesuju!Da vidiš šta se oko tebe dešava!"
"Ne vidim kakve koristi imam od toga.Time ništa rešiti neću"
"Ali barem treba da vidiš svet oko sebe!Kada te već toliko ne interesuje zbog čega si juče išla da kupiš onaj časopis da vidiš kako teče razvod Nataše Bekvačac i Deče"?
Razmišljam.Istina,kupila sam te novine ali se istog momenta pokajala.Već neko vreme ne kupujem štampu,baš zato znam da u njoj ništa pametno ne mogu da pronadjem.Ko nosi kakve gaće , ko se rastavlja ili voli nikada me preterano nije zanimalo.
Umem medjutim ponekad da pokleknem .To se dešava uglavnom kada treba da pročitam o nekim situacijama sličnim mojoj.Eto priznala sam.
Istina u tim novinama pronašla sam sao nekoliko fotografija dotične gospođe čije pesme i ne poznajem i dve potpuno ne određene rečenice koje ništa rešile i rekle nisu.
Medjutim primećujem da u današnjem vremenu najveću pažnju izgleda zaokupljaju tuđi životi.
Nekada sam po časopisima čitala raznorazne poučne priče,savete,putopise...Sada su se sve priče izgleda svele na tuđe živote koji su uzgred preuveličani,našminkani,preoblikovani...
Izgleda da danas svako želi samo tuđ život da živi.
Tako su nastali i rijalitiji,koje lično smatram ruglom čovečanstva.Pa tako svakodnevno imamo priliku da vidimo ko šta jede,pije,ko koga psuje...
Serije i filmovi koji su potpuno preslikani po istinitim pričama.
Sve samo u cilju da se gvirne u tuđ život a niko da se zapita zašto je to tako?
Možda zato što su nam sopstveni životi postali suviše ne zanimljivi i ne ispunjeni pa bi sada tuđe da živimo.
Možda zato što se ljudi time hrane.Da slave tuđu tugu i proklinju tuđu sreću.Možda....možda zato što smo jednostavno prestali da živimo sopstvene živote pa nečije moramo da živimo.
Možda zbog toga što nam se sopstveni životi ne dopadaju pa umesto da pokušamo da ih promenimo gvirkamo u tuđe.
Lično sam pritiv toga.Ne gledam rijalitije,ne gledam domaće filmove i serije,ne kupujem žutu(i onu manje žutu )štampu.
Volim da udahnjujem život junacima u svojim romanima i sve ono što poželim a ne dobijem dodelim njima.
To pak ne znači da sedim skrštenih ruku i čekam život da se desi.Naprotiv,nekada toliko prigrabim šansu koja mi se ukaže da je stiskom istisnem.
Pa opet i sama sam običan smrtnik.Tek ponekad zavirim u tuđ život da vidim da li sam slična drugima.Međutim nikada se ne zadovoljim odgovorom.Isuviše je dosadan i nezanimljiv.
Konačno odlazim pod sto i smejem se zajedno sa Andjelom.
Pomisih :Ljudi živite svoj život .On je milion puta zanimljiviji od tudjih!Samo ukoliko mu posvetite makar gram pažnje!
Hvala onima koji vole da me čitaju.Hvala i onima koji ne vole ali to ipak čine.
Dragi moji,
Budući da sam u predhodna dva članka pisala o muško-ženskim odnosima odlučila sam da to učinim i u ovom postu.
Dakle ovako.Kada pronadjemo osobu koja nam se dopada,za koju smatramo da zavređuje našu pažnju i prepustimo joj naše srce u većini slučajeva zavlada strah.
Kakav strah ,kada ste konačno pronašli sreću?pitate se sada verovatno.
Ima tu više vrsta strahova.
Prvi se javlja kod veoma snažne ljubavi,nakon nekog vremena provedenog u vezi(nekada i na samom početku zavisi od idenztiteta).Toliko Vam je sa tom osobom dobro da jedino čega se plašite jeste da ne izgubite to što upravo imate.Taj strah je snažan.Izbija vazduh iz pluća,steže srce,crpi dušu.
Druga vrsta straha je kada se uplašite od osobe koja Vam je za kratko vreme iskazala emocije.Čega se plašimo ne umemo da objasnimo.Medjutim činjenica je da bežimo glavom bez obzira čak i da nam se ta osoba dopada.Zaprvo ne plašite se Vi te osobe već njenih snažnih emocija koje u tom trenutku niste spremni da prihvatite i primite.Tu dolaze opravdanja tipa-treba mi malo prostora,želim da se posvetim karijeri bla bla bla sve u cilju da što pre nestanete i ponovo uživate u sopstvenoj slobodi.
Zatim,ovo je jedna od najkomplikovanihijih vrsti strahova.Dakle plašite se da će nestati ako mu/joj prepustite vaše srce.Sa druge strane se plašite da će nestati ukoliko ste suviše zatvoreni,bojažljivi i to ne učinite.
Ova vrsta straha presudjuje uglavnom da li će dve osobe ostati zajedno.
Žene su te koje uglavnom prepuštaju svoje srce verujući da su pronašli odgovarajućeg partnera koji će umeti da ga čuva i poštuje.Muškarac pobegne glavom bez obzira.Plašljivci.Kako ih drugačije nazvati mogu.Iako sami sebe(što je najgore i okolina) smatraju za glavne dase.
To se dešava i kod muškaraca ,u manjem procentu istina ali nesmemo ih zaobići.Takvi muškarci su retki i žene se tada uplaše i pobegnu budući da takav muškarac nije ni nalik njenim predhodnim partnerima.Takav muškarac smatra da je žena koju osvaja vila.Ponekad uspe da zagrebe po površini i vidi da ljubav velikodušno deli veštici ali to nikada ne priznaje .Ni sebi ni njoj.Veliča je.Hvali.Planira sa njom budućnost.Smišlja kako će je usrećiti.Voli je svim srcem medjutim veštica otperja na svojoj metli i kreće u potragu za onim prvim tipom muškarca-plašljivcima.
Dakle muškarci ukoliko naiđete na ženu koja Vam srce nudi na dlanu ne bežite.Jedina na koju možete nakon toga naići je veštica preobučena u vilu.
Žene ukoliko naiđete na muškarca koji Vam svim srcem poštuje,voli i nudi zajedničku budućnot,čak i da Vam se ne dopada preterano,sačekajte.Pružite mu šansu.Pustite ga u svoj život.Za beg uvek ima vremena.Taj muškarac voleće Vas kao vilu .To je ono što je najvažnije.
Neko mi jednom reče da su žene i vile i veštice po potrebi.Ne slažem se.
Postoje samo veštice preobučene u vile i obrnuto vile preobučene u veštice,po potrebi.Odeća i maske se ubrzo skidaju i na pozornici vidite prava lica.
Napominjem da ne delim nikakve lekcije o zavođenju.Ovo je samo mala diskusija na temu žensko-muških odnosa.Hvala Vam sto mi se pridružujete u njoj.
Preporučujem da pročitate postove Vilebezkrila KO JE KRIV ?(prvi i drugi deo)
Čitajući komentare jučerašnjeg posta koji sam napisala TI SI MOJ PRINC MAKAR I ŽABAC BIO shvatila sam da sam pomalo pogrešila što se naslova tiče.
Naime naslov je istinit,medjutim tekst se odnosio na odnos partnera uopšte.Na igru zavodjenja i onoga što nakon njega usledjuje.
Čitav svoj život uglavnom sam drugovala sa muškarcima.Sedela sa drugovima u školskoj klupi.Savetovala se sa njima u vezi ljubavnih dilema.Čak sam na posletku odabrala venčanog kuma umesto kume.
Iako povredjena trenutno,ne mogu da ne primetim da je upravo muška populacija bila ta(čast izuzecima ,pronaćiće se one već u ovoj napomeni)bila ta koja mi je prva pružila ruku o ohrabrila me.
Dakle da nastavimo.
Na samom početku(kao što sam napomenula),pre nego što stupimo u vezu sa nekom osobom,pa i na samom početku veze uveličavamo.
Kao da partnera stavimo pod lupu pa uspevamo da vidimo samo njegove vrline i to nekoliko puta uvećane.
Mane uglavnom ne primećujemo.Ima onih obazrivijih i lukavijih koji ih primete pa kažu sebi promeniće se on/ona.
Ima i onih(u koje i sama spadam)koji te mane pretvaraju u vrline.
Mnoge parove upravo ovaj period ili zbliži ili rastavi.
Ukoliko pokažete preveliko interesovanje partner uglavnom pobegne ,uplaši se od emocija a vi ostanete u čudu pitajući se gde ste pogrešili i zašto sve to baš Vama da se desi.
Medjutim šta ukoliko kada vidite da se uplašio i povlači se odlučiti i vi to da uradite?
Dakle otpišete je/ga.
Istina još uvek Vam je u mislima ali pokušavate da ga iz njih izbacite tako što ga više ne zovete,ne tražite.
Eeee u tom slučaju eto ti nje/ njega kako ponovo kuca na vrata vašeg srca.
Kako to da objasnim?
Izgleda da igra mačke i miša u muško ženskim odnosima nikada neće izaći iz mode a oni koji na vreme ne uspeju da je prihvate bivaju odbačeni i nesrećni.
Kada se treća osoba pojavi(ili je već postojala) to zagreva čitavu ovu priču.
Ljubomora čudo izaziva.Nisam sigurna da li bi se takvo osećanje uopšte moglo nazvati ljubomora.Jer ako nam se neka osoba iz prve ne dopada a kasnije postaje predmet našeg interesovanja samo zbog toga što se neka druga osoba zainteresovala za nju to bih pre mogla da objasnim time da svi želimo da osvajamo.
Pogrešno je reći da samo muškarci love.Naprotiv.Žena je u stanju da pokuša da osviji muža svoje najbolje prijateljice samo da bi dokazala sebi da to može da uspe-da je diplomirana zavodnica.
Muškarca je pak u stanju da privuče prijateljica žene koja mu se najpre nije dopala samo zato što je mudro ćutala i nije iskazivala svoje emocije.Uprkos tome što je na prvi pogled pomislio da je nikakva.
Moj zaključak-u muško ženskim sve se svodi na osvajanje.Sticanje dimplome zavodnika zarad nas samih.Gde je tu ljubav i kada nastaje i nestaje nikada nećemo uspeti da odgonetnemo.
Zahvaljujem se neizmerno svima koji me čitaju.
Biću iskrena sa Vama.Zaista nisam imala nameru da večeras pišem post .Medjutim vilasaduplimkrilima me je inspirisala.
Ne.Varate se ukoliko smatrate da ću pisati o njenom životu koji tako često ume samnom da podeli,što mi iskrena da budem čast predstavlja.
Pisaću o tome koliko smo u stanju da aktuelnu osobu prema kojoj gajimo emocije uveličavamo.
Sve teče otprilike ovako.
Najpre sumnjamo da li nam se taj neko dopada.Analaiziramo.Ispitujemo.A onda...veoma u kratkom periodu priznajem taj neko postaje predmet našeg interesovanja.
Pokušavamo da ga na neki način osvojimo.
Različiti smo pa svako od nas to čini na sopstven način.
Neki se zalete pa odmah s početka tu osobu obasuju interesovanjem (u njih i sama spadam) i dokazima da im se dopada.
Neki pak mudro ćute i taktiziraju.Pripremaju zamku , puštaju tu osobu da lovi i saplete se u njihovu mrežu.
Taj perod lova i predavanja kratko traje.
I šta onda sledi?Ili smo ulovljeni ili smo ulovili.
Tada počinjemo polako da idealizujemo tu osobu.Da je uzdižemo.Moguće da ona nema nikakve veze sa onom osobom koju smo u svjim mislima pre toga zamišljali kao idelanu ali to nas ne sprečava da zaklučujemo kako je još bolja.
Ukratko zaljubljujemo se.
Prihvatamo u mislima sve sa tom osobom.Sve je moguće.Čak i ono što do tada nismo bili u stanju ni da zamislimo.Pristejemo na sve kao da je baš to upravo naš izbor bio.Pristajemo da imamo princa makar on i žabac bio.
Plovimo na oblacima,širimo ruke ka sreći koja nam je tako blizu.Planiramo ružičastu budućnost sa tom osobom (iako je verovatno pre nego što smo je sreli tako nismo zamišljali.)I sve nam se čini da je savršeno.
E onda..ta osoba ili počinje poalko da se hladi od nas,baš zbog tog našeg entuzijazma.
Ili se pak i ona pribojava čitave vaše pirče pa se skriva iza predlaganja redjeg vidjanja,ili toga da treba da jos razmisli o Vama.
Ili pak i ona prihvata razvoj situacije i odlučujete da ozvaničite Vašu vezu brakom.
Ova treća varijatna čini se javlja u najmanjem broju slučajeva.
Prve dve pa hm...da sam neki stručan savetnik -nisam priznajem.
Da Vam mogu reći iz sopstvenog iskustva mogu.
Trebalo bi da uradite sve ono što ja nisam.
Ukoliko se osoba distancira od Vas i vi učinite isto.Pustite je neka načini prvi korak.Ukoliko to ne učini a onda ves nije ni vredna ili je pakizgubila interesovanje.
Ukoliko imate utisak da se pribojava čitave priče ili da je to posledica iz negativnih ranijih iskustava možda ne bi bilo loše da je ohrabrite i pokažete da Vam je zaista stalo do nje.
Jednim pokušajem ukoliko su u pitanju snažna osećanja ništa izgubiti nećete.
Možda čak uspete i da saznate na čemu ste i tako nešto uspete da pokrenete u periodu čežnje i netrpljenja medju kojima ste rastrzani.
Setite se,ma šta mi učinili desiće se onako kako je trebalo da se desi.Onako kako je zapisano.Ni vi niti bilo ko to ne može da promeni.
Jedna stvar je boriti se truditi da nešto promenimo(što svakako savetujem).
Potpuno druga da na mnoge stvari mi ne možemo da utičemo.
To nazivam sudbinom.
Ovaj post je posvećen vilisaduplimkrilima i želim da napomenem da nisam napominjala nikakve detalje ,priče iz njenog privatnog života.Inspiracija mi je bio sopstveni život.
Ne mislim da sam savrŠena.Naprotiv ponekad sebi pronadjem toliko mana da se zapitam da li od njih vrline mogu da dođu do izražaja.
Brzopletost i inpulsivnost.To je ono što nije baš najbolje rešenje.Medjutim čovek se rodi sa njima i ma koliko želeo ,može to samo delimično da promeni.
Za sebe mogu da kažem da sam iskrena,medjutim ne i da u svakom trenutku govorim istinu.Razlog tome je prilično jednostavan.Koliko je ljudi na ovom svetu,toliko je i različitih mišljenja.Prava se istina za neka gledišta na primer ne može ni odrediti.Svaki čovek je posmatra na različit način.Medjutim smatram da ne greši onaj koji čini i govori iz svoga srca i veruje da istunu kaziva.Čak i da nije u pravu,postupa sa mišlju da jeste.To je ono što treba da se ceni(iako to ljudi u ovom vremenu najmanje rade).
Ne mogu za svoj život da kažem da je ispunjen,savršen.
Da sam uradila sve ono što sam želela.
Naprotiv.Ako situaciju u kojoj se trenutno nalazim stavimo na stranu,bilo je doba kada mi se činilo da mi ništa ne ode od ruke i da se nalazim u kocki iz koje nikako ne mogu da izadjem.
Bilo je pak i vremenskih razdoblja tokom kojih mi se činilo da imam gotovo sve.Da ruže cvetaju na svim životnim poljima.
I znate šta?Umesto da tada jednostavno budem zadovoljna i uživam ja sam se samo pitala koliko ova sreca može da traje?
Kao da sam strahovala da sve to mora da prodje baš zato što se čini tako savršenim.
Često čujem ljude kako govore ne valja biti preterano sećan,ko zna šta se nakon toga može dogoditi.Postupaj mudro,razborito...čuvaj svoju sreću ali nemoj da misliš da će ona večno trajati.Sve se u životu menja.
Kada smo pak na rubu očaja,govore nam kako se i očaj jednom istroši ,kako posle kiše dolazi sunce.
Malo sam zbunjena ,znate.Kada u tom slučaju možemo sebi priznati da smo srećni?
Da li je potrebno da kada nas šamaraju okrenemo i drugi obraz sa nadom u grudima da lepo dolazi i jednostavno uživamo u trenutnoj sreći koja nas je snašla ili jednostavno odbolimo kada nas bol zadesi a pomalo se pribojavamao prevelike sreće?
Mi ljudi ponekada zaista sve umemo da iskomplikujemo.Preterano analiziramo.Zadajemo sebi glavobolje.
Izvući najbolje po nas,to je rešenje koje predlažem.
Radovati se sreći kada naidje i uživati u njoj ma koliko kratko trajala, uživati u svakom njenom momentu .
Sa druge strane nadati se boljim vremenima kada očajavamo i raditi na tome da ona dodju.Barem u onim poljima gde na to možemo da utičemo.
Svetu se ne može ugoditi.Ljudi će sve smisliti samo da u sreći koja naiđe ne uživate(makar i zbog nekakvog uroka?!),nemojte to zaboraviti(uvek postoje izuzeci naravno).
Zato prigrabite sreću kada Vam naidje i uživajte u njoj.Uživajte čak i dok je iščekujete i nemojte nikada prestati to da činite.
Kakav bi život bio da se sreći ne nadate i ne prizivate je?
Hvala Vam što ste me naučili da sreću treba sačekati sa strpljenjem i da će se ona u tom slučaju neizbežno pojaviti.
Odacu Vam jednu tajnu.Budući da moj Andjeo još uvuek ne ume da izgovori svoje ime umesto njega govori dete.
Dete jede.Dete spava.Dete se igra.
NJena slatka improvizacija nagnala me je na razmišljanje.
Da li sve u životu može da se improvizuje ili zameni?
U današnje vreme postoji zamena gotovo za sve.
Izmislili su zamenu za kafu-kafu bez kofeina.
Zamenu za mleko-mleko u prahu.
Zamenu za pivo-bezalkoholno pivo.
Zamenu za novine-elektronske novine.
Zamenu za kosu i nokte-nadogradnju kose i noktiju.
Zamenu za fiksni telefon-mobilni telefon.
Ne bih ni želela niti mogla i da želim da nabrojim za šta sve postoji zamena.Ukratko teško za šta ne postoji.
Sve to dovelo me je do pitanja da li možemo da improvizujemo i sopstvene živote?
Pa ukoliko nismo dobili ili postigli ono što smo želeli barem učinimo nešto približno.
Pronadjemo sličan posao,partnera koji nije u našim glavama stvoren kao idealni ali sa kojim možemo dočekati starost.
Zemlju.Ostanemo u ovoj i pravimo se da nam je lepo ili odemo u neku drugu koja u svakom slučaju nije ona o kojoj smo maštali.
Stan za koji smo na primer zamišljali da bude kuća ali uz dovoljno ulaganja u njega i dekora od njega napravili oazu mira te zaboravili na snove o kući.
Moj odgovor je teško.Zaista tšsko da tako nesto možemo da učinmo.
Iako sam sa druge strane sigurna da takvih inprovizacija ima nebrojeno.
Možemo da pokušamo medjutim kada god bi nam se nešto loše desilo na bilo kom od tih polja podsetili bi se da nismo ostvarili ono sto smo želeli i krivili sebe zbog toga.
To ne možemo promeniti.
Medjutim ukoliko nismo ostvarili ono sto smo želeli i planirali ,ne trudimo se da te snove ostvarimo i samo plačemo nad svojom sudbinom biće još gore.
Balans savetujem.Iako sam najmanje od svih pozvana da to činim budući da ga gotovo i ne koristim u sopstvenom zžvotu.
Improvizovati treba u onolikoj meri u kolikoj nas to može učiniti zadovoljnima i ukoliko ne prestamo da radimo na tome da svoje želje realizujemo.
Tada je improvizacija dozvoljena.Kao prelazni period.
Period u kome čekamo da se naši snovi ostvare i radimo na tome.
Ukoliko imamo sreće pa se to jednoga dana dogodi,sećaćemo se i koliko je lep taj period isčekivanja bio.
Zašto ga onda ne načiniti još zanimljivijim po sebe?
U svakom slučaju bolje i improvizacija nego očajavanje.
Hvala Vam što ste uz mene svakoga dana.
Sanjar sem. Priznajem.Ponekad mi se cini kao da zivim u nekom sopstvenom svetu.Svetu u kome nema traceva,radoznalih komsija,umisljenih javnih licnosti,prostakluka,zlobe ,ogovaranja.
Zivim u svetu u kome dobro pobedjuje zlo.Vile vestice.Sve se zavrsava srecnim krajem.
Nemojte misliti da se ponosim time.Naprotiv.Svesna sam ja da to nije mozda najbolje resenje.
Dakle sanjar je zarobljen sopstvenim snovima.Ma sta se dogoodilo cvrsto ih cuva u dusi.
Ukoliko mu se ucini da su otisli na nekakvo putovanje panicno ih trazi,nervira se.Silom poseze ukoliko je to potrebno.Sve samo da bi ih vratio.
Saplice se u toj potrazi o kamenje,razbija nos, juri u njihovom pravcu kao bez glave.Susrece raznorazne utvare.Rusi sve pred sobom ne bi li ih vratio.
Kada ih pak pronadje,ne zadovoljava se.Zeli ih jos,jos,jos.
Kod sanjara snovi dolaze u rojevima i nikada im kraja nema.Beskonacni rojevi koji plutaju obasjani svetloscu.
Nije to toliko dobro.
Vecitog sanjara realnost tresne o zemlju mnogo jace nego one kojim to nisu.
Raskrvari mu srce.Rani mu dusu.
Ucini ono najgore.Prikaze mu svet onakvim kakvim zaista jeste.
Svet pun ucena,sujete,prevara,kradji,zlobe ,prostakluka,traceva,laznog morala,zavisti...
Kada se to dogodi veciti sanjar tuguje,vene,oplakuje,zali,proklinje.
A onda...krece u potragu naoruzan nadom,strpljenje,verom.
Rusi sve pred sobom kao nekakav uragan.
Uporno boji sve oko sebe ruzicastom bojom.Opipava.Istrazuje.Rasciscava pre sobom sve sto mu se ne dopada.
Konacno stize do oblaka.
Ali tu se ne zaustavlja.
Nikako.
Ukoliko bi se zaustavio kakav bi to sanjar bio?
Nedosledan sopstvenom izboru.
Sanjar se tada smesi zadovoljno obasut milinom.
Ali...gleda u daljinu.
Vidi da iznad jos uvek ima oblaka koji mu se smese i koje treba osvojiti.
Pruza ruke k knjima i ponovo krece u potragu.
Sanjarevo radno vreme je neprekidno ispunjeno, do kraja njegovog zivota.
Ponekada uzme bolovanje ili godisnji odmor ali se sa njih vrati jos jaci.
Sanjar nikada sopstvene snove ne dosanja.
Znate li zasto?
Zato sto uvek vidi dalje nego ostali.
Zato sto smatra da uvek moze vise.
Zato sto dobro zna da je linija snova nedefinisana.
Zato sto zna da se snovi ne mogu ostvariti ukoliko ne posezes za njima.
Ovaj post posvecujem svim vecitim sanjarima i onima koji se premisljaju da li da to postanu.Neka im pruzi ohrabrenje i pokaze da je covek bez snova kao dan bez sunca.
Nalazim se u frizerskom salonu.Dok frizerka pramenove moje kose cetkom uvija u zavodljive lokne(znam da ce se opustiti za par minuta ali to mi ne smeta da izuvam u trenutku)ne mogu da ne cujem razgovor koji vode dve moderno obucene devojke.
"Milana se udaje.Ni manje ni vise nego za Zorana.Kazu da ce vencanje praviti u Interkontiju"!
"Pevace sentise a svadbena torta ce biti u obliku srca"
"Uh kakva ljiga!"
"Kako ti sve to znas"?pita devojka masuci svojim dugom kosom pred ogledalom.
"Ja sam joj kuma"
"Nemoj da zezas.Gospode,nikada ne bih pristala da joj budem kuma!Samo govori kako je srecna bla bla bla kao da se niko osim nje ne udaje na ovome svetu"!
"Znam ali sta cu.Bilo mi je glupo da odbijem.Da li si ti pozvana"?
"Jesam i ja cu nazalost morati da dodjem i pretrpim sav taj uzas"
Da li zbog zvuka fena ili zbog toga sto dalje nisam zelela da cujem nastavak price,zamislila sam se.Kada to ucinim moj sluh se potpuno iskljuci.
Kakvi smo mi to ljudi?Zar sve sto je lepo mora da bude ljigavo?Zar za sve sto je romanticno smatramo da je pateticno?Zar ne mozemo nekada da se radujemo tudjem uspehu i podrzimo ga?Ukoliko to nismo pak u stanju ,zar ne mozemo da se povucemo i sklonimo u stranu?
Na sta se nas zivot danas sveo.Na ismevanje tudjih zivota zato sto nam nasi dobri nisu?
Na optuzivanje.Klevetu.Lazi.Izmisljanje.
Zasto ponekad jednostavno ne mozemo da ili kazemo nesto lepo ili cutimo?
Zar moramo da opterecujemo druge nasim vidjenjem stvari?Nasim shvatanjima?
Zar ne umemo da prihvatamo druge onakvim kakvi jesu?Zar u tome ne lezi car prijateljstva?
Zar ne shvatamo na svetu postiji hiljadu razlicitih gledista,misljenja,ocena?
Pristize mi nov sms.Od moje je,relativno nove prijateljice.Malo koga danas mogu nazvati tako.Malo koga zelim da pustim u svoj zivot.Napisala je nekoliko redova i dok citam smejem se toliko zarazno da sam ljudima oko sebe izmamila osmeh na lica.
Razmisljam kako nam Bog u najtezim zivotnim situacijama gotovo uvek posalje osobu koja ima ulogu da vas podrzi.Nasmeje.Podeli sa Vama radosti i tuge.A onda se pitate gde je bila i kako ste mogli da zivite bez nje.
Secam se i moje najbolje drugarice koja nije zelela da mi bude kuma na vencanju.Koliko sam plakala i bila tuzna zbog toga.Konstatujem da sam savrseno srecna sto sam najboljeg prijatelja odabrala za kuma.
Izgleda da uvek postoji razlog za nesto sto nam se dogodi.Samo..ponekada nismo u stanju da ga istog trenutka pronadjemo.
Frizerka je zavrsila .Moja frizura je savrsena.Istina.Verovatno do narednog coska ali koga je briga za to?
Vidim one dve devojke kako jos uvek razgovaraju.Ogovaraju.Tracare.
Mozda su navikle da svakodnevno imaju trac umesto rucka a ismevanje umesto vecere.
Mozda su pak srecne kada im se ukaze prilika za tako nesto.
Izlazak na hladan vazduh mi prija.Osecam da sam ponovo slobodna.
Stize mi jos jedna poruka.Ponovo se smesim.Ljudi koji setaju trotoarom gledaju me u cudu.Nije me briga.Jedan pravi prijatelj bogatstva vredi.
Ta osoba,kojoj je namenjeno da se pojavi u nasem zivotu onda kada nam je najteze je nasa Dobra Vila.Meni je moja pristigla.Da li je Vama?
Hvala Vam sto ste mi pomogli da ne izgubim veru u ljude.
Jutro.Zraci sunca su obasuli krevet u kome spavam.Navlacim prekrivac preko glave.Sunce na minusu.Ne volim lazan sjaj ni u kom slucaju.
Ne jedem hleb. Ne zbog toga da bih prkosila izreci "Nemam hleba da jedem".Cista navika.Izbacila sam ga iz ishrane jos dok sam sabirala poene vodeci racuna o kalorijama dok sam igrala balet.
Tako se hleb stidljivo izvukao iz moga zivota.Tu i tamo pojedem po koje parce.Samo ukoliko je zaista neophodno da ge jedem uz neko jelo.
S vremena na vreme odem do pekare i kupim sebi topao djevrek.Tek onako.Da promenim dorucak.
Odlucila sam da ovo jutro bude jedno takvo.
U pekari me je docekao veliki red.Ljudi su skakutali sa noge na nogu i cupkali u mestu buduci da u nju nisu svi mogli da stanu pa su neko vreme morali da cekaju napolju.
Da nije ponovo neka nestasica?Zapitah se u sebi.
Nakon toga sto smo doziveli reprize nestasice ulja,mlecnih proizvoda,secera i u 21.veku pa onda njihov tetralan povratak uz trostruko vece cene,zasto ne bih mogla da ocekujem i nestasicu hleba?
To bar ne treba da me brine,tesim se.Hleb ne moram da jedem.
Vruce kifle,perece i djevreci smese mi se iz vitrine.
Ljudi ih kupuju u velikim kolicinama."Dajte mi 10 djevreka"!zahteva gospodin koji u redu stoji ispred mene.10?Da li on zivi u desetoclanoj porodici?
Odlucujem da ne brinem tudje brige .Imam dovoljno svojih.
"Jedan djevrek molim"saopstavam prodavacici.
"Tridesetpet dinara" kaze mi ljubazno.
"Molim?Nisam trazila hleb nego djevrek"nervozno kazem.
"Tridesetpet dinara"ponavlja.
Izvlacim novac iz novcanika i pruzam joj ga.Uzima ga i ljubazno mi se smesi.
Nikada nisam volela da kritikujem,znate, ali samo se pitam.Dokle?Dokle ce ova vlast uzimati nas ,gradjanje ove drzave kao da smo umobolni?
Ukoliko ne kupim neki proizvod nedelju,dve uvek se neprijatno iznenadim uvecanjem cene.
Plate ne mrdaju.Ljudi se otpustaju.Posao u Srbiji pronaci je nemoguca mislija.Sve sto pokusate u ovoj zemlji je na propast osudjeno.Male privatne firme se zatvaraju.Velike ne isplacuju poreze ni svoje zaposlene pa zavidno napreduju.Vlast uporno govori "Naredna godina bice uspesna".Oni koji imaju tu srecu da su pronasli posao nemaju(zamislite gle cuda!) tu srecu da budu isplaceni za sopstveni rad.
Slepi vode.Lopovi uspevaju.Oni koji se trude bivaju unazadjeni.
Cene uporno rastu.
Pre nekoliko meseci sam gledala na malom ekranu interviju povodom poskupljenja goriva.
Coveka pedesetih godina su pitali da li mu po budzet tesko pada poskupljenje.Odgovorio im je da kada bih vodio racuna o svakom poskupljenju u ovoj zemlji,vise ne bi ziveo.Rekao je da gorivo uvek uzima za 2 hiljade dinara.Poskupelo ne poskupelo izdvaja istu sumu novca.
Da li i mi tako treba da uradimo?Da li treba da prikrivamo sopstveno nezadovoljstvo zamazivanjem istine?
Znate li sta?Licno sam misljenja da je tako bolje.
I onako nista ne mozemo da promenimo.
U ovoj zemlji vlast se ne menja.Menjaju se samo likovi na sceni.
Izlazim iz pekare .Vruc djevrek mi greje dlan.Da li zaista vredi novca koji sam dala za njega?pitam se dok koracam ka stanu.
Shvatam da nece biti tako strasno cak i da nastane nestasica hleba.Djevrek ce uvek biti tu.
Ljudi u ovoj zemlji nekim cudom uvek prezive.
Hvala Vam sto ste uz mene.
Nikada nisam bila strucnjak za veze.Naprotiv.Izgleda da sam uvek sve radila pogresno.
Svoja osecanja sam iskazivala u prevelikoj meri.Kada mi se nesto nije dopadalo bunila se pa posle ubrzo sve prastala.
Prastala sam i kada su drugi gresili.Inpulsivno bih se ljutila pa onda otklanjala bes kao carobnim stapicem.
Nikada nisam umela da igram igrice kojima partnera teram na ceznju.
Kada sam bila zaljubljena svi su to znali.
Ljubav-pitam se ko se uopste usudio da recju definise do nedefinisano osecanje.
Puno je definicija o ljubavi.Medjutim da li je i jedna od njih prava?
Zar svako ne dozivljava ljubav na sopstveni nacin?
Neki od nas vidno su srecni kada se zaljube.Neki su pak srecni potajno.
Neki vole da pomalo pate.
Neki se odmah ogradjuju od toga i okrecu novi list.
Sta je zaprvo ljubav?pitam se.
Strast?
Ceznja?
Strah od gubitka?
Osecaj moci?
Osecaj zadovoljstva?
Prihvatanje i tolerancija?
Davanje?
Nesto pomesano od svega toga po malo?
Kako ljubav umire?
Kada se gasi?
Zbog cega se gasi?
Da li ljubav vecno traje ili je pak kratkotrajna?
Koliko dugo mozemo njome poneseni biti?
Za koliko vremena je mozemo preboleti?
Zelela bih da znam odgovor na svako od ovih pitanja.Ipak kad god neko od njih sebi postavim u mom umu se stvara nekakvo bledilo.ne pruza mi nikakav odgovor.Drzi me u neizvesnosti.
Pocetak ljubavi donosi strah od gubitka.Toliko Vam je lepo da je jedino cega se plasite da to ne izgubite.
Tokom ljubavi osecanja se menjaju.Javljaju se davanje,tolerancija,prihvatanje.
Pred sam kraj ljubavi dolazi mukotrpna neizvesnost koja nas iscrpljuje.Uprkos tome sto bi zeleli da se sve rascisti ona nam ne da mira sve dok ne odluci da sama iscezne.Mi je ne mozemo oterati i da zelimo.
Kraj ljubavi donosi nam tugu.Veliku,ukoliko je ljubav bila cista,prava.Moguce je da prihvatimo tu tugu i da ma koliko dalje isli nikada ne izbledi.Moguce je pak da nastavimo dalje i ostavimo proslost za sobom.
Sve zavisi samo od naseg srca.Ono je to koje odlucuje.Ono je to koje pruza sansu.
Ako bih morala od svih reci da odaberem rec kojom bi definisala ljubav to bi bila rec prihvatanje.
Nemojte mi zameriti,ne usudjujem se da definisem ljubav .Jos manje da dajem savete o njoj(zaprvo mozda bih trebala da razmislim da pisem o tome kako se ne ponasati tokom veze).Pisanje o ljubavi cak nije ni moj stil(iako uzivam da citam one koji o njoj sricu stihove).
Samo sam zelela da sa Vama prozborim po koju rec o ovom nedefinisanom ,tako snaznom osecanju zvanom ljubav.
Hvala Vam sto mi nedate da potonem.
Jutro.Budim se.Nakon sto sam se istusirala ukljucujem jedan od svojih lap topova.Imam ih nekoliko ,znate.Svi su rasporedjeni po sobama.Ovaj koji sada ukljucujem,nalazi se u trpezariji.Jedan veliki sto i na njemu veliki lap top.Ne moram da se konektujem na internet.Adsl,kablovski int...sve je to stvar proslosti.Sada se na internet povezujemo pritiskanjem dugmeta za ukljucivanje.
Odlazim u sobu za caskanje.Tamo je vec nekoliko mojih virtuelnih prijatelja.Shvatam da sam zaboravila da uzmem energetsku kapsulu.Odlazim do ormarica u kuhinji i uzimam jednu.Kada samo pomislim da su ljudi nekada gubili vreme na ispijanje kafe...eee svacega je bilo u proslosti.Nakon nekoliko minuta prijatnog caskanja i smeha zakljucujem da bibilo najbolje da prionem na posao.Odlazim do radne sobe,u kojoj se nalazi lap top, nesto veci od ovoga u trpezariji.Dodirujem mu ekran i ...evo me vec sam u firmi.
Radim za nekoliko kompanija ,znate.Od kako su pre nekoliko godina propisali zabranu izlaska iz kuca(svez vazduh molim Vas sta to uopste znaci?Ko jos moze da misli da je u ovom vremenu vazduh svez? )ukazala se prilika za na hiljade novih radnih mesta.Sve sto mi je potrebno(pasta za zube,kozmetika,pilule za dorucak,rucak,veceru...) isporuce mi na adresu.Ima li nesto lepse od toga?Kada samo pomislim da su ljudi nekada kuvali,kupovali sporete,gubili vreme na obroke...strasno.Sada je sve tako jednostavnije.
Ukoliko me pitate cime se bavim,reci cu Vam.Pisem raspored dostavljanja na kucne adrese raznoraznih proizvoda.Moram da priznam da me dobro placaju.Od kako su uveli obavezan kompjuterski jezik koji vazi za sve narode i narodnosti sve je mnogo lakse.Drago mi je sto su ukinuli klasican novac.Sve one novcanice...to me podsecalo na nekakvu robnu razmenu.Strasno!
Prabaka mi je pricala kako su ljudi trosili vreme na kupovinu bezvezne odece koju je da se nosi prepisivao neki tamo...mislim strasno.Mi ljudi ponekad bas umemo da komplikujemo.Dobro je sto je sada vazno samo koje su nam marke lap topovi i koje je brzine internet.Sta cete vise od toga?
Radim zaista mnogo.Po 11 sati dnevno(dobro u to su istina uracunate i 2 pauze za kapsule)-ne mogu da se zalim!
Vece
Ovo doba dana najvise volim.Znate li zasto?Zato sto svake veceri uzivam u drustvu svog virtuelnog partnera.On je kao stvoren za mene!Tako mi je drago sto sam ga pronasla.I to ni manje ni vise na BLOGUNUKU .Verovatno se pitate sta je sada to(pobogu vi se jos uvek nalazite u 2011god).Pokusacu da Vam objasnim.
Nekada davno postojao je BLOG.Dosadni ljudi pisali su i pisali svakoga dana i niko ih za to placao nije.Zamislite molim Vas!Pa to je strasno!Nakon toga uveli su BLOGROD .E tu ste vec mogli da zaradite neki novac.Medjutim svi ti opisi,virtuelne diskusije..pih...samo trosenje reci.Nista vise,verujte mi.
Srecna sam sto su izmislili BLOGUNUK.Mozete da upoznajete ljude,sklapate poznanstva.Mozete i da se vencate cak preko njega.Necu da se hvalim ali mislim da veza sa mojim virtuelnim partnerom ide u tom pravcu.Kada samo pomislim da su ljudi nekada razmenjivali fotografije.Da ne pricam da su trosili na bezvezne susrete...strasno.
Ispricacu se sa mojim virtuelnim partnerom pa na spavanje.San je jedino sto nam je ostalo iz proslih vremena(kazu da ce i njega da ukinu ali nesmem za sada nista da Vam kazem o tome),Sutra je novi dan.Ko zna sta moze da se dogodi.
Mozda cak i ono sto vec dugo prizeljkujem.Dete.Da,da popijem tu pilulicu i vec naredne nedelje rodim dete.EEE da Vam kazem za to zivim.
Saljem dragom poljubce slovima.Zatim odlazim do ormarica,otkljucavam ga i vadim ogledalce(inace ogledala su zabranili,ovo je zaostavstina od moje pra bake na koju veoma licim,mogu da kazem sa ponosom).
Glededam u svoj odraz.Cekaj malo.Licim na sebe ali...ja nemam crvene kovrdze niti plave oci...hm mozda to nisam ja.
Nerviram se.Besno odlazim do sobe u kojoj se nalazi vremeplov.Uh zaboravila sam sinoc da ga iskljucim.Pritiskam malecno dugmence i za tili cas...eto me ponovo u 2011.Nista manje nego sa Vama.
Hvala Vam sto ste uz mene svakoga dana(i veceri).
Citavo mi telo podrhtava.Srce lupa ubrzano.Dlanovi se znoje.
Gotovo da mogu da namirisem nekakvu paniku.Strah.Da, to je definitivno strah.
Kazu da cemo strah pobediti ukoliko ga pogledamo u oci i pokazemo mu zube.
Slazem se.
Medjutim sta se dogadja kada osecamo strah,drugaciji od svih ostalih strahova?
Strah od ljubavi.
Oko svoga srca vojsku sam postavila.
Vera,nada,uzbudjenje,drama,panika....svi oni poput malecnih ljudi strazare oko moga srca.
Stitovi su im siroki.Jaki.Ponosni.
Nikome nedaju da se srcu primakne.
Vidim sebe iz daljine kako ponekad pokusavam da ih nagovorim da se udalje ili barem odu na veceru ali oni mi se keze i prkose mi.
Tvrde da to nikada vise nece uciniti.
Vise se nikada od srca udaljiti nece.
Kada su to ucinili poslednji put srce je bilo ranjeno.
Jos uvek ga celivaju,meleme mu stavljaju,vidaju.
Napretka nema.Rana je suvise duboka.
"Bice bolje" govore mi.Znaju to.Osecaju to.
Kada se potpuno bude oporavilo sve ce biti drugacije.
"Da li cete onda nekoga pustiti da mu se priblizi?"tiho ih pitam.
Odlucno me gledaju.Odmahuju rukama.Izricito me gledaju.
"Ali zasto? Zar bas nikada ,nikada"?pitam u neverici.
"Nikada" odlucni su ti mali ljudi.Odani strazari."Gledaj na to ovako,nikada vise neces biti povredjena" zakljucuje nada.
"Sta ce mi zivot bez rizika!Bez rizika nista nikada ne mogu dobiti"!kazem tuzno.
"Sta ce ti dobitak sa porazom"?prkosi mi vera."Zelis li ti jadno,bolesno srce ili jako i zdravo?"pita me drama.
Vidim ih kako se smese.Jos uvek ne glasno.Blago.Sa nekakvim tuznim odsjajem.Igraju oko mog srca nekakvo kolo.Ponosno marsiraju.
"U tvome srcu ima dovoljno mesta samo za one najmilije" sapce mi tuga na uvo.
Klimam joj glavom.Nemam kud.Moram da se slozim sa njom.
Toliko su se zvrteli oko srca da je sve sto vidim nekakva siva boja,nalik metalu.
Da sasvim sam sigurna.To je strah.To je strah od ljubavi.
Neizmerno sam Vam zahvalna na paznji koju mi poklanjate.
Nekada sam volela jutra.Ponosno gledelala kako se novi dan budi citajuci i ispijajuci kafu.
Nekada sam zivela za jutra.Volela njihovu boju.Mirisala njihovu svezinu.Upijala njihov sjaj.
Sada nije tako.Budim se tek zato sto tako mora.Izlazim zato sto je to obavezno.
Supermarkete posecujem sa gnusanjem.
Jutros sam u jedan od njih otisla prividno nasmejana.
Docekala me je guzva.U delu gde se prodaju voce i povrce opazila sam otimanje,raspravu,pogrdne reci.
"Gospodine,ove mandarine nisu na akciji samo zbog Vas!I mi zelimo da ih kupimo!Zasto toliko uzimate" vikala je energicno zena pedesetih godina.
"To je zato sto preprodaje!Kupi ovde pa preprodaje za troduplo vecu cenu"!bunio se stariji covek.
"Hocete li da me ostavite na miru!Uredno sam cekao u redu! Imam prava da kupim koliko zelim"!
"Zovite prodavacicu!Ima li ovde nekoga da se brine o kupcima?!"zahtevao je mladic.
"Nedajte mu da kupuje na gajbe!I mi moramo da jedemo"!ponovo se oglasila ona zena.
Sklanjam se u stranu.Sta je ovim ljudima danas?Zar ne moze sve to malo lepse?Pitam se.Zar se vise ne postize ako uputimo po koju lepu rec?Zar sve moramo napadima,pogrdnim recima,drekom?
Zar takvo nase ponasanje uvek moze da opravda losa situacija u zemlji?
Ukoliko smo tuzni smatraju nas jadnima.Ukoliko smo romanticni pateticnima.
Gde su nestale lepe reci?Barem po koja.Tek onako da nam ulepsa dan.
Zar nam nije dosta tugaljive svakodnevnice pa nasa nezadovoljsta moramo da resavamo napadima?
Zar ne moze sve to malo suptilnije?
Zar neku osobu ne mozemo ljubazno da zamolimo nesto pre nego sto krenemo u ofanzivu?
Zar nam nije jasno da je jedna,samo jedna lepa rec milion puta jaca od hiljadu ruznih?
Sklanjam se i zurim ka kasi ne bih li sto pre izasla iz supermarketa.Da se sklonim od guzve.Vike.Dreke.Nervoznih ljudi.
Uredno stajem u red.Zatim propustam stariju gospodju.Ne zato sto tako mora.Nego zato sto se nista nece dogoditi ukoliko jos minut budem stajala u redu.
"Hej gospodjo,sta vi mislite gde stojite"?! cujem coveka iza sebe kako negoduje.
"U redu"tiho progovaram.
"Sklonite se odatle.To je brza kasa a vidi koliko Vi imate.Necete stici do sutra"!
"Ali ja ovde kupujem svakoga jutra"!bunim se.
"Kupujte i dalje ali na drugoj kasi"
Udaljavam se od bucnog coveka.
Radnicana kasi ga obavestava da kasa na kojoj sam cekala nije brza kasa.Medjutim covek je ipak uspeo da se ugura ispred mene.
Okrece se i sasipa mi u lice" Mlada je!Neka ceka"!
Razmisljam da ostavim korpu i odem u drugi supermarket.Umesto toga odlazim na drugu kasu.
Tako Vam je to.Ono od cega zelite da pobegnete presretne Vas na prvom narednom uglu i napadne.
Hvala vam sto ste me naucili da lepe reci u ovom zemlji ipak postoje.
septembar 1998.
Danas treba da napunim 19 godina.Srecna sam zbog toga.Neka godine idu, samo da dodje ona u kojoj cu se udati,zaposliti,ziveti zivot odraslih.
Nakon sto sam se probudila mama se pojavljuje u mojoj sobi sa osmehom na licu i nosi 2 velike korpe sa ruzama."Ovo je stiglo za tebe.Taksijem.Saopstava mi.
Iznenadjena sam.Uzbudjena."Jedva sam izbrojala ima ih tacno 191!Od koga su?"
Otvaram cestitku koja se nalazila medju ruzama.Mrstim se."Ni od koga posebno"kazem joj smrknuta lica."Pobogu dobila si ni manje ni vise 191 ruzu!Zar ne treba da budes srecna"?pita me.Kazem joj da zelim da budem sama.
Gledam u ruze a suze pocinju da mi padaju niz lice."Zasto nikada ne moze da bude kako ja zelim?Zasto ruze nisu bile od njega?Zasto mi on nije prvi cestitao"?nerviram se.
Dobro,tek je pocetak dana.Ima vremena.Zvace.Nadam se.
vece istoga dana
Nema ga.Jos uvek ga nema.Mozda zeli da dodje u diskoteku i iznenadi me.Tesim se.U cast te veceri kupila sam novu haljinu.Dugu.Crnu.Napravila frizuru i nasminkala se.
U diskoteku sam otisla sa drustvom.Decko koji mi je poslao ruze bio je vec tamo."Zdravo Tanjana,da li si dobila poklon"? Nevoljno klimam glavom."191 ruza, zeleo sam da te iznenadim.Znas obicno poklanjaju 101 ali ti si nesto posebno.Zeleo sam da sve ucinim posebnim" "Hvala ti"nervozno progovaram i odlazim od njega.
Saram pogledom po diskoteci.Svi su tu samo njega nema.Provirujem.Izvirujem.Nerviram se. Odlazim do ulaza diskoteke da proverim.Gde je on?zasto ga nema?Mozda je zaboravio?pitam se.
Setam diskotekom sama.Pozdravljam se.Pruzam lazne osmehe ljudima.Glumim srecu.Trazim ga.Nema ga.
Negde pred kraj veceri umorna od poljubaca i cestitanja hvatam pogled decka koji mi je poklonio ruze.Tuzan je.Nista ne govori.Kiselo mu se smesim.
Kazem drugarici da zelim da idemo.Nema ga.Sve je glupo i besmisleno.A onda...pogled mi zastaje u neverici.Ulazi on.Nije sam.Sa nekakvom devojkom je.Sredjena je.Ali nije narocito lepa.
Srce mi se kida.Gledam kako je drzi za ruku.Kako se smeju.
Izaraz na licu mu se uozbiljio kada je ugledao mene.Jedva da smo se pozdravili.Odmerio me je i otisao.Ponovo se smesio.Njoj.Nije mi cestitao rodjendan.Izgleda da je zaboravio.Odjednom shvatam da mi je dosta svega.Da zelim da odem u krevet i prekrijem se prekrivacem preko glave.Da utonem u san i imam ga barem tamo kada vec ne mogu na javi.
"Zelis li da te odbacim"?pita me decko koji mi je poklonio ruze.
"Kako ne shvatas?Samo zelim da budem sama"!
Udaljava se.Vidim ga kako odlazi.
Ljuta sam na sebe sto sam mu to rekla.Sve me nervira.Pravim jos jedan krug po diskoteci i vidim njega kako se ljubi sa njom.Osecam stegu u grudima.Gorcinu u grlu.
Uzimam taksi i odlazim kuci ne javljajuci se nikome.
Decko koji mi je poklonio ruze narednih par godina bio je zaljubljen u mene.Ja sam tih godina bila zaljubljena u decka koji za mene mario nije.Mastala sam o njemu.Kovala plan sa drugovima kako da ga osvojim,ali to se nikada dogodilo nije.Jedino sto smo uspeli da uradimo jeste da nekoliko puta izadjemo.Potpuno beznacajno.
Decka sto mi je poklonio ruze nisam videla vec nekoliko godina.Zao mi je zbog toga.Pokusavala sam da ga pozovem i kontaktiram ali bezuspesno.Decko koji me je ignorisao vencao se(otprilike u isto vreme kada sam se i sama udala) sa devojkom desetak godina mladjom od njega i dobio dvoje dece.Iskrena da budem,toliko puta sam pozalila sto nisam bila sa onim koji mi je ruze poklonio.Sa onim koji je sve cinio da me osvoji.Sa onim koji me je voleo vise od svih.
Sta se tu moze?Takav je zivot.
Ovaj post posvecujem Maji-ultra,behappy i svim mladim snagama koje me citaju.Ponosim se sto je tako.
Kada posmatram bulevar sa prozora lici na pravi ledeni grad.Prekriven belim tepihom mami me da izadjem i prosetam se.Neka hvala,zakljucujem.Snezna idila je ipak najlepsa kada se posmatra sa prozora uz toplu cokoladu.
E sada,naravno,samo ukoliko imate vremena za tako nesto.I ukoliko umete da napravite toplu cokoladu.
Cujem zvono telefona.Ime gazde firme u kojoj radim se ocrtava na ekranu.Cujem ga kako govori da onih pola% nije dovoljno i da se pripremim za otpustanje u septembru.Kazem mu kako mi je do septembra potrebno radno mesto.On meni kaze da je otpustio i ljude koji su mu bili potrebni i da mu je najmanje potreban neko ko radi u marketingu kada je isti ukinuo.Insistira na tome da ce u firmi ostati samo troje ljudi.Ja insistiram da medju tih troje treba da budem i ja.Zvucim glupo.On zvuci jos gluplje.
Onda zovem jos pet "mocnika" koji su mi obecali posao.
"Na putu je"
"Na sastanku je"
"Danas nece dolaziti u firmu"
Saopstavaju mi usiljeno ljubazne sekretarice.
Agent mi saopstava da ce tek sledece nedelje stici neka potvrda koja mi je potrebna za kupovinu stana.Planirala sam to za ovu nedelju.
On moj(jos uvek ne zvanicno bivsi) kaze kako mog Andjela ne mogu da vodim u NS.Vazi,saopstavam mu.Otisao si i ostavio nas a sada jos i diktiras sta i kako.
Haos.Haos.Haos.Haos u glavi.Haos u zivotu.Haos u tekstovima.
Kao davljenik za slamku,hvatam se za onu izreku "Ko zna zasto je to dobro".Predpostavljam da je tu izreku smislila neka zena koja je optimisticno trazila izlaz iz nekakve situacije.
Pa opet,pecam se na nju,kao riba na udicu.
Ko zna zasto je sve ovo dobro.Mozda bas u isto vreme treba da nacinim prekretnicu na svim zivotnim poljima.
Stan-bilo je krajnje vreme da predjem u veci!
Posao-i tu je promena neophodna bila.Da trunem u nekakvoj polu zatvorenoj firmi,makar i na mestu direktora i cekam da svi budemo otpusteni-nije nikakvo resenje.
Brak,hm ...za razvod ne nalazim utehu.Svakako nije dobro za dete da raste van porodice.Medjutim ko zna zasto je sve to tako(dobro necu ni da pomenem)
A onda...oblacim bundicu i izlazim iz stana.Hladan vazduh mi prija.Mozda ce se moje zbrkane misli zalediti na minusu.
Umesto izreke "Ko zna zbog cega je to dobro"(buduci da tako cesto ono "dobro" ne pronalazim) volim da kazem:
Mozda je tako bolje.
Hvala Vam sto me citate.
| « | Decembar 2025 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
