Jutro.
Tišina.
Po prvi put nakon mnogo vremena čujem cvrkut ptica.
Osluškujem.Ćutim.
Sinić oko ponoći desilo se nešto lepo.Trajalo je sekund,dva.Ne više.
Trenutak.Sasvim dovoljno da ga se sećam mesecima.
Pokušavam da ga ponovo oživim.Premotavam film.Kako je moguće da čoveka može da usreći samo jedan jedini trenutak?
Čujem na donjem spratu mog Anđela kako vršlja po kući.Lumpuje.Viče.
Ostajem još malo u tišini.Još samo malo.Tek da se dobro prisetim.Nahranim lepim osećanjem.
Trenutkom koji iznova proživljavam.
Buka postaje glasnija.Oblačim se i silazim na donji sprat.
Anđeo je spakovao stvari i čeka tatu.
Subotom obično dolazi po nju.
Iskrena da budem ni sama neznam kako je dete staro manje od dve godine upamtilo koji je dan,kada ni ja nisam sigurna.
Pitam je šta radi.Kaže da je spavkovala stvari i čeka tatu.Grli me.
Ove subote nije bio dogovor da dođe po nju.
Ipak odlučujem da ga pozovem i kažem mu da ga dete čeka.
"Nisi sposobna da čuvaš dete ni nedelju dana" piše jer ne ume da govori.
"Nije u tome stvar.Dete te je samo tražilo..."
Ponovo uvrede.Uvrede.Omalovažavanje.
Sve u cilju da ne dođe.
Ponovo sam majka nepodobna.Dete me neće voleti kada odraste i još ko zna šta.
Suza mi pada niz lice.Drugarice joj se pridružuju.Dolaze jedna za drugom ne pitajući za broj osoba na balu tuge na kom pridolaze.
Ne,nisam ja besna zato što me takvom naziva.
Socijalna radnica mu je već objasnila kome je gde mesto.
Nisam ja besna zbog njegovih smešnih uvreda koje za cilj imaju da kopljem srce izbodu.
Sama sam svoje dete odgajila.
Besna sam što sam tog čoveka uopšte ikada upoznala.
Samo slabi optužuju.
Nesposobni kletve bacaju.
Nepodobni kamenice na dušu bacaju.
Hrabri su dostojanstveni.
I kada umiru to čine ponosno.
Bez polvlačenja drugih sa sobom na dno.
Moje je lice suzama nakvašeno.
Odlazim u sobu i zaključavam se.
Želim da budem sama.Sama.
A onda...kao u bajci kakvoj eto ga taj trenutak...
Ponovo mi u misli dolazi.
Dušu mi greje.
Srce mi hrani.
Tužna se smešim....i mislim
Kakvu moć može da ima samo jedan jedini trenutak?
Eliksir života.
Ponovo silazim ,do svog Anđela dolazim.
Ima manje od dve godine....sve je shvatila.
Pitam mamu gde su stvari koje je spakovala.
Kaže mi da ih je vratila na mesto čim je videla moje suze.
Grli me i ljubi.
Grlim i ja nju.
I mislim...sve će biti u redu....
Ipak,dokle god je onakvih trenutaka...biće i života.
Neizmerno se zahvaljujem svima koji me čitaju.
Veče.
Uspavala sam Anđela.Sve obaveze pozavršavala.Okupala se.
Sada ležim na velikom krevetu potpuno sama.
Telo mi polu golo.
Duša poluprazna.
Zavese su se sklopile.
Reflektori pogasili.
Maske skinule.
Čujem tek po koji pljesak ruke u vidu aplauza.
Poklanjam se.
Tražim istinu u tišini.
Čudno je to.
Moje je misli zaista teško pohvatati.
Moja raspoloženja variraju iz sekinde u sekundu.
Čigre i skokove prave kao kakve balerine.
Nadolaze u jatima poput ptica kakvih.
Plešu na ledu poput klizačice.
Dva suprotna sveta u meni.
Potpuno različita a opet sjedinjena.
Tuku se.Bore se.Međusobno truju.
Hvale se.Miluju.Jedan za drugim žude.
Sama ili sa nekim? pitam se često.
Iskusila sam oba ta sveta.
Oba sam slavila.
Oba sam kudila.
Želela.
Dozivala.
Blagosiljala.
Kada sam sa nekim bila samoću sam prizivala.
Trebala mi je poput vazduha.
Vode.
Hleba.
Prizivala sam je.Žudela za njom.U mislima je veličala.
Kada sam sama proklinjem je.
Želim tog nekoga.
Makar i na trenutak.
Želim da ga osetim.
Dodirnem.
Tek toliko,da znam da je stvaran.
Paradoks znam.
Haos.
Nesklad potpuni.
Šta li ja želim od svog života?pitam se.
Koji je moj smisao besmisla?
Možda sam ja i rođena da budem sama.
Možda sam samoću prizivala pa je zato i dobila.
Nemojte me žaliti,oh ne.
Samoća mi prija poput melema kakvog.
Sa njom u srcu živeh čitavog svoga života.
Bez nje ne mogu.
U njoj uživam.
Istinu tražim sada u tišini...
Kada su svi sa predstave kućama svojim otišli.
Želim li ja to nekoga ili sama da budem do veka?
Kako je moguće da jedna žena želi dve potpuno suprotne stvari istovremeno?
Sama sam i to mi prija.
Želim da uživam u tišini.Da tišinom zvezde dotaknem.Da se u njoj na nebo popnem.
Da od nje vazduh kradem.
Taj neki...ako se i pojavi...
Neka bude deo te tišine i plovi u njoj do zvezda sa mnom.
Ako to ne ume,sama ću nebo dotaći.
Neću proklinjati.
Neću kuditi.
Neću čekati.
Naučiću da volim.
Jer voleti u tišini...
To je najslađe.
Navlačim prekrivač na sebe.
Osećam hladnoću.
A onda ga ponovo povlačim i telo razotkrivam.
Tako je bolje.
Hvala Vam što mi dajete snagu.
Jutro.
Gledam o ostatke snega na jelama posutom.
Dlanovi mi se lede.
Duša trne.
Razmišljam o svome životu.
Počinje od nule.
Koliko nas ima tu privilegiju da započne život od nule?
Dali je to uopšte privilegija?
Kod mene se sve dešava u isto vreme.
Nisam sigurna da li imam snage da podnesem čitav taj pritisak.
Telo mi sakuplja.Duša mi ledom okovana.
Traži tog nekoga.
Želi novi početak.
Promeniću stan.
Promeniću posao.
Razvešću se.
Promeniću frizuru.
Da li ću srce moći da promenim?
Da li će okovi ostati na njemu čitavog mog života?
Trebaće tom nekom dosta strpljenja,vremena,upornosti.
Da razbije led.Pokida lance.Pobedi vojsku koja stražari oko njega.
Trebaće veštine.
Miline.
Želje.
Borbe.
Snage.
I najvažnije ljubavi.
Velike nestvarne ljubavi.
Čarobne ljubavi.
Iskrene ljubavi.
Čiste ljubavi.
Prave ljubavi.
Jedine ljubavi.
Možda ja sve to samo sanjam.
Možda takva ljubav ne postoji.
Možda postoji samo u mašti.
Možda sam je na tren okusila tek da me Bog zavara da postoji.
A možda...možda je ona još uvek tu.
Greje mi dušu.
Ispunjava srce.
Spašava iz beznađa.
Daje mi snagu.
Vadi me iz podruma mračnih.
Doziva u snovima.
Obgrlila me svojim krilima.
Posula na mene prah čaroban.
Srećnom me ženom načinila.
Možda...samo možda...
To ne može niko da zna.
Unajedna kaže da se prinčevi za mene bore.
Janakis,prijatelj mi drag,himnu mi ljubavi posvetio.
Kakav je to svet ljubavi moje?
Kada nekako uvek ostanem sama?
Ovaj post posvećujem svima onima koji veruju u mene.
Veče.
Danas sam imala naporan dan.
Nejpre advokat.Zatim moj Anđeo koja me je terala čitavog dana da se penjem po svim stolovima u kući i pravim žabice od papira.
Vratila me je u detinjstvo.
Setila sam se koliko smo mi devojčice provele vremena igrajući se igara u kome se pominje princ.Onaj pravi.Pravile samo te žabice od papira i njima gatale kada ćemo se udati i za koga.
Tako je dakle.
Sve počinje od malena.Od zabavišta i bajki preko osnovne i igara porodice.
I ja sam maštala.Napravila na stotine tih žabica.Želela da se što pre udam.
Nekako taj moj budući princ bio je centar moga sveta.
Pisala sam Vam da sam sa 15 god i gataru skupo platila,samo da mi prorekne gde je taj i kada će se pojaviti.
Trebalo je da se više igram u dvorištvu između dve vatre i lastiša a manje sanjarim o princu.
Pre neki dan,u mojoj staroj sobi pronašla sam nekakav spisak potencijalnih tipova(dečaka da ne kažem) za koje bih mogla da se udam.
Setila sam se nekakvog narodnog običaja po kome kada prvi put prespavamo kod nekoga stavimo čarape ispod jastuka i sanjamo za koga ćemo se venčati.
Uradila sam to,kada sam prvi put spavala kod drugarice.Sanjala nekakvog dečka koji mi se nije dopadao i nervirala se danima.
U Veroni sam na zidu Julijine kuće ispisala ime onoga koga sam tada volela.
Na Kipru sam belu vrpcu okačila o Afroditino drvo samo ne bih li se što pre udala.
Sada se pitam čemu sve to.
Zašto nisam umalela da živim život bez toga?
Možda sam ja više bila zaljubljena u ljubav nego u ma kog sa kojim sam bila u vezi.
Neznam.
Ne bih Vam tačno to mogla reći.
Znam samo da nije tako trebalo.Ali znam i da nikada nije kasno.
Naučila sam konačno da uživam sama sa sobom.
To je verujte preduslov za početak ljubavi.
Oči mi se sklapaju.
Čitam mail.Poruka od obožavaoca.
Pravog pravcatog obožavaoca.
Napisao mi je pesmu koju želim sa Vama da podelim:
Za laku noć
Dok sanjaš nemoj da žmuriš
U san gledati znači živeti
Da ti godi a ne škodi
Da se raduješ i ne tuguješ
Samo dozvoli
da Te voli
Bilo ko,ne,ne
Samo ja
Ne drugi niko
Kao ja ovoliko
Ako sam taj
Ti mi se predaj
Neznam da li prinčeva još uvek ima,međutim neki od vas muskog roda na blogu su učinili da ne prestanem da verujem u njih.
I ma koliko se opirala,bežala,zaricala se...
Znam da taj neko negde postoji
Da me čeka
Baš kao što čekam i njega ja.
Ovaj post posvećujem mom misterioznom obožavaocu,koji je verujte i za mene anoniman ostao.HVALA NAJLEPŠE.
Pre podne.
Sneg je okovao Novi Sad.Pahulje mi padaju na sveže isfeniranu kosu.Koračam žustro.U štiklama naravno.Nikuda bez njih.Posebno ako se važne stvari reševaju.
Rešila sam da posetim poznatog porodičnog advokata,baš ovde u Novom Sadu.Zaprvo,iskrena da budem rešila sam da ih posetim nekoliko i odaberem onog koji će učiniti na sudu ono što želim.
Konačno,penjem se na prvi sprat u advokatsku kancalariju i smeštam u stolicu na spram njega.
"Šta želite da uradim da dobijemo slučaj"?pita me pomalo gledajući u moje prekrštene noge koje izviruju ispod mini suknje(oprema je potrebna kada se nešto postiže,znate).
"Sučaj je dobijen.Nije u tome stvar.Želim da mu na sudu pokažete gde mu je mesto" smireno odgovaram.
"Što bi značilo"?pita odmereno.
"Što bi značilo da je čitavih pet meseci zaboravio da ima porodicu,da sam tih pet meseci pokušavala na sve načine da zbog deteta spasem brak ali da sada treba da shvati šta razvod znači"!
"Sačekajte,doneću Vam neko piće" saopštava mi.
Ustajem i gledam svoj odraz u ogledalu koje se nalazi u kancalariji.
Sve je na mestu.Moja frizura.Pažljivo odabrana odeća.Šminka.Samo je nešto čudno.
Kao da u odrazu gledam nekakvu drugu osobu.Moj izraz lica...kao da to ja nisam.Vila se u vešticu pretvorila.Ne pomaže ni kosa boje meda.Ni nežno rozi sjaj za usne.Ova veštica čini se u zver se pretvara.
Tada shvatam.
Koliko u nama različitih likova ima.
Da li je to moguće?
Umem da budem:
Vila
Veštica
Bludnica
Svetica
Zver
Sunce
Med
Otrov
Led
Kamen
Pohotna
Druželjubiva
Potpuno izlovana od sveta
Kraljica
Prosjakinja
Dama
Bezobraznica
Zaštitnica
Prognanica
Sve to po potrebi.
Za dete bih zver bila ne bi li ga zaštitila.
Na poslu veštica
U ljubavi sluga
Ljubavnica
Zavodnica
Jedina
Stota
Samo njegova
Ničija
Sve sam to ja.I sve je od toga pomalo istina.
Verujem da svako od nas hiljadu likova ima.
Po potrebi ih koristi.
Svaku od maski za razne potrebe navlači.
Ne zato što je glumac nekakav
Tako se mora da bi se opstalo
Da nas društvo uništilo ne bi
Da bi preživeli.
Sto lica jedan čovek ima ali samo ih jedna stvar povezuje.
Ljubav.
Ukoliko umemo da volimo jednako kroz sve te likove,tada smo samo svoji.
I niko nam ništa zameriti ne može.
Biće onih koji će sada kamenje na mene bacati.Nemoralnom me nazivati.Osuđivati.
Verujte mi.Najlakše je to činiti.
Oni koji mi ne veruju setiće se kada se jednoga dana probude ,pogledaju u ogledalu i zapitaju da li su to oni.
Da su oni ,shvatiće samo uz pomoć ljubavi.
Ona povezuje sve likove.
Ona čini da se osećamo svojima.
Advokat se vraća.Ponovo se smeštam u stolicu.Odmerava me.
"Moraćemo da razradimo detaljan plan" ,ponovo zuri u moje noge.
"Nećemo morati!Odustajem"! kažem mu smireno i pozdravljam se.
Žena,treba mi neka žena advokat,razmišljam u sebi.
Samo žena može na sudu da pojede protivnika.
Izlazim na sneg optočena mislima.
Još samo malo,i sve će biti gotovo.
Nadam da ću uskoro ponovo vila postati.
Zahvaljujem se neizmerno svima koji me čitaju,baš kao i blogerima koji iz dana u dan prate moje mnogobrojne postove i deliće svojih srca poklanjuju u komentarima na mome blogu.
Veče.
Krovovi snegom prekriveni.Vetar zavija poput nekakvih vukova.
Ne volim kuće.U njima ne mogu da se šetkam u haljinicama i šorčićima i na minusu kao u svome stanu(iako priznajem za one koji nemaju parno g. i njega su smanjili poslednjih dana).
Telom mi prolazi jeza.Usne mi podrhtavaju.
Razmišljam ponovo o njemu.
Tom nekom,koji me negde čeka.
Pravim ga od snova.
Maštom mu dušu skrajam.
Kakav treba da bude?
Odmeren.
Naočit.
Duhovit.
Inetelegentan.
Ponosan.
Odvažan.
Ih koliko bih sada samo mogla da nabrajam.
Sve od toga i još ponešto.
Nije to međutim poenta.
Umem ja da sve te osobine pripišem onom ko me osvoji čak i da ih ne poseduje.
Ukoliko taj neko uspe da osvoji moje srce i uđe u moj svet teško da će iz njega izaći osim ukoliko mi dušu ne polomi.
Umem da uzdižem.
Da velčam.
Da mane u prednosti pretvaram.
Umem i da žmurim.
Umem da volim.
Da želim.
A želim da naša ljubav čarobna bude.
Peti element.
Nestvarna.
Jednisntvena.
Vanzemaljska.
I sve mogu to da učinim.
Potrebno je samo jedno:
Taj moj,koji će se pojaviti(ili neće to ćemo još da vidimo)...
Potrebno je da voli samo i jedino mene.
Hm ...pa barem tako da se ponaša dok je samnom u društvu.
Kada to nije čak ću dozvoliti da radi šta želi.
Ukoliko smo zajedno, i da nam se Leticija Kasta pridruži za stolom, samo u mene da gleda.
Da mi govori lepe reči.
Neka laže ako baš mora,ali neka mene ubedi da je istina.
Neka me veliča.
Uzdiže.
Svojom princezom naziva.
Hvali.
Obožava.
I neka budem samo njegova.
Ni na šta manje od toga ne pristajem.
Ništa više od toga ne tražim.
Jedna i jedina.
Samo njegova.
Ne,nije ovo nikakvo uputstvo kako osvojiti Tanjanu.
Ovo sam morala da najpre sebi priznam.
Navlačim duks.Zatvaram prozor.Svežina nestaje.
Ponovo postaje toplo u prostoriji.
Ali ne i oko srca.
Hvala vam što ste uz mene.
Pre podne.
Pahuljice su rešire da repriziraju baletsku izvedbu.
Sudaraju se,vrte,poskakuju poput nekakvih balerina ,ponosne što nas očaravaju na sceni.
Moj Anđeo me ubeđuje da izađemo u dvorište i pravimo sneška belića.
Kažem joj da je hladno.Da je mećava.Da vetar ledi sve oko sebe.
Ona ne odustaje.Tvrdi da moramo izaći.Smeši mi se onim njenim Anđeoskim osmehom.Napokon me ubeđuje.Navlačimo bundice i kape i izlazimo.
Vetar nas šiba a svih strana.Pahulje nam se unose u lice.Ona uporno premešta sneg sa jednog na drugi kraj prazne žardinjere i veselo se smeši.
Shvatam......toliko smo okupirani svakodnivnim obavezama.Poslom.Računima.Platama.Kupovinm.Brigama o kući,o deci...
Toliko se brinemo da samo zaboravili da uživamo u malecnim radostima koje nam život svakodnevno donese.
Možda ćete se buniti kada ovo budem napisla ,međutim uverena sam da svako od nas svakoga dana dobije barem gram sreće.
Taj jedan jedini gram nekada vredi više nego tone pretvaranja,lažnh osmeha,prividne ljubaznosti.
Upravo taj gram,tako mali i jedinstven oslikava suštinu života.
Šteta samo što tako često ne uspemo da ga zapazimo,što prolazi pokraj nas ne vrišteći na sav glas da ga čujemo a nama su izgleda potrebne naočari da bi ga uočili.
Šeta što želimo tone,kilotone(kako to već ide da mi ne zamerite).Ni one nam dovoljne nisu.
Jedva da neko od nas primeti taj jedan jedini gram,koji nas poseti svakoga dana bez izuzetka.
Oni koji tuguju i plaču treba da se raduju.Suze dušu čiste.Pripremaju je na novi početak.
Oni koji sreću dobijaju u tonama treba da se zamisle.Tuge uvek uspeju da speru sreću ma koliko malecne bile.
Tuga sreću nadjačava.Najgori joj je neprijatelj.Na tone sreće ,samo jedan gram tuge i sreća nestaje.
Ali taj jedan jedini gram sreće,moramo naučiti da primetimo.
On je svuda oko nas:u detinjem osmehu,u zanosnom pogledu,u snežnoj idili,čarobim rečima nama lično upućenim,u trenutku kada se probudimo i shvatimo da smo živi.
Nisam umela da taj gram sreće cenim.
Tražila sam njegove drugove,sestre,čitavu rodbinu da me posete.
Sada znam.
On je jedini.
Potpuno jedinstven.
On sve nadjačava.
Daje besmislu smisao.
Tako je "malecki" a tako važan.
U samo jednom momentu ruši sve nevolje.
Ponosno se pojavi uvek kada nam je najpotrebnji.
I nikada ,nikada ne prelazi svoju težinu.
Upravo zbog toga je i najveći.
Gram sreće.
Nikome naškodio nije.
Tone sreće pak mogu da izazovu suprotan efekat.
Moj Anđeo je upao u sneg.Neodoljivo mi se smeši.Vuče me u sneg i valjamo se po njemu zajedno.Mokre.Uprljane.Srećne.
Ovaj post posvećujem svom Anđelu i svima koji su naučili da uživaju u malecnim stvarima koje život znače.Bog zna da ja još uvek radim na tome.
Uzbuđena sam.Veoma sam uzbuđena.
Naime moj čovek,onaj što se bavi kontaktirajem ljudi sa drugih planeta i dovođenjem istih kod nas na Mars pre godinu dana je na Marsovskom savetu dobio zadatak.
Zadatak je veoma odgovoran.Veoma složen.Težak.Mnogi su govorili da se nikada neće vratiti na Mars.Najviše sam strahovala ja.Pa ja ga volim,poBogu!Neće mi valjda nestati.
Naime,Marsovski savet izglasao je da ga pošelje na Zemlju.
Zemljani su nas tako često napadali.Nismo više mogli da izdržimo toliki pritisak.Probali smo na sve načine da se pomirimo(iako smo mi ti koji su davne 3100 god prebegli na Mars) ali oni nisu želeli ni da čuju.Ljubav je za njih i dalje najveći zločin.Za lepe reči uveli su smrtnu kaznu.
E sada,vidite,dugo se radilo na tome da neki naš čovek poseti Zemlju.Planirali smo.Glasali.Odlučivaili.
Na posletku smo doneli odluku,kloniraćemo našeg davnog predka,iz vremena kada smo svi živeli na zemlji.
Pogađate,to je bio upravo taj moj čovek.Zato sam Vam i rekla da se bavi veoma važnim zanimanjem(samo nisam mogla sve da otkrivam).
Pre oko godinu dana otišao je na Zemlju.Tvrdio je da ga je poslao sam Bog(nikako drugačije mogli nismo da izvedemo bilo bi sumljivo).Kada bi se Mars spomenuo odmah bi ga pogubili.
Izveštaje nam je redovno slao preko malecnog aparatića zakačenog na uhu koji snima sve.
Dakle Zemljani su u početku bili sumnjičavi.Čak je jedno vreme bio u zatvoru.
Pobrinuli smo se da izađe(ne smeme da otkrivam kako).Dobio je informacije.Propovedao im priče i misija je uspela .Uskoro su ga imenovali za svog predstavnika.
Bili smo presrećni.Konačno ćemo uspeti da prebrazimo Zemljanje.Privatiće ljubav.Neće više kažnjavati za nju.Takođe neće prosipati sujetu i laži kao kakve potoke.Možda ćemo čak uspeti da se prevara smatra zločinom a ne uzvišenim činom(kako je smatraju oni).Sve je teko kako smo planirali.
A onda...došao je jedan čovek koji je izgledao potpuno isto kao ovaj moj čovek.Zamislite,potpuno isto.Dobro možda i nije to toliko čudno budući da je i on klon od čoveka iz vremena kada smo bili jedan narod.
Taj čovek tvrdio je da je ovaj naš lažan.Da ga nije Bog poslao(ok samo su tu bili u pravu ,poslali smo ga mi Marsovci).Daželi da nas uništi a ne da nas preseli na Mars.da izgovara laži.Da se na Marsu ljudi ne vole.Da je isplatljivije ostati na Zemlji jer će nas Zemljani kad tad uništiti.Da će ukoliko ostanu na Zemlji i dalje imati priliku da uživaju u niskim strastima,telesnoj ljubavi.Da neće morati da se tobože pretvaraju i izgovaraju lepe reči.Da će i dalje moći da kritikuju,pljuju,varaju,vrše prevare.Da će večno živeti.
Prognaše Zemljani tog mog čoveka.Želeše da ga ubiju.Smrtnu mu kaznu spremiše.
Predsednik njihov on beše a onda da stubu srama.
Strahovala sam.Plakala.Kao da živela nisam.
Jedva,jedva nekako uspeli smo aga izučemo sa zemlje uz pomoć onih magnata što brišu sećanja u vremeplovu.
Danas treba da se vrati.Za par minuta zaprvo.
Izgledam potpuno isto kao kada je otišao .Kada samo pomislim da su se žene nekada menjale.Starile.To je strašno.Tako nešto ne bih mogla ni da pomislim za sebe.
Ta neka moja čukun čukun pra baka morala e da se bori sa održavanjem linije,starenjem,frizurom...ih kakvo to vreme beše onda.
Sada znam da ću ovako lepa do smrti biti.Zaprvo do mog naredog klona.Smrti više nema.Večno živimo.Postoji samo pauza od života.do narednog.
I ove godina je izglasana moda Rimljanskog doba(peta god za redom mogli bi malo da promene).
Imam na sebi svetlo plavu dugu haljnu sa tkaninom na jedom ramenu,drugo je obnaženo.Kosa mi je pokupljena u razbarušenu punđu prepunu divljih kovrdži.
Pritiskam dugme na svaštarniku i eto ga tu je.
Moj čovek.
Znam da će zauvek biti moj.
Ako u ovom životu ne uspe,znam da u narednom hoće.
P:S ,nemojte mu reći da sam Vam referisala izveštaj sa Zemlje.To je strogo poverljivo.
Ovaj post posvećujem Janakisu koji je želeo da zna ima li nade za ljudski rod.
Pre podne.Još uvek se nalazim u kući svojih roditelja.Andjeo je rešio da se penje po svim mogućim stolovima koji postoje u kući i igra na njima.
Reših da skoknem do kozmetičkog salona na tretman lica.
"Našminkaj se kada pođeš"!čujem mamu kako mi dovikuje iz hodnika."Zašto bih se šminkala,nikoga ne poznajem.Uostalom idem na tretman lica,za par minuta sa moga lica nestaće sva šminka i ono će biti prekriveno raznoraznim kremicama i maskama" saopštavam joj trijumfalno."Samo se ti našminkaj!Nikada ne možeš da znaš koga ćeš susresti iza ugla".
Odmahujem rukom.Nije mi do šminkanja.Uostalom u delu gde moji roditelji žive i onako nikada nikoga poznavala nisam.
Nakon šetnje od najmanje pola sata tokom koje sam tražila odgovarajući salon ,nailazim na reklamom oblepljenja vrata i ulazim.Smeštam se u udobnu stolicu i strpljivo čekam svoj red.
"Nisam Vas viđala ,odakle ste"? pita mlada kozmetičarka ,kose sakupljenje u konjski rep.
"Iz Beograda sada ,odavde rodom"kratko kažem ne želeći da ulazim u dalji tok rasprave.Propitivanja.Ispitivanja.Ćaskanja.Ne treba mi to.Došla sam da se opustim.Da barem na sat vremena zaboravim na sve muke koje me more i utonem u svet mašte.
"Udati ste"?nastavlja u svom maniru tražeći pogledom prsten na mojoj ruci.
Ćutim.
U medjuvremenu nailazi druga kozmetičarka.Obučena je prilično napadno.Kila šminka.Potpetice od 20 cm na snegu.Utegnuta haljina.
"Mimika slušaj me,ono dvoje se razvodi!Možeš li da veruješ!A kao sve je bilo super.Priča se da je on ostavio nju...mada da ti kažem nisam baš sasvim sigurna .Ipak je ona išla po inostranstvu...i to često sama...kakav je to brak?To ne može brak da bude"
Mrštim se.
"Zakuvaj kafu,mušterija neće imati ništa protiv da sačeka malo" kozmetičarka sa konjskim repom pokazuje na mene.Zaprvo sama je konstatovala to i ne pitajući me.
"Kažu da je bio bogat,zato je i mogla da ide po inostranstvu i kupuje"
"Jel?Ja nisam tako čula!Ja sam čula da je ona bogata a on se kod nje doselio pa mu je to smetalo"
"Od koga si ti čula tu priču draga"?
"Nećeš mi verovati,od njihovog prvog komšije.Kažu da ih je samo on video .Od kako se iselila iz roditeljske kuće više se nije kretala po gradu.Kao da je nekakva kraljica.Zamisli molim te.Jedno vreme se pričalo da će se preseliti u Mihen"
"Znaš šta ja mislim da je on kreten,nije ona kriva.Ja sam čula potpuno drugačiju priču.Ona ga je volela.NJegova mama je od početka želela da ih rastavi.Mama i on su nerazdvojni tako da..."
"Hoću li ja stići na red?Imam malo dete,znate pa žurim" oglašavam se nervoznim glasom.
"Sačekajte malo,želite kafu?"
"Ne, žeim tretman lica"
"Nismo mi krive što imamo ovoliko posla" brane jedna drugu.
"Mimice slušaj ta...mislim da je znam..ona je nekada išla sa mojoj kumom na balet i znaš šta još...nećeš mi verovati ali dugo se zabavljala sa .....on je sada u braku sa prijateljicom moje sestre od tetke"
"Da li je lepa"?
Situacija polako postaje napeta.Ne želim da slušam.I onako imam sopstvene brige koje treba da brinem.Neću da slušam kako drugi brinu tuđe.
"Gde ste vi krenuli,rekla sam da sačekate"? kaže mi ona sa konjskim repo žustro.
"Mimice,krenula sam bilo gde gde Vas moje oči videti neće.Hvala Vam na pažnji i usluzi i doviđenja"
Izlazim uskraćena za tretman lica.Više bih medjtim želela da sam bila uskraćena za sve to što sam čula.Priča je delovala tako stvarno da sam za trenutak pomislila da se o meni govori.Oduvek sam zazirala od rekla kazala.Nikada nisam ni vremena imala za tako nešto.
Zamislite,upravo zbog toga sam bila čak i osuđivana.Izgleda da treba da se stopimo sa okolinom da bi nas prihvatili kao svoje.
Neću.
Nemogu.
Neželim.
O tuđim životima brinu samo oni koji ne poseduju sopstveni ili je pak nedovoljno zanimljiv pa "moraju"da se hrane tuđim brigama i nesrećama kako bi sebe veličali i slavili.
Živim svoj život,ma kakav bio,lepši je od svih samo iz jednog razloga.
On je moj.
I samo je meni dozvolejno da ga kreiram.
Rekla-kazala na mene ne utiče.Nekada davno i ja sam bila žrtva tih naklapanja.
Sada više ne.
Ukoliko se potrudimo da menjamo i ulepšamvamo sopstvene živote više nego što se trudimo da živimo tuđe,možda će se na ovoj planeti nešto i promeniti na bolje.
Što se mene tiče ja prihvatam sve svoje poraze,uspehe,mane i vrline.
Oni su deo mane.
Ponosna sam što je tako.
"Da li je lapa...hm ...ma ništa posebno..."
"Videla si je"?pita ona napadno nasminkana.
"Nisam ali tak komšija kada je došao kod njih bila je u nekakvom običnom dzemperu i farmericama...mislim šta tu ima lepo..." cujem ih dok nameštam šal.
Smešim se.
Možda su ipak pričale o meni.
Ovaj post posvećujem svima onima koji su dovoljno zainteresovani za svoj život te nemaju vremena da vire i osuđuju tuđi.Znam da takvih među Vama ima mnogo.Zato i jesam ovde.
Veče.
Frka se stišala.Uspavala sam svog Anđela.
Posmatram nekakva svetla u daljini sa prozora roditeljske kuće.
Nije kao na bulevaru.Neki bi rekli da je ovde idiličnije.
Prostrana kuća i dvorište.Bašta prekrivena snegom.Toplina porodice.
Što se mene tiče,više volim buku,tranvaje i svetla grada.
Volim da gledam u sva ta iz daljine malecna svetla i mislim kako se baš u nekom od njih krije on.Taj koji će me osvojiti.
Večaras gledam u zvezde.Vidim tek po koju.Skrivaju se iza oblaka koji ih nemilosrdno zadržavaju i ne dopuštaju da izađu na pozornicu.
Razmišljam o ljubavi.
Nekoliko puta sam u svojim postovima napomenula da ne volim tako da je zovem.
Ljubav je nekakvo uzvišeno osećanje.Za nju čak ni reč ne bi trebala da postoji.Niti jedna je nije dostojna.
Ona je veličanstvena.
Kada se pojavi,osećamo se kao da je neko na nas posuo nekakav čaroban prah i bacio čini.
Opijeni smo
Mi više nismo mi.
Menjamo se.
Činimo stvari koje nismo činili sve dok nas čarolija zahvatila nije.
Izgovaramo reči nakon kojih se pitamo da li smo ih zaista mi izrekli.
Sve postaje nekako čudno.
Odjednom nam više ništa nije potrebno.
Važna nam je samo ta osoba.
Sve ostalo postaje luksuz.
Ništa nam više ne treba.
Sve izgleda divno.
Što se mene tiče,trebalo bi me zatvoriti u vreme kada se zaljubim.
Gubim tlo pod nogama.
Maštam.
Sanjarim.
Veličam.
Napadam .
Tražim više.
Ništa mi nije dovoljno.
Ne umem da budem:
Uzdržana
Misteriozna
Ne umem da taktiziram
Ne umem igre da igram
Greška,znam.
Baš kao i što znam da su mnogi pobegli zbog toga.
Uplašili se?Možda.Neznam.
Više volim da kažem da me nisu dovoljno voleli.
E sada,ima i onih koji su ostali.
Držali se čvrsto.
Govorili kako me vole.
Čak i kada sam ja to prestajala da činim.
Njih sam ostavljala ja.
Izgleda da sam večito tražila tog nekog,koji nije ni savršen ni idealan ni bajkovit.
Tražila sam nekoga ko će me voleti jednako kao i ja njega.
Tražila sam da nas taj prah čarolije zavrti zajedno u krug i da mu se prepustimo.
Nekoga ko će me voleti uprkos svemu.
Čak i kada bih pomislila da sam ga našla,ispostavilo bi se da on to nije.
A onda sam prestala da verujem...
Da se nadam.
Da tražim.
Da molim.
Sada čekam da taj neko pronađe mene.
Uhvati me za ruku.
Pospe na mene prah čarolije.
I povedeme me nepoznatom stazom.
Stazom na kojoj čini se nikada nisam šetala(iako mi se pričinjavalo da jesam).
Stazom ljubavi.
Može taj neko i da pobegne,neću ga osuđivati.
Želim samo da mi je pokaže.
Da omirišem pupoljke na toj stazi.
Dlanovima bistru vodu dotaknem.
Vidim zvezde,makar i u daljini.
Osetim prah čarolije.
Ukoliko se to dogodi.
Ništa više važno neće biti.
Spoznaja ja ključ ka sreći.
Čujem kako me Anđeo doziva.Odlazim kod nje.Čaroliju sam stvorila u mislima tako da sam je gotovo osetila.Kao da me dotakla....eh kako mašta može stvarnost da dotakne.Makar i na tren jedan.Taj tren vredi više nego pola života.
Hvala vam što ste tu.Ovaj post posvećujem Marcuantoniu uz želju da se vrati na blog.
Pre podne.
Posmatram kako se sunce promolilo kroz oblake i miluje jele obuČene u snežno bele odežde.
Mama mi uporno zvoca kako više treba da jedem.Moj Andjeo me tera da jedem jabuku od stiropora i ne odustaje da je stavi u usta svakoga trenutka kada se okrenem.
Razmišljam već nekoliko dana o temi,koju se pomalo probojavam da začnem.
Vremenom sam naučila da prihvatam druge baš onakvima kakvi jesu.
Dugo je vremena bilo potrebno za to.Sa nekim stvarima nisam mogla da se pomirim.Smetale su mi.Napominjala bi im to,oni se zbog toga ljutili.Samo sam želela dobro.Madjutim vremenom sam počela da se pitam da li je to dobro što želim zaista ispravno.Osudjivala i kritikovala nisam nikada.I sada sam mišljanja da onaj ko se usudi da osuđuje najpre treba da pogleda sebe i sopstveni život,zatim kaže sebi kako nikada nije napravio u životu niti jednu grešku ,pa tek onda izrekne osudu.
Niko od nas nije savšen.Svi grešimo.Medjutim ukoliko to činimo vodeći se putem koji nam nalaže sopstveno srce,to se prašta.
Ljudski je praštati,drugima ali i sebi.
Izvinjenje je takođe delo Božansko.
Očaj,bes i svađe nikuda nas ne vode osim u sopstvenu provaliju u koju možemo da tonemo samo dublje.
Druge treba prihvatiti,baš takve kakvi jesu.Sa svim svojim vrlinama i manama.To ćemo postići onda kada shvatimo da su i oni nas takve prihvatili.Ukoliko to uspemo da učinimo postajemo vlasnici velikog bogatstva koje nikada nećemo izgubiti.
Moje je pak mišljenje da pre nego što prihvatimo druge takvima kakvi jesu,treba da prihvatimo sebe upravo ovkvima kakvim jesmo.
To je za mene bila mukotrpna borba.
Slušala sam druge i pitala se šta to samnom nije u redu.Zašto sam baš ja takva?Zbog čega se razlikujem?U čemu grešim?Šta treba da uradim da se promenim?
Vremenom sam shvatila da sebe menjamo i oblikujemo onako kako sami želimo i onda kada mi to želimo.Nikakvi saveti tu ne pomažu.Nikakve pohvale.Kritike.
Samo naše srce udruženo sa dušom.
Upravo onda kada sam naučila da prihvatam druge i ne menjam ih ni po koju cenu,volim ih baš takve kakve jesu,unikatne,jedinstvene...
Upravo tada sam počela i da volim sebe.
Ne krijem se ja ni iza kakvih maski,kako je ovde neko napomenuo.
Naprotiv,ponekada i suviše nudim svoja osećanja na dlanu ne mareći za opasnosti koje vrebaju.
Sve što napišem je istina.Bilo da se radi o fuirističkim tekstovima u kojima Mars i svaštarnik ne igraju važnu ulogu već poimanje društva,bilo da čarobnim štapićem stvaram sopstveni svet(svako ima prava da piše na svoj način,uostalom bilo bi dosadno kada bi svi pisali istim stilom i potpuno ogoljeno),bilo da pišem o sebi lično,kao što sada činim.Sve to sam ja.
Dakle,kada sam naučila da prihvatam druge ,naučila sam da volim i sebe.
Nije to bilo lako.
Počelo je od fizičkog izgleda(tako nažalost sve počinje u materijalnom svetu).
Nekada nisam toliko bila zadovoljna sa sobom.Želela sam toliko toga da promenim.
Sada ne.Dopadam se sebi baš ovakva kakva jesam i na sebi ne bih promenila niti jednu jedinu boricu.Dopada mi se kako izgledam ali na svim izgledu i radim.Uživam u tome.Ponosna sam na njega.
Što se tiče osobina i karaktera,tu je prihvatanje bilo najteže.
Budući da sam se razlikovala od mnogih često sam imala utisak da treba da se promenim.
Patila.
Plašila se.
Brinula.
Medjutim ti ljudi koji su mene prihvatali onakvom kakva jesam su me u isto vreme naučili da volim sebe i ne menjam se.
Sada znam.
Lepa sam.
Jedinstvena.
Intelegentna.
Baš kao što je i svako od tih mojih Andjela koji mi je pomogao da to uvidim.
Upravo zbog toga biću i večno zahalna.
Naučili su me da prepoznam sebe.
Na uporno isnistiranje mog Anđela uzimam jabuku od stiropora i grizem je.
Neću se otrovati.Neke potpuno druge stvari truju dušu.
Ovaj post posvećujem svim Andejlima koji su me prihvatili baš onakvom kakva jesam.Pokušaću da ih nabrojim ,ukoliko negoa ne uzostavim neka se neljuti :Milica,Martin,Vilabezkrila,Marcoantonie,Jovan ss,Sanjarenja,Unajedina,Nesanica,Janakis,Sauky,Behappy,Stepskivuk,Persefona,Aleksandar 88,Mandrak,Mc dreamy,Filmetric,Roksana,Mesecina,Hyperblogger,Bokikojic,Anam,Anna,Mira kuflof,Domacica Tanjanakic,krilaandjela,Sanjam,Brankicavucica,Tezej,Stakler,Katy,Leo,Gasstro...ukoliko sam nekoga izostavila izvinjavam se unapred.Vi ste moji Anđeli.
Došla sam u Novi sad kod mojih roditelja.
Andjeo je uz mene.Vršlja po sobi.Skače.Kači mi se za vrat.Nemam mira niti jedan jedini minut.
Haos ponovo vlada mojim životom.
Treba da odaberem advokata.Tražim posao svakoga dana.Selim se za manje od dva meseca.
Iščitavam komentar koji mi je na tekst SNAGA LJUBAVI uputila unajedina.
"Nikada ti nećeš biti občna.Taj kreativni haos koji je uvek oko tebe čini te baš takvom kakva jesi.Daje ti boje autentičnost.Ugasila bi se da si ostala u običnoj vezi i sputala sebe da obična budeš.Tvoje bi dete gledalo praznu majku kao ljušturu.Divim ti se što si glavu podigla.Znam da će tvoj Andjeo biti ponosan na tebe a ti češ pronaći muškarca koji će te voleti sa svim tvojim bojama,haosom,baš takvu drugačiju.Unikatnu.Postoje neke ptičice koje polagano umiru makar živele u zlatnom kavezu.Uvek moraju da imaju sosptvenu slobodu i nekoga ko će leteti uz njih"
Iščitavam ove redove po nekoliko puta.
Shvatam da je unajedina u pravu.
U mom životu uvek je vladao nekakav haos bilo na poslovnom ili na emotivnom planu.
Šta god se dešavalo za pisanje sam morala da izdvajam sate.
Bila sam zbog toga osuđivana.
Govorili su mi da živim u sopstvenom svetu.
Činim gluposti koje se ne isplate.
Nisam odustajala.
Ptičice nisu za kavez makar i zlatan bio.
Bila sam u tom zlatnom kavezu.
Gledala u nebo,hranila se pisanjem.
Sanjala da letim.
Vukla i tog nekoga da leti samnom.
Ali taj neko nije imao krila.
Želeo je da stoji u mestu.
Bio zadovoljan trenutnom situacijom.
Kod mene je uvek sve moglo više,bolje,lepše.
Nikada nisam potpuno bila zadovooljna.
Maštala sam.
Planirala.
Preduzimala.
Tražila.
Optuživana bila da nikada nisam zadovoljna.
I nisam.
Ako je moglo bolje zašto da se zaustavljam u kavezu kada nebo granica nema.
Raširila sam krila i poletela u nebo.
Povukla i tog nekoga.
On je mene na zemlju zbacio.
Slomio mi krila.
Tvrdio da se leteti ne može.
Ja sam pak tvrdila da može.
Ranjenih krila sam čučala pokraj slomljenog kaveza.
Svakoga dana pokušavala da ga popravim.
Izglancam.
Očistim.
Nisam uspela.
Sada je kavez nestao.
On sa njim.
Ostala sam sa ranjenim krilima pogleda visoko ka nebu.
Polako se oporavljam.
Pokušavam da zamahnem krilima pa padam.
Ponovo pokušavam.
I neću prestajati.
Sve dok se ne vinem visoko u nebo.
Za mene granice ne postoje.
Izmislili su ih oni koji nisu umeli da se bore.
Ovaj post posvećujem unijedinoj kojoj se istovremeno zahvaljujem na komentaru koji mi je poslala.
1996.godina.Novi Sad.
Na oči polagano nanosim senku.Izvijam trepavice četkicom.Preko lica puder u prahu.Obučena sam u sako ,mini suknju i čizme sa visokom potpeticom( da,da za mladje generacije to je nekada bila dobitna odevna kombinacija,teško je sada i meni da poverujem u to ali tako je) .Treba da izadjem u omiljenu diskoteku.Subota je.Problem je,medjutim nastao kada je moja najbolja drugarica izjavila da te večeri ne želi da ide.Da ćemo naredne subote ići.Subota da se propusti?Nikako.Hitno sam pozvala dečka koji mi se dopada.Verujte,mnogo mi je vremena bilo potrebno da se odvažim na tako nešto.Učinila sam to.Rekao mi je da ne moze da izadje samnom.Da ide na neki rodjendan.Iznervirana sam listala imenik.A onda...se setila.Pozvaću dobrog druga iz razreda.Uvek se činilo da mu se pomalo dopadam ali to nikada nije izjavio.On će mi zasigurno praviti društvo.Moram večeras da izadjem.Jednostavno moram.Pristao je.Dovoljno je bilo da izgovorim samo jednu jedinu rečenicu i on je pristao da izadje samnom.Po gasu se činilo da se obradovao.Želela sam da ga pitam da li da pozovemo još nekoga od prijatelja.Neznam zbog čega,nisam to učinila.
Veče(noć ako želite)
Šetam se sa prijateljem iz odeljenja po prepunoj diskoteci.Devojke su obučene slično.Sako i suknja ili pantalone uglavnom.Visoke potpetice.Muskarci(da ne kazem decaci)na sebi imaju kožne jakne.Svi.Bez izuzetka. On mi se smesi.U njegovim očima ponos isijava.Pozdravljamo se sa prijateljima.Svi su začudjeni što nas vide zajedno.Ne obraćam pažnju na peckanja i komentare.Meni je važan on.Taj moj.Taj koji je rekao da neže doži večeras.Da će otići na nekakav rodjendan.Imala sam osećaj da će se ipak pojaviti.
Umesto njega srećem najbolju drugaricu.Došla je u pratnji dve druge.Kaže kako se predomislila u poslednjem trenutku.Pitam je zbog čega me nije pozvala.Kaže da nije imala vremena i gleda u dečka sa kojim sam došla."Da li ste vi..."? "Nismo mi ništa!"grubo odgovaram i nastavljam da paradiram diskotekom.
Nakon nekog vremena dolazi on.Najlepši.Najzgodniji.Najprivlačniji.U pratnji prelepe devojke plave kose.Nervozna pravim nekoliko krugova po diskoteci.Dečko sa kojim sam došla primećuje da sam nervozna.Zna on vrlo dobro ko se meni dopada.Nekoliko puta mi je napomenuo da taj ko mi se dopada nije za mene.Nisam ga slušala.
Staje nekoliko metara od mene i dečka sa kojim sam došla i smeši mi se.Grli plavušu.Nervira me.Privlačim dečka sa kojim sam došla i počinjem da ga ljubim .Mehanicki.Istrenirano.Tek toliko da iznerviram onoga ko mi se dopada.
Misija je uspela,taj koji mi se dopada prilazi mi samo nekoliko trenutaka nakon poljubca."Želiš da odemo odavde"? pita me ."Želim" izgovaram kao iz topa ,svesna da tako ne treba.Da treba da budem zagonetna.Misteriozna.Dama.Izlazim se njim.Dečko sa kojim sam došla tužno me gleda.Plavuša se izgubila negde u masi.
Šetamo oko diskoteke.Zove me da idemo kod njega.Ne pristajem.Prepiremo se.On odlazi kući svojim automobilom ,ja naručujem taksi.Dečko sa kojim sam došla sve posmatra.
Izjutra zvoni telefon. "Tanjana ja te volim.On nije za tebe.Veoma je prosto" "Ko si ti da sudis ko je za koga?Ja volim njega i bicu sa njim!"nerviram se i prekidam vezu.
Nekoliko godina kasnije decko kome sam se dopadala se oženio.Mlad prilišno.Ja jos uvek studiram .Taj koji mi se dopada vlasnik je restorana.Nije se oženio.
"Tanjana jednom sam te u zivotu poljubio i još uvek te volim" "Gluposti! Ćuti! Molim te ćuti!Ti sada porodicu imas!Dete!" "Tanjana ne možes ti odredjivati ko će koga da voli.Morao sam da se oženim.Nisam mogao da dopustim da mi život promiče samo zato što nisi želela da budeš samnom.To ne znači da te ne volim.Uvek ću te voleti" Prekidam vezu.Nerviram se.Zovem dečka koji mi se dopadao. Nismo se dugo čuli."Ja sam samo za neku avanturu"govori pre nego sto sam ga išta i pitala ."Ja nisam" kažem energično i prekidam vezu.
2011.
Dečko koji mi se dopadao se oženio i dobio dvoje dece.Dečko kome sam se ja dopadala je još uvek u srećnom braku iz koga ima ćerkicu.Ja sam u razvodu.
Zvono telefona se oglasava.
"Došao sam u Beograd.Da li možemo da se vidimo"? "Ti si ošenjen! Nemoj vise tako samnom da razgovaraš!"
"To ne znači da te ne volim" .
"U mom životu vlada haos"! besno kažem.
"Tanjana u tvom zivotu je uvek vladao haos!Znaš li zašto?Zato što nikome nikada nisi dopustila da te voli".
Prekidam vezu.Isključujem telefon.Ne želim da čujem nikakav zvuk.Ne želim nikakve reči.ćelim samo da budem sama.
Ovaj post posvećujem mladim snagama :behappy,maji ultra,katy,mesecini...od kojih učim.
Kasno popodne.
Tama polako preuzima tron .
Hladnoća se u kosti uvlači.
Zima prkosi nemilosrdno.
Odlučujem da zavirim u poštansko sanduče.Svakoga dana to činim,znate.Ne da bih pronašla hrpu računa ili reklama nego da bih otkrila da li se neizvesnosti koja je nepozvana došla u moje srce blizi kraj.
Polako stavljam ključić u bravu.Gledam u koverat sa strepnjom.Proveravam.Čitam.
Da,to je to.Poziv za sud.Sahrana braku mom.
Konačno će svemu doći kraj.
Ono što sam nekada planirala spakovano je u kofer i otišlo u nepovrat.
Život o kakvom sam sanjala nestao je.
Neizvesnost ,drugarica moja najbolja u proteklim danima.
Dva lika ima.
Sedi za okruglim stolom u visokoj stolici.Obučena u crnu odeždu.Kruna sumnje blista joj na glavi.Strepnje joj najbolje prijateljice.Visok štap joj od strahova načinjem.
Nikada se ne smeši.Ponosno stoji poput ledene kraljice i streli me pogledom.
S vremena na vreme udara o zemlju štapom, od strahova sačinjenim.
Uzima dušu moju i igra se sa njom.
Gnjeci je.Razvlači.Baca pa ponovo uzima.Kida.
Mito mi nudi za srce moje.
Kaže da joj jedino ono fali da bude zadovoljna.
Posećuje me i u snovima, predstavljajući se kao moja sestra.
Na javi tvrdi da mi je majka.
Kada zamahne plaštom crnim svojim pepeo od mene ostaje.
Molim je da ode.
Da me ostavi.
Smeši se pakosno i kaže da ce otići kada za to vreme dodje.Da još za to vreme nije.
Sa druge strane stola sedi njena sestra bliznakinja.
Istog je lika.Bele haljine.Krunu ljubavi nosi ona.Umesto štapa čaroban štapić u ruci ima.NJime prosipa prah ljubavi.Krila joj od čežnje sačinjena.
Smeši mi se.
Posećuje me onda kada mi je najpotrebnija.
Posipa na mene prah ljubavi.
Život mi snovima boji.
Kiti mi srce ružinim laticama.
Ona mi nije sestra.Nije mi ni majka.Tvrdi da je vila moja.Da će zauvek posedovati srce moje.
Da neće dopustiti da sestra joj,pobedi.
Obećava mi to.
Dve sestre se gadjaju pogledima.
Jedna drugoj otrov u vino sipaju.
Jedna drugu spasavaju.
Jedna drugoj ljubav izjavljuju.
Jedna drugu uništavaju.
Opet nekako uvek su tu.
Za istim stolom sede.
Isto vino piju.
Izgledaju potpuno isto.
Samo im odeća drugacija.
Jos uvek zurim u koverat.Otvaram ga.Sada znam.Sada je sve odredjeno.Odredjen je datum prestanka moga braka.
Možda će me zla sestra neizvesnost konačno napustiti.
Hvala Vam što ste uz mene.
Jutro.
Krenula sam u frizerski salon.
Ukoliko mislite da ću Vam sada opisati zimsku idilu ,varate se.
Zima je rešila da nam pokaže ko je gospodar.
Trotoari na bulevaru su blatnjavi i klizavi.
Braon i bela boja se stapaju u sivu.
Sneg se otresa sa krovova i pada ,zamislite gde,baš na moju glavu.
Čujem dve žene koje šetaju ispred mene kako pričaju
"Da li si kupila šećer ?"pita ona napadno našminkana .
"Zamisli nisam,dobro si me podsetila.Idem sada u prodavnicu pa ću da kupim"
"Šećer da kupiš?Nema šanse.Šećera nema nigde.Da li si videla koliko košta sada"?
"ćećer ko šećer ne mžze mnogo da košta."
"Koliko?"uporna je.
"Zar nije bio oko 60 ak,70 ak din"?
"E draga moja,pa kada si ti poslednji put kupovala šećer"?
"Onda kada sam potrošila predhodnu kesicu"
"Mora da ti pijes kafu bez sećera"
"Da ti kažem ,po tri kašikice stavljam u nju"
"Onda je to zbog toga sto živiš sama" zaključuje napadno našminkana žena.
Ulazim u prodavnicu.Ljudi se svadjaju.Traze šećer od prodavačice.Ona pak tvrdi da nije kriva što je stigao samo jedan paket.
Većina njih nosi i po nekoliko kesa sećera u korpi .
Razmišljam šta će ljudima toliki šećer?Da nisu najednom rešili da budu poslastičari? Da nisu rešili da gorak zivot zaslade tako sto će u hranu stavljati sećer?Da se možda ne boje ponovnog poskupljanja pa su ponovo rešili da prave skladišta.
Ne,ne krivim ja ljude,verujte mi.
Jedan političar na televiziji uporno govori da je sećer u našoj zemlji najjeftiniji "Pa to je samo 1 evro" kaže sa osmehom na licu.
Možda i jeste tako ali zaboravlja da je plata 200e tako da nam je i taj jedan evro puno.
Ponovo se vraćamo na staro.
Redovi.
Guzve.
Kupovina za ne daj Bože.
Strah od upornog povećanja cena.
Nemaština.
Kada bolje razmislim od staroga nikada ni odmakli nismo.Samo smo se zavaravali da živimo u nekakvoj bašti koja svakoga dana napreduje .
Shvatili smo da je napredovao jedino korov.
Ružama punim trnja je ta basta obasuta.
Bodemo se o to trnje i krvavi nastavljamo da je zalivamo.
U daljini vidimo tek po koji procvetali cvet.
Ostalo samo sasušena trava ili polomljenje stabljike.
Uporno je okopavamo,svako svoj deo.
Ona je iznova sve nesredjenija.
Zemlja suva od lažnog sunca.
Mokra od suza.
Zavejana od obećanja.
Sedimo i čekamo.
Svako ispred svoga cveta.
Čekamo da mu barem boju latica nazremo.
Ne vidimo je.
Police na kojima stoji sećer su prazne.
Ljudi sada pomahnitalo žure ne bi li ugrabili zamrznut grašak koji je na akciji.
Izlazim iz prodavnice praznih ruku.
Napraviću lepu frizuru.
Ako nema sećera,neka barem sama sebi budem šećerlema.
Liniju ću svakako sačuvati.
Hvala Vam što ste tu.Hvala i novim blogerima koji su se od skora pridružili ovome blogu.
| « | Decembar 2025 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
